Milorad Pavić: „Ja sam pisac već dve stotine godina“

Ja sam pisac već dve stotine godina. Daleke 1766. godine jedan Pavić je objavio u Budimu svoju zbirku pesama i od tada se smatramo spisateljskom porodicom. Rođen sam 1929. godine na obali jedne od četri rajske reke, u osam i trideset časova izjutra, u znaku vage, podznak škorpija, po astečkom horoskopu to je zmija. Mnogo više ljubavi sam ostvario u svojim knjigama nego u svom životu, sa jednim izuzetkom koji još traje: noć mi se u snu slatko lepila za oba obraza. Do 1984. bio sam najnečitaniji pisac u svojoj zemlji a od te godine nadalje najčitaniji. Napisao sam roman u vidu rečnika, drugi u obliku ukrštenih reči, treći u vidu klepsidre i četvrti u vidu priručnika za gatanje kartama tarot. Trudio sam se da što manje smetam tim romanima. Smatram da je roman rak, živi od svojih metastaza, iz dana u dan sve manje sam pisac svojih knjiga, a sve više pisac budućih koje možda nikad neću napisati. Na moje zaprepašćenje, knjige su mi do sada prevedene šezdeset šest puta na razne jezike. Ukratko, ja nemam biografiju, imam samo bibliografiju. Najveća razočaranja u životu donele su mi pobede. Pobede se ne isplate. Nisam nikoga ubio ali mene su ubili, mnogo pre smrti. Za moje knjige bilo bi bolje da im je autor neki Turčin ili Nemac. Bio sam najpoznatiji pisac najomraženijeg naroda na svetu, srpskog naroda. Mislim da me je Bog obasuo beskrajnom milošću, podarivši mi radost pisanja, ali me je istom merom kaznio, možda baš zbog te radosti.

Više detalja pročitajte na zvaničnom sajtu pisca: Khazars

Hazarska princeza Ateh

Crvena knjiga (Hrišćanski izvori o hazarskom pitanju)

ATEH (IX vek) – hazarska princeza čije je učešće u polemici oko hazarskog pokrštavanja bilo presudno. Njeno ime se tumači kao naziv za četiri stanja svesti kod Hazara. Na svakom kapku nosila je tokom noći po jedno slovo ispisano poput onih što se konjima ubeležavaju na kapke pred trku. Slova su bila iz zabranjene hazarske azbuke u kojoj svako pismeno ubija čim se pročita. Slova su ispisivali slepi, a ujutru su pre umivanja dvorkinje služile princezu žmureći. Tako je ona bila zaštićena od neprijatelja dok spava. A to je za Hazare značilo vreme kada je čovek najneotporniji. Ateh je bila veoma lepa i pobožna, slova su joj savršeno pristajala, a na njenom stolu stajalo je uvek sedam vrsta soli i ona je pre no što bi uzela komad ribe umakala prste uvek u drugu so. Tako se molila. Kaže se za nju da je imala i sedam lica, kao sedam soli. Prema jednom predanju, ona je svako jutro uzimala ogledalo i sedala da slika: jedan rob ili robinja, uvek novi ili nova, dolazili su da poziraju. A ona je svakog jutra od svog lica stvarala novo, dotad neviđeno lice. Prema drugim pričama Ateh uopšte nije bila lepa, ali je svoje lice pred ogledalom uvežbala da uzme takav izraz i da tako rasporedi crte da stekne lep oblik. Ta uvežbana lepota iziskivala je od nje ogroman fizički napor i čim bi princeza ostala sama i opustila se, njena lepota bi se rasula kao njena so. U svakom slučaju, jedan romejski (vizantijski) car nazvao je u IX veku „hazarskim licem“ čuvenog filosofa i patrijarha Fotija, što je moglo značiti ili srodničke odnose patrijarhove sa Hazarima ili licemerje.

Prema Daubmanusu nijedno nije slučaj. Hazarskim licem nazivana je osobina svih Hazara, pa i princeze Ateh, da svakoga dana osvanu kao neko drugi, pod sasvim novim i nepoznatim licima, tako da imaju muke i s najbližim srodnicima da se prepoznaju. Putnici beleže, opet, da su hazarska lica sva ista i da se nikad ne menjaju i da otuda dolazi do teškoće i zabuna. Bilo da je ovako ili onako, stvar izlazi na isto i hazarsko lice je pojam lica koje se teško pamti. Tako se može objasniti i legenda prema kojoj je princeza Ateh imala drugo lice za svakog učesnika u hazarskoj polemici na kaganovom dvoru, ili da su čak postojale tri princeze Ateh – jedna za islamskog, druga za hrišćanskog i treća za hebrejskog misionara i tumača snova. Činjenica je, međutim, da njeno prisustvo na hazarskom dvoru nije zabeležio onovremeni hrišćanski izvor pisan na grčkom i preveden na slovenski jezik (Žitije Konstantina Solunskog – sv. Ćirila), ali je prema Hazarskom rečniku jedno vreme u grčkim i slovenskim monaškim krugovima postojalo nešto kao kult princeze Ateh. Taj kult nastao je u vezi s verovanjem da je Ateh u polemici porazila hebrejskog teologa i primila hrišćanstvo zajedno sa kaganom, za kojeg se opet ne zna je li joj bio otac, suprug ili brat. Sačuvane su u prevodu na grčki i dve molitve princeze Ateh, koje nisu nikada bile kanonizovane, ali ih Daubmanus navodi kao Očenaš i Raduj se, Marijo! hazarske princeze. Prva od te dve molitve glasi:

Na našem brodu, moj oče, posada mili poput mrava: oprala sam ga jutros kosom i oni puze po čistim katarkama i svlače u svoj mravinjak zelena jedra kao slatke listove loze; dumendžija pokušava da izvali krmu i uprti je na leđa, kao plen od kojeg će jesti i živeti čitava sedmica; oni najslabiji potežu slanu užad i nestaju s njom u utrobi naše ploveće kuće. Samo ti, moj oče, nemaš pravo na njihovu vrstu gladi. U tom proždiranju brzine, tebi, moje srce, koje si mi jedini otac, pripada najbrži deo. Ti se hraniš raskomadanim vetrom.

Druga molitva princeze Ateh kao da objašnjava povest njenog hazarskog lica:

Naučila sam napamet život svoje majke i kao neku pozorišnu ulogu svako jutro jedan čas glumim majčin život pred ogledalima. To traje iz dana u dan, godinama. To činim odevena u majčine haljine, noseći njenu lepezu i očešljana kao ona, jer kosu sam splela u obliku vunene kape. Glumim je i pred drugima, čak i u postelji mog dragog. U trenucima strasti ja i ne postojim više, nisam ja nego ona. Jer tada, tako je dobro glumim da moja strast iščezava, a ostaje samo njena. Drugim rečima, ona mi je unapred ukrala sve ljubavne dodire. Ali, ja joj ne zameram, jer znam da je i ona bila svojevremeno opljačkana na isti način od strane svoje matere. Ako me ko sad upita čemu toliko glume, odgovoriću: pokušavam da rodim sebe još jednom, ali na bolji način…

Za princezu Ateh se zna da nikada nije uspela da umre. Ipak, postoji jedan zapis urezan na nožu ukrašenom sitnim rupicama koji govori o njenoj smrti. To usamljeno i ne mnogo verodostojno predanje prenosi Daubmanus, ali ne kao priču kako je princeza Ateh stvarno umrla nego kako se to moglo desiti da je ona uopšte mogla umreti. Kao što od vina ne sedi kosa, od navođenja ove priče neće biti štete. Ona glasi:

BRZO I SPORO OGLEDALO

Jednog proleća princeza Ateh je rekla: – Navikla sam se na svoje misli kao na svoje haljine. Imaju uvek isti obim struka i viđam ih svuda, čak i na raskršćima. I što je najgore, od njih se više ne vide raskrsnice.

Da je razonode, poslužitelji su doneli princezi jednoga dana dva ogledala. Nisu se mnogo razlikovala od ostalih hazarskih ogledala. Oba su bila načinjena od uglačane soli, ali jedno je od njih bilo brzo a drugo sporo ogledalo. Što je god ono brzo uzimalo odslikavajući svet kao predujam od budućnosti, drugo, ono sporo, vraćalo je i namirivalo dug prvog, jer je u odnosu na sadašnjost kasnilo tačno onoliko koliko je ono prvo žurilo. Kada su pred princezu Ateh izneli ogledala, ona je još bila u postelji i s njenih kapaka nisu umivanjem bila uklonjena slova. U ogledalima videla je sebe sklopljenih kapaka i odmah je umrla. Nestala je između dva trena očiju ili, tačnije rečeno, prvi put je pročitala na svojim kapcima ispisana slova koja ubijaju, pošto je u prethodnom i potonjem trenutku trepnula i ogledala su to prenela. Umrla je usmrćena istodobno slovima iz prošlosti i iz budućnosti.

Zelena knjiga (Islamski izvori o hazarskom pitanju)

ATEH (početak IX veka) – prema islamskom predanju na dvoru hazarskog kagana živela je neka rođaka vladareva poznata sa svoje lepote. Pred njenim odajama stajali su veliki psi čuvari srebrne dlake i šibali repom sami sebe po očima. Bili su uvežbani da stoje nepomično i moglo se videti kako povremeno, ne pokrećući se s mesta, mokre po svojim prednjim nogama. Kotrljali su u dnu grudi suglasnike kao kamenje, a pred spavanje bi skoturali za sobom svoje duge repove kao brodsku užad. Ateh je imala srebrne oči i nosila umesto dugmadi praporce tako da se po zvuku moglo znati na ulici da li se princeza u dvoru odeva ili svlači za počinak. Ali, njeni se praporci nikada nisu čuli. Princeza je uz pamet bila obdarena i neobičnom sporošću. Disala je ređe no što drugi kijaju i u svojoj tromosti gajila strahovitu mržnju prema svemu i svakome ko bi hteo da je nagna na ubrzano delovanje, bez obzira da li je stvar na koju je bila nagonjena imala nameru i sama da ostvari. Kao postava te haljine sporosti u njenom razgovoru ispoljavala se jedna druga naklonost – nikad se nije dugo zadržavala na istom predmetu i opšteći sa ljudima skakutala je kao ptica s grane na granu. Ali se zato nekoliko dana kasnije opet vraćala neočekivano na započetu priču i nastavljala i nepitana ono što je jednom odbila da razmotri, odlutavši za svojim lepršavim mislima. To potpuno odsustvo razlikovanja važnih predmeta u govoru od sporednih i savršena ravnodušnost prema svima temama razgovora tumači se nesrećom koja je zadesila princezu Ateh u hazarskoj polemici. Naime, Ateh je bila pesnikinja, ali jedino što se sačuvalo od njenih reči glasi: „Razlika između dva da može biti veća nego između da i ne„. Ostalo se samo pripisuje njoj.

Smatra se da je u arapskim prevodima sačuvan izvestan broj njenih pesama ili tekstova nastalih po njenom staranju. Naročito su privukle istraživače hazarskih prilika u vreme preobraćenja ovog naroda pesme posvećene hazarskoj polemici. Po jednom mišljenju, to su bile ljubavne pesme i tek su naknadno upotrebljene kao argumenti u pomenutoj polemici, kada su hroničari te polemike počeli da beleže događaje. Bilo kako mu drago, u toj polemici Ateh je učestvovala s velikim žarom i s uspehom je pobijala i hebrejskog i hrišćanskog učesnika u polemici, tako da je na kraju pomogla islamskom predstavniku, Farabi Ibn Kori i zajedno s hazarskim kaganom, svojim gospodarom, prešla u islam. Grk koji je učestvovao u polemici, osetivši da gubi, udružio se s jevrejskim poslanikom i oni su zajedno osudili princezu Ateh da bude predata podzemnim silama dva pakla – hebrejskom Belijaalu i hrišćanskom Satani. Da ne bi morala tako završiti, Ateh je odlučila da dobrovoljno utekne u treći pakao, islamskom Iblisu. Pošto nije mogao u celini promeniti odluku druga dva pakla, Iblis joj je oduzeo pol, osudio je da zaboravi sve svoje pesme i svoj jezik, sem jedne reči koja glasi „ku“, ali joj je darovao večiti život. Poslao joj je zloduha po imenu Ibn Hadraš, koji joj se prikazao u obliku noja, i on je izvršio ovu presudu. Tako je princeza Ateh ostala večito da živi i mogla je na svaku od svojih misli i svojih reči da se vrati ponovo bezbroj puta i ne žureći se, jer joj je večnost otupila osećaj šta u vremenu dolazi pre a šta posle. Ali, ljubav je mogla imati samo u snu. Tako se princeza Ateh potpuno posvetila svojoj sekti lovaca na snove, hazarskih sveštenika koji su se bavili stvaranjem neke vrste zemaljske verzije onog nebeskog registra koji pominje Sveta knjiga. Njena i njihova veština omogućavala joj je da u tuđe snove pošalje poruke, svoje ili tuđe misli i, čak, predmete. Princeza Ateh mogla je doći na san čoveku mlađem od sebe hiljadu godina i bilo koju stvar mogla je poslati osobi osobi koja ju sanja isto tako bezbedno kao skorotečom na konju pojenom vinom. Samo mnogo, mnogo brže… Opisan je jedan takav postupak princeze Ateh. Stavila je jednom ključ svoje ložnice u usta i čekala dok nije čula muziku i krhki glas mladog ženskog čeljadeta kako izgovara sledeće reči:

– Postupci u čovečijem životu su poput jela, a misli i osećanja kao začini. Neće dobro proći onaj ko posoli trešnje ili sirćetom zalije kolač…

Kada te reči behu izgovorene, ključ iz princezinih usta nestade i ona je, kažu, znala da je tako izvršena zamena. Ključ je otišao onome kome su bile namenjene njene reči, a reči u zamenu za ključ došle su princezi Ateh.

