Pariska opera Garnije

Image result for marc chagall operaImage result for marc chagall opera

Slikar Mark Šagal je na poziv tadašnjeg ministra kulture Francuske, Andre Malroa, 1960. godine oslikao tavanicu opere Garnije, nazvanu po Šarlu Garnijeu, njenom arhitekti koji je za vreme Napoleona III, inače velikog obnovitelja Pariza, osmislio ovo, po svom stilu, barokno zdanje, dragulj arhitekture.

Napoleon III je značajan i po tome što je modrenizovao Pariz zajedno sa arhitektom Osmanom, što je Bodlera navodilo na melanholična stanja, a to nam pesma Labud i potvrđuje. Zdanje je građeno četrnaest godina, od 1861. do 1875, što, sudeći po priloženim nacrtima u nastavku objave, deluje sasvim razumljivo.

Opera ima hiljadu devetsto sedamdeset devet sedišta. U vreme kada je građena bila je najskuplja građevina koju je država Francuska finansirala. Njenoj popularnosti naročito je doprineo roman Fantom iz Opere Gastona Lerua. Scena je najveća na svetu i na njoj može da stane do četristo pedeset umetnika.

Još jedna zanimljivost Opere je njen luster, težak sedam tona, u centralnom delu, auditorijumu, koji je Garnije sam dizajnirao, a koji je koštao trideset hiljada zlatnih franaka. Događaj koji je inspirisao Lerua za roman iz 1910. je i činjenica da je jedan deo lustera pao i uzrokovao smrt posetioca.

Tavanicu u centralnom delu isprva je oslikao, danas u potpunosti nepoznati slikar, Žil Ežen Lenepu. Po Malroovom pozivu, Šagal je preko prvobitnih slika naslikao svoje i završio rad nakon četri godine. Prikazano na Šagalovoj tavanici ne razlikuje se od njegovih uobičajenih motiva, međutim, zanimljiv je njegov način korišćenja boja.

Već sam pisala o vizuelnim asocijacijama i likovnom toku unutar našeg uma kada slušamo određenu vrstu muzike, naročito podvlačeći razliku između klasične i džez muzike. Klasična muzika za mene je odnos svetlosti i senke, tonovi su prozračni ili u senci, ali je sa džez muzikom drugačije, tu je prisutna eksplozija boja.

Šagal je podelio krug tavanice, prostor od dvesta dvadeset kvadratnih metara, na pet delova, svaki označavajući jednom od osnovnih boja. U okviru prostora jedne boje ispisao je i pripisao dvojici kompozitora prisustvo, pridruženo po asocijativnom, ali i umetničkom toku. Svi kompozitori, njih deset, koji su se našli unutar kruga zaslužili su svet svojim operama i baletima. Evo Šagalovog rasporeda:

PLAVA: Musorgski „Boris Godunov“, Mocart „Čarobna frula“

ZELENA: Vagner „Tristan i Izolda“, Hektor Berlioz „Romeo i Julija“

BELA: Ramo „Galantna Indija“, Klod Debisi „Peleas i Melisandra“

CRVENA: Ravel „Dafnis i Hloja“, Igor Stravinski „Žar-ptica“

ŽUTA: Čajkovski „Labudovo jezero“, Alfred Adam „Žizela“

Unutar kruga je manji krug. U njemu su upisana imena sledećih kompozitora: Bize „Karmen“ (dominantna boja je crvena), Verdi „Travijata“ (dominantna boja je žuta), Betoven „Fidelio“ (plava i zelena), Glik „Orfej i Euridika“ (zelena).

U nastavku slede arhitektonski crteži zdanja Opere koja je uradila Celine Kim. Zatim, priložila sam i fotografije koje svedoče o maketi zdanja, kao i fazama izgradnje. Tu su i orginalni crteži koji predstavljaju Garnijeovu zamisao kako bi unutrašnjost zdanja trebala da izgleda. Na dva sajta koja preporučujem možete detaljnije čitati o Šagalovom delu, kao i videti dodatne crteže fasade, skulptura i enterijera. Za dodatne objave o kompozitorima, koje sam više puta pominjala na ovom mestu, pogledajte na kraju objave prostor sa oznakama.

Najzad, dok čitate ili ponovo gledate priložene slike, poslušajte ovu ariju, ona dodatno uverava kako je lepo biti na izvođenju opere jer ona nije samo muzika. Operi se mora prepustiti, mora se dobrovoljno pristati na takav žanr, događaj koji je uslovljen konvencijama. Ariju iz Glikove opere Orfej i Euridika izvodi Marija Kalas.

Ja obožavam operu! Omiljena mi je Didona i Eneja Henrija Persela. Prva kojoj sam prisustvovala jeste Hofmanove priče Žaka Ofenbaha koja se izvodila u Madlenijanumu. Scenografija je naročito bila bajkovita, sećam se da su učesnici na sceni, plivajući u vodi potopljene Venecije, bili na skejtovima, u ležećem položaju, a „klizili su“ odnosno „ronili“ uspešno tako što bi se rukama odgurnuli o tlo. Gledala sam i izvođenje Verdijevog Otela, ali i dalje u našoj zemlji ne postoji pravi izlazak u Operu. Duga svečana haljina, vredna ogrlica, crveni karmin.. Gledali ste film Talentovani gospodin Ripli ili poslednji deo filma Kum ili Vudi Alenov Match Point ili Mariju Antoanetu Sofije Kopole? To se zove izlazak u Operu. Naravno, izlazite na sopstvenu odgovornost.

Preporuke: Google Arts and Culture | Paris Opera Story

Rafaelova freska „Atinska škola“

Image result for The School of Athens

Ova freska, koju sam prvi put videla u udžbeniku filozofije za četvrti razred gimnazije, podstakla me je na razmišljenje da bih, umesto jezika i književnosti, kao i istorije umetnosti, mogla da upišem filozofiju. To se nije desilo. Međutim, da jeste, ispit iz antičke filozofije, kao i moja buduća predavanja učenicima, spremala bih na osnovu njenog redosleda.

Videla sam ovu fresku i u Vatikanu. Nije bilo mnogo ljudi u sobi u trenutku kada sam je posmatrala. Međutim, sada uopšte ne mogu da se setim nijednog detalja, niti tog trenutka. Previše je oblika, lepote, formi oko vas u Vatikanu i dok doprete do Rafaela vaša memorija je popunjena. Mozak više ne može da procesuira stvari koje oko zapaža.

Treća impresija koju bih podelila jeste rezignacija koja je, možda, posledica pogrešnog i prevelikog očekivanja. Kako je moguće da je i pored ovoliko mudraca, njihovog uticaja na potonju evropsku civilizaciju, svet pravio greške koje je pravio? Istinito, dobro i lepo nisu uvek pobeđivali. Isto se, naravno, može pojedinac zapitati u vezi sa Bogom.

Stoga, možda je stvar u pojedincu. On bi trebalo da bude promena koju želi da vidi u svetu. Da počne od sebe, od vajanja sopstvene duše, počevši od umetnosti, filozofije, religije, nauke i ljubavi. U nastavku sledi, manje apstraktan od mog, odlomak o ovoj Rafaelovoj fresci.

Ubrzo pošto je stigao u Rim 1509. godine Rafael po narudžbini pape Julija II počinje rad na oslikavanju zidova ceremonijalnih dvorana papskog dvorca, nazvanih vatikanske stance (ital. stanza – soba). Broj dvorana bio je ogroman pa iako je na oslikavanju bila angažovana čitava vojska znamenitih slikara Rafael je vrlo brzo ostao sam sa grupom učenika. Kao razlog za istovremeno otpuštanje više od dvadeset slikara poslužilo je loše raspoloženje Julija II. Oslikavanje dvorana rađeno je prema detaljno razrađenom programu pod motom Vero, Bene, Bello, što znači Istinito, Dobro, Lepo. Vazari saopštava da je papa redovno obilazio dvorane i lično nadgledao tok radova. Jednom prilikom je, po ko zna koji put pregledavši jednu od Rafaelovih fresaka, a zatim ono što su bili naslikali drugi, iznenada prasnuo: „Naređujem da se pod hitno ukloni sva ova gadost koju su ovde namalali!“ Zatim je, okrenuvši se Rafaelu, tiho izgovorio: „A ti radi, moj momče. Ti jedini znaš kako se to radi.“ Freska koja je dobila tako laskavu papinu ocenu bila je upravo Atinska škola. U centru su prikazani grčki filozofi Platon (pokazuje nebo) i Aristotel (drži ruku paralelno sa zemljom), koji razmatraju filozofske kategorije duše i razuma. Platonu je Rafael dao crte svog velikog savremenika Leonarda da Vinčija. Levo gore prikazani su Sokrat i Ksenofan; nešto niže, s lovorovim vencem na glavi smestio se bezbrižni Epikur, koji je savetovao da se uživa u svakom proživljenom danu, a pored njega Pitagora beleži nešto u veliku knjigu. Desno dole, nagnuvši se nad tablom, Euklid nešto crta, dok se kraj njega smestio Zoroaster s globusom. Rafael je samog sebe prikazao kao drugog zdesna dole, s crnom beretkom, a usamljena Heraklitova figura koja sedi u prednjem planu oslonivši se na levu ruku Mikelanđelov je portret, urađen u znak poštovanja prema svom konkurentu, koji je upravo u to vreme oslikavao tavanicu Sikstinske kapele. Atinska škola je alegorija koja predstavlja svojevrsni Hram učenih, za čije je stvaranje Rafael ideju crpio iz jednog dela čuvenog filozofa humaniste Marsilija Fičina (1433-1499).

