Atlas i Hesperide

File:Singer Sargent, John - Atlas and the Hesperides - 1925.jpg

Sliku na tavanici Muzeja lepih umetnosti u Bostonu, na kojoj je prikazan Atlas, titan kažnjen od strane bogova da na svojim plećima pridržava nebo, naslikao je američki umetnik Džon Singer Sardžent koji je dugo živeo i putovao Evropom, a poznat je i po tome što se družio sa Džejmsom, piscem modernističkih romana koji nije krio Sardžentov uticaj na svoja dela.

Slika na tavanici, kao i kasnija, na platnu, nastala je pred sam kraj slikarevog života, oko 1922. godine. Muzej je delo poručio od umetnika godinu dana ranije za tadašnjih četrdeset hiljada dolara. Delo je na visokoj tavanici, nad jednim od prolaza koji vodi ka biblioteci muzeja, i u sklopu je drugih fresaka, među kojima se ističe i Herkul u borbi sa Hidrom.

Pospane Hesperide su Atlasove kćeri, one čuvaju Herine zlatne jabuke, a na slici su prikazane kako spavaju sa zlatnim voćem u rukama. Hesperidin vrt nalazi se na krajnjem zapadu, gde su i Atlasovi stubovi, oni dele nebo i zemlju. Tu je i Apolonov dom, što je Suncem u pozadini naznačeno. Slikar je scenu zamislio orginalno i u skladu sa ar nuvo stilom prikazivanja, dekorativno, erotično i bajkovito.

Hesperide su u slobodnim pozama prikazana naga ženska obgrljena tela, dok je Atlas prikazan kako stoički, virtuozno, nemajući problema sa ravnotežom (obratiti pažnju na odnos ruku i položaj nogu), pridržava nebo (loptu) na kome se vide sazvežđa, posebno sazvežđe blizanaca i raka. Slika je na kružnoj osnovi, ali je uramljena u kvadratnu osnovu, što dodatno doprinosi pozitivnom estetskom utisku.

U nastavku sledi priča o Atlasu, preneta iz Rečnika grčke i rimske mitologije u kome je ova mitska figura imenovana kao Atlant (Atlantida, Atlanski okean). Na grčkom se piše Ἄτλας. Tu su i crteži koji svedoče o pripremnom procesu i stvaralačkim fazama. Pored Sardžentovog prikaza, izdvajam i antičku rimsku skulpturu Atlasa, rađenu prema grčkom orginalu. Istu možete pogledati ovde.

ATLANT, jedan od titana, sin Japeta i Okeanide Klimene. Kao njegov otac kasnije se pominje Uran ili Eter, a kao majka – Okeanida Azija ili Libija. Kao eponimni heroj Atlantide, on je Posejdonov sin. Njegova braća su Prometej, Epimetej i Menetije, a njegova supruga je Okeanida Plejona ili Etra. Imao je mnogo kćerki (Plejade, Hijade, Diona, Kalipso, Hesperide) i dva sina – Hijanta i Hespera. Preko svojih kćerki, on je predak brojnih kraljevskih porodica.

Zbog učešća u borbi titana protiv bogova, Zevs je kaznio Atlanta da drži nebo, i to na glavi i rukama ili na ramenima, leđima i potiljku. Verovalo se da nebo počiva na stubovima, a da te stubove drži Atlant, i to na krajnjem zapadu, gde se susreću dan i noć i gde se nalazi vrt bogova. Drugi kažu da Atlant drži nebo u severnoj Africi, u Arkadiji, u zemlji Hiperborejaca, u Beotiji, Italiji ili Frigiji. Atlant je samo jedanput oslobođen svoje teške dužnosti, i to kada ga je Herakle umolio da mu donese jabuke iz vrta Hesperida. Pričalo se da je Atlant najpre bio kralj, koga je Persej, zbog negostoljubivosti, okamenio i pretvorio u planinu (Atlas u severnoj Africi).