Daubmanus tvrdi da je princeza Ateh još uvek bila živa u njegovo vreme i jedan leutar iz XVII veka, neki Turčin iz Anadolije po imenu Masudi, sreo ju je i razgovarao s njom. Taj čovek učio je veštinu lovaca snova i posedovao neku vrstu arapske verzije hazarske enciklopedije ili rečnika, ali u času kada je sreo princezu nije još uvek poznavao sve odrednice tog registra, pa nije prepoznao reč „ku“ kada ju je princeza Ateh pomenula. Ta reč je iz hazarskog rečnika i označava vrstu voća i da je to shvatio, Masudi bi se setio ko je pred njime i mogao je sebi uštedeti sve kasnije napore u svojoj veštini; od nesrećne princeze mogao je naučiti o lovu na snove više no iz bilo kakvog rečnika. Ali nije ju poznao i pustio je svoj najbolji ulov misleći da je bezvredan. Zato je Masudija, kako veli jedna legenda, njegova rođena kamila pljunula u oči.

Žuta knjiga (Hebrejski izvori o hazarskom pitanju)

ATEH (VIII vek) – ime hazarske princeze koja je živela u vreme judaizacije Hazara. Daubmanus prilaže hebrejsku verziju njenog imena sa značenjima slova imena At’h:

Prema slovima izvedeni su i zaključci o osobinama hazarske princeze.

Aleph, prvo slovo njenog imena označava Vrhunsku krunu, mudrost, dakle pogled nagore i pogled nadole, kao kod majke prema detetu. Zato Ateh nije morala da kuša seme svog ljubavnika da bi znala hoće li imati muški ili ženski porod. Jer, u tajni mudrosti učestvuje sve što je gore i dole, ona je neizračunljiva. Alef je početak, ono obuhvata sva druga slova i početak manifestacije sedam dana u sedmici.

Teth je deveto slovo jevrejske azbuke i ima za brojnu vrednost „obično 9“. U knjizi Temunah Teth označava Sabat, što znači da je u znaku planete Saturna i božanskog predaha; ono, dakle, znači i nevestu, ukoliko je Subota nevesta, proizilazi iz rečenice Jesch. XIV, 23; u vezi je sa čišćenjem metlom, što ima značenje razaranja i gubljenja bezbožnosti, a obeležava i snagu. Princeza Ateh je pomogla hebrejskom predstavniku u poznatoj hazarskoj polemici, a nosila je o pojasu zakačenu lobanju svog ljubavnika Mokadase el Safera, hranila je i pojila ljutom zemljom i slanom vodom i sadila joj u očne duplje različak da bi ovaj mogao videti plave boje na onom svetu.

He je četvrto slovo Božijeg imena. Simboliše ruku, moć, snažan zamah, surovost (leva ruka) i milosrđe (desna), lozu čardakliju koja je podignuta sa zemlje i okačena prema nebu.

Princeza Ateh bila je veoma rečita za vreme hazarske polemike. Rekla je: – Misli su vejale s neba na mene kao sneg. Jedva sam se posle ugrejala i vratila u život…

Princeza Ateh je pomogla Isaku Sangariju hebrejskom učesniku u hazarskoj polemici na taj način što je svojim razlozima osujetila arapskog učesnika, te se hazarski kagan opredelio za jevrejsku veru. Prema nekim mišljenjima, Ateh je pisala pesme i one su očuvane u „hazarskim knjigama“ koje je koristio Juda Halevi, hebrejski hroničar hazarske polemike. Prema drugim izvorima, Ateh je prva i sastavila rečnik ili enciklopediju Hazara s opširnim obaveštenjima o njihovoj istoriji, veri, čitačima snova. Sve je to bilo sročeno u ciklusu pesama poređanih azbučnim redom, pa je tu i polemika na dvoru hazarskog vladara bila opisana u pesničkom obliku. Upitana ko će pobediti u polemici, princeza Ateh je rekla: „Kada se sukobe dva ratnika, pobeđuje onaj koji će duže lečiti svoje rane“. Kao oko kvasca rastao je potom Hazarski rečnik oko princezine zbirke za koju jedan izvor kaže da se zvala O strastima reči. Ako bi sve to bilo tačno, princeza Ateh bila bi prvi pisac ove knjige, njen pratvorac. Samo, u tom prvobitnom rečniku na hazarskom jeziku nisu još postojala današnja tri i to je još bio jedan rečnik i jedan jezik. Od tog prvobitnog rečnika do ovog danas doprlo je veoma malo, koliko od tuge jednog psa, koju prenose deca podražavajući lavež, drugom psu.

Pošto je kagan primio molitveni ogrtač i Toru zaslugom princeze Ateh, ostali učesnici u polemici bili su ogorčeni. Zato je islamski demon kaznio princezu Ateh da zaboravi svoj hazarski jezik i sve svoje pesme. Čak i ime svog ljubavnika i jedino joj je u sećanju ostalo ime jednog voća u obliku ribe. Pre no što se to desilo, predosećajući opasnost, princeza Ateh je naredila da se prikupi veliki broj papagaja vičnih ljudskom govoru. Za svaku reč Hazarskog rečnika bio je tako donet u dvor po jedan papagaj i svaki je bio naučen jednoj odrednici i znao je u svako doba napamet stihove koji se odnose na tu reč. Naravno, stihovi su bili na hazarskom jeziku i papagaji su ih na tom jeziku i recitovali. Kada je došlo do napuštanja hazarske vere, hazarski jezik počeo je naglo da iščezava i Ateh je tada pustila na slobodu sve papagaje vične hazarskom rečniku. Rekla je: – Idite i naučite druge ptice svojim pesmama, jer ovde ih uskoro niko neće znati… Ptice su se razletele po šumama crnomorskih obala. Tamo su druge papagaje učile svojim pesmama, ti drugi su učili treće i tako su u jednom trenutku samo papagaji znali ove pesme i govorili hazarski jezik. U XVII veku na obalama Crnog mora uhvaćen je jedan papagaj vičan da recituje nekoliko pesama na nekom nerazumljivom jeziku, za koji je njegov vlasnik, neki carigradski diplomata po imenu Avram Branković, tvrdio da je hazarski. Naredio je da jedan od pisara stalno beleži sve što papagaj izrekne u nadi da će doći do „papagajskih pesama“, u stvari do poezije princeze Ateh. Čini se da su tim putem papagajske pesme došle do Daubmanusovog izdanja Hazarskog rečnika.

Treba reći da je princeza Ateh bila zaštitnica najmoćnije sekte hazarskih sveštenika, takozvanih lovaca ili čitača snova. Njena enciklopedija nije bila ništa drugo do pokušaj da se na jednom mestu saberu zapisi koje su lovci snova vekovima sakupljali beležeći svoja iskustva. I njen ljubavnik bio je pripadnik iste sekte, jedan od najčuvenijih među njima, iako je bio mlad i imao prve oči. Jedna pesma princeze Ateh posvećena je ovoj sekti prvosveštenika:

Kad uveče usnimo, mi se zapravo svi pretvaramo u glumce i odlazimo uvek na drugu pozornicu da odigramo svoju ulogu. A danju? Danju na javi tu ulogu učimo. Ponekad, ne naučimo je kako valja i onda ne smemo da se na pozornici pojavimo i krijemo se iza drugih glumaca koji bolje znaju svoje reči i korake za taj put.

A ti, ti si onaj koji dolazi u dvoranu da vidi našu predstavu, a ne da glumi. Neka tvoje oko padne na mene u času kada budem dobro uvežbana, jer niko nije svih sedam dana u nedelji ni mudar ni lep.

Postoji takođe jedno predanje da su jevrejski predstavnici na hazarskom dvoru spasli princezu Ateh od gneva arapskog i grčkog misionara tako što su izdejstvovali da se umesto nje kazni njen ljubavnik i hazarski prvosveštenik sekte lovaca snova. Ona je pristala i on je prognan i zatvoren u kavez koji visi iznad vode. Međutim, ni to je nije spaslo kazne.

Izvor: Milorad Pavić, „Hazarski rečnik“, Prosveta, Beograd 1988.

Slika: John Singer Sargent, 1878.

Više detalja pročitajte na zvaničnom sajtu pisca: Khazars

Predgovor androginom izdanju „Hazarskog rečnika“

Po mom osećanju umetnosti se dele na „reverzibilne“ i „nereverzibilne“. Postoje umetnosti koje korisniku (recipijentu) omogućuju da delu priđe sa različitih strana, ili da ga čak obiđe i osmotri menjajući smer razgledanja po sopstvenom nahođenju, kao što je slučaj sa arhitekturom, skulpturom, ili slikarstvom, koji su reverzibilni. Postoje takođe one druge, nereverzibilne umetnosti, kao što su muzika ili književnost, koje liče na jednosmerne ulice, po kojima se sve kreće od početka ka kraju, od rođenja ka smrti. Ja sam odavno želeo da književnost, koja je nereverzibilna umetnost, načinim reverzibilnom. Otuda moji romani nemaju početak i kraj u klasičnom značenju reči. Oni su sazdani u nelinearnom pismu („nonlinear narratives“).

Na primer, „Hazarski rečnik“ ima strukturu leksikona: to je „roman-leksikon u 100 000 reči“ i u zavisnosti od azbuke na različitim jezicima roman se različito završava. Originalna verzija „Hazarskog rečnika“ štampana ćirilicom završava se jednim latinskim citatom: „…sed venit ut illa impleam et confirmem, Mattheus.“ Moj roman u prevodu na grčki završava se rečenicom: „Odmah sam primetio da su u meni tri straha a ne jedan.“ Jevrejska, španska, engleska i danska verzija „Hazarskog rečnika“ završavaju se ovako: „Potom bi se obratno događalo pri povratku čitača i Tibon je popravljao prevod na osnovu utisaka primljenih pri tom čitanju u hodu.“ Tom istom rečenicom završavaju se kinesko i korejsko izdanje knjige. Srpska verzija štampana latinicom, švedska verzija objavljena kod Nordstedtsa, holandska, češka i nemačka verzija, završavaju se rečenicom: „Taj pogled ispisa Koenovo ime u vazduhu, upali fitilj i osvetli joj put do kuće.“ Mađarska verzija „Hazarskog rečnika“ završava se rečenicom: „On je jednostavno hteo da ti skrene pažnju na to kakva je tvoja priroda.“ Francuska, italijanska i katalonska verzija završavaju se rečenicom: „Doista, hazarski ćup služi do danas, mada ga odavno nema…“ Japanska verzija koju je objavio „Tokyo Sogensha“ završava se rečenicom: „Devojka beše rodila brzu kćer – svoju smrt; njena lepota bila se u toj smrti podelila na surutku i zgrušano mleko, a na dnu videla su se jedna usta što drže koren trske.“

Kada je reč o različitim završecima jedne knjige, treba podsetiti da „Hazarski rečnik“ pri kraju ima nešto kao spolovilo. On se pojavio 1984. godine u muškoj i u ženskoj verziji, pa je čitalac mogao da bira koju će verziju uzeti da čita.

Često su me pitali gde je suština razlike između muškog i ženskog primerka moje knjige. Stvar je u tome što muškarac svet doživljava van sebe, u svemiru, a žena svemir nosi u sebi. Ta se razlika ogleda i u muškom, odnosno ženskom primerku mog romana. Ako hoćete, to je slika raspada vremena, koje se podelilo na kolektivno muško i individualno žensko vreme. To je ono o čemu Jasmina Mihajlović piše pod naslovom „Čitanje i pol.“

Takav, noseći svoje mnogobrojne završetke, svoj ženski i svoj muški pol, „poluživotinja („half an animal“) kako za tu knjigu reče Entoni Berdžes, proputovao je „Hazarski rečnik“ svet od Evrope do obe Amerike i nazad preko Japana, Kine i Rusije deleći dobru i lošu sudbinu svog pisca i mojih drugih knjiga.

Najavljen u Paris Match-u kao prva knjiga XXI veka, „Hazarski rečnik“ danas ulazi u XXI vek i eru Vodolije samo u ženskoj verziji, koju čitalac sada drži u ruci, a muška mu se daje na uvid u ovom predgovoru. Dakle, dok je u XX veku knjiga bila dvopolna vrsta, u XXI veku postala je hermafrodit. Androgin. Ili nešto incestuozno. U ovom novom obliku koji je nametnula izdavačka ekonomija, možemo knjigu da zamislimo kao mesto gde žensko vreme sadrži muško vreme. Odeljak koji se u ženskoj verziji romana razlikuje od muškog, nalazi se u poslednjem pismu ove knjige posle rečenice: „I pružio mi je onih nekoliko kseroksiranih listova što su ležali pred njime.“

Taj muški organ knjige, to hazarsko drvo koje ovde ulazi u žensku verziju romana, glasi:

„Mogla sam potegnuti oroz u tom času. Bolji nisam mogla imati – u bašti je bio jedan jedini svedok – i to dete. Ali, desilo se drugačije. Pružila sam ruku i uzela tih nekoliko uzbudljivih stranica, koje ti prilažem uz pismo. Uzimajući ih umesto da pucam, gledala sam u te saracenske prste sa noktima poput lešnika i mislila na ono drvo koje Halevi pominje u svojoj knjizi o Hazarima. Mislila sam o tome da je svako od nas jedno takvo drvo: što više rastemo uvis ka nebu, kroz vetrove i kišu ka Bogu, tim dublje moramo ponirati korenjem kroz blato i podzemne vode ka paklu. Sa tim mislima pročitala sam stranice koje mi je pružio Saracen zelenih očiju. Zapanjile su me i upitala sam s nevericom dr Muaviju otkuda mu.“

Izvor: Delfi
Slike: Zvezda, Mesec, Sunce – tri karte iz nedavno otkrivenog tarot špila koji je ilustrovao Austin Osman Spare.

Milorad Pavić: „Ja sam Vizantinac“

Kritičari kažu da ste Vi i klasičan i antiklasičan pisac. Da li biste to objasnili?

Reč „klasičan“ može imati dva značenja: pisac koji ima klasičnu osnovu i pisac koji svojim značajem postaje klasik. A antiklasik je onaj koji uništava klasičnu formu i normu. Ono što ja pokušavam jeste  da uništim formu klasičnog romana devetnaesog veka i da prepravim rečenicu da bih išao dalje. Mnogi misle da je roman u krizi. Realizam je u krizi, a ne roman. Roman bi mogao još živeti ako mi imamo dovoljno snage da ga preradimo, da ga uništimo sasvim i da ponovo konstruišemo nešto što će nas odvesti u dvadeset prvi vek.

Kako radite?