Slike: Rafaelo, Atinska škola, 1510.

Citat: Veliki slikari (život, dela, uticaji): Rafael, prevela Marina Ivanović.

1. Zenon 2. Epikur 3. Nepoznati 4. Boetije ili Anaksimander 5. Averoes 6. Pitagora 7. Alkibijad ili Aleksandar Veliki 8. Antisten ili Ksenofon 9. Nepoznati ili Fornarina kao personifikacija ljubavi 10. Aeschines 11. Parmenid 12. Sokrat 13. Heraklit 14. Platon 15. Aristotel 16. Diogen 17. Plotin 18. Euklid ili Arhimed 19. Zoroaster 20. Ptolomej 21. Protogen R. Rafael (autoportret)

Platon (levo) i Aristotel (desno). Platon (naslikan prema portretu Leonarda da Vinčija) u ruci drži dijalog „Timaj“. Aristotel u ruci drži svoju „Etiku“

Zenon

Pitagora

Sokrat

Heraklit (Mikelanđelov portret)

Diogen

Epikur

Džon Raskin o razlikovanju religiozne i umetničke slike

Džon Raskin, engleski estetičar i kritičar umetnosti, najpoznatiji po knjigama Kamenje Venecije, Moderni slikari, U odbranu Tarnera dao je svoje viđenje na temu razlikovanja umetničkog dela od predmeta religijskog obožavanja, što je specifično naročito za katolički kontekst. Tu se i dotiče Rafaelovih slika, naglašavajući zašto one nisu ikone već umetnička dela.

Izrada lutaka, ma koliko da je uticala na riomokatoličku misao u Evropi, svakako ne zaslužuje da se smatra jednom od lepih umetnosti. U doslovnom slislu, rimokatoliku uošte nije važno kako izgleda slika koju obožava. Uzmite najlošiju lutku koja je sastavljena u nekakvoj jeftinoj radnji za igračke, poverite je na čuvanje ogromnoj porodici sa decom, neka je razvlače po kući sve dok od nje ne postane bezoblična masa, potom je obucite u satenski mantil i objavite da je pala sa neba i to će sasvim odgovarati svakoj potrebi rimokatolika. Idolatrija, nije zgodno previše ponavljati, ne ohrabruje lepe umetnosti. Međutim, s druge strane, najuzvišeniji ogranci lepih umetnosti ne ohrabruju ni idolatriju, ni religiju. Nijedna Leonardova ili Rafaelova slika, nijedna Mikelanđelova skulptura nikad nije bila predmet obožavanja, osim nekom slučajnošću. Kad se nemarno razmotre i kad to čine neuki ljudi, ispostavlja se da u njima ima manje onog što privlači nego u delima trećerazrednih umetnika. Kad se pažljivo razmotre i kad to čine razboriti ljudi, oni istog časa odvraćaju misao sa svojih tema na veštinu kojom su izvedena, tako da divljenje zauzima mesto posvećenosti. Ne kažem da Sikstinska Bogorodica, Bogorodica sa štiglićem, i druge, nisu imale značajan verski uticaj na izvesna shvatanja, nego kažem da na mnoštvo naroda Evrope nisu imale nikakav, dok se mnogo veći broj najslavnijih skulptura i slika nikad i nije poštovao drugačije nego divljenje čovekovoj lepoti, to jest kao uvažavanje čovekove veštine. Stoga se delotvorna religijska umetnost uvek nalazila, i smatram da uvek mora da se nalazi, između dve krajnosti – varvarskog pravljenja idola, s jedne strane, i veličanstvene umetnosti, s druge strane. Ona se, delimično, ogleda u crkvenom slikarstvu i onim knjiškim ilustracijama koje su posle pronalaska štampe zauzele njegovo mesto; delimično u slikanju na staklu; delimično u primitivnim skulpturama na spoljašnjim stranama zdanja; delimično u mozaicima i delimično na freskama i slikama u temperi koje su u četrnaestom veku oblikovale sponu između ove moćne, premda nesavršene, religijske umetnosti i oronulog savršenstva koje je došlo za njom.

Citat: Džon Raskin, Kamenje Venecije, preveo Milan Miletić, Službeni glasnik, Beograd, 2011.

Slike:

Gore: Detalji Rafaelove slike Sikstinska Madona koju je 1512. poručio papa Julije II. Povodom 500 godina od njenog nastanka Katarina Gaensler je objavila knjigu fotografija ove slike, u velikoj dimenziji, tako da je knjiga sama po sebi kuriozitet, a i detalji slike su izvanredni.

DoleRafaelo, Sikstinska Madona, 1512.

RAFAEL - Madonna Sixtina (Gemäldegalerie Alter Meister, Dresden, 1513-14. Óleo sobre lienzo, 265 x 196 cm).jpg

Nekoliko Rafaelovih crteža

Oksfordski muzej Ashmolean, posvećen umetnosti i arheologiji, osnovan je 1683. godine i poseduje umetničke predmete koji datiraju iz praistorijskih vremena, ali i dela koja su stara manje od pedeset godina. Muzej poseduje i kolekciju Rafaelovih crteža čija je izložba organizovana nedavno. Tim povodom sam izdvojila neke crteže. Džonatan Džons, kolumnista Gardijana, pisao je o Rafaelu tim povodom:

Not only is he human, he’s vulnerable. We see Raphael here not as some shining cultural monument but a young artist learning on the job. In 1504 he is in Florence, watching a competition between his elders Michelangelo and Leonard da Vinci, copying them both. He happily learns from these two titans. Then he goes to Rome, to paint for popes and cardinals, to rival Michelangelo himself.

Yet his drawing continues to develop. Raphael liked to draw clearly and sharply. Only gradually did he start to experiment with a more sensual, uncontrolled style of sketching in chalk.

Rafaelovi crteži nalaze se u Engleskoj zahvaljujući britanskim diplomatama koji su odlazili u Italiju tokom 17. i 18. veka. Tamo su kupovali dela renesansne umetnosti koja tada nisu bila na ceni, bar ne u onoj meri u kojoj su to bila antička dela i iskopine pronađene u Rimu.

Džonatan Džons dodaje i jedan kuriozitet koji je u vezi sa slikarem:

Then, suddenly, he was gone. On 6 April 1520 Raphael died, aged 37. The gossip was that he went into a fever after exhausting himself with too much sex. He was mourned like a saint and this exhibition makes you feel the tragedy and loss. His last works are tremendous, his feel for life infectious. This mind-opening show will transform how Raphael is seen.

U nastavku slede dva videa koja prate izložbu, kao i link za citirani tekst, odakle su i preuzeti ovi crteži.

Izvor: The Guardian |  Asmolean Museum

Muzika pakla: Note na dupetu mučenika u Bošovom „Paklu“

Ovaj kuriozitet bio je moje polazište za seriju tekstova o Hijeronimusu Bošu. Deluje mi neverovatno (ipak, treba proveriti!), da niko pre dvoje studenata iz Okalahome, da niko pre 2014. godine nije pokušao da odsvira note koje se nalaze ispisane (istetovirane?) na zadnjici mučenika u paklu, na Bošovoj slici koja pripada triptihu „Vrt uživanja“.

Namerno sam u naslovu stavila reč „dupe“ a ne „zadnjica“ jer, želeći da ostanem verna Bošovom svetu, nisam želela da podlegnem malograđanskim konvencijama. Uostalom, ova objava deo je ciklusa tekstova o karnevalu i renesansnom izokrenutom svetu u kome je psovanje bilo način govora a ružne reči jedno od materijalno-telesnog načela, favorizovanog u tom periodu.

