Marina Cvetajeva o Ani Ahmatovoj

Nad Petrogradom je stajala mećava. Upravo – stajala: kao čigra u pokretu – ili dete koje se vrti – ili požar. Bila je sila – nosila.

Odnela je iz sećanja i ulicu i dom, a mene je donela – postavila i ostavila – tačno nasred salona – razmera staničnih, balskih, muzejskih, snovidovnih.

Tako, iz mećave u salon, iz bele pustinje mećave – u žutu pustinju salona, bez posrednih instanci ulaza i umetnutih reči slugu.

I evo, s drugog kraja salona, dalekog – kao u obrnutog strani dogleda, ogromne – kao na njegovoj pravoj strani – na čitavo oko zamišljenog dogleda – oči.

Nad Petrogradom je stajala mećava i u toj mećavi – nepomično kao dve planete – stajale su oči.

Govorim celu svoju pesmotvornu 1915. godinu – i stalno je malo, stalno – traže još. Jasno osećam da čitam u ime Moskve, u ime njena lica, i da tim licem ne padam u blato, da ga uznosim na nivo lica – Ahmatove. Ahmatova! – reč je kazana. Svojim bićem osećam napregnuto – neizbežno – pri svakom svome retku – kako nas upoređuju (a time i – podbadaju jednu protiv druge): ne samo Ahmatovu i mene nego petrogradsku i moskovsku poeziju, Petrograd i Moskvu. No ako neki pobornici Ahmatove i slušaju mene protiv mene, ja ne čitam protiv Ahmatove, nego – za Ahmatovu. Čitam kao kad bi u sobi bila Ahmatova, samo Ahmatova. Čitam odsutnoj Ahmatovoj. Meni je uspeh potreban kao neposredni put ka Ahmatovoj. I ako u datom trenutku i hoću da sobom najavljujem Moskvu – da bolje ne može biti, onda je to ne zato da bih Petrograd pobedila, nego da bih tu Moskvu – Petrogradu – podarila, a Ahmatovoj da bih podarila i tu Moskvu u sebi, svojoj ljubavi, da bih se s njom pred Ahmatovom – poklonila. Da bih joj se poklonila samom Poklonskom gorom, s najnepokornijom glavom na vrhu.

Što sam i učinila u junu 1916. godine, prostim rečima:

U mome raspevanom gradu zvonici gore,
I slepac lutalica Svetoga Spasa poje,
A ja ti na poklon dajem svoj grad i zvonike
– Ahmatova! – i s njima srce svoje.

Da kažem sve: svoje stihove o Moskvi koji su usledili nakon moje posete Petrogradu, ja dugujem Ahmatovoj, svojoj ljubavi prema njoj, svojoj želji da joj poklonim nešto večnije od ljubavi, da joj poklonim ono – što je večnije od ljubavi. Da sam joj mogla prosto podariti – Kremlj, te pesme sigurno ne bih napisala. Tako da je i takmičenje, u izvesnom smislu, između mene i Ahmatove bilo, ali ne u cilju „da se učini bolje od nje“, nego – da ne može bolje, i da se to da ne može bolje – položi kraj njenih nogu. Takmičenje? Hrljenje. Znam da se Ahmatova posle, tokom 1916-1917. godine, s mojim rukopisnim pesmama upućenim njoj nije rastajala i dotle ih je u torbici nosila, da su od njih ostali samo papirići. Ta priča Osipa Mandeljštama jedna je od najvećih radosti u mom životu.

Zatim – recituju svi. Jesenjin govori „Marfu Namesnicu“, koju je Gorki primio za „Letopis“, a cenzura je zabranila. Pamtim sive oblake golubova i crni oblak – narodnog gneva. – „Kako moskovski car – na krvavom piru – dušu svoju prodade – Antihristu“… Slušam svim korenima kose. Zar je ovaj heruvim, ovo Milchgesicht, ovo opersko „Otvorite, otvorite!“ – on – to napisao? – osetio? (Kod Jesenjina nikad nisam prestala tome da se čudim.) Zatim častuške uz harmoniku, sa govornim grahom koji se iz njenog meha sipao kao iz košare:

Sviraj, sviraj, harmoniko moja!
Sada je tiha zora,
Sada je tiha zora –
Čuće te mila moja.

Osip Mandeljštam, zažmirivši kamiljim očima, proriče:

Poći ćemo u Ca-arsko Selo,
Slobodni, veseli i pjani
Tamo se osmehuju ulani,
Skočivši krepko u sedlo…

Pjani mu je cenzura zamenila u r’jany (vatreni) jer u Carskom Selu pijanih ulana nema – samo vatrenih!

Kritičar Grigorij Landau govori svoje aforizme. I još jedan kritičar, kome se obraćaju sa Laursabe Nikolajeviču. Između onih što su nastupali sećam se još Konstantina Landaua zbog njegovog kasnijeg kategoričkog odziva o meni pred Ahmatovom. Ahmatova: – Kakva je ona? – O, divna! Ahmatova, nestrpljivo: – No, može li se u nju zaljubiti? – Nemoguće je zaljubiti se. (Oni koji shvataju moju ljubav prema Ahmatovoj – shvatiće).

Recituju Ljonja, Ivanov, Ocup, Ivnjev, čini mi se – Gorodecki. Mnoge sam zaboravila. Ali znam da je nastupao ceo Petrograd, sem Ahmatove, koja je bila na Krimu, i Gumiljova – koji je bio u ratu. Recitovao je ceo Petrograd i jedna Moskva.

A mećava iza ogromnih prozora neprekidno besni. A vreme leti. A ja, izgleda, treba već da idem kući, jer je bolesna moja draga domaćica, urednica „Severnih zapisa“, koja me i uvodi u svet: najpre u svet stranica časopisa (prvog u kome me štampaju) a sada u svet i svetlost ovih lustera i lica.

Ovoj stvari dala sam naziv Neovdašnje veče. Početak januara 1916. godine, početak poslednje gotine staroga sveta. Razbuktavanje rata. Mračne sile.

Sedeli smo i govorili pesme. Poslednje pesme na poslednjim kožama kraj poslednjih kamina. Niko cele večeri nije izgovorio reč front, niko nije izgovorio – u tako bliskom fizičkom susedstvu – ime Raspućin.

A već sutradan Serjoža i Ljonja su završili život, preksutra već Sofija Isakovna Čackina lutala je po Moskvi kao senka tražeći skloništa, i kočila se – ona kojoj je bilo malo sivih kamina – pored moskovskih jezivih pećki.

Sutradan je Ahmatova gubila sve, Gumiljov – život.

Ali današnje veče bilo je naše!

Pir za vreme kuge? Da. No oni su pirovali vinom i ružama, a mi – bestelesno, čudesno, kao čisti duhovi – već senke Hada – rečima: zvucima reči i živom krvlju osećanja.

Kajem li se? Ne. Jedina čovekova obaveza na zemlji jeste – istina celog bića. Ja bih te večeri, časna reč, stavivši ruku na srce, ceo Petrograd i celu Moskvu dala za ono Kuzminovo „nešto nalik… na blaženstvo“, samo blaženstvo dala bih za „nešto nalik“… Jedni dušu prodaju – za rumene obraze, drugi dušu daju – za nebeske zvuke.

I – svi su platili. Serjoža i Ljonja – životom. Gumiljov – životom. Jesenjin – životom, Kuzmin, Ahmatova, ja – doživotnim zatočenjem u samima sebi, u toj tvrđavi – sigurnijoj od Petropavlovske.

I ma kako pobeđivala ovdašnja jutra i večeri, i ma kako – sveistorijski ili bešumno – mi, učesnici one neovdašnje večeri umirali – poslednje zvučanje naših usta bilo je i biće:

I zvuke neba zamenit joj nisu mogle
Dosadne pesme sa zemlje.

Izvor: Marina Cvetajeva, Neovdašnje veče“ (pripovetke i sećanja), izbor i prevod Petar Vujičić, Rad, Beograd, 1977.

