Икар у мом сну

b26b08d87f6c78a4ea381e67ffe8a997--musée-rodin-auguste-rodin

Аугуст Роден, „Икар“, 1895.

Небо му беше жеља, море укоп,
Има ли лепше намере или богатије гробнице? – Депорто

Поделићу са вама један свој сан. За почетак, дозволите да напишем нешто о начину писања о сновима. Они нису одсањани на начин на који су записани.  Писање доводи у ред, временски и смисаони, оно што је одсањано у сасвим другачијем временском и смисаоном следу. Наиме, време у сновима нема ону форму какву му физика споља намеће. Верујем да неки од вас, као и ја, имају своју свеску у коју записују снове, разуме се оне који им остају у памћењу пошто се пробуде и погледају у прозор, како је то једном написао Милорад Павић.

Сањала сам Икара у цркви. Био је насликан на фресци лево од олтара. Имао је тамна крила, огромна, већа од њега, питала сам се како их је тако диспропорционална у односу на своју величину покретао. Икар грађом свога тела није подсећао на дечака. Мишице су му биле наглашене, снажне. На фресци је био представљен наопако, изгледао је као на некој барокној слици која измешта сцену из уобичајеног угла гледања. Питала сам се откуд Икар у цркви. Црква је имала наглашене куполе, огромне дубине, и била је у тоновима тамног меда. Између мене, ја сам се налазила одмах код врата, и фреске налазиле су се дрвене клупе, свеже лакиране, пресијавале су се. Наставите са читањем

Две скулптуре човека који хода: Алберто Ђакомети и Умберто Бочони

Image result for alberto giacometti

Како ходаш кроз живот?

Алберто Ђакомети и Умберто Бочони, два велика скулптора 20. века, дала су своје виђење човека у покрету.

Први је „трска која мисли“. Једва се креће, једнодимензионалан, погнут, али од челика. Изгледа крхко али не можеш га сломити. Он у свом спором ходу чини се налик шибици која догорева.

Други је динамичан, волуминозан, ватрен, чудовиште енергије у ходу, брз у мери да постаје пламен. Он у брзини губи сопствене обрисе. Иде брзо, да ли и далеко?

Од пламена ка шибици која догорева, од шибице која догорева до снажног пламена. И тако у круг. Човеково кретање је дијалектичка клацкалица.

Од футуризма до егзистенцијализма, од егзистенцијализма до футуризма, човек је у илузији да својим кретањем било куда иде. Међутим, он наставља да иде. Хода.

Уз ове скулптуре увек ми се наметала песма Душана Васиљева „Човек пева после рата“ из 1920. године у којој читамо о човеку који је ходао кроз крв и који више нема снова. Човек пре рата је Бочонијев натчовек (дело настало 1913). Човек после рата је Ђакометијева авет (дело настало 1945). Наставите са читањем

Идеологија и архитектура: Светска изложба у Паризу 1937. године

Image result for eiffel tower nazi flag

Организатори Светске изложбе из 1937. одлучили су да у центру Париза поставе, симболично, два павиљона. Лево је павиљон Трећег рајха а десно Совјетског савеза. У центру, надмоћно, одржавајући пре свега визуелну равнотежу, стоји Ајфелов торањ.

Архитекта немачког павиљона био је Алберт Шпер а совјетског Вера Мухина. Шпер је и наговорио Хитлера да учествује на изложби јер је дознао како ће изгледати Совјетски павиљон па је на основу њега пројектовао немачки.

На истој изложби, у шпанском павиљону, Пикасо је изложио своје монументално платно Герника, Калдер своје скулптуре, Миро своје слике. Румунски павиљон је добио са правом много похвала. Међутим, ова слика (ови павиљони) остала је као најупечатљивија.

„Споменик Трећој Интернационали“ Владимира Татљина

Макета за „Споменик Трећој Интернационали“ који је пројектовао Владимир Татљин

Геометријски знак спирале послужио је Владимиру Татљину за нацрт Споменика Трећој Интернационали, никад оствареном али „оптимално“ пројектованом. Спирала као знак кретања према будућности ранијег је порекла. Спирала као метафора која означава дијалектику историјског кретања у циклусима изворно је хегелијанска. Под утицајем Марксове и Енгелсове доктрине о процесима који се одвијају ступњевито и скоковито, како у природи тако и у повијести човечанства, у облику тријаде теза-антитеза-синтеза, ова је метафора добила специфичну примену. Знаком таквог кретања постала је спирала која превладава супротности и диже се у висине. После револуционарних збивања из 1917. тај је знак постао симбол историјске пројекције, и не само Татљину.