Prvo treba naučiti kako se konstruiše rečenica. Nekada se to učilo. Ja predajem retoriku i znam kako se to radi i kako se to predavalo u 17. i 18. veku. Ne samo kod nas, nego svuda. To je bila ciceronska fraza. Ali ipak barokna fraza je nešto veoma zanimljivo. Ona je bogata, obilna i napušta malo klasični koncept. Dakle, učio sam da pišem književne rečenice baroknih govornika, ne klasičnih, već baroknih iz sedamnaestog veka. Šta to znači? To znači da treba slušati našu rečenicu i, ako ona dobro zvuči, znači da je dobra. Ja naglas čitam rukopis i ispravljam.

Šta je najvažnije u literaturi?

Da volite ono što pišete i da to drugi vole. Sećam se, imao sam u kući mojih roditelja momačku sobu sa posebnim ulazom. Jedne večeri, ušao sam u sobu i okrenuo prekidač. Nije se upalila svetlost. Valjda se nešto  pokvarilo. Zakoračio sam onako kroz pomračinu i naleteo na nešto nasred sobe što nikako nisam mogao da prepoznam. Jedan urlik me je osvestio. Odmah zatim svetlost je sinula. Moji prijatelji, besni mladi ljudi, ispremeštali su u mom  odsustvu sve stvari u sobi, na sredinu prostorije izvukli krevet  i odvrnuli sijalicu. Tako mora i jedan  pisac da postupi sa svetom oko sebe, ako hoće da ga preseli u književnost. U romanu treba pretumbati sve što vam život pruža. Jer stvari koje vam skidaju glavu s ramena, doslovno prenete u literaturu postaju običan kič.

Šta je to parabola „sedam vrsta soli kod Hazara“?

To znači da ne  treba svesti naš svet samo na jednu varijantu, na jednu ideologiju, na jedan način mišljenja, na jedan način življenja, na jedan model kulture. Na ovom svetu ne postoji jedna istina, nego svako ima svoju istinu. Dakle,  ta raznolikost svetova koji nas okružuju i koja postoji u mojoj zemlji Srbiji i Jugoslaviji, na Balkanu, u Istočnoj Evropi jeste problem koji me zanima. Ja sam Vizantinac i bavim se vizantijskim stvarima, dakle kulturom i civilizacijom istočne Evrope ili civilizacijom ortodoksije, jer Evropa nije samo zapadna civilizacija. Ta dva dela daju lepu sliku zajedno i treba posmatrati integralno civilizaciju Evrope. Priče o Hazarima bile su samo izgovor da bi se govorilo o ovim problemima. Svesti svet na samo jednu sortu soli, znači umreti.

Izvor: Branka Bogavac, „Pariski razgovori“, Narodna knjiga-Alfa, Beograd, 2004.

* Veliku zahvalnost dugujem Ružici Medaković koja me je uputila na ovu knjigu i koja je za ovu priliku odabrala odlomak iz nje.

Milorad Pavić: „Vedžvudov pribor za čaj“

U povesti koja se ovde saopštava imena junacima biće podeljena na kraju umesto na početku izlaganja.

Na prestoničkom matematičkom fakultetu upoznao nas je moj mlađi brat, koji je studirao filologiju i vojnu veštinu. Pošto je tražila kolegu s kojim bi spremala „Matematiku I“, počeli smo da učimo zajedno, a kako nije bila iz provincije kao ja, učili smo u velikoj kući njenih roditelja. Svakoga jutra prilično rano prolazio sam pored sjajnog automobila marke Layland-Buffalo, koji je pripadao njoj. Pred vratima sam se saginjao i tražio kamen, stavljao ga u džep, zvonio i peo se na sprat. Knjige, sveske i instrumente nisam nosio; sve je stajalo kod nje i bilo uvek spremno za rad. Učili smo od sedam do devet, zatim bi nam bio donet doručak, a potom bismo nastavili do deset, a od deset do jedanaest obnavljali smo uglavnom već pređeno gradivo. Sve to vreme ja sam u ruci držao kamen, koji bi, za slučaj da zadremam, ispadao na pod i budio me pre no što se ma šta primeti. Posle jedanaest ona je učila i dalje, ali ja sa učenjem nisam nastavljao posle pomenutog časa. Tako je ispit iz matematike opreman svakoga dana sem nedelje, kada je opet ona učila sama. Rezultati su bili takvi, da je veoma brzo zapazila kako ja ne uspevam da je pratim i da moje znanje eve više i više zaostaje za njenim. Pomišljala je da su moji odlasci i uslovljeni željom da se malo i sam spremim iz lekcija koje sam propustio, ali ništa nije pominjala. – Neka svako kao glista jede svoj put pred sobom – pomišljala je, svesna da učeći drugog sebe ne uči.

Kada je došao septembarski rok, dogovorili smo se da se ujutru na dan polaganja nađemo i da zajedno odemo na ispit. Onako uzbuđena nije stigla da se naročito iznenadi što se toga dana nisam pojavio i što me nije bilo ni na polaganju. Tek pošto je položila ispit, stigla je da se upita šta se dogodilo sa mnom. Ali mene nije bilo sve do zime. – Što bi, uostalom, svaka buba med brala? – zaključila je ona, ali  je ipak ponekad postavljala samoj sebi pitanje: – Šta li on to u stvari radi? Sigurno je jedan od onih nosača osmeha, koji svoju robu kupuje na Istoku a prodaje na Zapadu, ili obratno…

U vreme kada je trebalo spremati  „Matematiku II“ srela me je iznenada jednoga jutra zapazivši sa interesovanjem nove zakrpe na mojim laktovima i novoizraslu kosu, koju nije videla ranije. Sve se ponovilo kao prvi put. Svakoga jutra dolazio sam u određeno vreme, a ona je silazila kroz zelen i slojevit vazduh, kao kroz vodu punu hladnih i toplih struja, otvarala mi vrata, sanjiva, ali sa onim svojim pogledom kojim se razbijaju ogledala. Posmatrala je jedan trenutak kako bradu cedim u kapu i kako svlačim rukavice. Sastavivši srednji prst i palac, odlučnim pokretom posuvraćivao sam ih jednovremeno na naličje skidajući ih tako istim zamahom obe s ruku. Kada je to bilo gotovo, ona je bez odlaganja prelazila na rad. Bila je rešena da punom snagom uči, što se događalo svakodnevno. Sa neumornom voljom i sistematičnošću ulazila je u sve pojedinosti predmeta bez obzira da li je to bilo izjutra dok smo još sveži počinjali rad, posle doručka, ili pred kraj, kada je radila nešto sporije, ali ne preskačući nijednu sitnicu. I dalje sam odlazio u jedanaest časova i ona je opet ubrzo opazila da ne uspevam da održim pažnju, da moji pogledi ostare za sat i da zaostajem. Posmatrala je moje noge od kojih je jedna uvek bila spremna da korakne, dok je druga bila potpuno mirna. A onda su menjale uloge.

Kada je došao januarski ispitni rok, imala je utisak da neću biti u stanju da položim ispit, ali je ćutala osećajući se pomalo i sama krivcem. – Uostalom – zaključila je – treba li da ga poljubim u lakat da bi naučio? Ako hleb seče na glavi, to je njegova stvar…

Kada ni toga puta nisam izašao na ispit ona se ipak začudila i posle polaganja potražila spisak kandidata da proveri nisam li možda predviđen za popodne, ili za neki drugi dan. Na njeno veliko iznenađenje, mojeg imena uopšte nije bilo u spisku za taj, ni za bilo koji drugi dan tog ispitnog roka. Bilo je očigledno: ja ispit u tom roku nisam ni prijavljivao.

Kada smo se u maju ponovo videli, ona je spremala „Prenapregnuti beton“ i kada je na pitanje da li spremam zaostale ispite dobila odgovor da i ja spremam „Prenapregnuti beton“, nastavili smo s učenjem zajedno i po starom, kao da se ništa nije dogodilo. Celo proleće proveli smo u učenju, a kada je prispeo junski rok, ona je shvatila već unapred da se ja ni ovoga puta na ispitu neću pojaviti i da se nećemo videti sve do jeseni. Posmatrala me je zamišljeno lepim očima svog širokog lica između kojih je bilo mesta za cela jedna usta. I stvarno, sve se ponovilo još jednom. Ona je polagala i položila „Prenapregnuti beton“, a ja uopšte nisam izlazio na iopit.

Vrativši se kući zadovoljna postignutim uspehom, ali u potpunoj nedoumici što se tiče mojeg položaja, zapazila je da sam u žurbi prethodnog dana kod nje zaboravio svoje sveske i među njima je našla i moj indeks. Otvorila ga je bez razmišljanja i sa zaprepašćenjem ustanovila da uošpte ne studiram matematiku, da nisam čak ni upisan na Matematički fakultet, nego na jedan drugi, gde redovno dajem ispite. Setila se beskrajnih časova zajedničkog učenja, koji su za mene morali biti uzaludan napor bez svrhe, čisto gubljenje vremena, i postavila neumitno pitanje: zbog čega? Zbog čega sam toliko vreme provodio s njom učeći predmete koji nemaju nikakve veze sa mojim interesovanjima i ispitima koje treba da polažem? Razmišljala je, i došla do jednog jedinog zaključka: uvek treba uzeti u obzir i ono što je potpuno prećutano; sve je bilo ne zbog ispita, nego zbog nje. Ko bi rekao, pomislila je, da ću biti toliko stidljiv i da godinama neću biti u stanju da joj otkrijem svoju naklonost. Odmah je otišla u iznajmljenu sobu gde sam stanovao s nekoliko vršnjaka iz Azije i Afrike, začudila se oskudnosti koju je videla i dobila informaciju da sam otputovao kući. Pošto su joj dali i adresu jednog malog mesta blizu Soluna, sela je bez razmišljanja u svoj Buffalo i pošla ka egejskoj obali da me traži, rešena da se ponaša kao da ništa neobično nije otkrila. Tako je i bilo.

Stigla je u sumrak i našla na obali označenu joj kuću otvorenu širom, s velikim belim bikom vezanim za klin, na koji je bio nabijen svež hleb. Unutra je opazila postelju, na zidu ikonu, ispod ikone jednu crvenu kićanku, probušen kamen vezan o uzicu, čigru, ogledalo i jabuku. Na postelji ležala je mlada naga osoba duge kose, opaljena suncem, leđima okrenuta prozoru i oslonjena na jedan lakat. Duboki oluk što se spuštao duž leđa i završavao između bedara blago povijen, nestajao je ispod grubog vojničkog ćebeta. Imala je utisak da će se devojka svakog trenutka okrenuti i da će onda moći da vidi i njene dojke, duboke, snažne i sjajne na toploj večeri. Kada se to stvarno dogodilo, videla je da u krevetu uopšte nije ležala žena. Oslonjen na jednu ruku žvakao sam brkove pune meda, koji mi je poslužio umesto večere. Kada je bila opažena i uvedena u kuću, još uvek nije mogla da se otme onom prvom utisku da je u mom krevetu zatekla žensku osobu. Ali, toga utiska, kao i umora od duge vožnje, ubrzo je nestalo. Iz tanjira, koji je na dnu imao ogledalo, dobila je dvostruku večeru: za sebe i svoju dušu u slici: pasulj, orah i ribu, a pre obeda malu srebrnu paru, koju je kao i ja, držala pod jezikom dok smo jeli. Tako smo jednom veče¬rom bili nahranjeni sve četvoro: nas dvoje i naše dve duše u ogledalima. Posle večere prišla je ikoni i upitala me šta ona predstavlja.

– Televizor – rekao sam joj. Drugim rečima, to je prozor u jedan svet koji se služi matematikom različitom od tvoje.
– Kako to? – upitala je.
– Vrlo jednostavno – odgovorio sam. – Mašine, letilice i vozila sastavljeni na osnovu tvojih kvantitativnih, matematičkih procena oslanjaju se na tri elementa, koji su potpuno lišeni kvantitativnosti. To su: jednina, tačka i sadašnji trenutak. Samo zbir jednina čini količinu; sama jednina lišena je svake količinske samerljivosti. Što se tačke tiče, pošto nema nijednu dimenziju, ni širinu, ni visinu, ni dubinu, ona nije podložna ni merenju ni računanju. Najmanji sastojci vremena pak, uvek imaju jedan zajednički imenitelj; to je trenutak sadašnjosti, a on je takođe lišen kvantiteta i nesamerljiv. Tako osnovni elementi tvoje kvantitativne nauke predstavljaju nešto čijoj je samoj prirodi tuđ svaki kvantitativni prilaz. Kako da onda verujemo takvoj nauci? Zašto mašine načinjene po meri tih kvantitativnih zabluda imaju tako kratak vek, kraći od ljudskog tri, četiri ili više puta? Pogledaj, i ja imam beloga „bufala“ kao i ti. Samo, on je drugačije načinjen od tvog, programiranog u Laylandu. Proveri ga, i videćeš da je u ponečem bolji od tvog.

– Je li pitom? – upitala je s osmehom.
– Kako da ne – odgovorio sam. Pokušaj slobodno.

Pred vratima pomilovala je velikog belog bika i polako mu se popela na sapi. Kada sam ga i sam pojahao okrenuvši leđa rogovima i gledajući je u lice, poterao sam ga duž mora, tako da je s dve noge gazio vodu, a s dve zemlju. U prvi mah bila je začuđena kada sam počeo da je svlačim. Komad po komad njene odeće padao je u vodu, a zatim je i ona počela mene da raskopčava. U jednom trenutku prestala je da jaše bika i počela je da jaše na meni osećajući kako sam u njoj sve teži i teži. Bik pod nama činio je sve što bismo inače morali sami činiti i ona više nije uspevala da razlikuje ko joj pričinjava zadovoljstvo, bik ili ja. Sedeći na tom dvostrukom ljubavniku, videla je kroz noć kako smo prošli pored šume belih čempresa, pored ljudi koji su na obali sakupljali rosu i probušeno kamenje, pored ljudi koji su u svojim senkama ložili vatre i spaljivali ih, pored dve žene krvotočive svetlošću, pored bašte dva časa duge, gde su u prvom času pevale ptice, a u drugom padalo veče, u prvom času cvetalo voće, a u drugom iza vetrova vejao sneg. Onda je osetila da je sva težina iz mene prešla u nju i da obodeni bik naglo skreće i odnosi je u more predajući nas najzad talasima koji će nas razdvojiti…

Pa ipak, o svom otkriću nije mi rekla ni reči. U jesen, ona je spremala diplomski i kada sam joj ponudio da zajedno učimo, nije se nimalo iznenadila. Kao i ranije, učili smo svaki dan od sedam do doručka i zatim do pola jedanaest, samo što više nije nastojala da i ja savladam predmet, a ja sam ostajao i posle pola jedanaest pola časa koji su nas odvajali od knjiga. Kada je u septembarskom roku dala diplomski, nije se nimalo iznenadila što na ispit nisam i ja izišao zajedno s njom.