Prva verzija odsviranih nota sa dupeta postavljena je pre tri godine. Od tada, snimak je čulo preko sto trideset hiljada ljudi, u jednom trentku ovo je bila internet senzacija. Druga verzija je horska, tekst pesme je parodičan, ali je efekat ubedljiv i snažan. Poslednja verzija je improvizovana, odsvirana je na luti, harfi i gajdama.

Slike koje slede posle linkova jesu detalji sa Bošovih slika koje svedoče o slikarevoj opsednutosti ljudskom pozadinom. Značenja nam izmiču. Levak, strele, ptice, cveće, kljun ptice. Sve staje u anus Bošovih mučenika.

NAJBOLJA VERZIJA

VERZIJA SA HOROM 

DOPUNJENA I IMPROVIZOVANA VERZIJA

Image result for hieronymus bosch obsession with buttRelated imageImage result for hieronymus bosch obsession with buttRelated imageImage result for hieronymus bosch butt

Video radovi o Bošovom triptihu „Vrt uživanja“

U okviru ciklusa objava o Hijeronimusu Bošu prilažem i ove video radove. Svima je zajedničko da „oživljavaju“, „pokreću“, stavljaju u funkciju kretanja i radnje Bošove prikazane figure, uglavnom sa triptiha „Vrt uživanja“.

Bošova dela deo su vizuelnog kosmosa. Slikarstvo je prostorna umetnost i kao takvo ono ne podrazumeva vreme, ono ga može prikazivati, ali ga ne nosi u sebi, za razliku od muzike.

Ovi umetnici, iako deo vizuelnog kosmosa, Bošovom svetu daju dimenziju vremena i radnje. Tek naglašeno oni dopunjuju. Oni su svojevrsna oda renesansnom umetniku i, istovremeno, interpretacija njegovog dela.

Prvi rad je uvod u aplikaciju koju je moguće preuzeti. Virtuelna tura kroz bašte raja. Drugi video je trejler dokumentarnog filma koji je snimljen o Bošu prošle godine, povodom 500 godina od smrti umetnika. Ostali radovi su ono što sam već opisala.

Dokumentarni film o Hijeronimusu Bošu

Hijeronimus Boš: rajski um kao / i đavolje igralište. To je bio prvi naziv ove objave koji sam, u poslednjem trenutku, preimenovala u konvencionalniji i prepoznatljiviji pri pretrazi. Mislim da se kroz ta dva polariteta može sagledati stvaralaštvo ovog umetnika. Pitanja ostaju otvorena. Da li sam, umesto „kao“, trebala upotrebiti veznik, „i“ ? „Kao“ podrazumeva poređenje i, skoro, predavanje načelu. Veznik „i“ stvari stvari spaja ali i razdvaja, tvori među njima razliku. Kada se obe reči uklone ostaje zaključak, sličan narodnoj izreci: „Dokon um đavolje igralište“.

Na prvoj slici je „Čovek-drvo“, prikazan na crtežu koji se sada nalazi u Beču, u muzeju Albertina. Purpurne gajde su na okrugloj dasci ili tepsiji, a ona je na vrhu glave stvorenja čiji ostatak tela čine drvo (noge) i ljuska jajeta (trup). U unutrašnjosti  trupa je krčma, simbol pada, greha i posrnuća čoveka, mesto izokrenutog sveta i karnevala. O oba ta motiva, izražena u srednjevekovnoj narodnoj tradiciji i, kasnije, renesansnoj književnosti pisala sam povodom Rablea, Šekspira i, najzad, ruskog kritičara Mihaila Bahtina.

Veruje se da je ovo Bošov autoportret. Otuda, obe verzije sam postavila: crtež i detalj iz „Pakla“. Ludost, potpuna ludost, vlada i hodi zemljom. Teritorija na kojoj je Boš živeo i stvarao pripada današnjoj Holandiji. Boš je rođen oko 1450. godine u Hertogenbošu, gradu na granici sa Belgijom  koji je bio čuven po graditeljima orgulja i livcima zvona. U Bošovo vreme Hertogenboš je bio srednjovekovni grad u kome je bila razvijena trgovina, ali bez univerziteta i dvorskih običaja kakvi su postojali u Briselu.

Image:Fine-Art-Collection-Screen0.jpg

Postoji bezbroj interpretacija Bošovog dela koje je povezivano sa veštičarenjem, religijskim sektama, jeresom, alhemijom, upotrebom opojnih draga i orgijama. U priloženom dokumentarnom filmu iz 1980. godine, čiji je narator i istraživač Nikolas Baum, možete videti i čuti objašnjenja nekih od pojava na Bošovim slikama. Zašto je bratstvo kome je pripadao preziralo polifonu muziku, kako je izgledao njegov atelje ili kako su smrdeli podzemni kanali u Hertogenbošu i zašto su baš oni bili jedna od inspiracija za prizore pakla.

Hijeronimus Boš: Vrt uživanja kao đavolje igralište

Slikarev potpis

Beskrajno uživam posmatrajući detalje njegovih slika (slikar od nas zahteva da mu priđemo sa lupom u ruci), ali malo toga bih mogla da zaključim ili da napišem. Ponekad, moja jedina reakcija je: „Kakva boleština..“ ili, suprotno (verbalno gledano, iako je estetski utisak u obe varijante isti), „Fantastično“, „Zašto je opterećen ljudskim dupetom?“, „Ljudi razapeti na žice muzičkih instrumenata..?“

Sve su ovo, uglavnom, reakcije mnogobrojnih ljudi koji su upoznati sa Bošovim delom. Simbolika, boje, tortura, pohota. Boš je naš sagovornik. Dante je pre njega napisao Pakao, međutim tortura nije ista. Ne govorim o mehanizmima mučenja i detaljno razrađenim krugovima pakla. Više mi se čini da uprkos telesnim stradanjima nesrećnih Bošovih ljudi, mi prisustvujemo strahovitom mučenju duše dok je još živa. Strah od greha i smrti.

Dakle, u Bošovom paklu su neke od bezrazložnih patnji (mi ne znamo da li su ova mučenja uopšte motivisana, za razliku od Danteovih stradalnika). Dante je Bošov hronološki prethodnik, ali savremenik kada je u pitanju doživljaj sveta. Boš je živeo u približno isto vreme kada i Leonardo, međutim njegov svet još uvek je srednjovekovni. Bošovi sagovornici u 20. veku, prema mojoj proceni, bili su Franc KafkaTed Hjuz. Njegov ciklus pesama o gavranu i Bogu sam objavila na ovom mestu.

U nastavku slede detalji sa triptiha, kao i odlomak Valtera Bozinga o Bošu iz njegove knjige „Hijeronimus Boš (1450-1516): Između raja i pakla“. Povezane objave sa ovom, koje mogu biti dopuna ili dodatna nit razjašnjenja su: Dokumentarni film o Hijeronimusu Bošu, Muzika pakla: Note na dupetu mučenika u Bošovom „Paklu“Video radovi o Bošovom triptihu „Vrt uživanja“.

Prošle godine je obeleženo 500 godina od smrti Hijeronimusa Boša i 400 godina od smrti Servantesa i Šekspira. Zajedno sa Danteom, Erazmom, VijonomRableom i Brojgelom oni vode razgovor, na nekom rajskom, ili manje rajskom mestu. Pakao je izvestan, u svakom slučaju. Povodom godišnjice, Holandija je organizovala niz predavanja, izložbi (sva Bošova dela, iz mnogobrojnih muzeja u svetu, našla su se samo za tu priliku na jednom mestu) i jedan odličan sajt koji veoma dobro, detalj po detalj, objašnjava značenje simbola i kontekst onoga što je Boš naslikao. Posle pročitanog teksta Valtera Bozinga i pregledanog sadržaja na ovom sajtu, znanje o Bošu je daleko unapređenije. Takođe, po pregledu linka i čitanju Bozingovog odlomka, pogledajte detalje koje sam ja izdvojila i moj komentar uz njih.