Мирослав Крлежа у есеју Eppur si muove из 1919. године, који својим насловом зазива Галилеја („Ипак се окреће“), предочава прогрес управо у облику спирале:

Креће се. Полагано. Али се ипак креће! У спирали успиње се напредак људске расе и сваких стотину година та „прогресивна“ спирала заокрене за један завој више, тако да се кугла пење тајанственим завијуцима, свладавајући своја властита протусловља сталним успоном. О, сваких дугих стотину година за један незнатни завој више, пење се кугла за коју су предгалилејска стољећа вјеровала да мирује, да би га послијегалилејска стољећа спознала да се врти, а ми поново повјерујемо како се пење.

Метафору спирале у том контексту Крлежа доследно развија. Повијест Еуропе од Француске револуције приказује се као спирално кретање „прогреса“ који превладава све нове и нове антиномије.

У мисаоном свијету руске авангарде појам кретања „по спирали“ налазимо већ прилично рано, и то без везе са хегелијанско-енгелсовком концепцијом. Можемо га уочити у симболистичким метатекстовима Белога, а сљедећи примјер преузмимо из мемоарске књиге бенедикта Ливишица Једноипооки стријелац у којој је ријеч између осталога о дјелатности једнога од зачетника авангарде, Кул’бина године 1908, дакле, прије него што се у Русији авангарда очитовала у дијелатности покрета (футуризма): Наставите са читањем

Уметник и његов пас: Алберто Ђакомети

Ђакометијев бронзани пас задивљује. Био је још лепши док су се крзали његови чудни материјали: помешани гипс и канап или кудеља. Линија његове предње шапе, без наглашеног зглоба, а опет сасвим јасна, толико је лепа да сама самцата одређује гипко држање пса. Јер он лута бесциљно, њушкајући, са њушком спуштеном ка тлу. Сама кост и кожа. Пошто се чудим присуству животиње – једине међу његовим фигурама:

ОН – То сам ја. Једнога дана видео сам себе на улици управо тако. Био сам пас.

А ако је и био изабран најпре као знак беде и самоће, чини ми седа је тај пас изведен као некаква складна шара у којој линија кичме прати линију шапе, али та шара је и дање врховно величање самоће.

Извор: Жан Жене, Атеље Алберта Ђакометија, превео Милојко Кнежевић, Службени гласник, Београд, 2009.

Pet pesama posvećenih boginji Persefoni

962171faa0d498cd2d7cd438ba0ec4b7

Skulptura Kore/Persefone iz 6. veka pre nove ere

EDNA SENT VINSENT MILEJ: MOLITVA PERSEFONI

Budi joj, Persefono,
Sve ono što ja nisam mogla biti.
Položi njenu glavu na svoje krilo.
Ona koja je bila tako ponosna i divlja,
Lakomislena, arogantna i slobodna,
Ona kojoj ja nisam bila potrebna,

Usamljeno je malo dete
Izgubljeno u paklu, – Persefono,
Položi njenu glavu na svoje krilo;
Reci joj, „Moja draga, moja draga,
Nije tako strašno ovde.“

SESILIJA VOLOH: HAD

Gde odlazimo kada on zatvori moje oči
i pod koju zemlju:
neka plava tama, dalja od pakla;
predeo odsustva, korena i kamena.
Ovde nema tela,
mi sanjamo bezoblične snove –
stalnu oluju bez oblaka.

Majko, nikada se neću probuditi,
Već sam dugo putovala.
Moja usta boje su njegovih usta
i njegove ruke više nisu njegove;
oni su nemi kao dim, kao moja bela haljina,
i koplje njegovog imena, nekada svirepo,
rastvara se na mom jeziku
kao šećer, kao pesma ptice, ja ju šapućem:
Had. Nastavite sa čitanjem

Stvaralački razvoj Alberta Đakometija

f8834614474f10d12f69c8ff6676a7d0.jpg

Stvaralački razvoj Alberta Đakometija (1901-1966) podrazumevao je više različitih faza koje, čini se, jedna iz druge proizilaze.