Advertisements

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Adam Važik

felixinclusis: “kiraablue: by Lucas Weinachter ”

POEMA ZA ODRASLE

1
Kad sam greškom uskočio u drugi autobus,
ljudi su sedeli kao i obično, vraćali se s rada.
Autobus je jurio ulicom nepoznatom.
Ulico Svjentokšiska, nisi više Svjentokšiska,
gde su tvoje antikvarnice, knjižare, đaci?
Gde ste, umrli?
Uspomena na vas se gubi.

Tada autobus stade
na raskopanom trgu.
Stari hrabat četvorospratne kuće
čekao je na odluku sudbine.

Izašao sam na trgu
u radničkoj četvrti
gde se sivi zidovi srebre od uspomena.
Ljudi su žurili kućama.
Nisam smeo da ih upitam gde sam.
Zar nisam ovuda u detinjstvu išao u apoteku?

Vratio sam se kući
kao čovek koji je pošao po lek
i vratio se posle dvadeset godina.
Žena me pita gde si bio.
Ćutao sam oznojen kao miš.

2
Viju se trgovi kao kobre,
domovi puze ko mravi,
dajte mi stari kamičak
da se nađem u Varšavi.

Stojim kao stub bez misli
na trgu, pri kandelabru,
hvalim, divim se, proklinjem
kobru, abrakadabru.

Spuštam se kao junak
pod stubove patetične,
šta će mi našarane kao za pogreb
Galuksove lutke dične?

Tu mladi idu na sladoled!
Ah, svi su vrlo mladi ovde,
sećaju se još samo ruševina,
devojka će skoro da rodi.

Što je uraslo u kamen, ostaće:
slava i škart pod ruku, eto;
ovde ćeš učiti slova,
budući varšavski poeto.

Voli to običnim redom,
ja sam druge voleo stene,
sive i istinski uzvišene
u kojima zvone uspomene.

Viju se trgovi kao kobre,
domovi puze ko mravi,
dajte mi stari kamičak
da se nađem u Varšavi.

3

Danas naše nebo nije prazno – Iz političkog govora

Bila je zora, slušao sam brujanje mlažnjaka,
skupoceno vrlo, a ipak moramo…
Kad ne govorimo direktno o zemlji,
onda govorimo: nebo nije prazno.

Ljudi tu hode ma kako, u cajgu,
i žene kod nas stare vrlo rano…
Kad ne govorimo direktno o zemlji,
onda govorimo: nebo nije prazno.

Za okeanom u magli se valja
apokalipsa, tu prolaznik kleči…
Kad ne govorimo direktno o zemlji,
onda govorimo: nebo nije prazno.

Tu legion dece pušta golubove,
devojka vezuje plavetnu maramu…
Kad ne govorimo direktno o zemlji,
onda govorimo: nebo nije prazno.

4
Iz sela, gradova idu vagonima
da grade livnicu, da grad opčaraju,
iz zemlje da dignu novi Eldorado,
vojska pionirska, rulja nesabrana,
gacaju i zvižde blatnim ulicama:
velika seoba, grozna ambicija,
o vratu konopčić – krstić čenstohovski,
tri sprata psovki, jastučić od perja
i velika vutka, želja za ženama,
duša nesigurna, iz tla iščupana,
polurazbuđena i poluzatucana,
što rečima ćuti, a u pesmi peva,
izgurana naglo iz magle srednjovečja,
putujuća masa, Poljska nečovečna,
što urla od dosade u decembarskoj noći…

U kantama za đubre obešenim o uže
dečaci se ljuljaju ko mačke duž zida,
ženski hoteli, ti svetski samostani,
trešte od bluda,a zatim grofice
izbacuju teret – Visla tamo teče.

Velika seoba što fabrike gradi
nepoznata Poljskoj, no povesti znana,
hranjena taštinom praznih reči, koja
živi divlje uprkos prorocima –
u ugljenom čađu, u sporom mučilištu,
iz nje nam se kali sad radnička klasa.
Mnogo otpadaka. A zasada kaša.

5
Sanjar Furije svečano je obećao
da će morem teći limunada.
A zar ne teče?
Piju morsku vodu,
viču –
limunada!

Vraćaju se kući krišom
da povraćaju,
povraćaju.

6
Dotrčali su, vikali:
komunista ne umire.
Još se nije dešavalo da čovek ne umre.
Samo uspomena ostaje.

Što više vredi čovek,
to je veća za njim bol.

Dotrčali su, vikali:
u socijalizmu
uganut prst ne boli.

Uganuše sebi prst.
Osetiše.
Posumnjaše.

MALA OPSESIJA

Neću da uđem u tu kavanu
ona tamo sedi
nepoznata
nafrizirana u uvojcima od srebrnog lima
s raširenim kolenima jakih nogu
mljaska jezikom
Kraj nje dva čoveka sa šarenim kravatama
i predosećanje smrti
Neću da uđem u tu kavanu
ali ću je sresti u tramvaju
u paklenoj stisci
u crnom svilenom šalu
kakav je to nedostatak identičnosti
kakav plemenit profil

HOTEL

Probudite me molim u pet i trideset
Odlazim ranim vozom
Prozor je odškrinut soba je pregrejana
treba zatvoriti kalorifer ali nema ključa
Pre nego što sam stigao do sobe sećam se skretao sam tri puta
stara žena u spavaćici davala mi je znak prstom
Jeste li nekad bili u Čorštinu
Podsećate me na nekog koga sam tamo upoznala
i koga odavno nema
Nema ključa za staričine reči
Nema ključa od kalorifera
U mraku vidim anonimne oči
Možda su to moje oči sigurno su moje
Prevrćem se na desnu stranu
Prevrćem se na levu stranu
Prevrćem se na treću stranu

ADAM VAŽIK

Prelom u poljskoj posleratnoj poeziji počeo se osećati već krajem 1955. godine. U Novoj kulturi tada je objavljena Poema za odrasle Adama Vžika. Nešto se dogodilo. Trebalo je protrljati oči, jer u Poljskoj se godinama nije mogla pročitati pesma sa ovakvim jeretičkim stihovima:

Dotrčali su, vikali:
komunista ne umire.
Još se nije dešavalo da čovek ne umre.
Samo uspomena ostaje.

Cela poema je pesnički traktat, ispovest, sagledanje istine, otvaranje očiju, politički manifest, samokritika, kritika, opomena, poziv u novi život. I sve to od Adama Važika, pesnika koji je bio poznat kao izrazito angažovani staljinista.

Pesničku karijeru Važik je otpočeo u krilu krakovske avangarde; uz Pšiboša i Bženkovskog, Važik je bio jedan od najboljih pesnika avangarde. Tridesetih godina posvetio se gotovo isključivo prozi. Ratne godine proveo je u SSSR-u i vratio se u zemlju sa Prvom poljskom armijom. Posle rata bio je jedan od najvećih zagovornika socrealizma u poljskoj literaturi. Pored mnoštva deklarativnih pesama posvećenih Staljinu i Partiji, bavio se u tim godinama političkom publicistikom, uređivao časopis, bio na odgovornim političkim funkcijama. Nakon oktobra 1956. sasvim se povukao iz političkog života i bavi se isključivo literaturom. Piše prozu i poeziju.

Izvor: Savremena poljska poezija, odabrao i preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slika: Lucas Weinachter

Kratka biografija Margerit Diras

Sećam se prisustva ruku na telu, svežine vode iz krčaga. Bilo je toplo, tako toplo da to sada ne mogu ni da zamislim. Ja sam ona koja se prepušta kupanju, on ne briše moje telo, nosi me, vlažnu, na poljski krevet – drvo glatko kao da je od svile, sveže – uključuje ventilator. Jede me snagom i blagošću koje me razlažu.

Margerit Dira, autorka pedeset sedam dela, među kojima su desetak romana, zatim knjige eseja, filmski scenariji i pozorišna dela, rođena je 1914. godine u Vijetnamu, u vreme kad je Francuska predstavljala veliku kolonijalnu silu u tom delu Azije. Svoje detinjstvo i mladost Dirasova će provesti u Sajgonu i uspomene iz ovog vremena ostaće nepresušni izvor njenog stvaralaštva.

Početkom tridesetih napušta Vijetnam, majku, učiteljicu u devojačkoj školi u Sadeku pored Sajgona, svoja dva brata, od kojih voli samo mlađeg, a starijeg mrzi („želela sam da ga ubijem“) i odlazi na studije u Pariz.

