Рокенрол као боља историја Америке. О филму „Форест Гамп“ Роберта Земекиса

Лаура Фрере, „Форест Гамп – филмски постер“, 1994.

Живот је као бомбоњера. Никад не знаш шта можеш да добијеш.

Имате ли омиљени филм чија је тема индиректно или директно у вези са рокенролом? Ја имам неколико, а за ову прилику истакла бих изузетно леп филм али, чини ми се, доста подцењен: Форест Гамп. Филм је режирао Роберт Земекис према истоименом роману Винстона Грума. Појавио се у биоскопима 1994. године.

Филм нам казује америчку историју од краја Другог светског рата до почетка деведесетих година 20. века на духовит, леп али и горак и подтекстуално критичан начин. Филм нам ту историју не представља директно већ посредством живота једног необичног човека, за кога сви мисле да је глуп, који се зове Форест Гамп.

Многи амерички редитељи преиспитивали су историјске догађаје своје земље кроз контекст рокенрол културе. То преиспитивање често има својих слабости. Никада Други, онај кога они повређују својим војним интервенцијама, није у фокусу њихове приче. Они искључиво тематизују сопствене историјске трауме. Амерички редитељи и када говоре о рату, рецимо оном у Вијетнаму, не говоре о Вијетнаму, и патњама Вијетнамаца, не преиспитују узроке и личну одговорност спрам другог, већ говоре о својим ветеранима које је друштво по губитку тог рата заборавило. Ретко постоје права преиспитивања узрока за ратове и одговорности за исте, видимо само последице, и то једино по њихове грађане. Наставите са читањем

Химна генерације миленијалаца

Навијачице из Нирваниног спота за песму „Smells Like Teen Spirit“

Или зашто сам одувек желела да будем навијачица са знаком анархије на мајици

Политички освешћена навијачица из Нирваниног спота Smells Like Teen Spirit, са знаком анархије на мајици, метафора је миленијалаца. То је слика генерације којој припадам: унапред осуђена на чињеницу да ју нико неће озбиљно схватити. То је парадоксална слика јер су стереотипи унапред формирани: како анархисткиња може бити навијачица? Зар она не би требало да изгледа као Улрике Мајнхоф? Навијачица је на концерту рок бенда у фискултурној сали средње школе каквом би се могли похвалити јунаци серија Твин Пикс, Мој такозвани живот и Несташне године. Ходницима те школе пролазили су агент Купер, Молдер и Скали, а можда и Никита. Ко ће знати, то су биле (праве) деведесете.

Већина миленијалаца 2000. године имала је петнаест година и око тог датума открила је бенд из Сијетла, поп-панк Нирвану. То откриће никога није оставило равнодушним. Судбина, став и појава фронтмена, кога су миленијалци прихватили за једну од икона свог одрастања, била је неодољиво привлачна и донекле се са њом дало идентификовати. Икона миленијалаца је Лана дел Реј, али и Бијонсе. Тако то иде са миленијалцима. Еклектика насупрoт једноумљу генерације икс.

За већину миленијалаца, те „посебне“ генерације, најпосебније од свих, откриће Нирване и Курта Кобејна, њеног фронтмена, није се десило док је он био жив. Откриће се поклопило са Мадониним албумом Music, са филмом Титаник, са мега хитом Crazy in Love, са многим другим песмама и феноменима декаде који су неспојиви са овом химном генерације, са овом песмом митског статуса. Стога је многима, нарочито старијим генерацијама, чудан и неприхватљив еклектичан (хипстерски) укус миленијалаца. Наставите са читањем

Дуга досадна летња поднева са Кортни Лав

Ако је Мадона хероина мојих формативних година, година касног детињства и основношколског откривања музике, онда је Кортни Лав хероина мојих средњошколских дана. Ипак, имала је мањи утицај од Мадоне, некако ми се увек чинило краткотрајнији, иако сада увиђам да то није било тако. Реч је о две различите особе, а и каријере. Чињеница да сада пишем о њој, а да сам албум о коме ће бити речи открила 2001-2002, ипак говори више.

