Никола Милошевић о роману „Јунак нашег доба“ Михаила Јурјевича Љермонтова

Вилијам Паулер Фрит, „Аутопортрет“, 1838. (детаљ)

Кад прочитамо роман Михаила Јурјевича Љермонтова Јунак нашега доба и кад мало размислимо о ономе што смо прочитали, не наилазимо на неке особите тешкоће око разумевања такозваних споредних ликова. Једини стварни проблем, једину стварну загонетку представља главни јунак Печорин. Овај проблем и ова загонетка састоје се, укратко, у следећем: биће изузетног ума и изузетне воље, Печорин се користи тим својим умом и том својом вољом на један прилично бесмислен и неадекватан начин. Тако, рецимо, он без икакве дубље сврхе, искључиво ради своје разоноде и разбибриге, заводи младу књегињицу Мери, мада је према њој иначе потпуно равнодушан. Истовремено с тим, Печорин скоро сасвим запоставља Веру, једину жену коју истински воли и која га, једина од жена, до краја схвата и разуме.

Љермонтовљев јунак нам, додуше, пружа извсна објашњења за овакво своје понашање. Он је, према сопственим речима, још врло рано искусио све што се могло искусити. Сазнао је и несталност пријатеља, и варљивост жена, и таштину славе, после чега му је преостало само једно – да се досађује и да зева. Живот је почео да му личи на неки већ давно прочитани роман. Из животних бура он је изнео само неколико мисли и ниједно једино осећање. Већ дуго Печорин живи умом, не срцем. А један такав хладан, моћан човек који се досађује, шта би друго могао учинити да своју досаду и хладноћу разбије него да заводи неискусне московске књегињице и убија романтично расположене младе јункере.

Разуме се, ово Печориново објашњење није сасвим задовољило критичаре који су размишљали о лику Љермонтовљева јунака. Белински је, на пример, мислио да Печорин није у стању да довољно добро разуме и објасни самога себе. По Белинском, Љермонтовљев јунак пролази кроз једну одређену, неизбежну, али пролазну фазу у процесу развитка личности, фазу рефлексије у којој човек долази у супротност са самим собом, видећи у себи и другима само оно што је негативно. Отуда потиче Печориново незадовољство и огорченост, отуда потиче супротност између његове дубоке и изузетне природе и његове плитке и бесмислене акције. Наставите са читањем

Цртежи Марије Ђурић рађени према књизи „Три мита“ Ане Арп

„Три мита о путовању иза Сунца“ (2016)

Крајем септембра посетила сам атеље Mарије Ђурић, наше савремене сликарке. Повод за посету била је моја прва књига коју је она током марта и априла, на самом почетку полицијског часа и целокупне атмосфере изазване корона вирусом, читала и илустровала.

Фотографије није могуће скенирати јер би се сама књига на тај начин оштетила па су оне пред вама у овој форми. Од једног уметничког дела настало је друго и тај редослед ствари и стваралачки процеси који један из другог произлиазе ме радују и видим их као подстицајне.

Ово није први пут да једна визуелна уметница буде постакнута књигом Три мита. Пре Марије, Братислава Терзић је урадила серију фотографија инспирисана сликама које су у њој произвели редови те књиге (овде). Маријин рад можете пратити на њеној фејсбук страни (овде).

Књигу можете поручити преко мејла anaarpart@gmail.com.

Наставите са читањем

Годину дана једења јабука

Мото књиге „Јабуке“ Ане Арп

Мото књиге „Јабуке“ Ане Арп

Пре тачно годину дана, двадесет петог септембра 2019. године, штампар ми је донео неколико кутија у којима су били примерци моје друге књиге коју сам насловила Јабуке. У питању је књига прича, укупно их је шест, настајале су у размаку од две године, од лета 2017. до лета 2019.

Приче су у мени биле одавно, формиране су дуго, најчешће кроз размишљања током ретких шетњи, иако су брзо написане. Искуство писања, баш као и васпитавања деце или гледања одрастања мачака, увек је другачије. Доказ да су и књиге бића по себи и да ми ту немамо пуно утицаја.

Воће које сам највише јела у свом животу биле су јабуке па је назив ове књиге био врло личан, аутобиографски. Годину дана једења јабука није само метафора. Заиста ми се дешавало да у години дана једем углавном јабуке. Памтим један воћњак у близини куће мојих родитеља. Био је напуштен, јабуке није имао ко да бере. Новембар, мени се пријеле јабуке. Обујем каљаче па преко њиве, преко зарђале ограде пуне шиљака и упутим се у туђи воћњак. Извадим кесу из џепа и сакупљам јабуке са мокре земље. Неке су биле труле, већина их је била сасвим очувана. Онда бих, тако повијена, видела пацова како, вероватно, исто ради што и ја. Природа и њени начини. Ларс фон Трир на неочекиваном месту.