Prijatelji iz njenih predratnih pariskih dana, među kojima je i Edgar Moren, pamte je kao „devojku, moglo bi se reći skoro lepu, krako podšišane kose, u jakni kaki-boje, vojničkog kroja, uvek s cigaretom u ustima.“ Susreću je svuda: na ulicama VI arondismana kako deli partijske materijale i novine (kao što to već rade u drugim delovima Pariza Simon de Bovoar i Žan-Pol Sartr), u kafeu „Flora“ (ali još nezapaženu od para Bovoar-Sartr), u njenom stanu u ulici Sen Benoa na marksističkom kružoku na koji dolazi i Boris Vijan. Njen rad u Komunističkoj partiji Francuske potrajaće sve do početka pedesetih godina kad će, kao i mnogi drugi francuski intelektualci, izaći iz nje pošto su konačno shvatili Staljinovu politiku Informbiroa. Međutim, njena pripadnost svetu malih, „ljubav prema čistačima cipela“, neće prestati. Srešćemo je na barikadama 1968. godine.

Pisac koji nije upoznao ženu, koji nikad nije čitao knjige žena, koji možda nije nikad čitao knjige žena, pesme koje su pisale žene a koji, međutim, veruje da je napravio književnu karijeru, vara se. Nedopustivo je biti neupućen u slične stvari i biti idejni vođ sebi ravnima.

Kada je 1950. godine objavila svoj treći roman „Brana protiv Pacifika“, Margerit Diras je postala pisac o kome se govori, pisac koji je već sebi obezbedio mesto u istoriji novije francuske književnosti. U to vreme više ne postoji marksistički kružok u njenom stanu u ulici Sen Benoa, ali zato u njega redovno svraćaju i dalje njeni prijatelji Rejmon Keno, Žorž Bataj, Mišel Leiris, Žak Tati… Ona nastavlja da piše i objavljuje knjigu do dve godišnje.

„Mornar iz Gibraltara“ izlazi 1952. godine, „Moderato cantabile“ postiže 1958. godine nezapamćen uspeh – pola miliona prodatih primeraka. Scenario za film „Hirošimo, ljubavi moja“, koji objavljuje „Galimar“ 1960, donosi joj svetsku slavu i tiraž koji je imao „Moderato cantabile“. Nova dela, novi uspesi ali najveće priznanje za pisca u Francuskoj, Gonkurovu nagradu, moraće da čeka pune trideset četri godine.

Dugo očekivanu Gonkurovu nagradu dobiće 1984. za svoju autobiografsku ispovest, njen veliki „romaneskni povratak“ – roman „Ljubavnik“. U to vreme sedamdesetogodišnja M. Diras ispričala je u vidu „surove samoispovesti“ priču o sebi, petnaestogodišnjoj beloj devojčici koja se zaljubljuje u deset godina starijeg, ali veoma bogatog Kineza. Bela devojčica je lepa, ali siromašna. Bila je to velika, očajnička strast, unapred osuđena na propast. Ljubav bez sutrašnjice.

„Ljubavnik“ je dožveo nezapamćen uspeh. U Francuskoj je prodat u tiražu preko milion primeraka. U Nemačkoj, Italiji, Belgiji, Holandiji, ostao je pune dve godine jedna od najčitanijih knjiga. U Sjedinjenim državama „Ljubavnik“ doživljava uspeh koji nije upoznala nijedna evropska knjiga, pogotovo ne žene autora. S ovim romanom Margerit Diras, u stvari, započinje svoj ciklus ispovedne proze u kome će govoriti o najintimnijim stvarima iz svog života. U njemu će prvi put progovoriti u prvom licu.

Završavam knjigu, to su loši dani za mene, rađa se usamljenost kao da je sklopljena knjiga nastavila na nekom drugom mestu u meni i kao da mi je ponovo izmakla. Ne mogu da govorim o njoj.

Sledeća knjiga u ovom ciklusu biće roman „Bol“ (1985), u kome će govoriti o vremenu koje u Francuskoj još uvek nije dobro objašnjeno, o drugom svetskom ratu. Književni kritičar pariskog „Le MOnda“, Bernar Poaro-Delpeš, beleži: „Niko, čini mi se, nije tako dobro opisao tešku situaciju poslednjih dana rata. „Bol“ je zaslužio da se naglas čita u školama uoči 8. maja, Dana pobede, da bi oni koji tako malo znaju o poslednjem ratu shvatili šta se tada zaista dešavalo.“

„Bol“ je pisan u obliku dnevnika koji je vođen poslednjih dana rata, u vreme kad ona očekuje povratak iz koncentracionog logora svog muža Robera L. I ovaj će roman književna kritika laskavo oceniti, a široka čitalačka publika prihvatiti sa ne manje pažnje od „Ljubavnika“. Preveden je na skoro sve svetske jezike.

Zatim sledi roman „Plave oči crna kosa“, neobična ispovest o njenoj vezi sa mladim homoseksualcem Janom, u kome će Dirasova otići još jedan korak dalje u svojim ispovestima, s pričom koja se obično poverava samo najintimnijim prijateljima.

Početkom jula 1987. u pariskim knjižarama pojavila se i najnovija knjiga Margerit Diras: „Stvarni život“. Inspiraciju za nju ponovo nalazi u svom životu, u želji da kaže ono što nije rekla u svojih prethodnih pedeset i šest knjiga, možda čak i u želji da ih na neki način objasni, da pomogne čitaocu da pronikne u njihove skrivene tajne. Jednom rečju, to je knjiga najintimnijih ispovesti, razmišljanja o proteklom životu, njenim ljubavima i ljubavnicima, alkoholnim krizama koje su se triput završavale delirijumom kome, o svojim prijateljima Žan-Luj Barou, Madlen Reno, Mišelu Fukou, Mišelu Leirisu, Rolanu Bartu. Govoriće mnogo i o svojim knjigama, posebno junakinjama tih knjiga u čijim se životnim ispovestima nalazi mnogo stvarnog života, života same autorke.

Ima žena koje bacaju. Ja mnogo bacam. Petnaest godina bacala sam svoje rukopise čim knjiga izađe. Ako se upitam zašto, verujem da je to bilo zbog toga da bi se izbrisao ložin, da mu se umanji vrednost u mojim očima, da bih „bolje prošla“ u spostvenoj sredini, da bih se oslobodila besramnosti pisanja jer sam žena; ima od tada četrdeset godina. Čuvala sam ostatke tkanina od šivenja, ostatke namirnica, ali njih ne. Deset godina spaljivala sam svoje rukopise. Zatim su mi jednog dana rekli: „Čuvaj ih za svoje dete, za kasnije, nikad se ne zna.“

Prema rečima same Dirasove „Stvarni život“ nije ni roman ni dnevnik. Ova knjiga nije ni njena autobiografija ni zbirka eseja već bi se najpre moglo reći skup njenih svakodnevnih razmišljanja o stvarima koje čine naš stvarni život. Za mnoge čitaoce njene ispovesti će biti izuzetno šokantne, naročito onda kada govori o svojim prvim ljubavnim iskustvima, u vreme kada je imala samo četri godine, sa jedanaestogodišnjim dečakom iz Vijetnama, ili kad govori o danima i naročito noćima svojih alkoholnih koma koje su bile naseljene neobičnim svetom i prizorima iz zone sumraka, ili kad govori o svom mladom prijatelju, homoseksualcu Janu, kome je posvetila svoju prethodnu knjigu, „Plave oči crna kosa“.