LINK

Unutrašnja strana triptiha „Vrt uživanja“. Dole: „Raj“ (levo) i „Pakao“ (desno)

  

Centralni panel triptiha „Vrt uživanja“

Kad se vrata zatvore: „Stvaralnje sveta“

Na prvi pogled, središnji deo predočava nam idilu jedinstvenu u Bošovom stvaralaštvu: prostran predeo oblikovan kao park, po kome vrve nagi muškarci i žene, grickajući divovske voćke, družeći se s pticama i životinjama, izvodeći nestašluke u vodi i, pre svega, prepuštajući se, neskriveno i bestidno, raznolikim ljubavnim veštinama. Oko jezerceta s devojkama muškarci jašu kružeći kao ogromna vrteđka, a nekoliko likova vinulo se u zrak na tananim krilima. Ovaj triptih je sačuvan bolje od većine Bošovih velikih oltarskih slika i bezbrižno raspoloženje na središnjem delu istaknuto je jasnom i ravnomernom svetlošću, odsustvom senki i jarkim, razdraganim bojama. Bleda tela žitelja vrta, potcrtana tu i tamo nekom crnoputom figurom, svetlucaju kao retki cvetovi naspram trave i rastinja. Iza živahno obojenih fontana i paviljnona oko jezera u pozadini, blaga linija brda pretapa se u daljinu. Majušni likovi i krupni, maštoviti oblici voćki deluju bezazleno kao srednjovekovni ornamenti koji su ih, nesumnjivo, i nadahnuli, a kad stanemo pred ovu sliku teško je ne složiti se s Frangerovom tvrdnjom da se nagi ljubavnici prepuštaju „miroljubivim vragolijama po spokojnom vrtu, a među nevinim biljem, ujedinjeni sa životinjama i rastinjem, a seksualnost koja ih nadahnjuje čista je radost i blaženstvo“. Zaista, kao da prisustvujemo detinjstvu sveta, Hesiodovom Zlatnom dobu, kad su ljudi i zverinje obitavali zajedno u miru, a zemlja rađala izobilnim plodovima bez ikakvog napora. Ili da kažemo to savremenim jezikom, Bošov vrt kao da je svojevrsna zemlja sveopšte ljubavi.

No uprkos tome mora se poreći da je ova množina nagih ljubavnika zamišljena kao apoteoza nevine seksualnosti. Seksualni čin, koji smo u dvadesetom veku naučili da prihvatamo kao normalan deo ljudskosti, u srednjem je veku najčešće smatran dokazom čovekovog pada iz anđeoskog stanja, u najboljem slučaju nužnim zlom, a u najgorem smrtnim grehom. Da su Boš i njegovi pokrovitelji u potpunosti delili ovo shvatanje znamo, naravno, po kontekstu u kome se ljubavnici pojavljuju na drugim njegovim delima, a to dodatno potvrđuje i činjenica da je njegov vrt, kao i kola sa senom, smešten između edena i pakla, izvora greha i mesta njegovog kažnjavanja. Stoga, baš kao što Kola sena prikazuju ovosvetski dobitak pohlepe, tako je Vrt uživanja slika čulnog života, ili još određenije, smrtnog greha pohotljivosti.

Različiti vidovi ovog greha iskazani su neprikriveno, parom zatvorenim u mehur dole desno, na primer, ili parom skrivenim u ostrigu u njihovoj blizini; drugi parovi kao da prikazuju pervertirane ljubavne činove, kao čovek koji je zaronio glavu u vodu, a rukama zaklanja intimne delove, ili mladić koji, dole desno ubada cveće u rektum svog sadruga. Uz ove prilično očigledne prikaze, puteni život je takođe i nagovešten metaforički i simbolički. Jagode, na primer, veoma istaknute u predelu, verovatno simbolizuju nematerijalno svojstvo telesnog zadovoljstva; do ovog zaključka došao je Siguenca govoreći o „taštini i divoti i prolaznom ukusu jagoda ili mirisu koji se jedva oseti u prolazu“. Jagode su tako analogne senu na Kolima sena.

Triptih Vrt uživanja pažljivo je proučio Dirk Baks, koji je na osnovu obuhvatnog poznavanja starije holandske književnosti utvrdio da su mnogi oblici na središnjem delu – voćke, životinje, egzotične mineralne strukture u pozadini – erotski simboli nadahnuti popularnim pesmama, izrekama i uličnim uzrečicama Bošovog vremena. Na primer, mnoge voćke koje ljubavnici u vrtu grizu ili drže služe kao metafore polnih organa; riba, koja se dvaput pojavljuje u prednjem planu, u starim holandskim poslovicama je falusni simbol. Grupa mladića i devojaka koja u srednjem planu desno beru voće takođe ima erotsku konotaciju: „trgati voće“ (ili cveće) bio je eufemizam za seksulani čin. Najzanimljivije su možda ogromne prazne ljuske voćaka u koje su neki likovi upuzali. Baks ih vidi kao igru srednjevekovnom holandskom rečju schel ili schil, koja je označavala koru voćke i prepirku ili sukob. Prema tome biti u schel znači boriti se sa protivnikom, ali isto tako i učestvovati u onoj prijatnijoj, ljubavnoj borbi. Osim toga, oljuštena kora sama po sebi je bezvredna. Boš nije mogao odabrati prikladniji simbol greha, jer na kraju krajeva, zbog voćke je i Adam zgrešio.

Kao prvo, značajno je da je Boš svoju sliku putenih zadovoljstava zamislio kao veliki park ili predeo sličan vrtu. Vrt je vekovima bio mesto za ljubavnike i vođenje ljubavi. Najslavniji srednjevekovni vrt ljubavi opisan je u Romanski o ruži, alegorijskoj poemi iz trinaestog stoleća; prevedena na mnoge jezike, uključujući i holandski, nadahnula je brojne imitacije u književnosti i slikarstvu. Svaki od ovih ljubavnih vrtova bez razlike sadrži krasno cveće, ptičice što slatko poju i fontanu u sredini oko koje se ljubavnici okupljaju da bi šetali ili pevali, kao što je prikazano na brojnim tapiserijama i gravirama iz Bošovog doba. Ne može se sumnjati da je Boš bio upoznat sa ovom tradicijom. Skraćena verzija ljubavnog vrta pojavljuje se na jednoj graviri njegovog pomoćnika Alarta du Hamela, a sam Boš se poslužio sličnim elementima za jednu od svojih ranijih slika Pohote, na stonoj ploči u Pradu. U Vrtu uživanja primenio je, naravno, mnogo više tradicionalne ikonografije, uključujući fontanu i paviljone koji se nadnose nad jezerom u pozadini. Ove neobično uvijene, svetlucave forme zapravo nisu mnogo fantastičnije od fontana i zdanja od zlata, korala, kristala i druge dragocene građe opisanih u mnogim vrtovima ljubavi u književnosti.

Iako dakle Vrt uživanja štošta duguje konvencionalnim vrtovima ljubavi, ovi su nastanjeni znatno diskretnijim ljubavnicima; veoma retko oni skakuću naokolo nagi ili vode ljubav u vodi. No bez obzira na to, povezanost ljubavi i vođenja ljubavi sa vodom bila je čvrsto uspostavljena u Bošovo vreme. U prizoru „mesečnih radova“ maj, mesec ljubavi, ilustrovan je ljubavnicima zagrljenim u kadi ispunjenoj vodom. Čak i prikazi Vrela (ili jezera) mladosti često u sebi imaju nečeg erotskog. Iako Boš nije prikazao Vrelo mladosti u strogom smislu tog pojma, jer nema nikog ko se podmlađuje, slične grafike su mogle nadahnuti aktivnosti u vodi na Vrtu uživanja.

Vrtu ljubavi i Venerinom kupanju može se dodati i treća glavna tema Vrta uživanja. U jezeru, u pozadini, kupanje je zajedničko, ali u srednjem planu polovi su brižljivo razdvojeni. U kružnom jezercetu su samo žene, dok muškarci jašu oko njega na raznolikim životinjama. Neobično ponašanje jahača, od kojih jedan pravi premet na leđima svoga ata, ukazuje da ih žene uzbuđuju, a jedna od njih već izlazi iz nvode.  Ovim Boš naravno prikazuje seksualnu prvlačnost između muškaraca i žena, a nije beznačajno ni to što jezerce i jahači zauzimaju središte vrta, kao izvor i začetak onoga što se zbiva okolo. Za srednjevekovne moraliste, koji u ovome nisu bili preterani kavaljeri, žena je ta koja uvodi muškarca u greh i blud, sledeći Evin primer. Ženina moć često je prikazivana krugom obožavalaca oko nje. Samo što na Bošovoj slici muškarci ne plešu, nego jašu. Životinje po tradiciji simbolizuju niže ili životinjske prohteve ljudskog roda, te su personifikacije smrtnih grehova često prikazane na leđima raznih zveri; jahanje se, konačno, često uzima kao metafora seksualnog čina.