*

I RANA FAZA (1901-1919)

Đakometi je rođen u italijanskoj porodici koja je živela u Švajcarskoj. Njegov otac je bio slikar u duhu postimpresionizma koji je svoju decu ohrabrivao da se bave umetnošću. Đakometi u prvoj fazi dosta koristi glinu. Nastavite sa čitanjem

Serija fotografija „Svetlost nad Grčkom“ Herberta Lista

Mnogi umetnici, koje danas smatramo klasicima 20. veka, posetili su Grčku pred Drugi svetski rat. Neki od njih bili su Herbert List i Margerit Jursenar, nama, po liniji njihove estetike, najznačajni. Leni Rifenštal je krajem tridesetih godina 20. veka bila u Grčkoj i stvorila svojevrsnu simfoniju pokretnih slika, snimajući Olimpiju, film koji je slavio Olimpijske igre održane u Berlinu 1936. godine.

Da bi smo dobro razumeli stvaralaštvo nekog umetnika moramo ga prvenstveno staviti i u vremenski okvir, u kontekst njegovog stvaralačkog trenutka. Vizija Grčke kakvu imamo delimično je projektovana zahvaljujući nemačkom uticaju. Antička Grčka estetika i umetnost vizuelno nisu bile u tako kontrastnim tonovima i geometrijskim određenjima kao što su Listove fotografije ili kadrovi Leni Rifenštal, ali mi volimo da idealizujemo Grčku na osnovu njenog „minimalizma“ koji, zapravo, nikada nije postojao u tom obliku. Jursenar, Rifenštal i List samo su neki od umetnika koji su nam antičku Grčku predstavili kao „mirnu veličinu“, „skladno jedinstvo“, nastavljajući idealizaciju na tragu Vinkelmana. Nastavite sa čitanjem

Vinkelman o lepom

Poput ljudi, i lepe umetnosti prolaze kroz mladalačko doba, a njihovi počeci kao da liče na početke svakog umetnika kome se dopada samo ono što je raskošno i zadivljujuće. Možda prvi grčki slikari nisu crtali na način koji bi se razlikovao od načina na koji je njihov prvi veliki tragični pesnik pevao. U svakom ljudskom delovanju javlja se prvo neobuzdanost; slede spokojnost i tačnost, a treba vremena da naučimo da im se divimo; oni su odlika samo velikih majstora – učenicima su silovite strasti čak i korisne. Plemenita jednostavnost i mirna veličina grčkih kipova pravo je obeležje svojstveno grčkim spisima iz najboljih vremena, odnosno spisima Sokratove škole; a to su i svojstva koja krase posebnu Rafaelovu veličinu, koju je ovaj postigao podražavajući stare. Bila je potrebna duša lepa poput njegove, u lepom telu, pa da oseti i prvi u novom vremenu otkrije istinsko obeležje starih, a na njegovu veću sreću već u onom dobu kada su proste i neuobličene duše još neprijemčive za stvarnu veličinu.

 

Znamo da je veliki Bernini bio jedan od onih koji su Grcima neprestano osporavali uzvišenost delom lepše prirode a delom i idealne lepote njihovih figura. Povrh toga, on je bio mišljenja da priroda svakom svom delu podaruje potrebnu lepotu: čitavo umeće sastoji se u tome da se ona pronađe. On se dičio time što je opovrgao jednu staru predrasudu, time što je najpre uočio draži Medičijeve Venere, kakve je posle mukotrpnog proučavanja otkrio među različitim pojavama u prirodi. Venera ga je, dakle, naučila da otkrije lepotu u prirodi, kakvu je ranije verovao samo u ovoj može naći, kakvu bez Venere u prirodi ne bi ni tražio. Ne sledi li otud da se lepota grčkih statua može otkriti pre lepote u prirodi, da je ona dirljivija, manje rasuta i jedinstvenija nego ova druga? Proučavanje prirode mora stoga, u najmanju ruku, biti duži i mučniji put saznavanja savršene lepote no što to predstavlja proučavanje starine: mlađim umetnicima, koje je vazda upućivao na ideal onog najlepšeg u prirodi, Bernini nije pokazao najkraći put do tamo. Podražavanje lepote prirode je ili upravljeno samo na jednu jedinu osnovu, ili ih skuplja iz više izvora i sjedinjuje u jednu. To se naziva kopijom, portretom; to je put ka holandskim oblicima i figurama. Ovo je, međutim, i put ka opštoj lepoti i idealnim slikama; a tim su putem išli i Grci. Razlika između njih i nas je u ovome: Grci su do tih slika, ako ove i nisu poticale od nekih lepših tela, dolazili svakodnevnim posmatranjem lepote prirode kakva nam se ne prikazuje svakog dana, a svakako retko onako kako bi to umetnik poželeo.