Čitalaca ne zna gde prestaje stvarnost a gde počinje fikcija, da li ona govori (dok čitate knjigu imate utisak da sve vreme čujete njen glas) o iščašenim stvarima na ozbljan način, ili iščašeno, pomalo luckasto, o veoma ozbiljnim, stvarima, bilo da govori o svom dramatičnom flertu sa smrću u teškim alkoholnim krizama u Američkoj bolnici u Parizu dok pored nje, šezdesetosmogodišnje žene, stoji njen prijatelj, homoseksualac Jan u čijim „plavim očima u jednom trenutku oseća da je želi“, ili da govori kako u jednom hotelu na Loari vodi strasnu ljubav pred polazak na sahranu svojoj majci, ili o čoveku koji je umro jer je iznad svega u životu voleo žene…

Stil knjige je karakterističan za njena prethodna dela, posebno one kratke tekstove koji nisu bili ni romani ni priče, već fragmenti, dijalozi, gotovo skice, koje često podsećaju na novinske tekstove. Knjiga „Stvarni život“ je zamišljena kao dijalog između nje i Žeroma Božura. Međutim, ostao je samo monolog, čas izgovaran tiho, čas kao da sve bruji. I odatle taj stalni utisak dok čitate redove ove knjige da čujete njen glas kao da slušate radiofonsko emitovanje njenih ispovesti i razmišljanja. Možda neki čitaoci neće moći da prihvate, što je bio slučaj sa ranijim knjigama ove autorke, taj njen novi način pisanja, ali će ipak na kraju morati da priznaju da je njena proza snažna, velika, neponovljiva.

Tekst: Nada Bojić. Pogovor knjizi „Stvarni život“

Izvor: Margerit Diras, „Stvarni život“, prevela Nada Bojić, Svijetlost, Sarajevo, 1987.

Margerit Diras: „Alkohol“

Živela sam sama sa alkoholom po celo leto u Noflu. Ljudi su dolazili o vikendima. Tokom nedelje bila sam sama u velikoj kući, tu je alkohol dobio sav svoj smisao. Zbog alkohola odjekuje tišina i na kraju se zbog njega tišina zavoli iznad svega. Piti ne znači da obavezno želimo da umremo, ne. Ali ne može se piti bez pomisli da se ubijamo. Živeti sa alkoholom to je živeti sa smrću na dohvat ruke. Ono što sprečava da se ubijemo kad poludimo od alkoholnog pijanstva, jeste pomisao da kad smo jednom mrtvi, više ne možemo da pijemo. Počela sam da pijem o praznicima, na političkim skupovima, najpre čaše vina, a zatim viski. A zatim u četrdeset prvoj godini srela sam nekog ko je zaista voleo alkohol, ko je pio svakog dana, ali razumno. Veoma brzo sam ga premašila. To je trajalo deset godina. Do ciroze, povraćanja krvi. Prestala sam narednih deset godina. Bilo je to prvi put. Ponovo sam počela, a zatim sa još jednom prestala, ne znam više zašto. Zatim sam prestala da pušim, osim kad bih ponovo pila. Sad sam treći put prestala. Nikad nisam pušila opiju, ni hašiš. Svakog dana u toku petnaest godina „drogirala“ sam se aspirinom. Nikad se nisam drogirala. U početku sam pila viski, kalvados, ono što nazivam bljutavi alkohol, pivo, vrbenu iz Veleja – koja je, kako kažu, najgora za jetru. Na kraju, počela sam da pijem vino i nisam nikad prestajala.

Čim sam počela da pijem, postala sam alkoholičarka. Odmah sam pila kao alkoholičar. Ostavila sam sve iza sebe. Počela sam da pijem uveče, zatim sam pila u podne, zatim ujutru, zatim sam počela da pijem noću. Jedanput u toku noći, a zatim svaka dva sata. Nikad se nisam drukčije drogirala. Uvek sam znala da ako počnem sa heroinom, put ka kraju biće brz. Uvek sam pila sa muškarcima. Alkohol ostaje vezan za uspomenu na seksualno nasilje, on mu daje sjaj, nerazdvojiv je od njega. Ali duhovno. Alkohol zamenjuje čin uživanja, ali ne zauzima njegovo mesto. Seksualni manijaci uglavnom nisu alkoholičari. Alkoholičari, čak i oni „sa trotoara“, intelektualci su. Proleterijat koji je sad daleko intelektualnija klasa od buržoaske, ima u celom svetu sklonost ka alkoholu. Fizički rad je bez sumnje od svih čovekovih zanimanja onaj koji ga najdirektnije vodi ka razmišljanju, dakle, ka piću. Sagledajte dalje istoriju. Alkohol vas nagoni da govorite. To je duhovnost do ludila logike, to je razum koji pokušava do ludila da shvati čemu ovo društvo, zašto ovo Carstvo nepravde – i koje se uvek završava istim očajanjem. Pijanac je katkad nepristojan, ali retko bestidan. Nekad se razbesni i ubije. Ka suviše popijemo, vraćamo se na početak paklenog ciklusa svog života. Govorimo o sreći, kažemo da je nemoguća, ali znamo značenje te reči.

Nedostaje nam Bog. Ničim se ne može uticati da se ne pojavi ta praznina koju otkrivamo jednog dana u mladosti. Alkohol je stvoren da bi se podnela praznina univerzuma, balansiranje planeta, njihovo nepokolebljivo kružno kretanje u prostoru, njihova ravnodušna tišina prema vašem bolu. Čovek koji pije je interplanetarni čovek. On se kreće u interplanetarnom prostoru. Tu on vreba. Alkohol uopšte ne pruža utehu, on ne popunjava psihološki prostor pojedinca, on samo zamenjuje nedostatak Boga. Ne teši čoveka. Naprotiv, alkohol podržava čoveka u njegovom ludilu, prenosi ga u najviše predele gde je on gospodar svoje sudbine. Nijedno ljudsko biće, nijedna žena, nijedna pesma, nikakva muzika, nikakva književnost, nikakvo slikarstvo ne mogu da zamene alkohol u ulozi koju on ima kod čoveka; iluziju najvećeg stvaralaštva. On je tu da je zameni. Pored svega, on predstavlja deo sveta koji bi trebalo da veruje u Bogua, a koji više ne veruje u njega. Alkohol je jalov. Čovekove reči koje su izgovorene u noći pijanstva iščezavaju s njim čim nastupi dan. Pijanstvo ništa ne stvara, ono ne prelazi u reči, zatamnjuje inteligenciju, opušta je. Govorila sam u alkoholu. Iluzija je potpuna: ono što kažete, niko još nije rekao. Ali alkohol ne stvara ništa što ostaje. To je vetar. Kao reči. Pisala sam u alkoholu, bilo mi je lako da pijanstvo zadržim na uzdi, što je bez sumnje dolazilo zbog užasa od opijanja. Nikad nisam pila da bih bila pijana. Nikad nisam brzo pila. Pila sam sve vreme i nikad nisam bila pijana. Povukla sam se od sveta, nedohvatljiva, ali ne pijana.

Žena koja pije, to je kao kad bi životinja pila, dete. Tek kad žena pije, alkoholizam postaje skandal: žena alkoholičar je nešto retko, ozbiljno. To je okrnjena sama božanska priroda. Upoznala sam taj skandal oko sebe. U moje vreme, da biste imali snagu da to javno pokažete, da uđete sami u kafanu, noću, na primer, trebalo je da ste već pijani.

Uvek se suviše kasno kaže ljudima koji preterano piju: „Suviše piješ“. U svakom slučaju, to je užasno reći. Čovek nikad sam ne zna da je alkoholičar. U 100% slučajeva čovek prima tu vest kao uvredu, kaže: „Ako mi to kažete, znači da me mrzite.“ Što se mene tiče, zlo je već bilo uzelo maha kad su mi to rekli. Tu se nalazimo u prostoru bez principa. Do izvesnog stepena, ljude puštamo da umru. Verujem da u drogi ta bruka ne postoji. Droga potpuno odvaja drogiranu ličnost od ostalog dela čovečanstva. Ne baca ličnost na sve strane, na ulice, ne pravi od nje skitnicu. Alkohol, to je ulica, azil, drugi alkoholičari. Droga, to traje vrlo kratko, smrt dolazi veoma brzo, gubitak govora, mrak, spuštene roletne, nepokretnost. Ništa vas ne teši da ne pijete. Otkako više ne pijem, osećam naklonost prema alkoholičarki kakva sam bila. Zaista sam mnogo pila. Zatim su mi pritekli u pomoć, ali ja ovde pričam svoju priču, a ne govorim o alkoholu. To je neverovatno jednostavno, pravi alkoholičari su bez sumnje, ono što je najjednostavnije. Tu smo, gde je patnji zabranjeno da stvara patnju. Klošari nisu nesrećni, to je glupost reći, oni su pijani od jutra do večeri, svih dvadeset četri časa. Ono što oni dožive  ne bi mogli da dožive ni na jednom drugom mestu osim na ulici. Za vreme zime 1986-1987. godine više su voleli da se izlože opasnosti od smrti, hladnoće, nego da vide kako im oduzimaju njihov litrenjak crnog vina pri ulasku u noćno prihvatilište. Svi se pitaju zašto oni ne žele da idu u prihvatilišta, a razlog je ležao u tome.