Iznenadila se kada me posle toga više nije videla. Ni tog, ni sledećih dana, ni sledećih nedelja, ni sledećih ispitnih rokova. Više nikad. Začuđena, zaključila je da njene procene mojih osećanja za nju očigledno nisu bile tačne. Zbunjena što ne može da odgonetne u čemu je stvar, sedela je jedno pre podne u sobi u kojoj smo godinama zajedno učili i tada joj je pogled slučajno pao na „Vedžvudov“ pribor za čaj, koji je još od doručka stajao na stolu. Tada je shvatila. Mesecima iz dana u dan s ogromnim naporima i beskrajnim gubljenjem vremena i snage radio sam s njom samo da bih svakog jutra dobio topao doručak, jedini obrok koji sam mogao sebi priuštiti tokom tih godina. Shvativši to, upitala se još nešto. Je li mogućno da sam je u stvari mrzeo?

Na kraju, ostaje još jedna obaveza: da se, kako je u početku obećano, junacima ove povesti podele imena. Ako se čitalac već sam nije setio, evo i te odgonetke. Moje ime je Balkan. Njeno – Evropa.

Milorad Pavić: „U Kopitarevoj gradini“

Related image

U Kopitarevoj gradini mesečina ima postavu
Klupe mašu repom i duva vetar
Što umesto šešira odnosi imena
Ljuba ih Simović i ja čuvamo
Uvijena u gustu hranljivu kišu
On svoje u bradi ja svoje u zubima
Za leđima u mraku nam reži Vukovo ime
I čeka vlasnika.
Sa ustima punim kafe iz „Tri šešira“
Puštamo petlovima krv
I razgovaramo o jednom praocu vetru
naslikanom na fresci u Mileševi.
Ptice i poslednji listovi
Sleću na svoje senke izgubljene u mraku
Govoreći im:
Eto kako se treba potpisivati na zemlji.

.

Moj poznanik, Dunavski Buzukije, čiju ste pesmu upravo čuli, upoznao me je sa ovom Pavićevom pesmom, a kako je često sa sobom nosio gitaru, znao je spontano i da zasvira na mestu na kome bismo se našli.

Jednom je to učinio u parku kod Studentskog kulturnog centra, dok sam ja sedela na klupi i čitala poeziju Vladimira Buriča. Pojavio se niotkuda, doneo falafel i koka kolu, a kada smo jeli i razmenili utiske o Buriču, on je zasvirao kompoziciju Erika Satija na gitari.

Drugi put je to bilo, ne u sred nedeljnog podneva kao prvi put, već oko ponoći, na klupi u centru Beograda, u Kopitarevoj gradini. Tada je sa sobom, osim gitare, doneo i poseban špil tarot karata koji je baš toga dana kupio, kao i knjigu koja je uz njega išla.

Odlučila sam tada da nasumično izvučem jednu kartu, pa posle da o njoj meditiramo. Desilo se da mi je te večeri pripala karta koju je i Andre Breton, kažu, najviše voleo: Zvezda. Tada je i odsvirao ovu pesmu, a bilo mi je zanimljivo što sam i Ljubomira Simovića, pesnika koji se pominje, često sretala baš u tom kraju, u blizini Bajlonijeve pijace.

Dobila sam ideju da kupim svoje tarot karte posle jednog ispita kada me je profesorka pitala koja se tarot karta pominje ili na koju kartu aludira Eliot u svojoj poemi „Pusta zemlja“. Tada me je i pitala znam li nešto o tarotu. Do tada nisam uopšte obraćala pažnju na tu pojavu tako da sam ostala bez odgovora.

U međuvremenu sam nabavila karte i čitala o njihovom istorijatu, ali i mogućim značenjima velike i male arkane. Ubrzo sam shvatila da one, njihova istorija, kao i ono što je prikazano na njima, pokreću u meni niz asocijacija koje me podstiču da pišem. Tako sam ja posvetila jednu svesku tim razmišljanjima, meditacijama nad nedorečenim slikama na kojima je krajnje jednostavno prikazana određena radnja ili osoba. Međutim, to isto možemo reći i za hijeroglife. Jezik izražen kroz slike gde, za razliku od govornog i pisanog jezika, ne postoje normativna i utvrđena lingvistička pravila. Stoga, tarot karte ne mogu da računaju na svog Šampoliona.

U nastavku sledi sve ono što je u vezi sa tom večeri: fotografije, odlomak iz knjige koji smo tamo čitali (a koji sam ja kasnije zapisala u pomenutu svesku), kao i moja meditiranja na temu mogućeg značenja sedamnaeste karte tarot špila. Takođe, prenosim i svoje sećanje na to veče koje sam zapisala nekoliko meseci kasnije.

Moje sećanje

O Kopoitarevoj gradini, Pavićevoj pesmi i tarot karti Zvezda

Događaj o kome želim da pišem, a u vezi je sa mojom odlukom da pišem o tarotu na svoj način, u cilju meditacije i vežbe stila, podjednako koliko i misli, zbio se u maju ove godine (2015), na samom početku meseca. Tada sam još uvek radila pa sam se uveče, posle posla, našla sa prijateljem. Šetali smo gradom (moje omiljene noćne šetnje), kupili falafel (koji obožavam da jedem) i odlučili da predahnemo na, verovatno, izrazito ezoteričnom mestu u gradu (bar ako je verovati Miloradu Paviću) – Kopitarevoj gradini. Tu je i nastalo nekoliko zanimljivih fotografija. Povod viđanja bila je kupovina knjige o tarotu, uz koju je bio i špil karata, marseljski tarot. Drug je već snimio pesmu na osnovu Pavićeve pesme u kojoj on i Ljubomir Simović, u Kopitarevoj gradini, prisustvuju neobičnim događajima: klupe mašu, vetar umesto šešira odnosi imena… Mesec ima postavu, to mi je zvučalo zanimljivo… Kopitareva gradina je mali kvart u centru Beograda, poput većeg unutrašnjeg dvorišta, okružen novim zgradama i starim kućama, u koji se, poput nekog prirodnog korita, sliva nekoliko ulica. Tu su i klupe, večernji šetači pasa, drveće, poneki prostor koji svetli, poput niske zvezde.

Onaj čije lice ne svetli nikada neće postati zvezda. – Vilijam Blejk

Srećna, progutah zvezdu. – Vislava Šimborska

Želim da odevam žene u konstelacije. – Koko Šanel

Namerno sam prekinula deskriptivni niz trima izrekama koje se tiču različitih konteksta u koje su zvezde uvedene kao slika, kao simbol, kao san. Te večeri nebo nije bilo puno zvezda, prozori oko nas, kao i prigušene ulične svetiljke, bili su poput praha koji pluta u etru, na svom putovanju od zvezda do naših duša. Naša prapostojbina su zvezde. Mi smo njihov odraz, kao pred ogledalom podižemo glave visoko i gledamo u nebo, u raspored konstelacija, u heroje koji su nagrađeni, odlikovani najvećom zaslugom, ogrlicama satkanim od dijamanata koji čine sazvežđa koja imaju njihova imena i lik, sećajući, podsećajući, učeći posmatrače o vrlini, o dužnosti, o žrtvi, o zasluzi, o cilju, idealu koji je iznad sopstvenih interesa. Zvezda je u nama i tako nam, poput fenjera iznutra, poput lampe u sobi, obasjava unutrašnjost čiji delići tek svetlosti isijavaju kroz naše oči.

Meditacija na Tarot kartama – Zvezda

Veoma je bitno za značenje jedne karte gde se nalazi. Sam tarot je narativ, priča u slikama i bitno je šta karti prethodi, a šta joj sledi. Stoga, ako bismo pozicionirali zvezdu, videli bismo da se ona nalazi u sredini, između karte koja se zove Kula i karte koja se zove Mesec. Zvezda dolazi posle groma koji udara u Kulu (ona se može tumačiti kao Vavilonska kula ili kao Vatikan). Sa druge strane, ona započinje jedan simboličan, gradacijski niz. Posle nje sledi karta koja se zove Mesec, pa karta koja se zove Sunce.

Zvezda dolazi posle groma koji udara u kulu sa koje padaju ljudi. Vlada mrkli mrak. Zadnji dan čiji se plamen ne tuli. Ipak, vatra koja je do tada uništavala objediniće se u formu zvezde, a ona je nalik novom početku. Tu prevladava jutro. Posle noći kule, naga žena obasjana je svetlošću. Sve simbolizuje ponovno rođenje. Devojka vodu iz vrča vraća u more. Iz drugog vrča vodu prosipa po zemlji. Reke i mora. Voda iz vrča (vodi tu nije praizvor i postojbina) vraća se u izvor. Jedinstvo i ravnoteža – jedna noga nage devojke je na vodi (na njenoj površini, ne u samoj vodi), druga je na zemlji. Na karti vidimo osam zvezda (trebalo bi u rečniku simbola proveriti značenje broja osam). Tu je i jedna ptičica na grani, podignutih krila. Vraća se poreklu (kreaciji) ono što mu pripada. Nadahnuće.

Odlomak iz knjige

Simboli: Nagost u ovoj karti je simbol ispunjenja i čistote. Odeća više nije potrebna, žena nema šta da sakrije. Ako vaza sa leve strane prikriva njen polni organ to znači da je on skladni deo njenog tela, u skladu sa prirodnim silama. Svojim levim kolenom oslanja se na materiju, zemaljsku snagu. Promena kojoj je Umerenost (XIV karta) utrla put ostvaruje se ovom kartom. Zvezda je u toj meri oduhovila svoju osećajnost da je lišena svakog osećanja posedništva. Sada, treba da prihvati načelo ravnomernosti u životu, u stvari da vraća sve ono što joj je dato na raznim poljima. Drugi treba da se okoriste njenim iskustvima, njenim znanjem. Ništa ne nestaje, energija je nedirnuta, ali su pozitivne i duhovne strane primerene materiji (sadržaj vaza prosut u reku) i te snage treba da se kreću slobodno i neprimetno.

Drvo kao da podseća na drvo života kabalista, kao i osam zrakova centralne zvezde. Za njih je centar drveta života mistično sunce pošto osam simboličnih puteva vode tom centru. Karte tarota koje se na njih odnose su: Đavo, Umerenost, Pravda, Pustinjak, Car, Sveštenica i Zaljubljeni. Ovih osam karata prolaze kroz mrak koji nekad duže a nekad kraće traje, zavisno od napredovanja osobe. Cilj tog kretanja je Zvezda.

Zvezde sa desne i leve strane su sedam planeta (načelo duše i duha) koje su poznavali stari narodi: Sunce, Merkur, Mars, Saturn, Jupiter, Mesec i Venera. Venera koja je ispod velike zvezde utiče na ovu kartu.

Crna ptica koja se nalazi na drvetu, pozitivna u meteriji, predstavlja plodonosnu inspiraciju.

Upotreba: Osoba koja ima ovu kartu u svojoj liniji života ili koja je često izvlači jednog će trenutka imati veliku šansu, u stvari, to će biti neka zasluga iz prošlosti koja je najzad donela svoje plodove, verovatno u nekom manje obećavajućem životnom periodu. Ona predstavlja ruku koja se pruža prema nama u trenutku bola i ako karte koje je okružuju nisu baš povoljne, Zvezda otvara vrata sreće i nade.

Umetniku, piscu, stvaraocu na bilo kom polju ona donosi nadahnuće. Treba poći putem koji označava karta koju gleda figura sa svoje desne strane. Zvezda predskazuje susret sa srodnom dušom, sa bićem koje će nas dopunjavati. Osećajne težnje su srećne i zdrave.

Jednom reči, Zvezda predstavlja kreativnu snagu mašte i svesti koja se budi na najvišim nivoima. Običnim rečima izraženo, to je karta sreće, ali ona ne dolazi zbog nekog neobjašnjivog razloga već pre zbog neke zasluge iz prošlosti. Ona je, u svakom slučaju, kraj iskušenja.

Kada je okrenuta naopako ne gubi svoje vrednosti već ukazuje na čekanje ili na suviše spor ili brz način života.

Kabalističke veze: Znak Vodolije, posebna vrsta smole, ametist, sve nijanske ljubičaste, paun, kokosovo drvo, bagrem, predeli pored izvora.

Ljubomir Micić: „Hvala ti, Srbijo lepa“

Image result for ljubomir micic

Dugo sam snevao o tebi. Celo bolno detinjstvo i celu mukotrpnu mladost – ratova i revolucija… A danas?… Zablude praznog nacionalizma i moji snovi o geniju moje rase, razbijeni su grubo i svirepo. Ti si ih razbila, ti si ih sama uništila svojom masnom pesnicom. (Nema genijalnih rasa – ima samo genijalnih ljudi!) Istina je, bio sam sumanut posle prvog sudara. Jer najteže je podneti od onoga koga se najviše vole. A ja sam te dugo voleo, jer su te toliki prezirali i mrzeli, gori od tebe. Pa ipak, osvestio sam se osnažen i uzvišen. Pobedio sam te u sebi i pregoreo u zoru jednog letnog dana, u blizini neba, u blizini meseca, pod onim istim zvezdama, koje od iskona padaju nad mojim Balkanom. Hvala ti, Srbijo lepa! … Ne zameri Srbijo: ja ne mogu da laskam tvojoj umišljenoj lepoti, kao tvoji pripuzi i pelikani. Ja ne umem da muzem steone države. Ja nisam tvoj strvinar ni tvoj sisavac. Ja sam samo pesnik, slobodan i nov… Zašto smo ti mrski svi mi, koji ne umemo da pužemo ispred tvojih nogu? … Najzad, zašto su žandarmi i političke partije i njihovo zakonito čedo korupcija – srž tvoje kulture i civilizacije? Ua! … Ljuto nas peku sve tvoje patnje i tvoji bolovi… A slava tvoje dične demokratije dovodi nas do najdubljih očajanja… Hvala ti Srbijo lepa!

