Стефан Танасијевић о књизи „Јабуке“ Ане Арп

Албрехт Дирер, „Адам“, 1507. (детаљ)

Ана Арп је 2019. године објавила другу књигу која се зове Јабуке. У питању је збирка кратких прича чији су називи „Школа“, „Коњ“, „Бицкл“, „Острво“, „Пчеле“ и „Јабуке“. Све приче су обојене сећањима на детињство и, као што и сама ауторка у „Поговору“ истиче, „ово је књига прича о деци које нису за децу“.

Књига прича Јабуке читаоцу симболички пружа чинију са шест јабука односно шест прича. Причама претходи уводно обраћење у коме ауторка истиче нит ове јединствене збирке: јабуке подстичу низ емоција и зазивају прошлост. Она пише:

Дајем Ти чинију са јабукама. Укупно их је шест, обргрљене су корпом од прућа, оном са плетеницом на врху, обгрљене су чврстом мишицом исцртане керамике или млаком руком колоритне пластике. Чинија је разних, баш као и јабука. Међутим, све оне могу се свести на заједнички именитељ: округле су и врше исту функцију. Чинија да окупи, јабука да утоли жеђ и освежи.

Као јабуке, које су каткад слатке, киселе, горке, зреле, труле, тако је и свако детињство обојено овим укусима.

Све јунаке прича обухвата заједничка нит беспомоћности која их повезује на меланхоличан начин. Јунаци прича су неприлагођена деца која у несталном свету одраслих наилазе на неразумевања. Нехармонични односи деце и одраслих присутни су у свим причама, у некима услед добронамерног и патријархалног васпитања, а у другима услед ускогрудости и крутости духа. Свако детињство је као отисак палца: увек другачије и ново у односу на неко друго. Прошлост, иако се чини да је веома далека када дете одрасте, није тако далека као што се чини. Детињство увек прогони особу да се присећа трагова прошлости који, иако су често бледи, постоје, крхки попут трагова на песку или тајанствени попут старе фиоке која крије сенке прошлих догађаја. Наставите са читањем

Уметник и његов пас: Фјодор Михајлович Достојевски

Мајор је био страшан због тога што је такав човек био старешина, готово потпуно независтан старешина, над двеста људи. А иначе, био је неисправан и зао и ништа више. Осуђенике је сматрао као своје природне непријатеље и то му је била највећа грешка. Имао је и неких вредности, али све код њега, па и добре особине, показивало се некако изопачено. Неустрашив, зао, он је понекад и ноћу упадао у тамницу, и ако види да неки осуђеник спава на левој страни, или наузнак, он га ујутру за то казни. „Спавај“, вели, „на десној страни, као што сам наредио.“ У тамници су га мрзели и бојали су га се као куге. Лице му је црвено, паклено. Сви су знали да је потпуно у рукама свог посилног, Феђке. А највише је волео Трезорку, свога пса, и када му се тај пас разболео, умало није полудео од жалости. Кажу, ридао је над њим као над рођеним братом, отерао је ветеринара и, по свом обичају, умало се није и побио са њиме, а кад му је Феђка казао да код нас, у тамници, има неки самоуки ветеринар који врло успешно лечи, одмах га је дозвао.

„Спасавај! Излечи Трезорку, позлатићу те!“, повика.

Осуђеник је био сибирски сељак, лукав, паметан, уистину веома вешт ветеринар, али прави сељак.

„Гледам ја Трезорку“, причао је после он осуђеницима, истина много после своје походе код мајора, кад је већ све заборављено, „гледам, лежи пас на дивану, на белом јастуку и већ видим да је запаљење и да треба пустити крв, па би пас оздравио, велим, богами! А у себи мислим: а шта ћемо ако га не излечим, ако липше? – Богме, господине мајоре, доцкан сте ме позвали. Да сте ме звали јуче или прекјуче, ја бих га излечио, али сад не могу да му помогнем…“

И тако Трезорка липса.

Извор: Ф. М. Достојевски, Записи из мртвог дома, превела Косара Цветковић, Новости, Београд, 2010.