U svojoj slici čulnog zadovoljstva Boš je tako stopio nekoliko erotskih tema srednjeg veka u okvirima ljubavnog vrta, baš kao što je Brant brodom objedinio svoje žestoko negodovanje protiv ljudskih ludosti. Boš međutim nije bio jedini slikar koji se poslužio tradicionalnim ljubavnim vrtom da bi simbolizovao Pohotu. U rukopisu Božijeg grada svetog Avgustina, svečeva osuda razbludnih običaja drevnog Rima često je ilustrovana slikama nagih plesača u vrtu.

Krajnji zaključak je da značenje Vrta uživanja nije nespojivo s Bošovim moralizatorskim temama. Kao i Brod budala, Smrt tvrdice i Kola sena, i ova slika nam pruža ogledalo u kome možemo videti čovekove ludosti. Uprkos tome, može nam biti teško da prihvatimo činjenicu kako su ovi bezbrižni ljubavnici krivi zbog smrtnog greha pohote. Kao i Franger, mogli bismo prigovoriti da Boš nije mogao imati nameru da osudi nešto što je oslikao u tako očaravajućim oblicima i bojama. Srednjevekovni čovek, međutim, bio je mnogo sumnjičaviji prema fizičkoj lepoti. On je učen da se greh prikazuje pod najprivlačnijim vidovima i da iza telesne lepote prihvatljivih osećanja često vrebaju smrt i prokletstvo. Vidljivi svet, ukratko, nalik je onim malenim rezbarijama od slonovače popularnim u Bošovo vreme, koje su prikazivale zagrljene ljubavnike ili raskošnu nagu ženu, a kad se okrenu otkrivale su leš u raspadanju. Drugim rečima, Boš nam pokazuje lažni raj čija prolazna lepota vodi ljude u propast i prokletstvo, što je uobičajeni motiv u srednjovekovnoj književnosti. Susrećemo ga, na primer, u legendi o podzemnom kraljevstvu ljubavi Venusbergu, gde Tanhojzer umalo nije izgubio dušu. U drugom delu Romanse o ruži, koji je dodao Žan de Men, ružin vrt je izričito upoređen s istinskim rajskim vrtom, na štetu onog prvog. Rajski vrt je večit, a u vrtu ljubavnika „ples će stići kraju i oni što plešu će pasti“; sve će se rasuti i propasti, jer Smrt očekuje sve. Slične misli često su izražavane u šesnaestom veku u prikazima vrtova punih uživanja gde ljubavnici uživaju nesvesni da im se Smrt prikrada.

Da se vratimo Bošovoj verziji ove uvažene teme. Baks je izneo naoko uverljivu teoriju da kosmati par u pećini u donjem desnom uglu vrta predstavlja Adama i Evu nakon izgnanstva iz Edena, kada su, prema apokrifnim izvorima, našli pribežište u pećini i odenuli se u životinjske kože. Iza Adama je glava Noje, obnovitelja ljudske rase nakon potopa. I zaista, dublji smisao Vrta uživanja u potpunosti je shvatljiv tek kad se osvrnemo na Edenski vrt i druge prizore na triptihu.

Stvaranje sveta odvija se na spoljnim krilima u prigušenim tonovima ive i sivozelene. Tvorac se pojavljuje u rascepini među oblacima u gornjem levom uglu. Na freskama na sikstinskoj tavanici, nastalim u približno isto vreme, Mikelanđelo predstavlja Boga kao svojevrsnog natčovečanskog skulptora koji vlastitim rukama uobličuje prapočetni haos. Boš, s druge strane, sledi tradicionalniji hrišćanski koncept prikazujući Božje stvaranje Rečju; on je nepomičan na svom tronu i drži knjigu, dok je božanska „zapoved“ iz Psalama (33: 9) zabeležena uz gornju ivicu: „Jer on reče, i postade; on zapovjedi, i pokaza se“. Svetlost je razdvojena od tame u središtu krila, a unutar svetlosne sfere vode su razdeljene iznad i ispod nebeskog svoda. Tamni kišni oblaci sporo se okupljaju nad suvom zemljom, izdižući se polako iz magličastih voda. Drveće već izniče iz ovlažene površine, kao i neko neobično rastinje, polubiljno, polumineralno, koje nagoveštava egzotičnu floru na unutrašnjim delovima. To je zemlja kakva je bila trećeg dana stvaranja.

Sa zadnje strane levog krila, sivilio ustupa pred blistavim bojama i tri poslednja dana upotpunjuju stvaranje. Zemlja i voda iznedrile su množinu žvih bića, uključujući žirafe, slonove i neka potpuno bajkovita stvorenja, kao što je jednorog. U središtu se izdiše Izvor života, visoka i vitka ružičasta struktura nalik na prefinjeno izrezbaren gotski tabernakl. U blatu kraj njene osnove svetlucaju dragulji, a neke od fantastičnijih životinja verovatno odražavaju srednjovekovne opise Indije, čija su čuda opčinjavala Zapad još od Aleksandra Velikog i gde se prema rasprostranjenim verovanjima nalazio izgubljen edenski raj.

U prednjem planu ovog prepotopskog predela vidimo Adama i Evu, ali ne njihovo iskušenje i izgnanje kao na Kolima sena, već trenutak kad ih Bog sjedinjuje. Držeći Evu za ruku Bog je prikazuje tek probuđenom Adamu, koji zuri u ovo stvorenje načinjeno od njegovog rebra s mešavinom, kako se čini, iznenađenja i iščekivanja. Sam Bog je mnogo mlađi nego njegov belobradi pandan na spoljnim krilima i predstavlja Božanstvo u liku Hrista, druge ličnosti Trojstva i otelovljenja Reči Božje. U holandskim rukopisima šesnaestog veka često susrećemo trenutak u kome mlado Božanstvo venčava Adama i Evu i ilustracije blagoslova koji im daje, govoreći reči iz „Postanja“: „Rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svega zvjerinja što se miče po zemlji.“ Božiji nalog „rađajte se i množite se“, koji će kasnije dati i Noju, mogao bi se možda protumačiti kao odobrenje da se upusne u izvesne razvratne aktivnosti prikazane na središnjem delu; ali, kao što možemo i pretpostaviti, u srednjem veku se nije tako mislilo. Umesto toga, smatralo se da su se pre pada Adam i Eva sjedinjavali bez požude, isključivo u cilju stvaranja dece. Posle pada, međutim, sve se promenilo; mnogi su verovali da je prvi greh počinjen nakon zagrizanja u zabranjenu voćku bila u stvari telesna žudnja, što se odražava i u izvesnim erotskim prikazima pada početkom šesnaestog stoleća.

Imajući ovo u vidu, značajno je da u vrtu na središnjem delu triptiha nema dece, a njegove žitelje, umesto da su oni potčinili zemlju sebi, nadsenjuju divovske ptice i voće. Tako nam vrt pokazuje da Božiji nalog Adamu i Evi nije ispunjen, nego izopačen. Čovek se odrekao istinskog raja u zamenu za lažni; od vrela života okrenuo se da bi pio s telesnog izvora, koji, kao i fontana u Vrtu ruže, truje i donosi smrt.

Erotični san o uživanjima u vrtu ustupa pred košmarnom stvarnošću desnog krila. Ovo je Bošova najnasilnija vizija pakla. Zdanja više ne gore, ona se rasprskavaju naspram tmaste pozadine, bojeći grozničavim odsjajima vodu ispod sebe u krv. U prednjem planu zec nosi svoju okrvavljenu žrtvu okačenu na motki, što je motiv koji se nalazi i na drugim Bošovim prizorima pakla, ali ovog puta krv lipti iz stomaka kao posle pucnja iz pištolja. Lovina koja je postala lovac dobro izražava pakleni haos, u kome su odnosi iz normalnog sveta preokrenuti naopačke, što je još dramatičnije iskazano bezazlenim svakodnevnim predmetima naduvenim do čudovišnih razmera da bi poslužili kao instrumenti torture. Moguće je uporediti sa preuveličanim voćkama i pticama sa središnjeg dela. Jedan nag lik đavoli su privezali za vrat laute; drugi je bespomoćno upleten među žice na harfi, dok je treća duša nagurana u otvor ogromne horne. Na zamrznutom jezeru u srednjem planu čovek jedva održava ravnotežu na golemoj sličugi, klizeći pravo ka rupi u ledu pred njim, gde se jedan sapatnik već koprca u ledenoj vodi. U ovom prizoru prepoznajemo odjek stare holandske izreke, slične po značenju našem „navesti se na tanak led“, koja upućuje na opasnu situaciju, zaista. Nešto iznad, skupina žrtava je potrpana u upaljenu svetiljku koja će ih progutati kao noćne leptire, dok se s druge strane jedna duša klati privezana za ključ. Iza nje, dva golema uveta napreduju poput kakvog paklenskog tenka s ogromnim nožem spremnim na klanje žrtava. Za slovo M ispisano na nožu, koje se pojavljuje i na drugim noževima kod Boša, mislilo se da je žig nekog slikaru posebno antipatičnog nožara, ali pre će biti da je ono oznaka za Mundus (Svet), ili za Antihrista, čije će ime prema nekim srednjevekovnim proročanstvima počinjati ovim slovom.