Fotografija: Ljubomir Micić, Pariz, 1932.

Ivo Andrić: „Jelena, žena koje nema“

Od samog početka

U tišini i nepomičnom vazduhu letnjeg dana javi se odnekud neočekivan i nevidljiv pokret, kao zalutao i usamljen talas. I moj napola otvoren prozor kucnu nekoliko puta o zid. Tak-tak-tak! Ne dižući oči sa posla, samo se nasmeših kao čovek koji zna dobro sve oko sebe i živi mirno u sreći koja je iznad iznenađenja. Bez reči i bez glasa, samo jednim pokretom glave dadoh znak da je šala uspela, da može ući, da je čekam sa radošću. Tako ona dolazi uvek, sa ljupkom šalom, sa muzikom ili mirisom. (Muzikom slučajnog, usamljenog zvuka koji izgleda neobičan i značajan, mirisom celog jednog predela ili severca koji nagoveštava prvi sneg.) Ponekad čujem posve nejasan razgovor, kao da pita nekoga pred kapijom za moj stan. Ponekad vidim samo kako pored moga prozora mine njena senka, vitka, nečujna, i opet ne okrećem glave niti dižem pogleda, toliko sam siguran da je to ona i da će sada ući. Samo neopisivo i neizrecivo uživam u tom deliću sekunde.

Naravno da posle nikad ne uđe niti je ugledaju moje oči, koje je nikad nisu videle. Ali ja sam već navikao da je i ne očekujem i da sav utonem u slast koju daje beskrajni trenutak njenog javljanja. A to što se ne pojavljuje, što ne postoji, to sam prežalio i preboleo kao bolest koja se boluje samo jednom u životu.

Opažajući i pamteći danima i godinama njeno javljanje u najrazličnijim oblicima, uvek čudno i neočekivano, uspeo sam da nađem u tome izvesnu pravilnost, kao neki red. Pre svega, priviđenje je u vezi sa suncem i njegovim putem. (Ja to zovem priviđenjem zbog vas kojima ovo pričam, za mene lično bilo bi i smešno i uvredljivo da svoju najveću stvarnost nazivam tim imenom, koje u stvari ne znači ništa.) Da, ona se javlja gotovo isključivo u vremenu od kraja aprila pa do početka novembra. Preko zime vrlo retko, a i tada opet u vezi sa suncem i svetlošću. I to, kako sunce raste, tako njena javljanja bivaju češća i življa. U maju retka i neredovita. U julu, avgustu gotovo svakodnevno. A u oktobru, kad je popodnevno sunce žitko i kad ga čovek pije bez kraja i zamora kao da pije samu žeđ, ona se gotovo ne odmiče od mene dok sedim na terasi, pokriven pletivom sunca i senki od lišća. Osećam je u sobi po jedva čujnom šuštanju listova u knjizi ili po neprimetnom pucketanju parketa. Ali najčešće stoji, nevidljiva i nečujna, negde iza moje senke. A ja satima živim u svesti o njenom prisustvu, što je mnogo više od svega što mogu da daju oči i uši i sva sirota čula.

Ali kad počne da se skraćuje sunčeva staza i lišće da biva ređe, a na jasnoj kori drveta ukaže se munjevita veverica koja već menja dlaku, priviđenje počinje da se gubi i bledi. Sve su ređi oni sitni šumovi koje sam navikao da čujem iza sebe u sobi, potpuno nestanu šale za koje znaju samo bezbrižnost mladosti i večiti svet snova. Nevidljiva žena počinje da se utkiva u moju senku. Nestaje i umire kao što nestaju aveti i priseni, bez znaka i oproštaja. Nikad nije postojala. Sad je nema.

Poučen svojim dugim iskustvom, ja znam da ona spava u mojoj senci kao u čudesnom logu iz kog ustaje i javlja mi se neredovno i neočekivano, po zakonima kojima je teško uhvatiti kraj. Vidljivo i nepredvidljivo, kako se samo može očekivati od stvorenja koje je i žena i avet. I potpuno isto kao sa ženom od krvi i mesa, i sa njom dolaze na mahove u moj život sumnja i nemir i tuga, bez leka i objašnjenja.

Tako prošle jeseni. Nastupio je kraj oktobra. Čini mi se da je bio poslednji dan toga meseca. Već drugi dan kako duvaju neki vetrovi. Ne smiruju se ni noću, kao dželati koji imaju da se obračunaju sa cvećem, lišćem, grančicama. Prate ih neke stroge kiše kao njihovi pomagači. Na zapadnom nebu neko mračno crvenilo, kov na njemu, hotelske etikete jarkih boja i, kao modrice na telu, tragove nosačke nestrpljivosti i dana i noći provedenih u furgonima. Odjednom mi se učini da na niklovanom zatvaraču vidim plavu žensku vlas. Skočih. Upletena čvrsto u bravu, to je bila jedna jedina vlas, plava, tvrda kao otkinuta žica. Nisam smeo da priđem i da je se dotaknem, jer u tom trenutku protrnuh istom onom jezom od pre dva meseca, u predsoblju alpskog hotela.

Dakle, ipak je neko morao ležati na tim koferima sa prosutom kosom i licem u dlanovima! Kružio sam oko svoga otkrića nekoliko trenutaka, a zatim, kao po naredbi, prenesoh opet sto na staro mesto, zajedno sa lampom i hartijama. Iza mene ostade niša u polumraku. Nagonski sam se povlačio iz te mučne igre koju nisam tražio i u kojoj nisam gospodar.

Bilo mi je još hladnije. Usiljavao sam se da ne mislim na malopređašnje otkriće. I kad sam u tom uspeo, morao sam uvideti da nisam sposoban da mislim ni na šta drugo. Nikad nisam voleo preteranu osećajnost ni ta polujasna, sumnjiva stanja duha u kojima nas uobrazilja tako lako odvodi na svoje pogrešne i jalove puteve. Zato me je cela ova igra srdila i mučila. Da bih joj se osvetio, hteo sam da je kaznim prezirom, da se ne bavim njome i da je ne proveravam više. U stvari, morao sam neprestano da mislim na taj svoj prezir, i mučio sam se i dalje. Ništa nije pomagalo. Ostajala je postelja, koja kao grob pokriva zaboravom i leči svaku muku, iako manje savršeno. Ah, kad bi leći bilo isto što i zaspati, život ne bi bio ovo što jeste: smrt bez mira i izvesnosti. Dalji i nedostižniji od najvećeg blaga i najsmelijeg svetskog rekorda, san je ležao negde u daljini, okean sna, a ja sam ginuo za jednom jedinom kapi njegovom. Zaspati, spavati snom bez snova, mrtvim snom, u kom nema ni kofera, ni plača, ni ženske kose, ni žena, stvarnih ni avetinjskih! Tama i uzaludan napor da zaspim zamoriše i zaludeše moju svest do te mere da sam počeo da gubim predstave o dimenzijama sopstvenog tela. Moja rođena podlanica, na kojoj je počivao moj levi obraz, dolazila mi je kao vrela pustinja bez granica, bez travke i vode. U zamorenoj svesti činilo mi se da od nezapamćenih vremena ležim ovako i da je misao na vlas plave ženske kose samo jedan od bezbrojnih snova koje snivam, ležeći budan. Ta misao mi dade snage da se otrgnem i da upalim elektriku.

Kako je malen i zbrkan svet opipljivih stvari prema vrelim, nedoglednim regionima nesanice! Kako je mutno i ružno ono što otvorene oči mogu da vide! Vrtlog koji je bolna zemna svetlost naglo otvorila preda mnom kružio je sve sporije. Najposle, sve se stvari zaustaviše, svaka na svome mestu: vrata, veliko ogledalo, divan, pisaći sto, telefon.

Ustadoh. Nesigurnim korakom deteta koje zna imena predmeta oko sebe, ali ne i sve njihove osobine, prođoh kroz tu stvarnost nižeg reda. U dnu sobe zapalih još jednu, zidnu, lampu. U niši je ležao prtljag, nepomičan i obasjan. Pogled mi je pao na dve niklovane brave najvećeg kofera, prelećući s jedne na drugu. Ni traga od neke ženske kose. Zapalio sam i stolnu lampu i seo na stolicu na kojoj sam sedeo pre spavanja, kad sam ugledao vlas kose kako podrhtava. Sa toga mesta video se na levoj bravi savijen i tanak refleks svetlosti i ličio je na vlas plave kose. I to je bilo sve.

Pogasio sam, ponovo, redom, svetlosti i prišao postelji, koja je pod sjajem male lampe na noćnom ormariću izgledala kao ratište ili tragični predeo velikih geoloških poremećaja. Ispravio sam jastuke i poravnao čaršav, kao arenu za noćne borbe, ugasio i poslednju lampu, i legao. U takvom jednom trenutku mora da se prvi put javila čoveku misao o uskrsnuću iz mrtvih. Osećao sam se satrven i malen, bedni ostatak onoga čoveka koji je sinoć oko deset sati ušao u ovu sobu i seo da radi, prevaren i unižen, i to dva puta, jedanput od prisena, drugi put od jave. To što je, posle svega, još ostalo od mene moglo je da leži mirno, kao ljuštura pojedene školjke, koju niko ne dira. I zaspao sam brzo i tvrdo, ali to nije bio onaj san koji sam toliko žudeo pre moga ustajanja. To je bila nesvest nepotrebnog i odbačenog tela.

Sva iskušenja, sva ispaštanja i sve patnje u životu mogu se meriti snagom i dužinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovo pravo područje. Dan je samo bela hartija na kojoj se sve beleži i ispisuje, a račun se plaća noću, na velikim, mračnim i vrelim poljima nesanice. Ali tu se i sve rešava i briše, konačno i nepovratno. Svaka preboljena patnja nestaje tu kao reka ponornica, ili sagori bez traga i spomena.

Zima je odmicala. Čudna i mučna stvar sa plačem nad koferima i kosom u bravi od nikla bila je srećno zaboravljena. Priviđenje se javljalo retko. Jednog svetlog jutra stajao sam pred ogledalom i češljao se. Tada mi se učini da između mojih prstiju i pramenova kose, kao iza rešetaka, spazih Jelenu kako prolazi kroz sobu iza mene. Minu kao nejasna senka duž celog ogledala. I pre nego što sam mogao da je dobro sagledam, izgubi se u onim brušenim krajevima stakla gde se lome zlatni i modri refleksi zimskog jutra. Neki dan sam odšetao izvan varoši. Zaustavio sam se na obali reke i sišao niz kamenito korito do same vode, koja je tekla mutnozelena i žustra. Zimska voda, jalovica, bez ribe, bez insekta, bez pruta i lista, bez nagrizene voćke koju su ispustila negde deca pri kupanju, oštra i nemilosrdna kao oružje. Šiprag go i rakite prozeble. Na drugoj obali, nepristupačnoj i kamenitoj, razasuti borovi. Zimsko poslepodne, koje je uvek kraće i hladnije nego što čovek misli da će biti, odjednom postade hladno i sivo. Diže se izdaleka vetar, glasnik sutona. Videh lepo kako se redom povijaju pod njim borovi na protivnoj obali. Vetar koji mi se primicao dizao je sa borova, s krša i s vode tanku senku, kao prašinu, i nosio je, kao sve gušći i tamniji talas, sve većom brzinom. Najposle je, zgusnutu u lik i ispravljenu, snese pored mene. Kad bih samo neosetno pomaknuo oboren pogled ulevo, uveren sam da bih ugledao Jeleninu ruku i kraj njenog sivog rukava. Ali ja to neću nikad učiniti. Stojim oborenih očiju i ne mičem se, sav obuzet njenim neočekivanim prisustvom. Eto, tako se javljala zimus. Tako se javila malopre, na prozoru, sa prolećnim vetrićem. Pod kakvim vidom ću je još sresti? Kuda će me odvesti ovo priviđenje, draže od svega i opasnije od svake opasnosti stvarnog života? Hoće li, kad to vreme dođe, i nju položiti zajedno samnom u grob? Ovog trenutka mislim da će ona tada, kad ja i moja senka postanemo zanavek jedno, izleteti iz nje, kao leptir iz čaure, i otići svetom da obilazi prozore živih. Tako sada mislim.

Na putovanju

Neko je počeo da govori o putovanjima. Taj razgovor je prihvatilo celo društvo. Govorili su svi, ponekad i po dvojica u isto vreme. Dobro vino koje su pili u malim, umerenim gutljajima oživljavalo je razgovor.

„Volim da putujem!“, rekao je odjednom, neočekivano i tiho, jedan mladić, ali sa osmehom u kojem je bilo nešto od prigušenog kliktanja i radosnog polaska. Uzbudio me je taj mladićki osmejak i podstakao da i ja kažem nešto o putovanju, ali u sebi. To je bio negovoreni monolog koji je, kao reka ponornica, nečujno tekao ispod njihovih glasnih pričanja.