Слике: Албрехт Дирер, 1520. (British Museum)

Frensis A. Jejts: „Okultna filozofija i melanholija – Direr i Agripa“

melanholija

Albreht Direr, „Melanholija I“, 1514.

Čuveni nemački umetnik Albreht Direr (1471-1528) bio je savremenik Erazma, Lutera i Agripe: pet godina mlađi od Erazma, dvanaest godina stariji od Lutera, petanest od Agripe.

Direr je bio duboko religiozan čovek čija se duhovna moć rano pokazala u ilustracijama Apokalipse. Posle druge posete Italiji (1505-1507) njegov stil je promenjen. Usvojio je italijansku teoriju umetnosti zasnovanu na harmoniji makro i mikrokosmosa. Na harmoniji shvaćenoj u suptilnim geometrijskim terminima o proporcijama ljudskog tela u odnosu na zakone koji vladaju kosmosom, onako kako su dati od Arhitekte Univerzuma, Direr je postao glavni zastupnik ove teorije na severu. Teorija tvrdi da je proporcija veza između čoveka i univerzuma. Može se izraziti kroz arhitektonske proporcije, po Vitruviju, kao i u svim umetnostima. Ona je osnova lepote i estetskog zadovoljstva. Prema ovoj teoriji, geometrija je prva matematička nauka; na njoj počiva lepota u arhitekturi, slikarstvu, muzici. Direrova vizionarska sposobnost je prodrla do religiozne suštine ove teorije, njegov briljantni um je shvatio matematičku osnovu, a umetnička ruka izvodila je nacrte dubokog religioznog značenja, besprekornom geometrijskom preciznošću. Direr je umetnost video kao moć, a koren estetske moći bio je u broju.

Od 1519. pa nadalje, Direr doživljava duhovnu krizu, stupivši u kontakt sa Luterom i prvim talasima reformacije. Luter je oktobra 1517. zakucao svoje teze na vrata virtenberške crkve. Uvek zabrinut crkvenim i papskim zloupotrebama, što je očigledno u ilustracijama Apokalipse, Direr je bio duboko opčinjen Luterom i njegovim pokretom. Postao je luteranski protestant. Stranica iz njegovog dnevnika je potresni poziv Erazmu da se otvoreno svrsta uz Lutera i reformu: Nastavite sa čitanjem

Сан Албрехта Дирера

Акварел Албрехта Дирера на коме је приказао свој сан из јуна 1525.

7-8. јун 1525.

Године 1525, после Духова, у ноћи између Духова и среде, причинило ми се у сну како с неба падају огромне, моћне воде. И прва од њих је пала на земљу негде око четири километра далеко од мене, и то с таквом силином, с ужасном ломљавом и буком, и поплавила је целу земљу. При том сам осетио такав страх да сам се пробудио пре него што су пале и остале воде. А те воде које су падале биле су огромне. Неке су биле даље а неке ближе, а падале су с такве висине да је изгледало као да све полако падају истом брзином. Али прва вода која је стигла до земље ударила је тако страшно и таквом брзином, уз неки ужасан ветар и урлање, да сам био сав смлаћен од страха и пробудио сам се, а цело тело ми је дрхтало, и дуго нисам могао да се повратим. Кад сам ујутру устао, насликао сам све то онако како сам у сну видео. Нека нам Бог да све најбоље.

Сан Албрехта Дирера, немачког ренесансног сликара, пронашла сам у књизи Историја уметности кроз писма великих стваралаца, иако управо предочени запис сна није део неког писма већ, вероватно, дневничка забелешка. Пронашла сам и једно тумачење, или ако не тумачење, онда занимљив коментар овог сна. У питању је становише Маргерит Јурсенар које сам прочитала у књизи интервјуа са њом која се зове Широм отворених очију. Она је више пута истицала значај снова за њену уметност, а 1938. године је објавила књигу Снови и судбине у којој читаоцима предочава неколико својих снова, јарких боја и веома експресивних описа, углавном кошмара. Ево одломка о Диреровом сну, преузетог из разговора са Галејем: Наставите са читањем