Ivo Andrić: „Karakterističan deo lepote ženskog tela je – vrat“

tumblr_negze4ynkv1rj6fy8o1_1280Ivan Meštrović, "Devojka koja spava"tumblr_mhw50q1vjz1rj6fy8o1_1280

Karakterističan deo lepote ženskog tela je – vrat. Kod mladih i lepo građenih žena vrat je monolitan sam po sebi i u isto vreme bez vidljivog prelaza povezan i sjedinjen sa glavom i grudnim košem. To statuarno jedinstvo čini veliku i naročitu draž tela; ono je bitna oznaka mladosti. S godinama, telo počinje da se račva, veza između pojedinih muskula i kostiju počinje da se naslućuje, pa da biva vidljiva. I sam vrat nije više onako sliven iz jednog komada, kao što je bio; počinju da se ocrtavaju, naročito kod pokreta, mišići i tetive, a ako s godinama nastupe neke naslage sala i kružne bore i prevoji na koži, to je već kraj lepote.

Izvor citata: Zadužbina Ive Andrića

Skulpture: Ivan Meštrović

Ivo Andrić o sirotinji

Sirotinja. Ne ona vesela, slikovita, puna života i pokreta, sirotinja Cigana čergara ili mladih ljudi koji svoju nemaštinu ulepšavaju pesmom i nestašnim podvizima, nego teška sirotinja koja rađa bedu kao trajno stanje i endemičnu bolest čitavih ljudskih grupa, naselja i zemalja. O toj bedi mislim ovih dana. O bedi koja savija kičmu, usporava korak, gasi glas, hvata se čoveku za oči kao nevidljiva, lepljiva paučina, nepovratno i nepopravljivo mesi čoveka i doteruje ga sve prema nekom svom nepoznatom modelu, steže oko njega svoje granice kao nevidljivu omču, odvaja ga zauvek od blagostanja i radosti, tako da mu docnije ništa ne može pomoći, ni novac ni najpovoljnija primena životnih uslova, jer nije više sposoban da ih primi.

Kad ljudi jednog kraja ili jedne klase ogreznu u toj bedi, životni sokovi prestaju da pritiču do njihovih tela, i tada i ono što je ostalo od snage i života u njima počinje da sahne i čili u neosetnom, sporom procesu od kojeg se ipak ne umire, nego traje iz naraštaja u naraštaj, u postojanju koje je naličje života. (Jer ono što je najbolnije u sudbini čoveka za koga se kaže da ga je beda ubila, to je činjenica da on takav, ubijen, dugo živi i jako se množi). Kad beda prodre u misli, u govor, u shvatanja i običaje, i svak se pomiri sa njom kao sa stalnim i pravim oblikom postojanja, i zavoli ga kao što se inače život voli, kad postane navika, ponos i neka vrsta jadne i naopake religije, kad rastoči i prožme čoveka do polslednje ćelije i tako osvoji i porobi ne samo njega nego i one koji se još nisu rodili.

Tada se može reći da je beda potpuno i zauvek osvojila jedan kraj, sa ljudstvom i svim živim stvorovima i mrtvim stvorovima na njemu, i pretvorila ga u svoje carstvo koje joj nikad više niko ne može oteti i koje ne živi ljudskim životom nego bedom i njenim mrtvim i dugim, dugim trajanjem.

Iz tog kraja nema bežanja ni spasa. I kad pojedinac uspe da pobegne na drugi kraj sveta, u život koji za bedu ne zna, to mu ne pomaže mnogo, jer u sebi ponese celo to carstvo bede u malom.

Tako se priča o onom mladiću koji je uspeo da iz bednog kraja Bosne ode u Stambol i s vremenom postane vezir, moćan i bogat, toliko bogat da nije znao gde šta ima. Plivao je u blesku i raskoši odela i nameštaja, a sve mu se činilo malo i uvek mu je sve bilo hladno. Priređivao je bučne i sjajne gozbe, sa kojih su stotine ljudi odlazili siti i pijani, i stekao glas bogata i darežljiva domaćina, ali svoju skrivenu, unutrašnju bedu nije mogao zameniti ni zaglušiti. I kao čudo se kazuje da je kriomice, kad bi se svi gosti razišli, i sam sit i pijan do nesvesti, još sakupljao preostale komade kolača i kore od voća, i parčetom hleba čistio sahane u kojima je ostalo nešto jela iza preostalih gostiju. I umro je od suvišnog i preteranog jela i pića, ali se nije mogao najesti i zajaziti, jer je beda njegovog porekla jela i pila iz njega.“

Ivo Andrić, „Znakovi pored puta, II tom“

Fotografija: Tessa Traeger

Umetnik i njegov atelje: Danilo Kiš

Četri fotografije Danila Kiša koji je, možda, u prostorijama neke redakcije, a možda u svom stanu. Na desnom zidu je crtež Vladimira Veličkovića. Fotografisao Jaša Josimović.

Ne volim ljude koji se izvlače iz sveta kao kišne gliste. Bez ožiljka i bez ogrebotine. Komedijaši. Agnosco veteris vestigia flamme. Ožiljkom jednim obogaćen.