„A ko ne voli? Razgovarajte sa ženama i mladićima, pa ćete videti. Zagledajte u dno duše starijim, smirenim ljudima, koji ne govore o svojim željama, i naći ćete istu strast, zamrlu, bez nade na ostvarenje, ali živu i trajnu. Možda bi se mogdo reći da svak voli putovanje, ili bar misao o njemu, kao svoj drugi, lepši, život. Ali ja, kad kažem da volim da putujem, imam za to stvaran i naročit razlog. Jelena, koja se tako retko pojavljuje, na putovanjima je još ponajčešće pored mene. Zato volim da putujem sam, i zato putujem često. Čim počne da zri leto, neka snaga, za koju ne znam da li dolazi iz mene ili iz svetova oko mene, digne me kao vlaga klicu put svetlosti, i ja putujem, vozim se, plovim, letim. Drugim rečima, srećan sam, jer ne bih mogao kazati gde sam. Tada se dešava, u srećnim trenucima, da se pojavi Jelena. Kako, kada, i pod kojim vidom i prividom, ne bih mogao da kažem, jer to ni sam ne mogu nikad da predvidim niti umem docnije sebi da objasnim. Dešava se da je sretnem, kao da me je čekala, već na samom polasku na put. Tek što sam se smestio u kupeu, na sedištu pored prozora (bledozelena čoja, sa belim čipkama na uzglavlju!), voz kreće i za nekoliko trenutaka napušta rastrgana i tužna predgrađa. Kad ispred velikog vagonskog prozora stanu da teku i struje površine bašta i njiva i da se u kovitlac savijaju oživele mase ograda, drveća i telegrafskih žica, ja skrenem pogled sa sedišta prekoputa, koje je prazno kao da nekoga čeka. Gledam uporno u daljinu i znam da se svi ti predeli i predmeti, koje brzina pretvara u tečnu, uzvitlanu masu, zgušnjavaju u lik moje saputnice. Gledam u daljinu, u tamnu crtu hrastove šume u dnu vidika ili u majur koji se ocrtava pola na zemlji a pola na nebu, a u isto vreme znam da tu, prema meni, već sedi i sve stvarnije biva stvorenje čije mi samo prisustvo pričinja neizmernu radost koja raste u neproračunljivoj proporciji, sa svakim minutom. Zar onda nije svejedno gledati u daleku tačku na obzorju ili u lice ženi koja nastaje preda mnom? Jer radost zbog njenog sve osetnijeg prisustva, zbog toga što ona postoji takva kakva jest i što je meni dano da je gledam i imam pored sebe, tolika je i tako strahovito brzo raste, da plavi i briše naše likove, predele i daljine oko nas, preliva se preko oštre crte na kraju vidika i daždi negde po svima svetovima. A veliko čudo te radosti i jeste u tome što svakog trena mogu da zaustavim tu plimu sreće i da je vratim i ograničim na naša dva tela i na uski prostor kupea u kojem se vozimo. A već nekoliko sekundi posle toga, poplava sreće počinje ponovo, i u njoj iščezavamo nas dvoje, i kupe, i vaskoliki beli svet sa nama. Tako me u zamasima koji obeznanjuju nosi ta vasionska ljuljaška od jedne savršene sreće do druge, od Jeleninog i mog prisustva do nestanka i nas i svega sa nama u sreći opšteg postojanja. I ni na jednoj tački toga beskrajnog luka nema zastajanja ni za trenutak, jer se uvek ili penjemo ili spuštamo. Da, tu je sada Jelena, u uglu mog oka, na kraju širokog vidika koji se topi, kreće i ruši u brzacima i slapovima – nepomična i nema, ali već živa i stvarna. Široko, vedro i slobodno gledanje njenih očiju koje nastaju nije se još izoštrilo i saželo u određen pogled. Tako mlade žene iz svog tela, koje ima svežinu planinskog mleka i zumbulova soka, gledaju svet svojim čistim, mirnim očima. Te oči koje se kreću polagano i menjaju izraz neosetno, kao nebo boju, liče na deo globa koji, prigušeno osvetljen iznutra, nagoveštava nepoznate a sluđene delove kontinenata i okeana. Pogled tih očiju nije nikad počivao samo na meni, i ja sam mogao na neobjašnjiv način da uživam u svemu onom što one vide u isto vreme dok gledaju u mene, jer te oči su prostirale ispred sebe nepoznate krajine nevinih svetova u kojima se gubio i moj gledani lik. One su se kretale i svetlele sa ravnodušnom tačnošću nebeskih mena, a u isto vreme zbunjivale moja čula i zavodile ih na neslućene staze i u zanosne varke. Samo retko u životu, pred najvećim i izuzetnim prizorima koje, udruženi, zemlja i nebo prostiru pred nama, nastupala je kod mene ista igra i zamena pojačanih čula i njihovo neograničeno umnogostručavanje, sve do istovremenog osećanja pojava koje inače, izvan tih prazničnih trenutaka, upoznajemo i osećamo samo izdvojeno i ponaosob. (Takvi trenuci nemaju imena i ostavljaju samo bled trag docnije, u sećanjima naše svakidašnjice.)

Tako sam nekad, dok sam, stojeći na visini od tri hiljade četiri stotine metara, gledao iznad sebe glečere i na njima sunčev sjaj koji izgleda nepomičan, odjednom čuo kako se iz njih diže beskrajno tanak šum, muzika jedna koju uho teško može da razabere a nikako ne ume da zadrži. Tako sam, opet jednom, za jesenjeg dana bez sunca, pod sivim nebom, stajao izgubljen u stepi koja se sterala od mojih nogu do neodređene crte nebeskog svoda. I dok sam osluškivao kako tiho i oštro šumi i cvili trava koju vetar povija u tankim sivim talasima, video sam odjednom na prevojima tih beskrajnih talasa neki sjaj koji oko, naviklo na dotadašnje pojave i vidike, jedva može da uhvati i primeti, a koji kao da ne dolazi od sunca.

Na ovakvim putovanjima sa Jelenom takve, inače retke, zamene čula bile su neprestano i potpuno mogućne, i ostvarivale se lakoćom sna i brzinom misli. Tako je bilo i sada.

A kad nas je sunce, na jednoj okuci, zaobišlo i javilo se na Jeleninoj strani, ona zaklopi za trenutak oči. Tada sam ugledao njene teške i čudne očne kapke, ispod kojih su živeli i sopstvenim plamenom sijali svetovi od kojih su trepavke, ne uspevajući da zadrže sav sjaj, bleštale tankim odsevima žeženog, zagasitog zlata u čudesnim prelivima.

Dok je tako držala sklopljene oči, ja sam posmatrao njeno čelo, obraze i vrat. Oko njih je, kao letnja jara oko voćnih plodova, treptao neoivičen oreol moćnog ali jedva vidljivog sjaja, i gubio se na krajevima u pokrenutom i žitkom predelu koji brzina vožnje nosi, kida i rasipa u očima putnika. Tako smo, prelazeći prostor, dugo ćutali; ona po zakonu svoga bića i postanka, a ja u neizrecivoj slasti njenog prisustva, koja je rasla i prelivala se i odnosila sa sobom sve što se moglo pomisliti ili reći.

Samo u jednom trenutku nisam mogao odoleti želji. Zaboravio sam se i prekinuo za sekund ćutanje, tek toliko koliko je trebalo da joj sa pola reči kažem kako sam neizmerno srećniji od svih ljudi na zemlji, koji svoj dan i svoju noć, svoj hleb i svoj log dele sa avetima, a ne kao ja, sa istinskom ženom savršenog bića i lika. To je bilo dovolno da žena, koja je za mene oličavala u sebi snagu i lepotu sveta, nestane kao priviđenje.

Prema meni se, u ritmu brzog voza, nihalo prazno sedište, kao grana sa koje je ptica odletela. Vagonski prozor uzalud je hvatao i kosio sve nove predele u sve novoj igri svetlosti i oblaka. Sve to je proticalo i odlazilo nekud u bezobličnim, tečnim masama. A ja sam putovao kao brižan samac, što sam bez Jeleninog prisustva u stvari uvek i bio.

A biva da se Jelena javi i drugom prilikom i na drugi način, ali uvek na putovanju, uvek čudno i neočekivano.

Dešava se da nam u stranom gradu, na povratku, ostane koji sat vremena između dva voza, ili između voza i aviona, ili broda i voza. Tu sati imaju uvek naročitu boju i naročito mesto u našem životu.

Sunčano popodne iza kiše. Stvari su u garderobi, u džepu je vozna karta za dalje putovanje, večeras. Sav raniji život iza mene je, sav budući tek preda mnom. Stvara se prazno područje potpune slobode. Tu se dobro živi. Ništa nije ni kako je bilo ni kako će biti, nego onako kako bi moglo biti i kako, nekim čudom, i jeste. Sav život je odjednom postao čvrst, jasan, bezimen, osetan samo po onom što vredi sam po sebi. Sve ima naročito značenje i vrednost, i ono što čovek pomisli, i ono što pogleda, pomiriše ili okusi. Sitnice i slučajni susreti imaju u takvim prilikama često izgled značajnih stvari i velikih doživljaja.

Brzo i zadihano idem iz ulice u ulicu, razgledam izloge, spomenike i zgrade, kao da ću moći sve poneti u sećanju. Svraćam u radnje i kupujem sitnice, poklone koje ću poneti prijateljima kod kuće. Uzbuđen sam kao da otimam od života, kradem od smrti. Nosim poklone za druge, a idem pun radosti, kao da to mene sa svih strana darivaju nekim dragocenim predmetima i uz njih pogledima i osmejcima koji vrede hiljadu puta više od predmeta. Prolazim nepoznatim gradom kao raskošnim tuđim voćnjakom. Razgledam, pazarujem, izvinjavam se, zahvaljujem. A preda mnom je stalno utvrđen sat i minut moga odlaska.

Ušao sam u jednu veliku, bogato uređenu papirnicu, punu sveta, koji je na dvoja velika vrata neprestano ulazio i izlazio. Bilo je doba godine kad dani počnu primetno da kraćaju. Napolju je bilo još prilično vidno kad su u radnji planule svetlosti, sve odjednom, i celu prostoriju prelile mlečnim sjajem, u kojem su oživeli svi predmeti, raznobojna roba po tezgama i rafovima i lica kupaca i prodavačica. U tom trenutku ugledao sam Jelenu. Išla je put kase da plati. Prodavačica je napustila svoje mesto i pratila je, ne odvajajući očiju od nje. Žena na kasi primila je rasejano novčanncu, a kad je htela da vrati ostatak i podigla pogled do Jeleninog lica, odjednom je ustala i stojeći predala joj novac. Jelena se zaputila ka izlazu, a mala prodavačica išla je za njom sve do vrata, sa očitom namerom da ih otvori. Ali je u tom pretekao jedan stariji nameštenik, koji se slučajno desio tu. Gledajući Jelenu u lice, otvorio je širom vrata i rekao glasno i radosno:

„Neka, ja ću zatvoriti!“

Žena za kasom jednako je stajala i gledala za Jelenom.

Bio sam potpuno zanesen gledajući kako se svak kao čarolijom menja čim pogleda Jelenu u lice. Tek kad su se vrata za njom zatvorila, setio sam se da pohitam i da joj priđem. Na nesreću, nisam još bio platio. Brzo sam istresao novac pred ženu na kasi, koja je hladno prelazila pogledom preko mene kao preko brojke u dugom nizu brojaka. Gurajući se i saplićući, istrčao sam napolje. Gledao sam levo pa desno. Svet je vrveo širokim trotoarima u oba pravca, sredinom su milela kola u neprekinutoj povorci. Bio je dvosmisleni prelazni čas između dana i noći. Sve je bilo osvetljeno, a ipak nejasno i nerazumljivo. Činilo mi se da pored mene prolazi povorka sa maskama na licima. Gde se tu izgubila Jelena? U kom pravcu je krenula? Kako da je nađem? – Učinio sam ono što je najgore i najnerazumnije. Krenuo sam levo, probijao se grubo i zagledao svakoj ženi u lice. Onda sam se opet vratio pred radnju i pošao desno. Kad sam izgubio svaku nadu, vratio sam se na polaznu tačku. Tu sam stajao još jedno vreme, kao čovek koji je nepovratno izgubio ono do čega mu je najviše stalo. Sve je bilo maglovito i neodređeno, samo jedno je bilo jasno: da se sa takvim gubitkom čovek ne može pomiriti.

Još dugo sam krstario tim živim i prometnim delom grada, vukući svoje paketiće i unezvereno gledajući oko sebe. Na mahove bi mi se pričinilo da za ugao zamiče Jelena. Potrčao bih naglo i tamo nalazio – neku nepoznatu ženu. Zastajao sam postiđen. Ali malo docnije opet bi mi se učinilo da se u gomili, na protivnoj strani ulice, nazire Jelenin stas. Pretrčao bih nepropisno i – uzalud. Sve me je varalo. Sve sam više gubio poverenje u svoje oko i svoj korak. Izmučen i umoran, stigao sam na stanicu pred sam polazak voza. Uzeo sam svoje stvari, smestio se u avetinjski osvetljenom kupeu. Paketiće od kupovine složio sam u svoj kofer. Činilo mi se da sam se udvojio i da vidim sam sebe kako dugo sedim nepomičan sa koferom na kolenima, pitajući se neprestano da li je to zaista mogla biti Jelena, a zatim čvrsto i nervozno pritišćem njegove dve brave, koje pri zatvaranju kažu metalnim glasom, jedna: da!, a druga: ne! Prolazimo kroz vlažnu tamu i pust, neosvetljen predeo. Jelena se neće više javiti. Mrak, vlaga. To nije njen element. Preda mnom je noć bez sna, nedogledna, jarosna, ubilačka pustinja. Čini mi se da je živo biće neće preživeti ni videti joj kraja. A meni valja živeti, i čekati. Živeti sa nadom, u čekanju. Pa i bez nade.

Do dana današnjeg

Odavno sam primetio da se Jelena javlja sve ređe, sve nejasnije, ali dugo mi je trebalo da priznam sebi tu činjenicu. Da to ne bih mogao učiniti, ja sam se zadovoljavao sa malo, sa sve manje, nadajući se uvek višem.

Tako sam celo jedno leto živeo od jednog jedinog nerazumljivog i munjevitog viđenja. Vozeći se u sumrak ozelenelom ulicom, jednom od najlepših beogradskih ulica, nejasno sam sagledao Jelenin lik u belini. Bila mi je okrenuta leđima. Naslućivalo se da je u jednom od onih položaja koji su neobični i u kojima se čovek ne zadržava dugo. Po njenom stavu i držanju činilo mi se da nekom tamo hoće da dovikne još nešto ili da glasno pozdravi nekog u dalini, ali joj ni tada glasa nisam čuo, kao nikad pre ni posle. Ma šta da je bilo, izgledala mi je veličanstvena tako raskrilena u prostoru, sa telom koje se pokorava nekoj meni nepoznatoj potrebi, i koje je celo predano usrdnom naporu da nekom ko odlazi, a koga, zagledan u nju, ne vidim, dade još nešto od sebe, da od njega zadrži nešto, ma i najmanje, koliko noć i daljina dopuštaju.