Žiža celog pakla, postavljena analogno vrelu života u Edenu, jeste takozvani Drvo-Čovek, čije jajoliko telo počiva na dva istrulela debla koja se završavaju čamcima umesto obuće. Stražnji deo mu je otpao, te otkriva prizor paklene krčme, dok mu je na glavi veliki disk sa gadama u sredini, koji služi kao promenada đavolima i njihovim žrtvama. Lice se obazire preko ramena da bi posmatralo, polusetno, raspadanje sopstvenog tela. Sličan, mada ne tako snažno osmišljen, čovek-drvo skiciran je na crtežu koji se sada čuva u Albertini u Beču. Značenje ove zagonetne, štaviše tragične figure, još nije objašnjeno na zadovoljavajući način, ali Bož nikada nije stvorio sliku koja bi uspelije prizivala promenljivo, nematerijalno svojstvo sna.

Nasuprot ovome, mnogo je telesnije pticoglavo čudovište niže desno koje guta duše prokletnika da bi ih odmah izlučilo kao izmet u providni noćni sud iz kojeg propadaju u jamu ispod, podsećajući na čudovište u Tondalovom proviđenju što se na sličan način hrani dušama pohotljivih sveštenika. I drugi gresi mogu se prepoznati oko jame. Čenjog čoveka u krevetu su posetili demoni, proždrljivac je primoran da povraća hranu, a gorda gospa da se divi svojim čarima prikazanim na đavoljoj zadnjici. Za pohotu se, kao i za pohlepu, mislilo da podstiče i druge smrtne grehe; kao prvi greh počinjen u edenskom vrtu, ona je često smatrana kraljicom i izvorištem svih ostalih. Otuda ne bi trebalo da nas iznenađuje kao neke izučavaoce što uz pohotu vidimo i druge grehe kako bivaju kažnjavani u Paklu Vrta zemaljskih uživanja. Vitez koga je s desne strane Drvo-Čoveka oborio čopor pasa najverovatnije je počinio greh srdžbe, a takođe i svetogrđa, jer u ruci steže kalež, kao i naga prilika koja jaše kravu na Kolima sena. Metežna grupa zdesna ispašta presutpe povezane s kockom i krčmama.

Postoje, međutim, i naznake pohote; ona se kažnjava u donjem desnom uglu, gde zaljubljena svinja nastoji da ubedi sadruga da potpiše venčani list u svom krilu. Može biti da je on monah, jer svinja je zaodenula glavu kao kaluđerica. Jedno čudovište u oklopu iščekuje pored njih, s mastionicom koja mu se klati o kljunu. Pohota je takođe tema preuveličanih muzičkih instrumenata i horskog pevanja u prednjem planu levo. Ovi prizori, kao i gajde na glavi Drvo-Čoveka, tumačeni su kao napada na putujuće svirače koji su bili česti posetioci krčmi i čije su razuzdane pesme pobuđivale kod drugih pohotljivost. Ali muzički instrumenti već sami po sebi poseduju erotske konotacije. Gajde, koje Brant naziva instrumentom budala, takođe su pokolenjima označavale muški polni organ, dok je svirati na lauti značilo voditi ljubav. Štaviše, Pohotu su srednjovekovni moralizatori često nazivali „čulnom muzikom“, a ovaj koncept se odražava i u serenadama koje demonski muzičari izvode na sopstvenim izduženim gubicama za ljubavnike na Kolima sena. Ova muzika je neskladna, suprotstavljena harmoniji božanskog poretka. Koliko se samo razlikuju Gertgenovi anđeoski koncerti od Bošove grube kakofonije instrumenata koji su u životu pružali prolazno zadovoljstvo, da bi potom stvarali vekovečni bol.

Vrt uživanja prikazuje Boša na vrhuncu njegovih moći kao umetnika moralistu. Nijedno drugo delo koje je naslikao ne ispoljava toliku složenost misli u tako živim slikama. Upravo ovaj razlog više nego ijedan drugi opravdava svrstavanje ovog triptiha pred sam svršetak Bošove karijere, a svakako uveliko posle 1500. Svojom didaktičkom porukom, svojim prikazom čovečanstva predanog gresima, Vrt uživanja svakako pripada srednjem veku. Isto tako, njegova ikonografija, zaokružujući celu istoriju, odaje istu snažnu potrebu za univerzalnošću s kakvom se susrećemo kod skulptora na fasadama gotskih katedrala ili u ciklusima misterija prikazivanih u to vreme. No uprkos tome, on takođe odražava i renesansnu naklonost prema krajnje originalnim, provokativnim alegorijama, čije je puno načenje očigledno samo malobrojnoj publici. Imajući ovo u vidu, Vrt uživanja moguće je uporediti sa Botičelijevim Prolećem (Firenca, Galerija Ufici), na primer, ili s Melanholijom I Albrehta Direra.

Po temama Vrta uživanja i Kola sena ne bi se reklo da su ove slike bile namenjene crkvi ili manastiru, bez obzira na to što su u formi triptiha, tradicionalno namenjenog za holandske oltare. Pre bismo pretpostavili da su Bošove alegorije, kao i Botičelijeve, bili naslikane za laičke patrone. Postoji zapravo dobar dokaz da je Vrt uživanja bio u vlasničtvu Hendrika III od Nasaua, oduševljenog kolekcionara umetničkih dela; 1517, neposredno posle Bošove smrti, Italijan Antonio de Beatis posetio je Hendrikovu palatu u Briselu, gde je video i opisao sliku koja bi morala biti ovde razmatrani triptih. Čak i pre ovoga, međutim, članovi burgundskog plemstva naručivali su Bošova dela. Flamanski retoričari i dvorski krugovi u Briselu i Malenu gajili su ukus za zakučaste, učene alegorije, uglavnom moralizatorse prirode, kao što se može videti na brojnim flamanskim tapiserijama s početka šesnaestog veka. Nije teško razumeti zašto je Bošova umetnost bila tako dobro prihvaćena u ovom okruženju.

Izvor: Valter Bozing, „Hjeronimus Boš: između raja i pakla“, prevela Tatjana Bižić, Taschen, Beograd, 2003.

DETALJI: RAJ (LEVO KRILO)

Fontana, sova i žirafa: U centru slike je jezero, na čijoj sredini je „fontana“ svetle ružičaste boje u čijem centru je, u udubljenju, sova. „Fontana“, zapravo oblik kome je nemoguće dokučiti poreklo, podseća na koren, i stoji na plavim mineralima, na kojima su i providne cevi u koje egzotične ptice sleću. Žirafa bele boje (albino žirafa?) rađena je prema uzoru na crtež žirafe Kirjaka iz Ankone koji je ovu životnju zabeležio na svojim putovanjima Istokom, otprilike pedeset godina pre nego što je Boš naslikao svoj triptih.

Related imageRelated image

Bog, Adam i Eva, mačka i miš, „patka“ koja čita i rajsko drvo: Detaljan opis donje slike mogli ste pročitati u citiranom odlomku Valtera Bozinga, naročito odnosa Boga, koji pridržava Evinu ruku, i Adama. Detalji koji su daleko zanimljiviji jesu oni koji podrivaju rajnsko stanje kao blaženo. Kako je moguće da u raju mačka lovi miševe, da u raju ima nasilja i smrti, predatora i žrtve? U donjem levom uglu vidimomačku kako u ustima nosi miša. Zatim, u bari koja je pred nama, u prvom planu, vidimo različita groteskna bića: insekte, ptice, sisare, ribe sa krilima, bića koja su istovremeno ribe i patke, a jedno takvo i čita knjigu!! Najzad, drvo spoznanja dobra i zla prikazano je drugačije, istaknuto u odnosu na mnogobrojno drveće u pozadini, voćnjak koji vodi ka jezeru. Drvo je iz egzotičnih krajeva, Boš ga nije mogao videti u svojoj zemlji, već verovatnu iz rukopisa u kojima su nacrtane biljke iz Azije i Afrike. Oko tog trveta vidimo puzavicu i voćke nalik jagodama. U svakom slučaju nešto bobičasto.