U likovnoj umetnosti Atlant je prikazan kako drži nebo. Na vazama arhajskog i klasičnog doba predstavljen je kao nag, bradat muškarac, koji drži nebo u vidu ploče ili bezoblične mase. Atlant je prikazan na jednoj metopi Zevsovog hrama u Olimpiji, a Panajno ga je naslikao na ogradi istog hrama. Od IV veka stare ere često je karikiran, naročito na južnoitalskim vazama, gde je katkad predstavljen sa životinjskim učima, kako zgrčen drži nebo u vidu lopte. U helenističkoj skulpturi njegovo lice se karakteriše bolnim, patetičnim izrazom.

Citat: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Izvor slika: JSS Gallery | Museum of Fine Arts Boston

Mit o Minotauru

theseus_minotaur_mosaic

MINOTAUR, čudovište sa ljudskim telom i glavom bika.

Posejdon je poslao kritskom kralju Minoju divnog bika da ga žrtvuje. Umesto da ovo učini, Minoj je bika prisvojio i zadržao među svojim govedima. Da bi ga kaznio, Posejdon je u srcu njegove supruge Pasifaje rasplamsao neprirodnu strast prema lepoj životinji. Dedal je pomogao Pasifaji da zadovolji svoju požudu; on je od drveta načinio šuplju kravu, pokrio je kožom, a zatim je odvukao među Minojeva goveda. Pasifaja se uvukla u Dedalovu napravu, koja je bila tako slična kravi da ju je Posejdonov bik oplodio. Pasifaja je zatim rodila neobično biće, Asterija, koje je kasnije nazvano Minotaur. Kad je Minoj upitao proročište kako da sakrije ovu sramotu, rečeno mu je da sagradi zgradu sa mnogobrojnim salama i hodnicima i da u nju zatvori Minotaura. Dedal je podigao građevinu – Labirint – iz koje se nije moglo izaći. Tu je Minoj sklonio Minotaura i hranio ga ljudskim mesom. Atinjani su bili prinuđeni da Minoju šalju danak u krvi – sedam mladića i sedam devojaka – kojima se hranio Minotaur. Kasnije je Tezej, uz pomoć Minojeve kćerke Arijadne, uspeo da nađe put kroz Labirint i da ubije Minotaura.

Artur Evans je otkrio u Knosu raskošnu palatu, sa mnogo odaja, u kojoj je poštovan bik, posebno njegovi rogovi (konsekrativni rogovi); njih simboliše i dvojna sekira (labris), po kojoj je ova palata nazvana Labirint.

Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Minotaur na blogu A . A . A

Mit o Gorgoni (Meduzi)

Mosaic Floor with Head of Medusa, Roman, about 115 - 150. Unknown artist, Stone tesserae. Via Getty Open Content.

Gorgona, biće nakazne glave i zastrašujućeg izgleda, koje stanuje u Hadovim dvorima. Kasnije se pričalo o tri gorgone – Steni, Eurijali i Meduzi – Forkovim i Ketinim kćerima, koje su živele na krajnjem zapadu, u vrtu bogova. Iako su dve starije sestre bile besmrtne, a najmlađa, Meduza, smrtna, ipak se samo ona u predanju naziva Gorgona. Pričalo se da je Gorgonu, kao i gigante, rodila Geja u Flegri, da bi se borila protiv bogova.

Glave gorgona bile su okružene zmijama upletenim u njihove kose; u ustima su imale zube, slične veprovim, kroz koje su plazile svoj dugački jezik, a ruke su im bile od bronze. Imale su i krila, a pominju se i Gorgonine bronzane kovrče, od kojih je jednu Atena dala Heraklu, a ovaj Steropi, da pomoću nje otera neprijatelja iz Tegeje.