Уз Мадонину песму Vogue смишљала сам различите кореографије, и дан-данас, када завршим неки вeлики посао, олакшања ради, појачам до краја ту песму. Међутим, слично је и са групом Hole и, рецимо, њиховом песмом Plump која у једном делу каже: „I don’t do dishes, I throw them in a crib“. Разумеће они не воле да перу судове. Или, у другој песми, кад Кортни каже: You should learn how to say NO! „Не“ је врло моћна реч, зар не? Треба то понављати.

Албум Live Through This добила сам од тадашње другарице која је била седам година старија од мене и која ме је упознала са још много интересантне музике, коју сама вероватно не бих открила (било је то време пре масовне употребе интернета и јутјуба). Нажалост, летовала сам са мајком и сестром у годинама када је већина оних које сам познавала летовала са друштвом и у групи. Шта је друго преостајало, у ситуацији када свакидашњицу само из једне географске тачке пренесете у другу, онда када ново место и нова географија, и да ви то желите, не могу да вам дају нову стварност, него да: 1. пишем и 2. слушам музику. Наставите са читањем

Дуга досадна летња поднева са Мадоном

tumblr_mv8if3eIDs1sadfdyo1_1280

Фотографија: Patrick Demarchelier. Део буклета за албум „Bedtime Stories“ који је објављен 25. октобра 1994. године.

Летњи распуст 1996. Становали смо у вечито празној, измештеној улици предграђа која подсећа на слике Ђорђа де Кирика. Слушала сам теретне возове како долазе и одлазе (за време бомбардовања ту је била противваздушна одбрана), ранжирна станица налазила се усред кукуруза. Сећам се гласа машиновође, одзвањао је преко разгласа кроз празна и дуга поднева.

Имали смо у разреду једну девојчицу која је била најбољи ђак, најбогатији, највољенији и најзрелији, а коју нико од деце није подносио. Чак је и њено име било најнеобичније. Није она била крива. Њена преамбициозна мајка и брат старији дванаест година створили су од ње неподношљиво дериште.

Брата су послали да студира у Лондон. Брат је лети долазио са много музике. Мени је тада компакт диск био научна фантастика. То смо сви желели да имамо. Међутим, неки од нас нису имали ни касетофон, а и радио би тешко слушали, на рупице поломљених антена стављали би неки метални део, само да ухвате програм. Тако је било. Наставите са читањем

Сексуалне персоне Луизе Чиконе

За оне који нису упознати, Луиза Чиконе је право име певачице која наступа под псеудонимом Мадона.

Остаје отворено питање да ли бисмо могли, када је реч о њеној књизи Sex, говорити о једној особи. Можемо говорити о појединачном телу које се појављује у низу различитих улога којима приказује или нарушава одређене сексуалне стереотипе, табуе, конвенције, на врло отворен, скоро порнографски експлицитан начин. Сама књига не истиче конкретну индивидуу у први план, већ тело. Оно је у функцији различитих персона (маски) које Луиза Чиконе користи како би стереотипе настале у друштву поводом сексуалности, нарочито женске, разбила, довела у питање, продубила и визуелно о њима експлицитно сведочила. Наставите са читањем

Persefona i Flora kao deo Rembrantovog i prerafaelitskog slikarstva, Svinbernove poezije i popularne kulture

the-soul-of-the-rose-john-william-waterhouse

Džon Vilijam Voterhaus, „Duša ruže“, 1908.