Sve sam to video u jednom magnovenju, kako može da se vidi kroz sumrak i senku olistalog drveća, iz kola koja jure širokom i slobodnom ulicom. Nisam ni pomislio da kočim ili da zaustavim. Naprotiv, istrgnuo sam, onako u prolazu, ceo vidokrug tog sutonskog trenutka: olistala kruna velikog drveta, pločnik, ugašeno lice bele kuće, a preko svega toga razgranat topal, letnji lik žene koja se nesvesno i nepoštedno predaje nečem u daljini i tami – i odjurio sa njim, pritišćući gas, kao otmičar.

Posle, mesecima sam je nosio u sebi tako. Sve je bilo stalno tu: bogat majski sumrak, koji dugo traje a u kom je sve puno života, i varoš u zelenilu, i devojka u beloj haljini, raširenih ruku, nagnuta prema nevidljivom sabesedniku – priviđenje, ali i stvarna žena sa slatkom krvi, dragim imenom, i navikama koje odgovaraju mojima. Sve je tu, preda mnom, i sve se može jesti i piti kao vino i voće. A u isto vreme tu su i moja glad i moja žeđ, ogromne do bezumlja, bez i najmanje nade da će ih ikad išta moći utažiti i ugasiti. Tako sam putovao svetom, najsrećniji čovek sa najlepšom ženom kakva se mogla samo sagledati u predvečerje dugog dana mog samotničkog leta, punog odricanja. Tek jesen je pokazala kako su plitkog korena i kratkog veka bile moje obmane. I ne samo jesen. Jelene je nestalo iz svih mojih godišnjih doba. Ni putovanja, izgleda, više ne pomažu. Ono od čega bih hteo da pobegnem ide sa mnom, pre mene stiže u mesto koje je cilj mog puta, i do čekuje me na stanici, vodi u hotel i prati po gradu. A ono što bih, sa potajnom i nepriznavanom nadom u sebi, želeo da vidim – ne javlja se više ni u snu. Jelene nema. Putovanja gube za mene draž i smisao.

Poslednje moje viđenje sa njom (čudno i nezaboravno) bilo je, istina, na jednom putovanju.

Skromnim parobrodom, u kratkim etapama, obišao sam nekoliko mediteranskih gradova. Bilo je tako lepo da se nikako nisam mogao oteti pomisli da se ja to praštam sa svim što se zove lepota i bogatstvo sveta. Ta me je misao stalno pratila, kao mukla muzika ispod svih glasova života oko mene, kao nevidljiva ali uvek prisutna senka u punoj svetlosti sunčanog podneva. Zbogom, svetlosti! U Carigradu je trebalo da se nađem sa jednim zemljakom. Urekli smo sastanak u velikoj krznarskoj radnji njegovog prijatelja Jermenina. Kad sam stigao, mog zemljaka nije još bilo. Sopstvenik radnje, mrkožut i nagrižen bolešću, ali žilav čovek i savršen trgovac, bio je zauzet. Ponudili su mi da sednem i pričekam. Tako sam imao prilike da posmatram iz blizine kako pokazuje krzna nekoj ugojenoj Grkinji, istočnjačkoj lepotici, koju prati omalen i mnogo stariji muž. Siv, nečujan i gotovo nevidljiv mladić donosio je gomile skupocenih koža iz kojih je bio studen dah sumračne magaze. Gazda je lično uzimao jedno po jedno krzno, rastresao ga i širio pred našim očima, i onda ga vešto bacao na pod, prostirući ga tačno pred noge visokoj krupnoj Grkinji, koja je stajala u stavu ukrotiteljke zverova. Pri tom je čeličnim glasom izgovarao ime životinje na turskom, grčkom ili francuskom jeziku, odsečno i poslovno. „Vizon“, „vizon safira, „vizon sago“, „indijsko jagnje“, „astrahan“, „pantera“, „hermelin“, „samurovina“. A uz svako od tih imena dodavao je jednu jedinu reč: „fino!“, „otmeno!“, „moderno!“, „retko!“ – Komad za komadom padao je na gomilu; tvrde, ubedljive reči padale su zajedno sa krznima i sve više rasle tonom i značenjem, a on ih je izgovarao u pobožnom zanosu, kao da govori: „Nebesko sunce!“, „Bog Savaot!“, „Bogorodica prečista!“ (U tamnom uglu radnje nazirala se zaista mala ikona Bogorodičina!). Siguran u sebe, svoju robu i svoju računicu, trgovac je hvatao i moj pogled, ali ja nisam mogao da odvojim oči od tih životinjskih koža.

Jedno za drugim prostirala su se preda mnom neobična krzna i sa njima šume, farme, stepe, i nepoznati predeli iz kojih dolaze. Otvarao se svet. Moje divljenje bilo je veliko i vodilo me daleko. Neko iščekivanje stalno je raslo u meni. U jednom trenutku – nisam ni razabrao ime krzna koje je trgovac izgovorio – preda mnom se prosu devičanski, obasjan predeo i u njemu, velik i izdužen, Jelenin lik u hodu. Nije bila naga, ali odevena, kao zanjihanom mrežom, samo predelom kroz koji se kretala: talasima, treputavom svetlošću sunca i vode, mladim lišćem. U tom trenutku ugledao sam je, kao nikad, u svoj njenoj veličini i lepoti.

Ne znam koliko sam je posmatrao, izgubljen i van sebe. Kad sam se prenuo, trgovac je još nabrajao: „vidra“, „sil“, „kanadska kuna“, i sve novim krznima zatrpavao moj predeo sa Jelenom.

Od tog dana više se nije javila, nikad.

Prošlo je možda zauvek vreme kad sam je viđao na svetlosti dana, prosto, očima kojima sam gledao sve ostale pojave vidljivog sveta. To viđenje trajalo je uvek kratko (padanje zvezde preko detnjeg neba!), ali sada ne traje ni toliko, a bolje bi bilo da se ovako ne javlja uopšte.

U najgorim časovima noći – a noć je bila uvek zlo vreme moga života – biva ponekad da se javi nešto kao slutnja njenog prisustva. Ne postoje četiri strane sveta, nego samo jedna, a ta nema imena. Ne zna se i ne pita se više šta je dole a šta gore, šta iza a šta ispred. Živ sam, ali u svetu poremećeiih odnosa i dimenzija, bez mere i videla. I Jelena je prisutna, ali samo utoliko što znam da negde pruža ruku kojom hoće nešto da mi doda. I ja živo želim da podignem desnicu i primim sitan, nevidljiv predmet koji mi nudi. Tako ostajemo dugo u tom bolnom položaju jednog započetog i jednog nerođenog pokreta, a ne znamo gde smo ni na čemu smo, ko smo ni kako se stvarno zovemo. Ono što je živo i jasno u mojoj svesti, to je naša želja koja je jedna. Po toj želji i znam da postojimo, ona je jedino što nas vezuje i sve što znamo jedno o drugom.

U tom se položaju ne može izdržati dugo; iz njega vode dva puta: ili u potpunu nesvest ili u buđenje. Ovog puta se budim. Budim se u svet svoga sadašnjeg života, znači: u svet bez Jelene. Živim sa ljudima, krećem se među predmetima, ali nju ne može ništa više da dozove.

Između nas je uvek bilo tako: kad je nema, onda je nema kao da se zaista nikad, nikad više neće pojaviti, a kad je tu, onda je prisutna tako kao da je to najprirodnija stvar na svetu i kao da će doveka i bez promene ostati tu. Ali sad mi se čini da je to bila obmana, samoobmana obmanutog čoveka. U stvari, ona i ne zna za mene, a ja znam samo za nju. Tako je, i tako je – istinu valja priznati – vazda i bilo. Moglo bi se reći da sam uvek živeo od sećanja na jedno priviđenje, a sada živim od uspomena na ta svoja sećanja. Pa ipak – i to treba priznati! – sve mislim da bi se mogla javiti još jednom, da bi se morala javiti. A uvek mi se čini da sam najbliži tome u toploj atmosferi koju stvara množina ljudi u pokretu.

U holu velikog hotela u R. Igranka od pet do osam. Gledao sam kako ispred mene promiču, kao da neko sporo a neprekidno meša karte, desetine, stotine lica lepih žena koje nisu Jelena. Svako od tih lica izgledalo je za trenutak kao da je njeno, a zatim je beznadno i nepovratno postajalo tuđe. I svaku od tih žena ja sam za trenutak gledao kao nju, a onda je odmah tonula i odlazila sa talasom telesa, kao mrtva, više nego mrtva, jer nije Jelena niti je ikad mogla biti to. Sve češće sam tražio i posećivao takva mesta gde se skupljaju zatalasane gomile sveta, u praznične dane, o svečanostima, na sportskim stadionima. Tu provodim sate, obuzet svojom slutnjom, posmatrajući sa većom pažnjom nepregledno more ljudskih lica nego ono zbog čega su se svi tu sakupili. Moje uzbuđenje poraste naročito pri dolasku i odlasku. Jednom mi se desilo da sam je, nošen masom koja je sporo napuštala stadion, zaista ugledao, ako se to može nazvati viđenjem i ako sve to nije samo besmislena i mučna igra bez kraja.

Najpre sa malo kolebanja, a zatim pouzdano, spazio sam njenu glavu. Vidim joj izraz lica, tajanstveno osmehnut. Očigledno ima nešto da mi kaže, ali ne može da mi priđe od ljudske gužve koja nas okružuje i deli. S naporom se probijam kroz taj narod. Sve sam bliže Jeleni. Izraz njenog lica biva sve rečitiji. Već pomišljam kako ću se naći pored nje i kako će mi bar sada reći sve što očekujem i što je odavno trebalo da mi kaže. Udvostručenom snagom joj se primičem. Najposle, najposle se nalazimo gotovo jedno pored drugog. Hoću da je pitam, očekujem da mi kaže nešto, ali se od uzavrele graje ništa ne razabire. Ljudska masa nas, kao zanjihana ljuljaška, čas primakne čas razdvoji. U trenutku kad smo bliže jedno drugom, naginjem se i zakrećem glavu, a ona mi igrom usana kazuje nešto. To je živ i vreo šapat. Po njemu, kao i po izrazu njenog lica, izgleda mi da je zaista i lepo i važno to što hoće da mi saopšti, na mahove kao da uhvatim pojedinu reč (ne zvuk, nego smisao!), ali sve zajedno – ne razumem. Grozničavo se naprežem da shvatim, i sasvim sam blizu, čini mi se, ali u tom trenutku njen šapat pada i razbija se kao tanak mlaz vode na kamenu, nečujno, i bez smisla.

Za to vreme, uskomešana gomila nas je opet rastavila. Trudim se da ne izgubim Jelenino lice; još ga nazirem; čas tone čas se pomalja na treperavoj pučini ljudskih lica. Ona mi neprestano, i uzaludno, poručuje pogledom ono što nije stigla da mi kaže. Svi moji napori da se oduprem težini mase samo me još više udaljuju od njenog lica, koje se već gubi među hiljadama drugih. Klonuo, puštam da me nepregledna povorka ljudskih talasa nosi kud hoće. Sve je potpuno kao u snu.

I ovo moram da kažem.

Bilo je zatim jedno vreme… Sam ne znam da li da o tom govorim, da li je to uopšte mogućno rečima kazati! Da, bilo je jedno vreme kad sam očekivao njeno pismo. To izgleda neverovatno i potpuno besmisleno. I jeste. Pa ipak je bilo tako. Kao u snu.

Od bezbrojnih vidova pod kojima se javljala, varala moja čula, mutila moju misao i – iščezavala, samo je taj još nedostajao! Ali ni on nije mogao izostati i, zaista, nije izostao. Kad se javila u meni ta iluzija, i kako se ustalila? To ne znam. Kad sam postavio sebi prvi put to pitanje, ja sam video samo toliko da već odavno očekujem njeno pismo, da očekujem samo to, u svakom trenutku dana i noći, na javi i u snu. A u isto vreme sam u svakom od tih trenutaka znao da neće doći, da ne može doći.

Kome se nije dešavalo, i kome se ne dešava da, na povratku, stupajući u polumračno predsoblje svoga stana, baci nemiran pogled put stolića na kojem pismonoša ostavlja poštu? Jer, mnogi od nas je mnogo puta mislio o nepoznatom ili zaboravlenom prijatelju u daljini i njegovom neočekivanom pismu sa dobrim, srdačnim porukama koje bi mogle uneti više smisla i svetlosti u naš život. To je jedna od onih neodređenih ljudskih želja i nada koje mnogog od nas prate godinama i koje se ne ostvaruju nikad, samo čine život podnošljivijim. Ali u ovom slučaju ja sam mislio o tom kao o stvarnom pismu određene ličnosti, sa određenom sadržinom.

Misao o Jeleninom pismu nailazila je povremeno, u nepravilnim razmacima i nejednakom snagom. Bivalo je da se za nekoliko meseci izgubi ili bar pritaji u meni, kao bolest za koju čovek ne zna i ne sluti. A bivalo je čitavih nedelja kad me nije napuštala ni danju ni noću. Naročito preko leta. (Jer, leto je godišnje doba kad je čovek najviše podložan proizvoljnoj igri živaca i kad se pogrešna misao najlakše useli u nas i neobičnom snagom ustali na jednom određenom predmetu.) Nije mi jedno leto zamračilo to očekivanje Jeleninog pisma! U planini, kao i na moru.

Pismo! Kad čujem u prolazu ili kad negde pročitam tu reč, ja mogu da mislim samo na nju i njeno pismo. I to pismo koje ne stiže, uništava sva ona koja primam, a koja mi živi ljudi stvarno pišu, unapred im razara smisao i oduzima svaku vrednost.

Vraćam se uveče, umoran a miran i vedar, sa planine. Prolazeći holom čujem da neko izgovara moje ime. Trčim do portira, uzbuđen tražim pismo. „Ne“, kaže čovek, „ne, to je bila zabuna, nema pisma za vas.“ I gleda me čudno. Padam od umora, ali ne mogu da spavam. Ne verujem u zabunu. Mora da je bilo neko pismo, a moglo je biti samo od nje. A kad, najposle, svedem oči i zaspim, ja ne spavam pravim snom i ne snivam kao drugi ljudi. Borim se s njenim pismom. Čujem kako šušti hartija, osećam ga pod prstima, naprežem oči i vidim, čini mi se, i slova, ali reči jedne ne mogu da razumem. Onda se pitam da li bi ona uopšte mogla da piše ovim našim ljudskim pismom. Otvaram oči, opet budan, i u tami vidim prugastu svetlost koja prodire kroz razmaknuta rebra na roletni moga prozora. I to izgdeda kao pismo sa gustim, pravilnim redovima. Pismo, ali nečitljivo.