Gorgone su predstavljale opasnost ne samo za smrtnike već i za bogove, jer je njihov pogled sve živo pretvarao u kamen. Samo jedan bog, Posejdon, zavoleo je Meduzu. Da bi seobjasnila ova veza, pričalo se da je Meduza najpre bila žena izuzetno lepe kose. Nju je Atena preobrazila u nakazu, a njene divne kose u zmije, ili zato što se hvalila da je lepša od boginje ili što je zavela Posejdona u Ateninom svetilištu. Meduzu je uboo Persej po nalogu Polidekta, tiranina sa Serifa, i to uz Ateninu i Hermesovu pomoć. Pošto je Persej odsekao Meduzi glavu, iz njenog trupa iskočili su krilati konj Pegaz i čovek sa zlatnim mačem Hrisaor, plodovi njene ljubavi sa Posejdonom. Samo zahvaljujući kapi nevidljivki, Persej je uspeo da umakne Meduzinim sestrama, koje su ga progonile. Dok je s Meduzinom glavom leteo preko mora i Libijske pustinje, za njim su padale kapi Meduzine krvi: na talasima mora one su stvorile korale, a na pustinjskom pesku – zmije otrovnice. Pošto je pomoću Meduzine glave okamenio Atlanta, Fineja i Polidekta, Persej je ovaj zastrašujući lik predao Ateni, koja ga je stavila na svoj štitnik za grudi. Pričalo se da je Atena dala Erihtoniju ili Asklepiju dve kapi Meduzine krvi, od kojih je jedna donosila smrt, a druga život. Atena je pronašla frulu dok je duvanjem u jednu cevčicu podražavala lelek Stene i Eurijale za ubijenom sestrom.

Kasnije je mit o gorgonama racionalizovan. Pričalo se da je Meduza kraljica oblasti oko Tritonskoj jezera u Libiji, koja je izgubila život i svoje bogatstvo u borbi sa Persejem. Pošto je bila izuzetno lepa, Persej je njenu glavu poneo i sahranio je u Argu. Neki kažu da je ona bila hetera čija je lepota sve okamenjivala. Drugi pripovedaju da su gorgone ratoborni narod žena koji su Amazonke pokorile; pod vođstvom Meduze one su uspele da se oslobode, ali su ih kasnije uništili Persej i Herakle.

U spekulacijama stoičara, gorgone personifikuju tri stupnja straha: onog koji parališe misao (Steno), koči celo telo (Eurijala) i zaslepljuje oči (Meduza). Persej, udružen sa Atenom, označava hrabrost povezanu sa mudrošću, koja savlađuje svaki strah.

Sve do IV veka stare ere gorgone su u likovnoj umetnosti prikazivane kao nakazna, zastrašujuća bića, čije lice podseća na apotropejsku masku. U delima arhajske umetnosti, počevši već od VIII veka stare ere, gorgone imaju telo žene i glavu čudovišta, široku i mesnatu, s muškom bradom, velikim otvorenim ustima i isplaženim jezikom. Često su ova bića krilata i s kratkim rogovima na glavi. Osim na vazama, prikazane su i na metopi hrama u Selinuntu (prva polovina VI veka stare ere). Umetnost klasičnog doba potpuno humanizuje njihov lik; lice gorgona postaje sve ljudskije i patetičnije. U helenističko doba Meduza je lepa žena, s diskretno naznačenim zmijama u kosi ili rogovima (Meduza Rondanini). Već od arhajskog perioda, pa do kraja antike, predstavama gorgona ukrašavani su predmeti zanatske umetnosti, najčešće oružje.

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Slika: Rimski mozaik sa glavom Meduze u sredini115-150. godina pre nove ere.

Majstor iz Kampanje – Tri Tezejeva pohoda

Od svih Tezejevih pohoda najpoznatiji je onaj u kome antički grčki mitski junak ubija Minotaura koji se nalazi u središtu lavirinta i tako oslobađa stanovništvo Krita od zlostavljanja ove nemani. Sam pohod uspeo je zahvaljujući Arijadni, ćerki kralja Minosa kome Knosos tj. lavirint (palata sa mnogo izukršanih soba) i pripada, a koju je sagradio Dedal da bi sakrio ovo čudovište od očiju ljudi.

Minotaur je stvorenje sa telom čoveka i glavom bika koje Tezej, na kraju, savlada. Njegove pohode vizuelno je predočio ovaj anonimni italijanski slikar iz Kampanje koji je živeo sredinom 16. veka. Slikar se naročito služio delom „Metamorfoze“, antičkog rimskog pesnika Ovidija. Najzad, na ovaj ciklus idealno se nadovezuje dijalog iz Borhesove priče „Asterionov dom“: „Hoćeš li mi verovati, Arijadna?“ – reče Tezej. „Minotaur se gotovo nije branio.“

Kodeks solarnog reda

I 1. Pred pitanjem „ko su ti roditelji?“ – pravilan odgovor glasi: „moji roditelji su solarna tradicija“. Rečeno je u našim, svetim, knjigama: „svetlost koja blista nad nama, koja sjaji sa one strane svega, iznad univerzuma, u najvišim svetovima iza kojih nema viših –  to je ista svetlost koja zrači u čoveku“.