Zar nećeš doći u vrt? Voleo bih da te moje ruže upoznaju. – Ričard B. Šeridan

Citat pripada jednom irskom piscu iz 18. veka. Učinio mi se pogodnim za ovu priliku. Dvosmislen muški glas poziva devojku u svoj vrt, kako bi ju njegove ruže upoznale. Pročitavši ga, čitalac u sećanje priziva Hada koji Persefonu nudi narom i poziva ju u svoje carstvo mraka. Međutim, pre Šeridana, o sličnim temama razmišljao je Rembrant van Rajn. Iako je naslovom naznačeno da će se tekst ticati prerafaelitskog odraza mita o Persefoni i Demetri, istorija umetnosti ne dozvoljava nam da temu o pomenutim boginajma i nimfama započnemo sa njima već sa Rembrantom, osećajući grižu savesti što se ne možemo detaljnije posvetiti, recimo, i Sandru Botičeliju.

Flora je jedno od najstarijih italskih božanstava. Prvobitno je bila numen žita a kasnije postaje boginja cveća, plodonosnog drveća i proleća. Florom se oženio Zefir, vetar. Svojoj voljenoj dodelio je vladavinu nad cvećem. Jedna od najlepših predstava Flore, Zefira, Gracija, Merkura i Venere jeste ona na Botičelijevoj slici Proleće. Botičeli je jedan od najvećih uzora prerafaelita.

Ono što je u slikarstvu prerafaelitski stil, to je u poeziji simbolistički. Najpoznatiji prerafaelitski slikar i pesnik je Dante Gabrijel Roseti, a jedan od najpoznatijih pesnika simbolista (posebno njene dekadentne faze) je Aldžeron Svinbern. Naredni redovi dobro opisuju prerafaelitsku estetiku koja crpe inspiraciju iz starogrčkog mita. Mario Prac, italijanski kritičar i istoričar književnosti, ovako je pisao o Rosetiju i Svinbernovim uzorima: Nastavite sa čitanjem

Kuća izlazećeg sunca

Tod Hido, „Between the Two“, 2007.

Folk standard House of Rising Sun, pesmu afro-američkog anonimnog Homera, tokom 20. veka obrađivalo je više autora, među kojima bih za ovu priliku izdvojila dva: Boba Dilena i Loren O’Konel. Iako najpoznatija verzija pripada grupi Animals meni su draže interpretacije navedenih muzičara, ne zato što su bolje, ili manje komercijalne, već zato što su notama i atmosferom bliže poetskom zanosu originalne pesme o mitskom bolu, mitskom gradu i mitskoj neumitnosti sudbine, svim motivima južnjačke gotike kojoj se američki duh neprestano vraća.

Kuća iz koje prosijava Sunce – veličanstvena poetska vizija, nalik ilustracijama iz alhemijskih rukopisa. Zraci sunca ne probijaju se kroz grane drveta, kroz jedra broda u luci već kroz kuću, a ta kuća je – bordel. Kuće su bitne za konstituisanje američkog mita ali kao motiv ne potiču direktno iz američke književnosti. Najpoznatije kuće svetske književnosti, istina, jesu kuće iz priča Edgara Alana Poa, no on motiv preuzima iz engleskog gotskog romana i obrađuje ga daleko ozbiljnije nego ijedan drugi pisac žanra. Takođe, kuće su značajan motiv u slikarstvu Edvarda Hopera, motiv koji, kasnije, za potrebe Holivuda koristi i Alfred Hičkok. Kada govorimo o ovoj pesmi, kuća je smeštena u drugačiji kontekst, data joj je drugačija funkcija. Ona, čini se, ima „radosniju“ funkciju (zar ne bi idealan naziv svakog bordela bio Radost? – Ali, čija?). Nastavite sa čitanjem

Vampiri Džima Džarmuša

Only-lovers-leftalive-6

Only Lovers Left Alive, poslednji film američkog reditelja Džima Džarmuša, sadrži scenu gde je nekoliko sekundi oko kamere zadržano na zidu dnevne sobe jednog od junaka filma, Adama. Na zidu se nalaze uramljene fotografije svih ljudi tokom duge istorije (uglavnom zapadne) kulture koje su modernog vampira inspirisale duhovno, intelektualno i stvaralački.