Nisu najteži noćni časovi. Ali, očigledno, ako čovek pati od uporne nesanice, onda je to najopasnije. Pored sebe ne treba imati ni kap alkohola. Pripadam onim alkoholičarima koji počinju ponovo da piju posle samo jedne čaše vina. Ne znam kako nas naziva medicina.

Telo alkoholičara funkcioniše kao centrala, kao skup različitih odeljaka koji su svi međusobno povezani u jedinstvenu ličnost. Najpre je zahvaćen mozak. Misao. Najpre sreća putem misli, a zatim telo. Ono je osvajano, natapano malo po malo, i odneseno, to je prava reč: odneseno. Posle izvesnog vremena čovek je pred izborom: piti do neosetljivosti, gubitka ličnosti, ili ostati na početku sreće. Umirati, na taj način, svakog dana, ili, pak, još živeti.

Izvor: Margerit Diras, „Stvarni život“, prevela Nada Bojić, Svijetlost, Sarajevo, 1987.

Seksualne persone Margerit Diras

VOZ IZ BORDOA

Imala sam šesnaest godina. U to doba još sam izgledala kao dete. Bilo je to na povratku iz Sajgona, posle kineskog ljubavnika, u noćnom vozu, vozu iz Bordoa, oko 1930. godine. Bila sam s porodicom, s moja dva brata i majkom. Bile su, verujem, dve ili tri druge osobe u kupeu treće klase sa osam mesta, a bio je preko puta mene jedan mladić koji me je gledao. Morao je imati trideset godina. Moralo je biti leto. Uvek sam imala one svetle haljine iz kolonija i bose noge u sandalama. Nije mi se spavalo. Taj čovek me je ispitivao o porodici i ja sam pričala kako se živelo u kolonijama, o kišama, toploti, verandama, razlici u odnosu na Francusku, dugim šetnjama po šumama, o maturi koju ću polagati ove godine, o takvim stvarima, uobičajen razgovor u vozu kad iznosite celu svoju biografiju i biografiju svoje porodice. A zatim, odjednom, evo, primećujemo kako svi spavaju. Moja majka i braća zaspali su ubrzo posle polaska iz Bordoa. Govorila sam tiho da ih nen probudim. Da su me čuli kako pričam porodične priče, zabranili bi mi da to radim s pretnjama, urlicima. Govoreći tako sasvim tiho sa samim čovekom, uspavalo je to još trojicu ili četvoricu drugih putnika u kupeu. Tako smo bili budni samo taj čovek i ja. I tako je to počelo odjednom, u istom trenutku, tačno, i brutalno u jednom pogledu. U to doba, o tim se stvarima nije ništa govorilo, naročito u takvimokolnostima. Odjednom više nismo mogli da govorimo. Više nismo mogli ni da se gledamo, više nismo imali snage, kao gromom pogođeni. Ja sam kazala da bi trebalo da spavamo da ne bismo sutradan ujutro, po dolasku u Pariz, bili suviše umorni. On je bio pored vrata, ugasio je svetlo. Između njega i mene bilo je jedno prazno mesto. Legla sam na klupu, podvila noge i zatvorila oči. Čula sam kako otvara vrata. Izašao je i vratio se s pokrivačem iz voza, koji je raširio po meni. Otvorila sam oči da bih mu se nasmešila i rekla hvala. Rekao je: „Noću, u vozovima, gase grejanje i pred zoru je hladno.“ Zaspala sam. Probudila me je njegova nežna i topla ruka na mojim nogama; vrlo lagano ih je razdvajala i pokušavala da se domogne mog tela. Otvorila sam malo oči. Videla sam kako gleda ljude u kupeu, kako ih motri, da se plaši. Veoma sporim pokretom približila sam svoje telo k njemu. Stavila sam svoje noge uz njega. Dala sam mu ih. Uzeo ih je. Pratila sam zatvorenih očiju sve njegove pokrete. Najpre su bili spori, zatim su postajali sve usporeniji, zaustavljeni na kraju; prepuštanje uživanju, tako doživljenom da je on urliknuo.

Bio je dug trenutak u kome se ništa nije dešavalo sem kloparanja tog voza. Išao je brže i ova buka je postala zaglušujuća. Zatim je ponovo postala podnošljiva. Njegova ruka je došla do mene. Bila je preplašena, još topla, plašila se. Zadržala sam je u svojoj. Zatim sam je ispustila, ostavila da radi.

Buka voza se ponovo vratila. Ruka se povukla, ostala daleko od mene jedan dugi trenutak, ne znam više, mora da sam zaspala.

Ponovo se vratila.

Miluje celo telo a zatim miluje grudi, stomak, bokove u nekoj vrsti blagosti, katkad razdražene željom koja se vraća. Naglo se zaustavlja. Ona je na seksu, drhtava, spremna da ujede, ponovo vrela. A zatim ponovo kreće. Pokorava se sudbini, opamećuje se, postaje dobra da bi se oprostila od deteta. Oko ruke, buka voza. Oko voza, noć. Tišina hodnika u buci voza. Stajanja koja bude iz sna. Sišao je u noć. Kad sam otvorila oči u Parizu, njegovo mesto bilo je prazno.

Izvor: Margerit Diras, „Stvarni život“, prevela Nada Bojić, Svetlost, Sarajevo, 1987.

O kairskim kafedžinicama

ebtcard: “https://www.instagram.com/p/BLK3gsaBYVp/ ”

Do kojih dubina istorije doseže starost tih mesta okupljanja uz kafu? Iako nema izvora koji bi to mogao odrediti, niti je bilo studija posvećenih izučavanju reljefa tog celovitog sveta, kafedžinica je, sasvim izvesno, deo kairskog života. Zasigurno su slična mesta postojala i u vremenu kad se Kairo proširio, i kada je život u njima prestao da se svodi na fatimidske halife i njihovu svitu.

Ipak, bila je drugačija nego danas, jer je kafa, po kojoj je kafedžinica i dobila ime, stigla u Egipat tek u šesnaestom veku. Priča se da je njeno dejstvo prvi otkrio Abu Bakr ibn Abdulah, poznat pod imenom Ajdrus. On je na jednom svom putovanju prolazio pored drveta kafe te kada vide obilje plodova, reši malo da proba. Tada je otkrio da kafa opušta mozak i okrepljuje, kao i da prija kod klanjanja. On ju je i jeo i pio, a tako je uputio i svoje sledbenike da čine. Abu Bakr je potom stigao u Egipat, 1499. godine (905. godine po hidžri), pa se smatra da su u ovu zemlju običaj pijenja kafe donele sufije.

Ljudi su se kolebali između toga da li je to novo piće grešna ili bogougodna rabota. Neki su kafu zabranjivali zbog štetnosti koju su u njoj videli, dok su im se drugi, a među njima i sufije, suprotstavljali. Godine 1037. po hidžri, Kairo je posetio marokanski putopisac Abu Bakr Ajaši koji je opisao ljude kako sede i piju kafu po kućama i drugim, za to predviđenim mestima.

Krajem petnaestog veka (na početku desetog veka po hidžri), okončano je pitanje verske ispravnosti konzumiranja kafe i u Kairu su se namnožila mesta gde se ovaj napitak služio. Ova mesta dobila su naziv kafedžinice. Nama se čini da su takva mesta postojala i stotinama godina pre toga, iako se nisu tako zvala jer sama kafa još nije bila stigla u Egipat. Tu su se pili drugačiji napici poput hilbe, karkadea, cimetnjaka i đumbira.