Сећам се и неких сцена из детињства. Одлазак породице на море. То је вероватно нешто што сви памте. Мајка је купила мале зелене киселе јабуке од којих су ишле сузе на очи. Стали смо поред пута и јели их. Сећам се да смо се смејали. Увек сам више волела киселе јабуке него слатке. Сећам се и једења кожара зими. Сећам се и малих црвених јабука са црним кратерима. Скоро сваку би начео црв. Баба би ми рекла да нема потребе да се гадим. То је знак да су здраве. Кад сам порасла, читала сам Вилијама Блејка. Увек би ми те мале црвљиве бабине јабуке из дворишта прве пале на памет. Наставите са читањем

Мухарем Баздуљ о књизи „Јабуке“ Ане Арп

Каравађо, „Корпа са воћем“, 1599. (детаљ)

Приче невиности и искуства

Прилично је, мислим, извјесно да су јабуке воће којем се у рјечницима симбола по правилу даје највећи број страница. Књига прича Јабуке Ане Арп (А.А.А, Београд, 2019), самосвјесно се наслања на дио ове симболике. Кажем „књига прича“, а не „збирка прича“, зато што ове двије синтагме нису синонимне.

Књига прича је концепт, као добро осмишљен албум у поп музици, нешто што је замишљено као цјелина. Збирка прича је као колекција синглова, збир скоро случајно сакупљених прича односно пјесама стављених под исти кров.

Књиге прича су, рецимо, Сартров Зид и Камијево Изгнанство и краљевство, док примјер за збирку прича могу бити оне Чапекове Приче из оба џепа, као и – кад смо већ код француске књижевности – већина Мопасанових дјела.

Ипак, не враћам се овдје случајно на Сартра и Камија; има примјера за књиге прича и у новијој историји. У начину на који Ана Арп приступа књижевности има нечег (у позитивном смислу) старинског и страственог. Као у доба егзистенцијализма, њој је књижевност судбински важна, а не нешто што се види као средство за материјални пробитак или успон у каријери. То се из ових прича види.

Вијенац од шест кратких прича уоквирен је са два кратка нефикцијска текста: пролошким и епилошким. Први носи наслов „Читаоцу“, други једноставно „Поговор“. Наставите са читањем

Виктор Шкорић о књизи „Јабуке“ Ане Арп

Луис Егидио Мелендез, „Мртва природа“, 1760. (детаљ)

Горки плодови детињства

Није велика тајна, камоли откриће, да „сваки уметник чува, дубоко у себи, једно једино врело из кога се целог његовог живота напаја оно што он јесте и оно што он казује“. Ову Камијеву најчешће везујем за свет човекова детињства, јер шта је детињство ако не тај источник до ког се, ма колико познавали пут, тешко долази? Разлика између „обичног“ човека и уметника била би у лакшој проходности уметника кроз тај честар, тај газ и густиш и обдареност чулима којима ће препознати тражено. Што неће рећи да сваки човек заборавља своје детињство уколико није уметник; свачије детињство је вредна грађа снова. А приче које се налазе у књизи Јабуке, по казивању саме ауторке, нису измишљене, већ су настале слушањем, разговарањем, бележењем, запиткивањем и преосмишљавањем смисла реченог и записаног, а што је проистекло из детињства. Реч је о раним годинама петоро јунака и једног одраслог човека који се у шест одвојених и наизглед неповезаних прича сусрећу са кризним тренуцима или периодима у свом детињству. Али, да не хитамо пребрзо.

Свет Јабука је мрачан свет пун сенки, неспокоја и страха. Слике насиља, физичког, а још очигледније вербалног насиља, натапају сваку причу дајући из затомљене боје. Не могу да се не сетим анегдоте о Хенрију Џејмсу који је, наводно, на идеју о писању свог Окретаја завртња дошао приликом једне расправе са групом писаца о томе шта су елементи најпотресније хорор приче. Џејмс је победио у дебати када је изнео идеју о уклетој кући у којој су главни учесници деца која нису (потпуно) свесна свега што се око њих дешава. – А зашто све ово спомињем? Управо стога јер ме јунаци ових прича подсећају на Џејмсову „децу“ која тек назиру шта се око њих одвија (прича „Пчеле“) или доживљавају катарзична („Коњ“) и епифанијска искуства („Острво“, „Јабуке“). Јесте, тама је ту; јесте, нешто злокобно вреба из прикрајка; али то је можда наличје оног правог света. Јер, дете није биће мрака, он га се плаши и стога мора постојати нешто иза тог паравана. Наставите са читањем

Стефан Танасијевић о књизи „Јабуке“ Ане Арп

Албрехт Дирер, „Адам“, 1507. (детаљ)

Ана Арп је 2019. године објавила другу књигу која се зове Јабуке. У питању је збирка кратких прича чији су називи „Школа“, „Коњ“, „Бицкл“, „Острво“, „Пчеле“ и „Јабуке“. Све приче су обојене сећањима на детињство и, као што и сама ауторка у „Поговору“ истиче, „ово је књига прича о деци које нису за децу“.