Kula: Kula je okultni simbol, a u alhemiji je njeno značenje bitno. Ova „kula“ je od netipičnih materijala, a njen obilk nema pretka ni potomka u prikazivanju. Boš kombinuje kamene i biljne elemente a boje kojima je predstavio ove oblike su izvrsne: plava i svetla roza koje formiraju harmoničan odnos. Sa dna „kule“ izleću ptice, udubljenje kao da je njihovo gnezdo, i čini se premalim prostorom, s obzirom na količinu koja izleće odatle.

DETALJI: VRT UŽIVANJA (CENTRALNI PANEL)

Naredni detalji omogućiće posmatraču da vidi srž slike, simbole koji u sebi nose naraciju koju mi još uvek ne možemo da prevedemo. Ovo je pismo za našu civilizaciju, za ljude našeg vremena, prilično teško shvatljivo. Boš traži da mu posmatrač priđe sa lupom u rukama, očekuje strpljenje i sporost. Gore citirani odlomci Valtera Bozinga bitni su za čitaoca, ukoliko želi bolje da razume centralni panel. Stoga, ja se neću upouštati u interpretacije, za to nemam sposobnosti i veštine, ali sam izdvojila detalje koji su bitni. Mnoštvo nagih tela, u različitim, akrobatski, dvosmislenim pozama, među čudnovatim voćem i biljem, podno četri kule.

DETALJI: PAKAO (DESNI PANEL)

Donja slika je zanimljiva zbog najmanje dva motiva. Prvi: uši probijene strelom između kojih je oštar nož koje zajedno stvaraju nešto što nedvosmisleno podseća na muški polni organ. Pod njima su bezbrojna tela u ponižavajućem položaju, mjučena ili ubijena. Moram da naglasim da su kod Boša mučenja, iako prikazana kao deo telesnog, zapravo, tako bar deluju na posmatrača, deo psihičkog. Ovaj nadrealni, bizarni, zastrašujući svet upućuje na samu imaginativnu genijalnost umetnika, ali i na mnogobrojne strahove, frustracije i neuroze čoveka srednjeg veka. O gajdama koje su na tepsiji, a ona je na vrhu glave (veruje se da je ovo Bošov autoportret) nekog stvorenja čiji je ostatak tela drvo (noge) i ljuska jajeta (trup). Taj trup je, zapravo, krčma, simbol pada, greha i posrnuća za srednjevekovnog čoveka, simbol karnevala o kome sam govorila u tekstu o Šekspiru i Bahtinu.

Na drugoj slici, uopšte kod Boša, muzika je viđena kao izrazito loša pojava, demonskog uticaja. Na harfi je razapeto telo, na zadnjici su note. Materijalno-telesno načelo ogleda se u zadnjicama koje su čest motiv kod Boša.

Na trećoj slici vidimo telo sa glavom ptice, sa loncem u funkciji šešira, kako proždire nesrećnika kome iz zadnjice izleću ptice.

Na četvrtoj slici, tipičnom primeru izokrenutog sveta, zec, nekada lovina, sada je lovac, i on nosi čoveka na štapu. Tu je i posrnula devojka, sa svećom i bokalnom u ruci i kockom na glavi. Na petoj slici, produžetku četvrte, vidimo biće sa glavom pacova kako probija mačem nesrećnika. Demonsko stvorenje u sandalama, na leđima ima štit čiji je prikaz simboličan i korespondira sa kockom koja devojci raseca glavu.

Pretposlednja slika prikazuje mučenika koji je u strahu, očajanju, beznađu. On jednim okom pravo gleda u nas. Ovo je veoma bitan detalj i trenutak kada nam se „zarobljenik“ slike obraća. Ne traži nam da ga spasimo. On je nama upozorenje.

Poslednja slika je deo pozadinskog plana. Pacovi su konji pakla.

O nekim aspektima Vijonove poezije

U stvari, obešen ili ne, Vijon je živ; živ ništa manje nego pisci naši savremenici; živ pošto mi shvatamo njegovu poeziju, pošto ona deluje na nas, i još više, pošto ta poezija može da izdrži poređenje s najmoćnijim i najsavršenijim ostvarenjima nastalim tokom četri stoleća velikih pesnika koji su došli nakon Vijona. Što znači da forma ima vrednost zlata.“ – Pol Valeri

U okviru renesansnih tema na blogu A . A . A prilažem i ovu današnju, o Vijonu, srednjevekovnom francuskom pesniku i vagabundu, Svetom Probisvetu, kako ga naziva Kolja Mićević. Na to su me podstakla neka razmišljanja o renesansnom smehu, karnevalu i izokrenutom svetu, ali i tarot karta broj dvanaest na kojoj je naopako obešen čovek. Karta kao da referira (pišem „kao da“ jer se ne zna tačno poreklo tarota, ni vremensko ni prostorno) na tadašnje razbojnike koji su bivali kažnjavani vešanjem, bilo tako što bi im konopac stavljen oko vrata (davljenje), bilo tako što bi bili obešeni za noge, naopako, pa bi im sva krv se slila u mozak od čega bi brzo preminuli. Međutim, u toj žrtvi i tom mučeništvu, vizija sveta bi, bar za trenutak, pred sam kraj (naredna karta, broj trinaest, je Smrt, a narativni sled u tarotu je veoma izražen, ni jedna karta nije na slučajnoj poziciji) izgledala drugačije. Obešeni u tarotu ima oreol oko glave, on je svetac, ili je tek u toj drugačijoj, izokrenutoj, perspektivi i viziji doživeo prosvetljenje.

Image result for tarot hanged manImage result for tarot hanged man

Ta dvostrukost, koju vezujemo i za izokrenuti svet, za ludost i mudrost, za karneval, prisutna je i u Vijonovoj poeziji. Odlomak iz balade u vidu rasprave Tela i Srca, dve krajnosti čoveku urođene dvostrukosti, glasi ovako:

Ko izrodi zlo? – Moja zlohudost
Kada Saturn moje breme sazda,
ispuni ga zlom, verujem. – Ludost:
ti mu služiš, a njegov si gazda.
Znaj Solomun zapisa za vazda:
„Mudrac može, to reče, da menja
moć planeta i njihova htenja.“
– Ne znam: kakvim stvoriše me biću.
– Šta kažeš? – Da! tog sam uverenja.
– Ja dovrših. – Tad i ja svršiću.

Kolja Mićević o ovim stihovima piše:

Prihvativši bar jednim svojim delom, Srcem, Saturna, zlokobnu pesničku planetu, Vijon se sam određuje kao utemeljivač mnogobrojne porodice ukletih pesnika, koji će doći za njim, i koji ne mogu da se oslobode nedokazivog saznanja o svome zvezdanom poreklu.

Najzad, jedna pop referenca. U seriji Mad Men pojavljuje se Vijon. U filmu koji Don Drejper gleda, u praznoj sali bioskopa (referenca na Edvarda Hopera), na ekranu vidimo stihove pesme Balada o gospama iz davnih vremena. Idealno za Dona i sve njegove bivše ljubavi. Ovo nije jedini primer: pominjala sam i stihove Frenka O’Hare.

Balada o gospama iz davnih vremena

Kažite meni gde je sada
Rimljanka ona lepa Flora,
Taida i Arkipijada
kao sirene dve iz mora,
i Eho koja kraj izvora
odjek tek šalje vrh poljana,
lepša od svakog živog stvora?
Al’ gde je sneg od lanjskih dana?

Gde Heloiza mudrog rada,
zbog koje monaška odora
Pjer Abelaru beše rada?
Za nju on strada bez otpora.
Gde kraljica je no zlo gora
što naredi da Buridana
sred Sene bace sa prozora?
Al’ gde je sneg od lanjskih dana?

Kraljica Blanša milog sklada
i bela kao majska zora,
nogata Berta, Alis mlada,
i Haremburga s manaskog dvora;
gde Jovanka, Lorenka dobra,
što spaljena je sred Ruana;
gde su, Djevo, daj odgovora?
Al’ gde je sneg od lanjskih dana?