Gamal Gitani, Kairo u 1000 godina, prevele Dragana Đorđević i Marija Obrenović, Geopoetika, Beograd, 2007.

Izvor: Art Nit  |  Fotografija

Pravo da se bude lutalica: Izabela Eberhart

Tema kojoj retko koji intelektualac ikada poklanja pažnju jeste pravo da se bude lutalica, sloboda da se luta. A ipak je skitalaštvo oslobođenje, a život na otvorenom putu suština slobode. Imati hrabrosti da se raskinu lanci kojima nas moderan život sputava (pod izgovorom da nam nudi više slobode), onda uzeti simbolični štap i zavežljaj i otići!

Onome koji razume vrednost i sladak ukus usamljeničke slobode (jer, nije slobodan ko nije sam), napuštanje je najhrabriji i najfiniji čin od svih.

Egoistična sreća ‒ moguće. Ali, onome ko se ukusom naslađuje, sreća.

Biti sam, biti skroman u potrebama, biti zanemarivan, biti stranac koji je svuda kod kuće, i hodati, silan i sam sa sobom, prema osvajanju sveta.

Zar zdravi putnik, koji sedi pored puta posmatrajući horizont koji se otvara pred njim, zar on nije apsolutni gospodar zemlje, voda, pa čak i nebesa­? Koji bi kućni čovek mogao da se meri s njim u moći i bogatstvu? Njegovo imanje nema granica, njegovo carstvo nema zakona. Nikakav ga rad ne povija prema tlu, jer su sva darežljivost i lepota zemlje već njegovi.

U našem modernom društvu, nomad je parija „bez poznatog stalnog mesta boravka ili prebivališta“. Dodavanjem ovih nekoliko reči imenu bilo koga čiju pojavu smatraju nepravilnom, oni koji stvaraju i primenjuju zakon mogu odlučivati o čovekovoj sudbini.

Imati kuću, porodicu, prijatelje, imanje ili javnu funkciju, imati određena sredstva za život i biti koristan točkić u socijalnoj mašineriji, sve te stvari deluju kao da su potrebne, čak i neophodne ogromnoj većini ljudi, uključujući i intelektualce, uključujući čak i one koji o sebi misle kao o potpuno oslobođenima. A ipak su te stvari samo drugačiji oblik ropstva koji nastaje od dodira sa drugima, posebno od propisanog i produženog dodira.

Uvek sam sa divljenjem, ako ne i sa zadivljenošću, slušala objave građana koji su govorili kako su proveli dvadeset ili trideset godiina u istom delu grada, ili čak u istoj kući, i koji nikad nisu bili van rodnog mesta.

Ne osećati mučiteljsku potrebu da se lično sazna i vidi šta je tamo, iza tajanstvenog plavog zida horizonta, ne smatrati uređivanje života monotonim i depresivnim, gledati beli put koji vodi u nepoznatu daljinu bez osećanja zapovedničke nužnosti da mu se prepusti i da se krene njime i poslušno sledi preko planina i dolina! Kukavičko uverenje da čovek mora ostati na jednom mestu previše podseća na neupitanu pomirenost životinja, tegleće marve otupljene ropstvom, a ipak uvek voljne da prihvati uprezanje.

Postoje granice svakog područja, i zakoni koji uređuju svaku organizovanu snagu. Ali, skitnica poseduje čitavu ogromnu zemlju koja se završava samo u nepostojećem horizontu, a njegovo kraljevstvo je neopipljivo, jer su vladavina nad njim i uživanje u njemu stvari duha.

Prevela Zukrija Nadur.

Slike: George Elgar Hicks  |  Wilhelm August Lebrecht Amberg

Šarl Bodler: „Albatros“

Albatros, c. 1937, plaster, 74 × 149 × 5,7 cm, Kunsthaus Zürich, bequest of Bruno Giacometti 2012

Često, zbog zabave, ljudi s broda love
Albatrose, silne ptice s Okeana,
Lene saputnike koji nebom plove
Nad lađom što klizi niz prostranstva slana.

Kad ga na pod stave, uhvaćen i svladan,
Car azura tada raširi kraj tela,
U svom batrganju nespretan i jadan,
Ko ogromna vesla, duga krila bela.

Taj krilati putnik kako je sad bedan!
Tako lep maločas, sad se smešno valja;
Po kljunu ga svojom lulom dira jedan,
Drugi hrama, glumi krilatog bogalja!

Pesnik sliči caru oluja i bura
Što se strelcu smeje sa oblačnog svoda;
Na tle prognan, gde ga svet s porugom gura,
Od džinovskih krila ne može da hoda.

Pesma pod rednim brojem dva u svim izdanjima zbirke „Cveće zla“. Prvi put objavljena u „Francuskoj reviji“ 10. aprila 1859.

Na osnovu više svedočanstava može se zaključiti da je Bodler ovu pesmu sastavio 1841. za vreme svog putovanja u Indiju, a prepravio i dopunio 1858. ili 1859. Međutim, nije isključeno da je Bodler našao podsticaj za ovu svoju čuvenu pesmu u literaturi. Nemački autor Geres u svojoj „Mistici“, koja se pojavila 1854. u francuskom prevodu piše povodom ljudi koji se izdvajaju: „Više navikli da lete nego da hodaju, oni se uskoro osećaju kao da ih nešto baca tamo-amo, postaju slični pticama u oluji koje nosi razbesnela stihija.“

Posle engleske poezije, u kojoj je albatros, zahvaljujući Koleridžovoj pesmi „Stari mornar“ (1798) već imao značenje simbola, sa Bodlerom se i francuska poezija obogaćuje ovim simbolom neshvaćene i ismejane veličine. Iako se albatros javio u francuskoj poeziji pre Bodlera, Bodler ga je prvi načinio višeznačnim simbolom (svrgnuti kralj i smešna nakaza).

Preveo Nikola Bertolino

Slika: Đakometijeva skulptura Albatrosa iz 1937.

Ksenija Atanasijević o Bajronu

Gotovo u svim nacionalnim literaturama bajronizmu pripada posebno poglavlje. U Rusiji je, na primer, jedan neobično plodan period književnosti, na čijem su početku Puškinove „južne poeme“, a Ljermontovljev poetski roman Junak našeg doba i Turgenjevljeve drame na samom kraju, pod presudnim uticajem lorda Bajrona. A slično je stanje i u drugim literaturama, jednom delu nemačke i francuske, u poljskoj takođe, pa i u našoj romantičarskoj književnosti, u kojoj je Branko Radičević (čak i na jedan sasvim spoljašnji način: odevanjem i stavom) izvodio svoj imitatio Byroni i, razuzdanošću isto kao i splinom svoje lirike, nastojao ili samo mislio „Birona stići“. Evropa je dugo posle iznenadne pesnikove srnrti u Misolongiju, sve do polovine prošloga veka, davala epigone, tako da je Bajron svojim uticajem obeležio celu jednu epohu, koja počinje negde pred kraj Napoleonovih ratova. U Engleskoj, međutim, oduševljenje Bajronom trajalo je svega četiri godine, o čemu, ne bez ironije, jedan njegov savremenik kaže: „Reči jedva mogu da preuveličaju ludost koja je vladala 1812, kada su igranje valcera i lord Bajron ušli u modu.“

Svetsko-istorijski značaj Bajrona ne bi se mogao objasniti estetičkim odlikama njegove poezije. Jer, izvesna mesta u njegovom delu pokazuju začuđujući nedostatak ukusa: stih mu je često prozaičan, rasplinut i prelazi u retoriku, a u dramama je izveštačen i deklamatorski. Jezik ne odaje utisak da je brižljivo negovan. Sem toga, kod njega ima dosta melodramskih elemenata sračunatih na stvaranje efekata, tako da je Ipolit Ten (Hippolyte Taine) u pravu kad povodom Bajronovog stila kaže: „Postoji sigurno sredstvo da čovek oko sebe sakupi gomilu – treba samo jako vikati.“ Sve ovo pokazuje da njemu nedostaju savest i briga s kojom se umetnik mora odnositi prema svome delu, i neka mesta stvarno potvrđuju njegovo priznanje da ih je pisao svlačeći se „po dolasku kući sa balova i maskerada“. Abidska nevesta (The Bride of Abydos) nastala je za četiri, a Gusar (The Corsair) za deset dana. Izgleda da T. S. Eliot nije daleko od istine kada kaže da se „može pretpostaviti da on nikada ništa nije uništio… Mi smo navikli da od poezije očekujemo nešto što je koncentrisano, destilovano. Ali kada bi Bajron destilovao svoju poeziju, od nje ništa ne bi ostalo.“ Modernoj osećajnosti i umetničkom ukusu danas je daleko bliža poezija njegovih savremenika, Šelijeva lirika ili Kitsov prefinjeni esteticizam. Nikada se savremeni neoromantizam nije pozivao na Bajrona, i danas je ovog pesnika i u Evropi snašla sudbina koju je za života imao u Engleskoj: on već odavno ne inspiriše nikakve književne pokrete.