Nastavite sa čitanjem

Rečnik simbola: Pegaz

Ežen Lequesne, „Slava vodi Pegaza“ (skulptura na krovu pariske opere „Garnije“), 1875.

Ežen Lequesne, „Poezija vodi Pegaza (skulptura na krovu pariske opere „Garnije“), 1875.

U grčkim legendama se krilati konj Pegaz često povezuje s vodom; bio je sin Posejdona i Gorgone; njegovo je ime srodno reči izvor (pege); rodio se na izvorima okeana; Belerofont ga je pronašao kako pije na izvoru Peireni; udarcem kopita o goru Pegaz je stvorio izvor; povezan je sa olujama, noseći grom i munju umesto opreznog Zevsa. Pegaz je krilati izvor. Simboličko značenje Pegaza izvodi se iz sprege plodnost-uzlet, koja će poslužiti kao osa u tumačenju mita, oblak koji nosi plodnu vodu.

Konj po predanju predstavlja žestinu želja. Kada čovek deli telo sa konjem, tada je mitsko čudovište, kentaur: poistovetio se sa životinjskim nagonima. Krilati konj, naprotiv, predstavlja stvaralačku maštu i njeno stvarno uspeće, duhovne i uzvišene kavalitete (sposobne da uzdignu čoveka) iznad opasnosti izopačenja. Tako će i Belerofont nošen Pegazon pobediti Himeru. Pegaz se javlja kao simbol sublimirane mašte, objektivizovane imaginacije koja čoveka diže u uzvišene predele. Nastavite sa čitanjem

Instalacije Petera Gentenara

Instalacija Petera Gentenara u katedrali Sen Riker u Someu – Francuska

Skulpture od papira, nalik laticama, bestežinski plutaju između neba i zemlje, između poda i tavanica različitih arhitektonskih objekata, ali najlepši utisak ostavljaju kada se njihove plešuće konture, nekom samosvojnom simetrijom, podudare sa oblicima tavanica katedrala građenih da otvore čoveku mnogostruke dimenzije neba, da on snagom svoje imaginacije osmisli božansku sferu na zemlji, da poveruje da mu je ista moguća i dostupna ako se prepusti, ako počne da lebdi dok se moli, i zatvori oči.

Svetlost koja kroz raznobojne vitraže bude dopirala do posmatrača prelamaće se kroz papirnate pterodaktile i nalik egzotičnim akvarijumskim ribicama – koje jedna za drugom, u jatu plutaju – biće usmerena ka odredištu koje samo ona zna. Svetlosne iskre, kružni ždralovi, okretaće se u mestu, iza sklopljenih očiju posmatrača. Tada, božansku sferu, koja je u duhu čoveka oduvek kao ptica u gnezdu i latica u cvetu, opredmetiće i arhitektonska simetrija, broj i matematika. Nastavite sa čitanjem

O Berninijevoj skulpturi „Otmica Persefone“

Đan-Lorenco Bernini, „Otmica Persefone“, 1622.

Koje su dominantne odlike složenog i dugog umetničkog perioda kao što je barok? Šta je religijska previranja i preispitivanja dogmi dodatno obavilo aurom dvosmislenosti više nego opskurnost i strasti? One su, uprkos ekstatičnoj površini, zapravo vodeće odlike dekadentnog pravca koji čoveka, uprkos verskom fanatizmu epohe, nije približio bogu (ako je sudeći po izboru tema i likova koji izranjaju iz tame, držeći u rukama odrubljene glave ili meditirajući nad lobanjama i raspećem).

Barok je sve ono što ne vidimo. Toni Džat je u svojoj knjizi Koliba sećanja napisao nešto čime bih adekvatno uobličila svoj utisak o baroknoj umetnosti:

Rečitost se obično smatra agresivnim talentom. Za mene je, međutim, ona u suštini imala odbrambenu ulogu: retorska fleksibilnost omogućuje izvesnu lažnu bliskost – naime, prenosi utisak blizine zadržavajući rastojanje.

