Хербаријум Мери Дилејни

md40.jpg

Колаж Мери Дилејни

Овај текст наставак је серије објава под називом Хербаријум која је посвећена цвећу, његовим приказима и симболичком потенцијалу које оно може имати у различитим формама уметности, као и у делима различитих стваралаца.

Мери Дилејни рођена је у Енглеској 1700. године и оно по чему је најпознатија јесу њени колажи, папирно цвеће за које се чини да је право и тек положено на странице хербаријума. Вешто осликани примерци пољског цвећа, као и цвеће састављено од папирних марамица, највећи су део су њене заоставштине.

Добро је подсетити се цвећа, када већ њиме нисмо окружени, па макар и у овако отуђеном облику, двоструко удаљеном од правог цвећа (у питању је колаж, прво удаљавање, па још у електронском облику који нам не омогућава да дело осетимо, што је друго удаљавање).

Цвеће увек чини да поверујемо како ће нежност спасити свет. Основна одлика лепоте овако приказаног цвећа је тајна. Њој додатно доприноси тамна позадина која нас уводи у свет завођења мирисом које буди чула, али их и опија, обмањујући нас. Наставите са читањем

„Њено тело има облик мојих руку“: Матисови актови и Елијарова поезија

tumblr_p9reha1KxK1vgdpc7o1_1280

Анри Матис, „Плави акт“, 1952.

Али у својим ноћима сневао сам само азур – Пол Елијар

У једном периоду стваралаштва француског сликара Анрија Матиса плава боја нарочито долази до изражаја. У песничком изразу Пола Елијара боја азура, мора обасјаног и истакнутог сунчаним, медитеранским зрацима, одувек је присутна као афирмативан стваралачки елемент. У контексту овог рада заједничка нит оба уметника јесте наго женско тело које складно обликовано речју и линијом, међусобно условљеним потезима ока, ума и руке, израња из азурне водене масе. На Матисовим цртежима плава боја онтолошки надограђује представљено наго тело, на тај начин стварајући многобројне слојеве значења, густе, баш као што је и маса те боје, водом неразблажена.

Наредном анализом испоставиће се да је природа потребна уметнику исто колико је и уметник потребан природи. Уметник, полазећи од хаотичних утисака, подстакнутих спољашњим појавама, ствара на крају хармонична обличја, дајући им нове облике у односу на почетне. Пол Елијар у песми Заљубљена пише:

Она стоји на мојим очним капцима
И њене косе замршене су у мојима
Њено тело има облик мојих руку
Она је боје мојих очију
Она се утапа у моју сенку
Као камен у небо

Она има увек отворене очи
И не допушта ми да спавам
Њени снови при пуној светлости
Могу сунце да испаре
Због њих се смејем плачем и смејем
Говорим а ништа не казујем

Она, неименовани женски лирски субјект о коме мушкарац у песми проговара, пасивна је. Њена појавност дефинисана је његовим говором. Ипак, илузија је да она о којој се пише своју онтолошку независност остварује једино уз помоћ свог пандана, мушког лирског субјекта. Однос између уметника и музе, посматрача и посматране, сложен је, међусобно условљен и неодвојив. Песму треба схватити у контексту њеног наслова – женски лирски субјект заљубљена је и у том смислу предата ономе коме упућује своју енергију. Већ у другој строфи сазнајемо и да је мушки лирски субјект подједнако као и она предат заносу, стопљен заједно са њом у истом енергетском пољу обожавања и пожуде, зрака и воде, паре и соли. Наставите са читањем