I 2. Pred pitanjem „ko su ti pra-roditelji?“ – pravilan odgovor glasi: „moji pra-roditelji su led i vatra Velikog Praska“. Pritisni palčevima ušne otvore i uveri se: oslušni odjek svog pra-rađanja, bujice i požare primordijalne kosmotvoračke energije Velikog Praska.

I 3. Pred pitanjem: „Odakle dolaziš, kuda ideš?“ – pravilan odgovor glasi: „dolazim sa zvezdanih puteva i idem ka zvezdanim putevima.“ Svuda i u svakom trenutku budi pri znanju da dolaziš iz daleka i da daleko ideš: ti dolaziš iz pra-istorije i ideš ka nad istoriji.

I 4. Rečeno je u našim, svetim, knjigama, za svojstva čoveka solarne tradicije: „I kad bi se čitav svet srušio – on bi ostao uspravan, među ruševinama“. Ti nemaš tla – pogled ka zvezdanim magnitudama je tvoje uporište. Nepokolebljivost tvog bića čini deo uporišta stabilnosti zvezdanog poretka.

Dragoš Kalajić, „Kodeks solarnog reda“

Skulptura:
Trundholm sun chariot, late Nordic Bronze Age /1800 to 1600 BC

Mit o Sfingi

Porod Ehidne i Ortra ili Tifona, sestra Nemejskog lava, neman koja je ugrožavala Tebance.

Hera, kivna na Laja zbog otmice Pelopovog sina Hrisipa, poslala je Sfingu iz Etiopije na planinu Fikion u blizini Tebe. Neki kažu da je to učinio Arej je želeo da kazni tebanskog kralja Kadma što je ubio zmaja. Ovo čudovište – sa licem devojke, telom lava i krilima ptice – postavljalo je Tebancima jednu zagonetku koju je naučilo od muza. Zagonetka je glasila: „Koje biće, samo sa jednim glasom, ide na četri, dve i na tri noge, a najslabije je kad ide na četri?“ Kako niko nije mogao da tačno odgovori na ovo pitanje, Sfinga je svakodnevno proždirala po nekog stanovnika Tebe. Proročište je objavilo da će grad biti oslobođen ove nemani kad zagonetka bude rešena. Kad je Sfinga proždrala i kraljevog sina Hemona, objavljeno je da će tebanski presto i kraljičina ruka pripasti onome ko reši zagonetku. To je pošlo za rukom Edipu; on je odgovorio Sfingi da je to biće čovek , jer u zoru svog života hoda na četri, u podne na dve, a u sumrak, kao starac sa štapom, na tri noge. Na ove reči Sfinga se sa vriskom bacila sa visoke stene u ponor, a Edip je, kao oslobodilac grada, dobio presto i kraljičinu ruku.

Kasnije je tebanski mit o Sfingi racionalizovan; pripovedalo se da je Sfinga, sa gusarima, ugrožavala tebansku zemlju  sve dok je Edip sa velikom vojskom  nije savladao. Drugi kažu da je ona bila vanbračna kći tebanskog kralja Laja. Sfinga je od oca saznala za proroštvo koje je Kadmu nekada dato u Delfima, a koje je obezbeđivalo tebanski presto. Kad su Lajevi sinovi zahtevali vlast, Sfinga ih je pitala da li im je poznato ono što je Kadmu rečeno u Delfima. Kako nisu umeli da odgovore, ona ih je oglašavala lažnim naslednicima i ubijala. Edip je u snu saznao za proročanstvo i Sfinga je morala da mu ustupi kraljevski presto. Pripovedalo se da je Sfinga bila Amazonka, Kadmova supruga. Kad je Kadmo napustio Sfingu zbog Harmonije, ona je sa grupom građana zauzela obližnju planinu Fikion i iz svog skrovišta je dugo ugrožavala Tebance.