Zar nije tako i sa svim iluzijama tavanica, sa prikazima odrubljenih glava, egzotičnog cveća, hranom poređanom nehajno po stolu, na kome su još i lobanja, biseri, Biblija i globus? U pitanju je priča o moći, o taštini, izdaji, razvratu, prevari, opijenosti, ljubomori, zločinu. Savest drhti kao ruke dok drže nož, dok mračne vlažne rimske ulice odzvanjaju koracima čiji se trag ne da spoznati. Hor anđela nad grešnikom polifonijski sriče lament, istovremeno pevajući, kao niz staklenu cev, tiho i bistro, o vrlini, molitvi i pokajanju. Nastavite sa čitanjem

O Berninijevoj skulpturi „Apolon i Dafne“

Đovani Lorenco Bernini, „Apolon i Dafne“, 1625.

Priču o bogu Apolonu i nimfi Dafne italijanski barokni skulptor, arhitekta i slikar Đovani Lorenco Bernini mogao je pročitati u delu Metamorfoze rimskog pesnika Ovidija. Prema tvrdnjama teoretičara, ova skulptura rezultat je nadmetanja prostornih i vremenskih umetnosti. Skulptura i slikarstvo su prostorne dok su književnost i muzika vremenske umetnosti. Postavljalo se pitanje kako jedna umetnost unutar sebe može drugu da predstavi, kako posredstvom skulpture prikazati kretanje ili narativni tok koji u književnom delu zauzima nekoliko redova ili muziku koja traje tek nekoliko sekundi. U slikarstvu, trenutak je „dokumentovan“, u skulpturi on je „okamenjen“. Bernini je kretanje – bežanje nimfe od božanstva – kroz mermer, kroz statičnu i tvrdu masu, predstavio kao da je reč o fluidnoj i pokretnoj materiji koja pleše, koja je muzika i uzdah.

Možda bismo priču o Apolonu i Dafne, o njegovoj naklonosti i njenom okrutnom stradanju, mogli nazvati Pusti me da plačem, prema nazivu jedne kompozicije iz Hendlove opere Rinaldo koju je u našem vremenu reinterpretirao i oživeo Lars fon Trir u filmu Antihrist? Bernini oblikuje nimfin poslednji uzdah dok gipko telo prerasta u lovorovo drvo čiji će splet listova Apolon sebi staviti na čelo, noseći venac poput krune, kao zaštitni znak pesnika i poklonika Lepog. Kasnije, lovorov venac, iz potpuno drugačijih pobuda, sebi umesto zlatne krune (ili u pozlaćenom obliku) stavljaće vladari Rima na čelo. Treba znati odakle dolazi poklič sujeti, odakle baš takva kruna i šta je rezultat trijumfa. Dok Had otima Persefonu, on na glavi ima krunu koja se dodatno sjaji njegovom grimasom – trijumfom nad telom koje mu se opire. Ovde je scena identična. Nastavite sa čitanjem

Маргерит Јурсенар: „Хадријанови мемоари“ (одломак о пријатељству)

Head of Artemis, 4th c. BC

Женска биста из 4. века пре нове ере

И тада ми се јави најмудрији од свих мојих добрих духова: Плотина. Више од двадесет година познавао сам царицу. Били смо из исте средине, били смо приближно истих година. Гледао сам је како мирно подноси живот скоро исто скучен као што је и мој, али са мање наде на будућност. Подржавала ме је, као да то не примећује, у тешким часовима. Али у гадним данима Антиохије њено ми је присуство постало неопходно, као што ће ми касније увек бити неопходно њено поштовање, и сачувао сам га све до њене смрти. Навикао сам се на ту прилику у белој одећи, једноставној колико то може да буде одећа једне жене, на њена ћутања, њене одмерене речи, које су увек биле само одговори, и то што је могуће јаснији. Њен изглед није ни по чему одударао у овој палати старијој од римске раскоши; ова ћерка скоројевића била је потпуно достојна Селеукида. Скоро у свему смо се слагали. Обоје смо имали страст да украсимо, а потом оголимо своју душу, да окушамо свој дух на пробном камену. Нагињала је епикурејској филозофији, том уском али чистом лежају где би се понекад и моја мисао опружила. Тајна богова, која је мене мучила, није је узнемиравала, а није имала ни моју страсну приврженост телима. Била је чедна из гађења према површности, широкогруда више свесно но по природи, мудро неповерљива, али спремна да све прихвати од пријатеља, чак и његове неизбежне погрешке. Пријатељство је за њу био избор у који је цела улазила; апсолутно му се предавала, онако како сам ја то само у љубави чинио; откривао сам јој оно што сам скривао од сваког другог: на пример тајне подлости. Волим да верујем да ми ни она са своје стране ништа није прећутала. Присност тела, које никад није било међу нама, надокнадио је тај додир два духа тесно везана једно за друго. Наставите са читањем