Evropski trijumf Bajrona može se razumeti samo pod pretpostavkom da se bajronizam ne tretira sa estetičkog stanovišta, već da se uzme kao moralni i životni fenomen jednog doba, za koji je upravo njegova sopstvena biografija paradigmatična. Kod Bajrona su život i delo isprepleteni na najraznovrsnije načine, tako da on nikada ne bi shvatio jednoga Tomasa Mana (Thomas Mann) koji je smatrao da umetnik, pošto je već u duši pustolov, mora imati bar pristojnu građansku egzistenciju, a još bi manje razumeo na šta T. S. Eliot smera kada se zalaže za razdvajanje čoveka koji pati od pesnika koji stvara. „Šta bih saznao i napisao da sam bio miran politički ćifta ili lord lakej?“, pita se Bajron i nasuprot savremenom umetniku koji razdvaja život od dela, on ovo dvoje spaja u tolikoj meri, da njegova biografija izrasta do mita, a umetnost dobija dimenziju života. Stoga se Bajron i bajronizam ako ne potpuno, ono bar dobrim delom poklapaju, i šta je tu poezija, život, poza – mnogi biografi ističu da je on sam sebe izmislio – ostaće nerešeno, kao što će ostati nejasno koliko je u svemu tome on svesno učestvovao. On nikada nije demantovao nijedan glas o sebi i izgleda da je utoliko više uživao ukoliko je komentar bio crnji: kada je 1814. izašao Gusar i Londonom se širili glasovi da je sam pesnik gusario na svom putovanju po Istoku, on je rešio da više ništa ne objavi i samozadovoljno je zabeležio: „Poslednji čin se svideo. Neka se blago spusti zavesa. Beše me, više me nema.“

Problem bajronizma i njegovog evropskog trijumfa na kraju se svodi na pitanje o Bajronu i njegovom ličnom udesu. Iz njegove biografije – ona je danas predmet različitih interesovanja: beletrističkih, biografskih, a i psihoanalitičkih – mogućno je pročitati neke izrazite odlike ličnosti, koje sve zajedno dobro karakterišu i junake i sam pojam bajronizma: pa zar Ipolit Ten nije u čudu zastao pred skučenošću Bajronove fantazije, koja je od prvog do poslednjeg lika opisivala samo pesnika samog?

Već na samom početku, u prvim oblikovanjima detinjstva, Bajron je stavljen u raskorak sa svetom: rano razvijenoj svesti o aristokratskom poreklu – Bajroni su još iz doba Viljama Osvajača, a Gordoni su bili u srodstvu sa kućom Stjuarta, – oštro se suprotstavljala svest o rasulu sopstvene porodice. U jednoj od najranijih pesama, Odlazak iz Opatije Njustid (On Leaving Newstead Abbey), Bajron želi da proživi život sličan životu svojih krstaških predaka, a u stvarnosti je svestan da mu je porodica već daleko od svake slave: on se morao stideti i majčinog oca, manijaka i mizantropa odbačenog od sveta zbog ubistva, i sopstvenog oca – pustolova koji ga je ostavio u bedi sa histeričnom majkom. Situacija je morala stvoriti osećanje da njegova porodica po svom društvenom ugledu stoji po strani od sopstvene klase, da je ekskomuniciran iz aristokratije, ali je ta izdvojenost kod njega ujedno postala i svest o izuzetnosti. Čak i u zabačenoj ulici Aberdina, gde je Bajron do desete godine živeo, pomaljaju se u njegovom karakteru, u komično-čudovišnim formama ranog detinjstva, prvi nagoveštaji budućeg titanizma: u sukobima sa majkom imao je isti onaj jogunasti stav koji će posle, kao odrastao čovek, proširiti na ceo svet.

U desetoj godini Bajron je postao lord i naslednik poseda Njustid Abi; iz škole u Aberdinu prešao je u čuvenu školu u Harou, a zatim u Kejmbridž. Tek ovde počinje pravi život lorda Bajrona. Pored toga što piše pesme – prva zbirka Časovi dokolice (Hours of Idleness) izašla je nezapaženo 1807. i tek se sledeće godine u Škotskoj pojavio jedan negativan osvrt na koji je odgovorio satirom Engleski bardi i škotski kritičari (English Bards and Scotch Reviewers) – Bajron vodi pun i buran život, prkoseći najpre svojim profesorima, a zatim svojoj klasi: njegov prvi govor u Domu lordova bio je u stvari podrška zahtevima radnika iz Notingama. Na taj se način prvobitni detinji inat pretvara u društveni revolt, u titansko potvrđivanje ličnosti koja se suprotstavlja postojećem društvu, samo što se ovaj protest ponekad odvijao na skandalozan način: kao student doveo je u Kejmbridž medveda da se sprema za profesorski konkurs, a prezir prema britanskoj hipokriziji ispoljavao je kroz raspusni život. Čemu Bajron nije prkosio? Bez ustručavanja je pristojnosti suprotstavljao otvorenu nepristojnost, i bilo je odista prilično demonski-satanskog u toj želji da se zapanje obični ljudi. Pred prvo putovanje kroz Sredozemlje – od 1809. do 1811. obišao je Portugaliju, Španiju, Albaniju, Grčku i Bliski Istok – priredio je u zamku višednevnu pijanku, na kojoj se kao pehar upotrebljavala iskopana lobanja nekog kaluđera.

Povratkom sa putovanja otpočela je kratkotrajna Bajronova slava u Engleskoj, jedan neviđen književnički i društveni uspeh, nastala je moda bajronizma, koju su uvela prva dva pevanja Čajlda Harolda (Childe Harold’s Pilgrimage) 1812, a razvod braka okončao nepune četiri godine kasnije. U ovim godinama izašle su njegove levantinske pripovetke u stihu: Đaur (The Giaour), Abidska nevestaGusarLaraOpsada Korinta (The Siege of Corinth), Parisina, i one su vrlo karakteristične za Bajrona, ne po svom uobičajenom egzotičnom dekoru, već po pesimizmu na koji je verovatno mislio Šopenhauer (Schopenhauer), kada je, pored sebe i Leopardija, i Bajrona uvrstio u tri najveća pesimista veka. Bajronovski Weltschmerz koncizno je izneo Makoli (Macaulay) u ovim klasičnim redovima: „Iz godine u godinu, iz meseca u mesec, on je ponavljao da je sudbina svih biti bedan; da je sudbina izvanrednih biti izvanredno bedan; da sve želje kojima smo prokleti podjednako vode bedi; ako nisu zadovoljene, bedi razočaranja, ako jesu zadovoljene, bedi zasićenosti. Njegovi junaci su ljudi koji su različitim putevima došli do iste mete očajanja, ljudi koji su siti života, koji su na ratnoj nozi sa društvom, koji su potpomognuti u svom bolu jedino nepobedivom ohološću sličnoj oholosti Prometeja na steni, ili oholosti Satane u, užarenom laporu, ljudi koji mogu savladati svoje muke snagom volje, i koji do kraja prkose svoj sili zemlje i neba.“