Na prvoj slici prepoznajemo Baha, Leonarda Koena, Meri Volstonkraft, Poa, Malera, Kafku, Toma Vejtsa i engleskog baroknog kompozitora Henrija Persela.

Na drugoj slici prepoznajemo Vilijama Blejka, Peti Smit, Njutna, Frenka Zapu, Igi Popa, Barouza i Kristofera Marloa.

Na trećoj slici prepoznajemo Bodlera, Bastera Kitona (setimo se Bertolučijevog filma „Sanjari“ gde se vodi dilema ko je bolji komediograf – Kiton ili Čaplin), Nikolu Teslu, Remboa, Emili Dikinson, Džejn Ostin, Oskara Vajlda, Bili Holidej, Frenka Sinatru.

Još jedna od zanimljivosti filma jeste odabir dva grada u kojima se radnja dešava. U pitanju su Detroit i Tandžir. Tandžir, grad na severu Maroka, poznat je po tome što je u njemu dugo boravio Vilijam Barouz. Detroit, grad duhova, napušten industrijski grad, idealno je mesto odbeglih od savremene civilizacije koja stoji nasuprot vrednostima duhovnih tragalaca čiji su portreti na Adamovom zidu. Nastavite sa čitanjem

Паул Кле и Београд

Paul Klee

Овде ме не могу разумети. Боравим подједнако са мртвима колико са нерођенима. Нешто ближи сржи стварања него обично. Али ни приближно довољно.

Епитаф на гробу немачког сликара Паула Клеа превела сам за ову прилику, сада се не сећам из које књиге. Његове боје некада су, као што је случај са пурпурном на приложеном раду, хармоничне и занимљиве, а његов рад афирмација дечије визије. Рад асоцира на подводни свет пре милијарду година, подсећа на плес цвећа из Дизнијевог цртаног филма о Алиси, на ритам и кретање облика уздрхталих захваљујући морској струји. Облици на њему приказани подсећају на морско дно ноћу и сјај мисли у настајању.

Клеово дружење са Кандинским, путовање у Египат, афирмација у Баухаус покрету, све је то вредно помена и говори о његовом статусу. За бољи преглед дела предлажем читаоцу да посети сајт Design is Fine. Ту је Клеово стваралаштво адекватно предочено и пружа јасан увид у стваралачки код сликара. Наставите са читањем

Традиција и индивидуални таленат: Ник Кејв

Kejvovo pismo sa listom umetnika koji su izvršili najveći uticaj na njega

Када говоримо о делу Ника Кејва првенствено се морамо концентрисати на његову поезију коју је попут трубадура – али са више жестине, експресије и морбидности – изразио кроз своју музику, путујући, наступајући са бендовима The Birthday Party и Bad Seeds.

Кејв је један од мојих омиљених аутогзорциста и школски пример такве врсте уметника. Судећи по сензибилитету личности, као и тематском опусу песама које је писао и изводио, поезија француског песника Артура Рембоа заузима значајно место на Кејвовој полици. Рембо је писао:

Најзад установих да је неред могу духа нешто свето. Био сам докон, био сам жртва љуте грознице: завидео сам блаженству животиња – гусенице, која представља неодређеност стања, кртице – тог заспалог девичанства!

Исти пример, транспонован у сферу енергије, стваралачке потенције и транса у који Кејв пада када је на концерту, види се на овом снимку: Наставите са читањем

Путници Џони Мичел

Џек Робинсон, „Џони Мичел“, 1968.

У време хипи покрета бити песник значило је бити трубадур. Трубадури су некада давно, у 12. и 13. веку, путовали јужном Француском и срицали песме под прозорима госпи. Истоветан модел поновљен је седам векова касније на потпуно другачијој територији, под потпуно другачијим околностима. Лауте су замењене гитарама, путовање и баладна поезија остали су заједнички именитељи.