Документарни филм Мана Реја о Константину Бранкушију

6f77408c409327b4547ea0dc633c9825

Ева Арнолд, „Силвана Мањано пред Бранкушијевим скулптурама“, 1956.

Још једна од сарадњи уметника различитих опредељења евидентна је и у случају румунског скулптора са пребивалиштем у Паризу, Константина Бранкушија, и америчког фотографа са пребивалиштем у Паризу, Мана Реја.

Већ сам писала о париским атељеима, данас већином непознатих уметника, као и о атељеу Алберта Ђакометија. Шармантни простори стваралаца одувек су привлачили мноштво других који би обилазили уметнике током рада. Два фотографа која су били редовни посетиоци Бранкушијевог атељеа су Едвард Стајхен и Ман Реј, а неретко је и сам Бранкуши фотографисао своје скулптуре  истичући светлошћу њихове особености, углове и избочине.

Ман Реј је на својим фотографијама, такође, користио Бранкушијеве скулптуре, истичући сличност физичког изгледа модела и саме скулптуре. Видео који следи резултат је дружења два уметника, међусобног препознавања и поштовања. Он није само о Бранкушијевом стваралачком процесу, већ је и о схватању уметности фотографије самога Реја. Наставите са читањем

Маргерит Јурсенар: „Хадријанови мемоари“ (одломак о једној љубави)

Arno Breker's Sculpture (detail)

Скулптура: Арно Брекер (детаљ)

Трудим се да поново ухватим колутове дима и седефасте мехуре сапунице, као у дечијој игри. Али лако је заборавити… Толико је ствари прошло од тих лаганих љубави да им без сумње потцењујем сласт; а нарочито радо поричем да сам икад због њих патио. Међутим, од свих тих љубавница била је бар једна коју сам слатко волео. Била је тананија и чвршћа, нежнија и тврђа од осталих; њен витки, обли стас подсећао је на трску. Увек сам уживао у лепоти косе, том свиластом и таласастом делу тела, али косе већине наших жена су куле, лавиринти, чамци или змијска клупчад. Њена коса је пристајала да буде оно што ја волим: грозд у доба бербе или птичије крило. Лежећи на леђима, ослањајући своју горду главицу на мене, причала ми је о својим љубавима са изванредном бестидношћу. Волео сам њен бес и њену равнодушност у задовољству, њен пробирачки укус и жестину са којом је раздирала душу. Знао сам да је имала љубавнике. На туцета. Више им није знала броја; ја сам био један од саучесника који не захтевају верност. Заљубила се у играча по имену Батил, тако лепог да су све лудости унапред биле оправдане. Грцала је његово име у мом наручју; моје одобравање враћало јој је храброст. У другим тренутцима много смо се смејали заједно. Наставите са читањем

Уметник и његов атеље: Алберто Ђакомети

Doors of Alberto Giacometti's Studio

Алберто Ђакомети, један од најпознатијих скулптора 20. века, на наредним фотографијама забележен је у свом стваралачком простору где га је фотографисао Ернст Шајдегер (Ernst Scheidegger). Фотографије су се појавиле у књизи, заправо каталогу, која је била припремљена за потребе једне изложбе.

Жан Жене је био француски романсијер, драмски писац и песник чија је веза са Ђакометијем био Жан-Пол Сартр. У једном париском локалу, у коме су се тадашњи уметници и интелектуалци окупљали, Ђакомети је видео Женеа, чија му се физиономија допала, нарочито глава, и пожелео је да га упозна и портретише.

Уметници су се упознали 1954. Ђакометијев атеље налазио се у улици Иполит-Мендрон који је Жене од тренутка упознавања често посећивао и чији је резултат Атеље Алберта Ђакометија. У питању је есеј, пун импресија, асоцијативних утисака и запажања о Ђакометију. Ја сам за ову прилику изабрала следеће: Наставите са читањем