Danilo Kiš na blogu A . A . A

Vladimir Veličković na blogu A . A . A

Tema ‘Umetnik i njegov atelje’ na blogu A . A . A

Danilo Kiš: „Proza počinje tamo gde prestaje poruka“

„Čovek postaje pisac upravo zato što je odabrao da kaže izvesne stvari – svoju tragičnu usamljenost, svoje očajanje – ali on je tada, u tom trenutku tragičnog izbora između pisanja i akcije, tj. pisanja kao akcije, još samo kandidat za očajnika ali ne još i pisac, i on veruje da je pisanje dostojna zamena egzistencije i da dakle ima neki viši smisao. Pisanje je traganje za sopstvenim identitetom, jer smo već saznali da se literaturom i pomoći nje ne može učiniti ništa. Onaj ko hoće prozom da prosvećuje, ‘da kaže svetu neke stvari’ – taj je zapravo publicista. I tada ne piše prozu. Proza počinje tamo gde prestaje poruka.“

Izvor citata nepoznat. Iz moje beležnice (2006).

Danilo Kiš: „Pisanje je čin očajanja, beznađa“

„Kad čoveku ne preostaje ništa drugo, počinje da piše. Pisanje je čin očajanja, beznađa. Staviti sebi omču oko vrata ili sesti za pisaću mašinu, to je jedina dilema. I pisac zapravo i ne čini ništa drugo do to: svaki put se iznova iskušava. Kada je već seo za pisaću mašinu, on se opredelio, i on je svestan tog opredeljenja. Kao što je svestan i činjenice da je to opredeljenje privremeno, da je ta dilema lišena ovog časa, i za ovu priliku. Sutra će ponovo stajati između omče i pisaće mašine.. Kuda da proturi svoju ludu glavu: kroz omču konačnosti ili se nagnuti nad vrtoglavim ponorima mogućnosti? – To je čin pisanja, ‘mrtvi ugao’. Sve ostalo je usmeno kazivanje, publicistika.“

Izvor citata nepoznat. Iz moje beležnice (2006).

Danilo Kiš: „Ja u svojim prozama sramno ležim na psihijatrijskom otomanu“

„Knjige i nisu ništa drugo do piščeva lična i porodična arhiva. Biografija pisca je nalik na palimpsest. Sve zavisi od toga koji nas sloj rukopisa interesuje. Na tome se zasnivaju sve kritičarske škole, na tom opredelenju za jedan od slojeva palimpsesta. Što se mene lično tiče, ja u svojim prozama sramno ležim na psihijatrijskom otomanu i pokušavam da kroz reči dospem do svojih trauma, do izvorišta svoje sopstvene anksioznosti, zagledan u sebe. Kad sve to što kažem ne bi bilo rečeno „na izvestan način“, to bi bila samo tzv. ispovest. Ovako, to je proza. Proza života. Fukoovska proza sveta.“

Izvor citata nepoznat. Iz moje beležnice (2006).

Intervju sa Danilom Kišom iz 1987. godine

Kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti.

 

Povodom dvadeset i pete godine od smrti Danila Kiša (22.02.1935 – 15.10.1989), Treći program Radio Beograda reprizirao je razgovor koji je 1987. godine sa piscem vodila Radmila Gligić.

Andrej Tarkovski o umetnosti

Umetnost potvrđuje sve ono što je najbolje u čoveku – nadu, veru, ljubav, lepotu, molitvu.. Ono što čovek sanja i ono čemu se nada.. Kada je neko ko ne zna da pliva bačen u vodu, nagon govori njegovom telu koji će ga pokreti spasiti. Umetnik je takođe upravljen nekom vrstom nagona, i njegovo delo produžava traganje čoveka za onim što je večno, transcedentno, božansko – traganje koje se često odvija uprkos grešnosti samog pesnika.

Šta je umetnost? Da li je dobra ili loša? Je li od Boga ili đavola? Od čovekove snage ili njegove slabosti? Može li ona biti zavet zajedništva, slika društvenog sklada? Može li to biti njena uloga? Kao izjava ljubavi: svest o našoj uzajamnoj zavisnosti. Ispovest. Nesvesni čin koji ništa manje ne održava istinski smisao života – ljubav i žrtvovanje.