Svakako da je Bajron znao šta hoće svojim prkosom: bio je to zahtev za slobodom od stega koje su, kao već preživeli ideali i formalizovane moralne norme, umrtvile život, samo što je, u nedostatku novih vrednosti, u svemu tome bilo i dosta pustog inata. Jer, kada negde posle 1813. kaže da se njegova politika u potpunosti „sastoji u smrtnoj mržnji prema svim vladama koje postoje“, onda je u toj uopštenoj političkoj paroli teško naći nešto više od običnog anarhizma. I doista, kada se njegov sukob sa društvom početkom 1816. okončao konačnim raskidom, i Bajron se, patetično krenuvši „tragom sunca“ uz Rajnu preko Švajcarske, nastanio u Veneciji, on je utonuo najpre u jednu sasvim besadržajnu slobodu koja ga je i fizički iscrpla i duhovno opustošila. Jer, šta je Bajron uradio u Italiji? Najpre, u jednom raskošnom bujanju talenta završava već otpočete stvari: Manfreda i poslednja dva pevanja Čajlda Harolda, a zatim u istom duhu piše tragedije Sardanapal (Sardanapalus), Foskari (The Two Foscari) i misteriju Kain (Cain). I ma koliko da su ovo najznačajnije njegove tvorevine, one su ipak samo još eho već prošlog vremena: u njima se potpuno zaokrugljuje duh iz vremena pre odlaska iz Engleske, a novi se tonovi javljaju u drugim delima. U Bajronovom životu Italija znači satiru: Don Žuana (Don Juan), Bepa (Beppo), Viziju strašnog suda (The Vision of Judgment), i mada se čini da je njegov duh osvežilo mediteransko podneblje, poezija se polako povlačila iz onoga što je pisao. Don Žuan je sjajna satira protegnuta na celu Evropu, iskrenje duha koje je kasnije postalo izvor aktuelne feljtonistike, ali su poslednja poglavlja razvučena, šala je često neukusna i odnosi se na sve, pa i na sopstvenu poeziju. Bajron je već imao jednu drugu ambiciju.

U Raveni je potpomagao karbonare, borce za oslobođenje i ujedinjenje Italije, tako da su austrijske vlasti njegovu kuću, kao stecište italijanskih nacionalista, držale pod stalnom prismotrom. A kada je 1821. u Grčkoj izbio ustanak, Bajron je usredsredio svoj interes na Balkan i, po svemu sudeći, njegov bunt je tek sada stvarno postao sadržajan. Sredinom 1823. on se iskrcao u Kefaloniji. Pred smrt još piše: „Umrećemo ovde ili marcialno ili močvarno“, i doista u Misolongiju umire 19. aprila 1824. od malarije.

Bajronov život može se shvatiti kao niz pokušaja da se jedan titanski bunt ličnosti ili kanališe u određenom smeru ili potpuno smiri. Njemu ovo zadugo nije pošlo za rukom, pa je trošeći se odbacivao ne samo zlo u svetu, već i ono što je običnom čoveku bilo sveto. Njegov satanizam potpuno ga je odvojio od ljudi, i trebalo je da se sav svet uznemiri, pa da se najzad Bajron nekako svojim nemirom priključi društvu. A u tome je ležala mogućnost svetsko-istorijskog uspeha bajronizma: početkom prošloga veka Evropa je bila uznemiravana nacionalističkim pokretima za oslobođenje, i šta je bilo prirodnije nego da se od Bajrona načini pesnik nacionalne slobode? U buđenju nacionalne samosvesti Branko Radičević je u levantinskim gusarima video naše uskoke, Poljake je Bajron inspirisao u otporu prema Rusima, a same Ruse poneo je dvostruko: s jedne strane bajronizam je primetan kod dekabrista, ali je ne manje prisutan i u soldateski koja je pokoravala Kavkaz. U ovom poslednjem slučaju ispoljava se naličje Bajronovog pojma slobode.

Ima dosta aristokratskog u Bajronovoj želji da skandalizira svoju sredinu, kao što je aristokratski i nehat s kojim se odnosi prema mišljenju drugih. Njegovi junaci, oholi usamljenici sa bolom i tajnom, takođe su aristokrate koje unižava, kao Manfreda, i sama pomisao da pripadaju ljudskom rodu: „drugi“, to za njih znači „masu“, pa je doista za razmišljanje koliko se njihov titanski pojam slobode može uklopiti u jedan demokratski svet predstava i osećanja. Bajron je želeo da se u životu potvrdi ličnost izuzetna i jaka, ali se pri tome nije pitao kakvo bi socijalno stanje mogao dati svet titanskih individualnosti. A ukoliko njegova smrt u Grčkoj treba suprotno da dokaže, onda se mora reći da je kod njega pojam slobode, nedomišljen do kraja, ostao da lebdi u neodređenosti, i stoga se postavlja pitanje da li su njegovi sledbenici stvarno s njime išli u korak.

Izvor: Predgovor izdanju Byron – Selections From His Poetry, Beograd, 1975.

Slika: Tomas Filips, „Lord Bajron u albanskoj narodnoj nošnji“, 1813.

Prvobitno objavljeno na blogu Antikvarijat

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Marija Pavlikovska-Jasnoževska

Image result for marija šević the return to nature

LJUBOMORA

Lavica snena i naga, kavez joj ne smeta,
Ležeć gleda u oči lavu, gospodaru sveta.
On prilazi, sav u muškoj grivi, oči mu gore,
a neka dama gleda – i plače. Iz ljubomore!

ŽENA-IKAR

Žena-Ikar leti duže jer je lakša, kao pramen.
Vazduh je uznosi, podupire joj rame.
Uzleće bez nade, nasmešena kao gejša –
nakon čega pada teško kao kamen.

VRLINE

Sve vrline drage Stvoritelju
pred mojim očima se gube, blede,
izgubila sam ih sve sem jedne:
volim te, moj Neprijatelju..

PRED CRKVOM

Nebo od čežnje bledi,
zlatno lišće u krug leti.
Mladost mi je bila kao gotika.
Sad kao da pred crkvom sedim..

TURSKI JORGOVAN

Rasuta minareta,
mnoštvo džamija, kupola,
u ljiljanovim jašmacima dremljive žene,
mirisi Stambola..
Trodnevni saraji
puni mekih jastuka
u kojima se ustajali vazduh podmuklo taji,
i kad ga vetri jesenji uznjišu,
viče glasnije no derviši kad viču!

O pesnikinji:

Već desetak godina traje novi talas oduševljenja za poeziju Marije Pavlikovske-Jasnoževske (1895-1945), „slovenske Sapfo“, kako je jednodušno naziva poljska kritika. Nijedna poljska pesnikinja nije tako jednodušno prihvaćena i, što je karakteristično, puno priznanje njene poezije došlo je tek posle njene smrti.

Pavlikovska-Jasnoževska počela je objavljivati između dva rata. Ono čime se njeno pevanje potpuno izdvaja na tlu poljske poezije između dva rata je izrazito ženska nota, potpuno nepoznata u istoriji poljske poezije. Nijedna poljska pesnikinja nije pre nje pevala o ljubavi, i to vrlo putenoj ljubavi, tako otvoreno, iskreno i sa takvom elegancijom. Sve vrline i mane njene poezije iz toga proizilaze. Ako se uzme u obzir da njenu poeziju karakteriše stvarno lepršav jezik, izrazito sažeta i kratka forma pesme, i da je pisala, celog života, samo o jednom, večno ženskom, ili o ljubavi prema muškarcu, prema „muškom“, biće nam jasno da je to moralo biti novost, jer pesnikinje davnijih vremena nisu mogle, zbog vladajućih običaja, otvoreno pevati o toj temi.

Daleki su joj bili svi materijalni, politički i filozofski problemi. Zato su rat, emigracija, misao o okupiranoj zemlji, o porobljenoj Varšavi, sećanja na drage, uneli u njenu poeziju notu očajanja, elegičnosti, čak i mističnog straha od onoga što u budućnosti predstoji njenom narodu. Teško obolela od raka, bezuspešno izlagana radijumskom zračenju, umrla je u bolnici u Londonu dva meseca nakon dana pobede.

Nikom nije jasno zašto je ova pesnikinja, rođena sestra Sapfe i Ane Ahmatove, tako dugo bila prognana iz poljske poezije. Zato je njen povratak slavniji i trijumfalniji.

Izvor: Savremena poljska poezija, odabrao i preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slika: Marija Šević