Lik Sfinge Grci su preuzeli iz Egipta, posredstvom Feničana i Sirijaca, još u vreme mikenske civilizacije. Mada je Sfinga u mitu žensko biće, na spomenicima arhajske umetnosti ona se prikazuje i kao bradati muškarac. Kao i druga čudovišta, Sfinga ima apotropejsku moć; stoga su njene figure postavljane na grobovima ili je njn lik prikazivan na  štitovima. Na vazama iz VII veka stare ere često su prikazivane sfinge. Stanovnici Naksa zavetovali su monumentalnu figuru Sfinge Delfijskom Apolonu (prva polovina VI veka stare ere). U klasičnoj umetnosti njen lik je ulepštan; na atičkim vazama ona je prikazivana sa lepšim licem i ženskim grudima.

Iz knjige „Rečnik grčke i rimske mitologije“, autori: Dragoslav Srejović i Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović.

O Ikaru

Hartwig HKD, “Black Icarus,” 2010.

„Nebo mu beše želja, more ukop,
Ima li lepše namere ili bogatije grobnice?“ Deporto

“I’ve never been certain whether the moral of the Icarus story should only be, as is generally accepted, ‘don’t try to fly too high,’ or whether it might also be thought of as ‘forget the wax and feathers, and do a better job on the wings.’” Stanley Kubrick

Art: Hartwig HKD, “Black Icarus,” 2010.

Mit o Hironu

HIRON, mudri kentaur, sin Krona i Okeanide Filire. U vreme kada su Titani vladali Olimpom, Kron se približio Filiri, i to u vidu konja; drugi kažu da je ovaj lik uzeo na sebe u trenutku kad je boginja Reja iznenadila ljubavnike. Kasnije se pripovedalo da je Hiron, kao i ostali Kentauri, Iksionov i Nefelin sin.

Hiron je živeo u pećini na tesalskoj planini Pelionu. Kao najmudriji i najplemenitiji od svih kentaura, odlikovao se dobrotom, blagošću i pobožnošću, a neki su verovali i da je besmrtan. Hiron je bio vaspitač, zaštitnik i savetodavac mnogih grčkih junaka; posebno se starao o Peleju i njegovom sinu Ahilu, a odnegovao je i potpomogao mnoge smrtnike – Jasona, Akteona, Patrokla, Aristaja i Fenika, kao i besmrtnike – Asklepija, Apolona i Dionisa. Smrtnike je poučavao lovu, jahanju, svirci i lekarskoj veštini. Hiron je od Hermesa prihvatio tek rođenog Herakla i bio mu je vaspitač, učitelj i prijatelj. Kasnije, kad je progonio divlje kentaure, Herakle je slučajno ranio svog učitelja otrovnom strelom. Hiron, koji je bio kadar da izleči svaku ranu, nije mogao da isceli svoju; on se povukao u pećinu i, izmoren patnjama kojima nije bilo kraja, uputio je molbu Zevsku da umre umesto Prometeja. Otac bogova je uslišio njegovu molbu i tako je Hiron postao izbavitelj najvećeg dobrotvora ljudskog roda. Drugi pripovedaju da su bogovi preneli pravednog Hirona na nebo, u sazvežđe Kentaura ili Strelca.

Nimfa Hariklo rodila je Hironu sina Karista i kćerke Endeidu i Hipu ili Okiroju.

U likovnoj umetnosti Hiron je predstavljen kao i ostali kentauri, ali sa plemenitijim izrazom lica, kako preko ramena nosi lovinu. Na vazama je prikazan kao učesnik na Pelejevoj i Tetidinoj svadbi ili kako prihvata malog Ahila. U helenističko-rimskoj umetnosti često je prikazivan kao Ahilov učitelj.

Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

O kentaurima na blogu A . A . A

Mit o Evropi

1. 300BC

Zevsova miljenica, kći feničanskog kralja Agenora i Telefase ili Fenika i Perimede. Europa se često igrala na obali mora. Jednog dana, dok je brala cveće, privukla je na sebe Zevsovu pažnju. Otac bogova se strasno zaljubio u Europu i, da bi joj se približio, preobrazio se u belog bika, koji je odisao mirisom ruža i šafrana. Devojka je bez straha pristupila lepoj životinji i počela je nežno da je miluje, a zatim se, sa kotaricom cveća u rukama, popela na leđa krotke životinje. Tada je bik jurnuo u more sa svojim plenom i udaljio se od feničanske obale. U pratnji Posejdona, Amfitrite i Afrodite, kao i Nereida, koje su pevale svatovske pesme, Zevs je preneo Europu na ostrvo Krit. U Diktejskog pećini ili u Gortini Zevs se pod platanima sjedinio sa svojom miljenicom, koja mu je kasnije rodila tri sina – Minoja, Sarpedona i Radamanta. Da bi ovekovečio ovu ljubav, otac bogova je naredio da kritski platani nikad ne gube svoje lišće i da kao deo sveta kome pripada ostrvo Krit nosi ime njegove miljenice Europe. Drugi pripovedaju da se Zevs sjedinio sa Europom u jednoj beotskoj pećini i da joj je za čuvara postavio psa koji je kasnije bio vlasništvo Minoja i Prokride. Pred rastanak, Zevs je Europi dao dva dara: lovačko koplje koje uvek pogađa cilj i skupoceni nakit. Europa se kasnije udala za kralja Asteriona, koji je usvojio i njene sinove.

Na novcu kritskih gradova Europa je često predstavljana kako sedi u krošnji drveta. Za praznik Helotije, koji je na Kritu svetkovan u njenu čast, u povorci je nošen venac od mirte, u kome su se navodno nalazile Europine kosi.

Počevši od VI veka stare ere, Europa je često prikazivana u likovnoj umetnosti. Na metopi najstarijeg hrama u Selinuntu (sredina VI veka stare ere) i na metopi riznice Sikionaca u Delfima (oko 550. godine stare ere) prikazan je Zevs u vidu bika kako prenosi Evropu preko mora. Ista scena predstavljena je i na vazama iz VI i V veka. U Varaždinskim Toplicama i Šempetru otkrivene su reljefne predstave Europe na biku, koje su krasile nadgrobne spomenike uglednih porodica.

Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Reljef: Evropa na biku, Atika, 300. pne.

Mit o Ikaru

IKAR, sin Dedala, čuvenog pronalazača, skulptora i arhitekte. Kad je kritski kralj Minoj otkrio da je Dedal pomogao Tezeju da ubije Minotaura i da sa njegovom ćerkom Arijadnom pobegne sa Krita, on ga je, zajedno sa sinom Ikarom, zatvorio u Labirint. Morem i kopnom bekstvo nije bilo mogućno, ali kako je vazduh još bio slobodan, dovitljivi Dedal je, da bi utekao, sebi i sinu načinio krila od perja i voska. Pošto je Ikaru pričvrstio krila, on ga je posavetovao da ne leti ni suviše nisko ni suviše visoko, već da se drži sredine i da ga sledi. Otac i sin su srećno preleteli ostrva Del i Par, ali kad su se približili Samu, Ikar se, u svojoj mladalačkoj neobuzdanosti, vinuo visoko prema Suncu. Vreli Sunčevi zraci rastopili su vosak, perje sa krila se raspršilo i nesrećni dečak je pao u more. Dedal nije primetio Ikarov pad, ali kad je na talasima video rasuto perje, prokleo je svoju veštinu i u očajanju se spustio na prvo ostrvo. Tu je našao i sahranio sinovljevo telo. Od tada se more oko Sama naziva Ikarsko more, a ostrvo na kome mališan počiva – Ikarija.

Posle sinovljeve smrti, Dedal je otišao u Italiju i u Kumi je sagradio hram Apolonu, kome je posvetio krila, a na vratima hrama predstavio je tužnu sudbinu svog sina.

Poznato je još nekoliko legendi o tragičnoj Ikarovoj sudbini. Pripovedalo se da su otac i sin pobegli sa Krita u čunovima koje je načinio Dedal. Da bi umakao Minojevim lađama, Dedal je izumeo jedra; oba čuna su se brzo udaljila sa ostrva, ali se Ikar, koji nije bio vešt u jedrenju, utopio u moru. Talasi su njegovo telo izbacili na jedno bezimeno ostrvo u blizini Sama. Tu je Herakle našao Ikarovo telo, prepoznao ga i sahranio. Neki kažu da Ikar nikad nije boravio na Kritu i da je izgubio život u traganju za ocem, koga su Atinjani prognali zbog toga što je ubio Tala.

Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.