Трубадурска песма Џони Мичел носи назив Вудсток по одредишту путовања великог броја људи између 15, 16. и 17. августа 1969. године. Постоје две верзије песме: прва припада Џони Мичел, друга групи Крозби, Стилс, Неш и Јанг. Џони Мичел овом песмом даје коначан обрис једној култури и химну генерацији у тренутку њеног нестајања.

Песма нам казује о Двоје који су на заједничком су путовању до Вудстока. Баш као и романтичарски самоизгнаници, двоје беже пред притиском којим их друштво оптерећује. Одлазак је једино могуће супротстављање околностима. Међутим, са ове дистанце, стиче се утисак да је хипи генерација, ипак, начинила и повратак дому, друштву и конвенцији од којих је бежала, додатно учврстивши вредности друштва против којих је испрва била.

Од звјездане прашине ми смо
Од злата ми смо
И морамо се
Вратити у Врт

наглашава јунакиња Џони Мичел у рефрену песме Вудсток. Хипи култура понавља русоистичке тенденције, она тежи повратку природи. Врт је место невиности. Врт, баш као на триптиху Хијеронимуса Боша, место је славља, заједништва, хармоније, чулних сензација. Но, да ли само тога? Уколико се у Врту борави у потпуности без свести, онда Врт постаје башта, а његови становници изједачени су, тада, са рајским животињама. Наставите са читањем

Путници Бруса Спрингстина

Омот Спрингстиновог албума „Небраска“ из 1982. године

Једна од мојих билдунгс фаза подразумеала је и слушање овог албума који је обележио одређен, и формативно доста значајан, период моје стварности. Албум је унео у моју свакодневицу дозу шарма који је био оваплоћен у врло евокативном звуку американе. Ту су, наравно, биле и слике које је звук асоцијативно подстицао.

Спрингстинов албум Небраска звучи литерарно, а своје књижевне узоре ни сам аутор није крио. Албум је концептуалан, састављен је од демо снимака, и носилац је носталгичне и меланхолилчне атмосфере. Осећате као да сте на неком уском, тек недавно асфалтираном путу, између бескрајних њива. Фотографија са омота заиста је одговарајућа утиску који стичете док слушате баршунасти и као кроз измаглицу и пару проткан Спрингстинов глас.

Он пева о изгредницима, o друштвеним отпадницима и аутсајдерима, o онима које зовемо, подцењивачки, red necks. Сви његови антихероји теже слободи на својим бескрајним аутопутевима, тој најскупљој америчкој речи. Слобода се осваја на различите начине, најчешће посредством новца, кога никада нема довољно и за све, па је логичан пут до истог, у фикционалном ноар-вестерн свету Бруса Спрингстина, кроз злочин. Но, нису све песме о томе. Неке су о (безразложном) злу, неке су о сећању на детињство, сасвим су личне и сентименталне. Наставите са читањем

Џез, лето и апстракције

Марк Ротко, „Број 8“, 1952.

Неподношљиво доба лета. Досада. Неподношљиви часови неподношљиво спорих поднева. Празнина. Смола између прстију као адекватна материја којом би се метафорички предочила немогућност концентрисања, усредсређивања воље, покретања, остварења било какве намере. Изнуреност. Несаница. Бесмисленост града. Бесмисленост колеричних нападних полуголих људи. Мусави тротоари, смрад између зграда. Празан јавни превоз, отуђена изборана и надута лица која отупело гледају кроз масно прозорско стакло. Соба као простор изгона, aли и једино уточиште. Зидови су ужи. Прашина, свуда прашина, одакле толико прашине? Без сећања, без мисли.  Дакле, све је другачије у односу на текст песме Summertime. Livin’ is not easy.