Zašto, kada pogledamo unazad, vidimo stazu ljudske istorije isprekidanu propastima i polomima? Šta se stvarno dogodilo s ovim civilizacijama? Zašto im je ponestalo daha, volje za život, zbog čega su izgubile moralnu snagu? Sigurno ne možemo poverovati da se to sve desilo jednostavno zbog materijalnih oskudica? Ova pretpostavka mi izgleda groteksno. Pre sam uveren da smo i danas došli do tačke uništavanja još jedne civilizacije isključivo zbog neuspeha da obratimo pažnju na duhovnu stranu istorijskog procesa. Ne želimo samima sebi da priznamo da su mnoge nesreće koje neprestano napadaju čovečanstvo posledica toga što smo postali neoprostivo, kažnjivo, beznadežno materijalistični. Posmatrajući sebe kao zagovornike nauke, i da bismo svoju naučnu objektivnost učinili uverljivijom, raspolutili smo nedeljivi ljudski razvoj, izdajući tako onaj samotan, ali jasno vidljiv izvor, u kome smo pozvani da prepoznamo prvi uzrok svega, i iskoristimo ga ne samo da bismo objasnili greške prošlosti već i da bi iscrtali detaljan plan za budućnost. Ili možda pad minulih civilizacija znači da istorija strpljivo čeka da čovek napravi pravi izbor, posle koga istorija više neće biti dovođena u nepriliku i prisiljavana da jednog za drugim opoziva neuspele pokušaje u nadi da će neki sledeći uspeti. Ima nečeg tačnog u široko prihvaćenom mišljenju da nijedna lekcija iz istorije nikada nije naučena, i da čovečanstvo ne primećuje šta je istorija uradila. Sigurno je da svaka naredna katastrofa predstavlja dokaz da je civilizacija o kojoj je reč pogrešno zamišjena; a kada je čovek prisiljen da sve počne iznova, to možebiti samo stoga što je do tada kao svoj cilj imao nešto sasvim drugo umesto duhovnog savršenstva.

U izvesnom smislu umetnost je slika dovršenog razvitka, vrhunca; oponašanje posedovanja apsolutne istine (premda jedino u obliku slike) koje čini nepotrebnimdug – možda zaista i beskrajan – put istorije.

Postoje trenuci kada se žudi za odmorom, da se sve prepusti, da se preda, zajedno sa samim sobom, nekom sintetičnom pogledu na svet – kao što su Vede, na primer.Istok je bio bliži istini nego Zapad. Ali zapadna civilizacija je progutala Istok svojim materijalističkim zahtevima od života.

Uporedimo Istočnu i Zapadnu muziku. Zapad stalno uzvikuje: “Ovo sam ja! Pogledaj me! Čuj me kako patim, volim! Koliko sam nesrećan! Koliko sam srećan! Ja! Moje! Mene!” U Istočnoj tradiciji nikad ni reči o njima samima. Čovek je u potpunosti obujmljen Bogom, prirodom, vremenom; pronalazeći sebe u svemu, otkrivajući sve u sebi. Pomislite na taoističku muziku… Kina šest stotina godina pre Hrista… Ali u tom slučaju, zašto tako nadmoćna ideja nije pobedila; zašto je iznemogla? Zbog čega civilizacija koja je izrasla na takvim osnovama nije došla do nas u obliku istorijskog razvoja dovedenog do njegove upotrebljivosti? Mora biti da su došli u sukob sa materijalističkim svetom koji ih je okruživao. Kao što ličnost dolazi u sukob sa društvom, ta civilizacija se sukobila sa drugom. Ona je svenula ne tek zbog sukoba sa okružujućim svetom, već isto tako zbog nemoći da se odupre materijalističkom svegu “progresa” i tehnologije. Ali je ta civilizacija bila vršnom tačkom istinskom znanja, so soli sveta. A u skladu sa logikom Istočne misli, sukob bilo koje vrste je suštinski grešan.

Svi mi živimo u svetu kakvog ga zamislimo, kakvog ga stvorimo. I tako, umesto da uživamo u njegovim prednostima, mi smo žrtve njegovih kvarova.

Odlomak iz knjige “Vajanje u vremenu” koju je na srpskom objavila Izdavačka kuća “Obradović”, Beograd 2014

Izvor: Danas

Renesansna umetnost u flmu „Ogledalo“ Andreja Tarkovskog

zerkalo-1 zerkalo-2 zerkalo-3 zerkalo-4

Ruski reditelj Andrej Tarkovski u mnogim filmovima koristi renesansno slikarstvo kao inspiraciju. Ovde vidimo četri kadra iz filma „Ogledalo“ – dečak lista knjigu posvećenu Leonardu da Vinčiju. U nastavku slede pojedini citati reditelja o umetnosti, njenom značaju i ulozi u životu pojedinca.

„Umetnost potvrđuje sve ono što je najbolje u čoveku – nadu, veru, ljubav, lepotu, molitvu… Ono što sanja i ono čemu se nada..“

„Kad god umetnik na neki način rastopi sebe u umetničkom delu i kad nakon toga on sam nestaje bez traga, tada je to neverovatna poezija.“

„Ako čovek prihvata isključivo empirijske činjenice, bilo na društvenom planu, političkom, tehničkom ili planu življenja, rezultati mogu biti samo užasni i život postaje nemoguć. Jer nemoguće je živeti bez razvoja duhovnosti.“

„Dobar reditelj može se prepoznati već na osnovu jednog kadra. Uvek ćete prepoznati režiranje Bergmana, Kurosave i Antonionija, niko od njih nikada ne može biti pomešan s bilo kim drugim, jer je kod svakoga od njih opažanje vremena uvek isto. Pravi umetnik stvara intuitivno.“