Kneže, ne troši zalud zbora
Oplakujuć ta lica znana,
Ljuti se pripev vratit mora:
Al gde je sneg od lanjskih dana?

Izvor: Fransoa Vijon, Zaveštanja, preveo Kolja Mićević, Slovo Ljubve, Beograd, 1977.

Ludost govori: Erazmo i Šekspir

Moje ime, dakle, znate, gospodo – kakav nadimak da vam dam? – Arhiludaci, šta drugo mogu? Jer kakvim drugim časnijim imenom može božica Ludost da oslovi svoje vernike?

Ako mudrost leži u iskustvu, ko više više zaslužuje da nosi ime mudraca: da li pametan, koji se nešto iz stida, nešto iz plašljivosti ne prihvata ničega ili ludak, koga ni od jedne namere ne odvraća ni stid (jer ga nema) ni opasnost (jer ne razmišlja)? Mudrac se zagnjuruje u knjige starih pisaca, gde se nauči nekom preteranom cepidlačenju. Ludak, naprotiv, ako se ne varam, baš stoga što neprestano učestvuje u svemu i ne haje za opasnost, stiče pravu mudrost.

Dve smetnje, uglavnom, ne dopuštaju čoveku da dođe do saznanja: stid kojim se zaslepljuje duh i strah koji u svemu vidi opasnost i obeshrabruje čoveka u njegovoj delatnosti. Ludost sjajno oslobađa svih tih teškoća. Mali broj ljudi zna koliko koristi i ugodnosti donosi preimućstvo da te nikad ničega nije stid i da te nikad nije strah.

Tri dolomka iz knjige Pohvala ludosti Erazma Roterdamskog korespondiraju sa narednim odlomcima iz Šekspirove drame Kralj Lir. Oni se mogu izučavati u kontekstu renesansne smehovne tradicije, kojoj smeh i šala nisu poslednje ishodište. Naprotiv. Uporedni tok ludosti i mudrosti u renesansi svoje putovanje završava u gorkoj spoznaji sveopšte nestabilnosti i promenljivosti sveta.

Ludost je mudrost ovoga sveta, stoji kao renesansno načelo koje svoje izvorište pronalazi u učenjima apostola Pavla. Erazmo svoju knjigu posvećuje Tomasu Moru, naglašavajući sličnost njegovog prezimena sa ludošću (moria). Međutim, kada pročitamo esej Stivena Grinblata, američkog proučavaoca renesanse, koji je posvećen Moru (stoji na početku Grinblatove knjige Samooblikovanje u renesansi), bivamo svedoci nelagode i dvosmislene pozicije koju je Mor zauzimao. Vidimo, najzad, ishodište njegovog delovanja i fatalan kraj jedne dvorske i diplomatske karijere.

Oba citirana dela, i Pohvala ludosti i Kralj Lir, mogu se čitati i u kontekstu Bahtinove knjige o smehu, ali i u kontekstu Grinbaltove pomenute knjige, kao i eseja Šekspir i isterivači đavola. U tom eseju se drama Kralj Lir čita i tumači veoma orginalno. U njoj se javljaju dve lude. Prva je zaista luda (Budala), koja prati Lira, a druga „luda“ je Edgar koji se pravi da je lud pred poludelim Lirom, glumeći Jadnog Toma. Naredni odlomak se odnosi na razgovor „prave“ Lude i Lira (zapravo, nemoguće je odrediti ko je lud, a ko nije, u ovoj drami. To je jedna od osnovnih nestabilnosti ovog renesansnog teksta).

Lir: Kako si mi, lepo momče? Šta radiš?

Budala: Prikane, najbolje će biti da uzmeš moju kapu.

Kent: Zašto, budalo?

Budala: Zašto? Zato što si na strani onoga koji nije u milosti. Ako ne možeš da se smešiš kako vetar duva, brzo ćeš uhvatiti kijavicu. Evo ti moje kape. Pa ovaj čovek je prognao dve svoje kćeri, a treću je usrećio protiv svoje volje; ako hoćeš da pođeš za njim, moraš nositi moju kapu. Kako si, striče? Voleo bih da imam dve ludačke kape i dve kćeri!

Lir: Zašto momče?

Budala: Kad bih im dao svu svoju imovinu, zadržao bih sebi svoje kape. Evo ti moje; a drugu izmoli od svojih kćeri.

Lir: Pazi se, momče! – Bič!

Budala: Istina je pas koji mora u štenaru; njega bičem teraju napolje, dok lažljiva gospa keruša može da stoji kraj vatre i da smrdi.

Lir: Gorka žuč za mene!

Budala: Naučiću te, priko, jednoj pesmici.

Lir: Hajde.

Budala: Upamti je striče;

Sve što imaš ne pokaži;
Znaš li nešto manje kaži;
Ne daj sve što zajam traži;
Sve dobitke ne ulaži.
Bolje konjem nego peške;
Kad što čuješ, traži greške.
Okani se žena, pića;
Ne ostavljaj svog kutića,
Pa će tvoje dvaput deset
Biti više od dvadeset.

Kent: To nije ništa, budalo.

Budala: Onda je kao reč neplaćenog advokata; nisi mi zato ništa ni dao. Zar se ničim ne možeš koristiti, striče?

Lir: Ne, momče; iz ništa se ništa ne može napraviti.

Budala: (Obraća se Kentu) Molim te reci mu, jer neće verovati budali, da mu se na to svodi i prihod od njegove zemlje.

Lir: Gorka budala!

Budala: Znap li, mladiću, razliku između gorke i slatke budale?

Lir: Ne znam, momče; reci mi je.

Budala: Lord koji ti savet dade,

Kada zemlju svu razdade,
Nek’ kraj mene stane taj,
Ili ga ti predstavljaj;
Pa bi slatka tad budala
Pored gorke odmah stala:
Prva u šarenu ruhu:
A druga je eto tu.

Lir: Nazivaš li ti mene budalom, momče?

Budala: Pa sve si svoje titule razdao, a sa tom si rođen.

Kent: Ovaj nije potpuna budala, gospodaru.

Budala: Vere mi, nisam; Lordovi i velikaši ne dadu mi da to budem; kad bih imao monopol na to, i oni bi tražili jedan deo; a i velike gospe takođe; oni mi ne dadu da sam budem budala, jer vole da štrpnu ponešto. Striče, daj mi jedno jaje, pa ću ti dati dve krune.

Lir: Kakve će biti te dve krune?

Budala: Pa, kad presečem jaje po sredini i pojedem sadržinu, ostanu dve krune od jajeta. Kad ti prelomiš svoju krunu po sredini, i daš oba dela, ti nosiš magarca na leđima preko blata. Imao si malo pameti u svojoj ćelavoj kruni kad si svoju zlatnu krunu dao. Ako ovo govorim kao budala, nek’ bude išiban onaj ko to prvi pomisli.

Peva

Za budale nikad goreg leta,
Jer kod mudrih ludost cveta;
Pameću se čudnom oni diče,
Na majmune sve više liče.

Lir: Otkada si počeo toliko da pevaš, momče?

Budala: Počeo sam, striče, otkako si ti svoje kćeri pretvorio u svoje majke; jer kad si im dao prust i sam skinuo svoje čakšire,

One su srećne zaplakale, znaj,
A ja od tuge propevao tad
Što žmurke igra vladar taj
I ode u budale sad.

Molim te, striče, uzmi učitelja koji će naučiti tvoju budalu da laže; voleo bih da naučim lagati.

Lir: Ako lažeš, momče, pustićemo da te šibaju.

Budala: Pitam se u čudu kakav ste rod ti i tvoje kćeri. One hoće da me šibaju što govorim istinu; ti hoćeš da me šibaš što lažem; a ponekad me šibaju jer ćutim. Radije bih bio ma šta no budala; pa ipak, striče, ne bih voleo da sam ti; raspolutio si svoje kraljevsko ja, a sebi nisi ostavio ništa. Evo jedne od tih polutaka. (Ulazi Gonerila)

Izvor: Erazmo, Pohvala ludosti, prevela dr Darinka Nevenić Grabovac, Rad, Beograd, 1976.

Izvor: Vilijam Šekspir, Kralj Lir, preveli Živojin Simić i Sima Pandurović, Kultura, Beograd, 1963.

Slika: Nepoznati slikar, „Everyman“, 1590. Mapa sveta ucrtana u lice lude.

Preporuke:

Mihail Bahtin o Rableu i karnevalskoj kulturi

Mihail Bahtin o karnevalskom načinu govora i Šekspirova drama „Henri IV“