Tako sam se ne jednom budio usred noći, sa gorčinom u ustima, sa nemirom u utrobi, kivan na sebe, na tu prokletu ženu čije pismo uzalud očekujem, i na ceo svet. Odlazio sam ka prozoru kao čovek koji traži svetlosti i vazduha, i udarao žestoko dlanom o prozorsku dasku, gnevan i rešen da jednom raščistim to pletivo od obmana u koje me zapliću moje rođene misli.

„Ne, neće se nikad javiti!“ – govorio sam sad u sebi. „Pa ona i nema ruku, ne zna šta je pero ni hartija, ni ljudska misao ni ljudska reč; ona i ne sluti da postojim, ni ja ni moj svet iščekivanja. Ni..nje same nema. Izgubio sam se tražeći je.“ – Tako sam govorio, ali sam u isti mah uviđao da time ništa nije razjašnjeno ni utvrđeno. Osećao sam samo bol u podlanici. I moja se misao po stoti put okretala i jurila u suprotnom pravcu.

„Nikad neće pisati? Ne postoji? A šta je to što me je probudilo, diglo i dovelo do ovog prozora? I šta mi, najposle, znamo šta sve postoji a šta ne? Dobro, neće i ne može pisati. Nikad. Ali kad bi sutra osvanulo njeno pismo, sa porukama…“

I krug je počinjao opet da se vrti, bez prestanka, bez milosti, i bez izlaza i rešenja.

Ono što nisam mogao da odgonetnem u snu, ja sam često pokušavao da pročitam na javi, budan. U šetnji, ili čak usred razgovora sa ljudima, odjednom iskrsne preda mnom bela hartija puna crnih slova. I ja čitam Jelenino pismo koje nisam nikad primio. Pri čitanju mi, kao nejasan šum iz daljine, smeta govor ovih oko mene, ali ja čitam uporno dalje.

U pismu Jelena mi javlja svaki put nešto radosno. Predlaže mi da se negde sretnemo ili me poziva da svratim na dan-dva u malo mesto na moru, gde ona letuje. Veze su dobre i vozom i brodom. Na primer, može se krenuti brodom iz … Tu se prekida moje čitanje. Neko je pored mene izgovorio jednu reč povišenim glasom. Prenuo sam se. Pitanje je bilo upućeno meni. Trebalo je odgovoriti. Pisma je nestalo. Moj odgovor je bio zbunjen.

To se ponavljalo mnogo puta. I čitanje se prekidalo uvek kad bi došlo do nekog određenog podatka, imena mesta ili datuma. A ja bih nastavljao razgovor sa ljudima oko sebe, misleći jednako na iščezlo pismo, ali trudeći se da ne budem neučtiv i suviše rasejan sabesednik.

Pa onda je nailazilo vreme kad bih sve to srećno zaboravljao. Mučenje sa Jeleninim pismom prestajalo je odjednom, kao čudom. Gubilo se negde u predelima maštanja i zaborava, gde mu je i mesto. Mesecima sam tada živeo mirno i vedro, radeći svoj posao celom svojom voljom i punom snagom. A zatim bi se opet, jedne večeri, sam ne znam kako ni zbog čega, javila u meni stara misao. Doći će i taj dan. Izgovoriće nevidljiv pismonoša sa stepeništa moje ime, koje će se i meni samom toga trena objaviti, kao da nisam dotad ni znao ko sam i kako se zovem. Ipak, pismo! To će biti svečana i svetla izvesnost praznika. Tačna vest o Jeleninom dolasku ili određen poziv da ja dođem tu i tu, tada i tada. (U stvari, isto što i njeno prisustvo!) I ja ću se odazvati lako i prirodno, kao da tome trenutku nisu prethodile godine sumnji, obmana i čekanja. I radost će biti savršena i potpuna. Taj trenutak pune izvesnosti, a bez stvarnog osnova, poneo bi me naglo. I kovitlac oko Jelene počinjao je iznova. U meni su se opet smenjivale kratke snivane radosti i duga stvarna mučenja. Misli o njenoj odsutnosti ili njenom prisustvu sustizale su se, potiskivale jedna drugu, i nosile me kao talasi.

Sad je proleće. Opet proleće! Preda mnom je sto i osamdeset sunčanih dana. Čini mi se da su mi pregršti pune nekih čudesnih zlatnika, svaki kao sunce. Svi su putevi otvoreni. Dah je slobodan.

Dok sam tako stajao neodlučan od sreće, osetio sam da se iza mene odjednom stvorila Jelena. Nisam smeo da se okrenem. Ostala je tu trenutak-dva nepomična (uporedo sa njom zastao je i moj dah), a onda mi je položila ruku na rame. Ne bih mogao kazati kako ni po čemu sam to osetio. To je bila više misao na žensku ruku. Kao senka je počivala na mom ramenu, ali senka koja ima svoju nemerljivo malu pa ipak stvarnu težinu i isto takvu mekoću i tvrdinu. A ja sam stajao zanesen i svečano krut.

Ne znam kad je, kao senka leptira, odletela ta ruka sa mene, jer kad sam opet mogao nešto da shvatim i znam, nje više nije bilo.

Ali, proleće je. Opet proleće. Bogat sam, miran, i mogu da čekam. Da, ničeg nije bilo i ničeg nema, jasnog i sigurnog, ali ništa nije ni izgubljeno ili isključeno, nepovratno i potpuno. Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca prolećni vetrić, sunčevih odblesaka na metalu i u vodi, praznih sedišta u kupeima, ustalasanih povorki i obasjanih lica u prolazu. Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogućnosti i prilika. Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem!

Andrićev razgovor sa Gojom

Image result

„Andrićeve priče i romani, jednako kao i Gojine slike i bakrorezi, naseljeni su često strašnim prizorima stradanja, nedeljima i strahotama koje čini čovek čoveku. Njihova su dela prožeta svešću o neprijateljskom svetu, o tragičnosti čovekovih nastojanja da se vine iznad haosa postojanja, ali i verom da pomoću umetnosti čovek može trijumfovati i naći put da nadvlada i pobedi zlo. Otud Andrića možemo videti i kao moralističkog pisca koji, kazujući o zlu i prikazujući prizore nesreće, želi čoveka da odvrati od mraka hada i ukaže na silu i moć života.“ – Žaneta Đukić Perišić

Upravo citirani odlomak odnosi se na vezu Iva Andrića i španskog slikara Fransiska Goje. Andrić je 1935. godine napisao esej „Razgovor sa Gojom“ koji u celosti možete čitati na sajtu Projekat Rastko. U nastavku sledi odlomak iz pomenutog eseja.

„Po tom višku koji nosi svako umetničko delo kao neki trag tajanstvene saradnje između prirode i umetnika, vidi se demonsko poreklo umetnosti. Postoji legenda da će Antihrist, kada se bude pojavio na zemlji, stvarati sve što je i bog stvorio, samo sa većom veštinom i sa više savršenstva. Njegove pčele neće imati žaoke i njegovo cveće neće tako brzo venuti kao što vene ovo u našoj prirodi. Time će on namamiti lakome i lakoverne. Možda je umetnik preteča Antihrista. Možda se hiljade i hiljade nas ‘igramo Antihrista’, kao što se deca, usred mira, igraju rata.

Ako je Bog stvorio i učvrstio oblike, umetnik je onaj koji ih stvara za svoj račun i utvrđuje ponovo; falsifikator, ali nezainteresovan falsifikator po instiktu, i zato opasan. Umetnik je tako tvorac novih, sličnih ali ne jednakih pojava i varljivih svetova po kojima ljudsko oko može da šeta sa uživanjem i ponosom, ali kroz koje se, pri bližem dodiru, propada odmah u ambis ništavila.“

Slika: Fransisko Goja, „Saturn proždire sopstvenu decu“, 1819-1823.

Gojina izložba iz 1928. godine i uticaj španskog slikara na Andrića

Image result for francisco goya self portraitRelated image

U nastavku sledi odlomak iz knjige Pisac i priča: Stvaralačka biografija Ive Andrića Žanete Đukić Perišić. Odlomak se odnosi na poglavlje „Goja – umetnik kao demijurg“.

Posebno značajna za špansku kulturu bila je 1928. godina, kada je obeležena stogodišnjica smrti Fransiska Goje (1746-1828), jednog od njenih najvećih umetnika. U galeriji „Prado“ organizovana je izložba njegovih radova. Španci su izneli i poslednje platno iz svojih privatnih zbirki, pozajmljeno je sve što je bilo u svetskim galerijama i tu ste zacelo mogli da vidite čitavog Goju. Izložba je trajala punih šest meseci, i ja sam svake ili gotovo svake nedelje odlazio da je vidim. Gledajući te slike, čovek se ne može oteti utisku da je ovaj španski umetnik preuzeo od ljudi i božanstva onaj skriveni grč duše koja prevali čitav vek da bi se sastala sa spasom. 

Nema sumnje da je Andrića, tih meseci, posve zavela slikareva bujna individualnost i zagonetna fantazija i njegova bezgranična ljubav za oblike i pokrete španskog života (12: 108). Punoća slikarkog izraza to naprasitog Aragonca (12: 113), nenadmašnog i pronicljivog tumača španskog bića, do te mere je iznenadila, zaprepastila i očarala Andrića da se tu, odmah, u Madridu, rodila ideja da o njemu piše.

Ozaren jednim sjajem koji nije prosto zemaljski, ali nije zaista ni nebeski (12: 106), on je napisao i u Srpskom književnom glasniku objavio tekstove „Goja“ (1929) i „Razgovor sa Gojom“ (1935), dajući u prvom hroničarsko-biografsku sliku Gojinog dugog, stvaralački bogatog, burnog i nestabilnog života, a u drugom, u dijaloškoj formi, elaboraciju umetničkog poslanja.

Služeći se, kao i u drugim esejima o velikim stvaraocima, biografskim podacima, pa čak i legendom, oslanjajući se i na Gojine životopise i njegovu prepisku, lišavajući ih, međutim, suvog istorizma, Andrić na najboljem tragu biografskog metoda u eseju „Goja“ kreativno oslikava sve faze slikarevog postojanja. On bira najmarkantnije detalje iz njegovog ličnog života, razumevajući ih u istorijskom kontekstu i dovodeći ih u živu vezu sa usponima i padovima njegovog slikarstva. Time, na izvestan način, demantuje sopstvene, mnogo puta ponavljane iskaze o nevažnosti umetnikovog života u razumevanju njegovog dela. Zar bi se Goja mogao razumeti a da se ne znaju njegov odnos sa španskim dvorom i groficom od Albe, njegovo izdajstvo i rad za francuske, bonapartističke osvajače, njegove ljubavne strasti, gluvoća i slepilo, uprkos kojima radi do same smrti u osamdeset drugoj godini, u Bordou?

Upravo Bordo, u godini Gojine smrti, postaće pozornica jedne filozofsko-meditativne drame, u kojoj će na jedinstven način, u formi razgovora, biti izložene osnovne pretpostavke Andrićeve poetike i prirode umetničkog stvaranja. U osnovi estetičko-politički spis „Razgovor sa Gojom“ formulisan je kao meditativno-poetska priča, tako srodna Andrićevim zapisima u Znakovima pored puta. U nastojanju da izrazi svoj stvaralački nemir, Andrić je taj spis zamislio kao Gojin razgovor sa samim sobom. Međutim, Goja je samo piščev alter-ego, njegov maskirani dvojnik, koji će u razgovoru sa pripovedačem kao medijumom, ocrtati osnovne konture Andrićevog razumevanja odnosa između stvarnosti i umetnosti, interakcije između umetnika i umetničkog čina.

Moram se zapitati – otkud Goja? Zašto je Andrić izabrao da baš Gojinim ustima progovori o sebi kao umetniku i svojim stvaralačkim dilemama? Očigledno je, osim slučajnosti da se u pravo vreme nađe u Madridu, postojala i neka viša, suštastvenija veza Andrića sa Gojom. Ona bi se, verujem, mogla naći upravo u prostorima njihovog razumevanja života. Njihova dela rađaju se iz dubokog bola, patnje i beznadežnosti, iz uverenosti o sveprisutnosti zla. Taj antropološki i egzistencijalni pesimizam oba umetnika pokušavaju da prevladaju putem kreativnog modelovanja stvarnosti, umetničkim preoblikovanjem prirode i života: Iz mraka nepostojanja, ili iz tamnice koju predstavlja ova povezanost svega sa svime u životu, (…) iz toga ništavila ili iz tih okova otima umetnik komadić po komadić života i sna ljudskog i uobličuje i utvrđuje „zauvek“, krtom kredom na prolaznog hartiji (12: 15). Neredu materijalnog, vidljivog sveta umetnik se suprotstavlja uvođenjem jednog višeg reda i tvoračkog smisla, gradeći alternativne svetove po meri svoje stvaralačke volje. On stvara neku drugu, dostojniju prirodu, falsifikuje stvarnost, učvršćujući nove, neponovljive oblike. Umetnik je demijurg, vrhovni stvaralac i večiti stranac u svetu primitivnih nagona, odmetnik od prirodnog reda stvari, u kojem vladaju zlo, nepravda i nužda.

Izvor:

Žaneta Đukić Perišić, „Pisac i priča: Stvaralačka biografija Ive Andrića“, Akademska knjiga, Novi Sad, 2012.

* Detaljnije o knjizi možete pročitati na sajtu izdavača Akademska knjiga.

Crteži: Dva autoportreta Fransiska Goje, prvi iz 1795, drugi iz 1799. godine.

* Veliku zahvalnost dugujem Jeleni Jeremić koja me je uputila na knjigu „Pisac i priča: Stvaralačka biografija Ive Andrića“ i koja je za ovu priliku odabrala odlomak iz biografije Ive Andrića.