Сицилијанско село, плаво море, бескрај неба, стабло маслине, тамнопуто дете које иде за стадом. Пасторална слика света изгубљена је, лето више не асоцира на овакве призоре. Пасторала једино постоји у уметности, која је била и остала начин њеног потврђивања. У Аркадији нема Времена, али у стварности, бог Сатурн изнова ставља до знања да време ипак протиче. Свако померање казаљке Сатурнова је усна која се развлачи у кез. Иако време споро протиче, разлажући облике око себе, а додатно подржано врелином, оно протиче, остварује континуитет подједнако равномерно као и сваког другог дана, као и током сваког другог доба. Споро или пребрзо протицање времена ствар је утиска, лична и унутрашња категорија. Али, утисак је оно што подстиче мисаони ток да своју пузавицу распростре по празном папру. Асоцијације током неподношљивог времена досаде импровизације су форми у спиралном покрету. То је већ џез. Наставите са читањем

Јужњачка готика Сали Ман

Фотографија из серијала „Deep South“ настала 2005. године

На дрвећу са југа расте чудно воће
Крв је на лишћу и крв је на корењу
Црна тела клате се на поветарцу
Чудно воће виси на тополама

Пасторална сцена отменог југа
Исколачене очи и изврнута уста
Мирис магнолија, сладак и свеж
А онда изненадан смрад спаљеног меса

Ево воћа да га вране откидају
Киша да га бере, ветар да га сиса
На сунцу да трули, са дрвета да падне
Ево чудног и горког плода

Термин јужњачка готика односи се на књижевна дела чија је радња смештена на америчком југу, у Џорџији, Алабами, Мисисипију и Луизијани. Писци који су прославили жанр били су Вилијам Фокнер, Фланери О’Конор, Тенеси Вилијамс, Харпер Ли, а неки придружују и писце попут Трумана Капота, Кормака Макартија и Ника Кејва поменутој групи аутора. Жанр нема пуно сличности са готским романом 18. и 19. века, али специфичан амбијент америчког југа, са наглашеним пејзажним одликама, асоцијативно се надовезује на поменути књижевни феномен. То је прво поређење. Компарација по линији натприродног јесте валидна, али не и потпуна. Док у готском роману 18. и 19. века натприродно јесте у функцији застрашујућег, које тежи да делује на чула реципијента, натприородно у романима аутора јужњачке готике није извештачено, нити је у домену заиста натприродног. Све је могуће и прихватљиво у свету малих, заборављених кућа, фарми на којима се не чује мук стоке, већ шкрипа старе, споро окрећуће ветрењаче, која налик уморном коњу изнемогло дише док пролазе каравани који су одлучили да га оставе. Натприродно се прихвата као уобичајено, као део свакодневице која искупљења за себе налази у религиoзним заносима преосталих усред мочвара, комараца, запарине, кукуруза, влагом набубрелих дасака ролетни које не спречавају зраке уморних дугих тихих беспризорних жарких мртвих поднева да распростру своју чамотињу по соби. Сиромаштво, расизам, насиље, силовања, убиства, инцести, распадање моралних вредности, сујеверје, нису пред читаоцима због неизвесности (suspense), нити да би подстакли језу, већ да би истакли, естетски релевантним средствима, артефакте америчког југа. Наставите са читањем

Едит Пјаф и празне биоскопске сале Едварда Хопера

Едит Пјаф и Марлен Дитрих

Едит Пјаф ми је одувек деловала као особа која није волела свој рођендан.

Иако не делим став многих које познајем поводом дана свог рођења као најгорег дана у години, мислим да у таквом ставу има много потенцијала за разумевање нечије личности. То је као са изгриженим ноктима: форма је непривлачна, али је симболична. Значења су скривена иза непријемчивих облика.

Јун 2007, спарно вече. Немогућност да се повежем са блиским људима учинила је да се осетим лоше. Врућина је само додатно таложила нелагоду коју сам тих јунских вечери осећала. Неподношљива спарина разлагала је Време, спорост његовог протицања још интензивније доприносила је таштини коју сам свуда око себе учитавала. Морала сам да се покренем, да употпуним садржајем беспризорност вечери, необјашњив налет меланхоличног расположења. Одлучила сам да одем у биоскоп – сама. Наставите са читањем