Књига прича Јабуке читаоцу симболички пружа чинију са шест јабука односно шест прича. Причама претходи уводно обраћење у коме ауторка истиче нит ове јединствене збирке: јабуке подстичу низ емоција и зазивају прошлост. Она пише:

Дајем Ти чинију са јабукама. Укупно их је шест, обргрљене су корпом од прућа, оном са плетеницом на врху, обгрљене су чврстом мишицом исцртане керамике или млаком руком колоритне пластике. Чинија је разних, баш као и јабука. Међутим, све оне могу се свести на заједнички именитељ: округле су и врше исту функцију. Чинија да окупи, јабука да утоли жеђ и освежи.

Као јабуке, које су каткад слатке, киселе, горке, зреле, труле, тако је и свако детињство обојено овим укусима.

Све јунаке прича обухвата заједничка нит беспомоћности која их повезује на меланхоличан начин. Јунаци прича су неприлагођена деца која у несталном свету одраслих наилазе на неразумевања. Нехармонични односи деце и одраслих присутни су у свим причама, у некима услед добронамерног и патријархалног васпитања, а у другима услед ускогрудости и крутости духа. Свако детињство је као отисак палца: увек другачије и ново у односу на неко друго. Прошлост, иако се чини да је веома далека када дете одрасте, није тако далека као што се чини. Детињство увек прогони особу да се присећа трагова прошлости који, иако су често бледи, постоје, крхки попут трагова на песку или тајанствени попут старе фиоке која крије сенке прошлих догађаја. Наставите са читањем

Шелијев „Озимандијас“ и романтичарска естетика рушевине

Шарл Глер, „Рушевине у египатској пустињи“, 1840.

ОЗИМАНДИЈАС

Путника сретох ја, из древног краја,
Рече: Без трупа стоје двије ноге
У пустињи: Покрај њих с пијеском спаја
Глава се лица смрсканог, ком строге
Уснице, заповједничког сјаја,
Кажу да добро кипару бје знана
Страст која из тих мртвих ствари сијева,
Надживјев длан и груд што им бје храна;
Написано на постоље је цијело:
Ја Озимандиас сам, краљ краљева:
Завидно, Моћни, гледајте ми дјело!
Ничега другог нема. Само бљеска
Око те силне рушевине бијело
Пространство пустог бесконачног пијеска.

Превео Луко Паљетак

Када говоримо о естетици недовршеног уметничког дела, односно о естетици фрагмента, било да су у питању текстуални или архитектонски фрагменти, морамо имати на уму да та представљачка форма заузима изузетно место у уметности романтизма. Естетика недовршеног – non finito – дуго је присутна у уметности. Нама није циљ да прикажемо историјско појављивање фрагментарних уметничких дела већ да нагласимо значај рушевине – као једне од многобројних манифестација фрагментарног – за уметност романтизма. Намерно недовршено уметничко дело (писано, сликано, вајано) и праву рушевину, резултат протока времена или историјских околности, треба разликовати. У романтизму је архитектонски фрагмент, односно рушевина, до нас стигла у форми целовитог уметничког дела. Рушевина је, пре свега, била приказ рушевине, приказ архитектонског дела које је својим постојањем упућивало на далеко и давно, на идеализацију и на неодређену чежњу (sehnsucht) за прошлошћу или нечим неимењивим, за идеалом, за осећањем које постоји и траје али је дисперзивно, измичуће и непојамно. Рушевина је увек, како у искуству, тако и у уметничком приказу, измештена и ван урбаног контекста, до ње се путује, до ње треба стићи, њено посматрање је резултат путовања и потраге. Рушевина би резултирала пред путником и посматрачем попут божанства имагинације, и он би морао наративно, и то је њен велики естетски и филозофски значај, да ју поново изгради. Нарација би подразумевала сва три временска аспекта, и прошлост, и садашњост, и будућност. Рушевина, као манифестација фрагментарног, у приказивању није била сама себи сврха, нити је икада била дескриптивног карактера. Она је била сам симбол имагинације и стваралачких способности појединца који је своје биће одредио као уметничко и стваралачко. Рушевина је у романтизму реципијенту представљена описом, у књижевности, или приказом, у сликарству. Међутим, све те представе могле су бити, као крајњи резултат, довршене, иако тематизују оно фрагментарно и недовршено. Дакле, требамо разликовати приказ и реално постојећу форму. Уметничко дело може садржати приказ недовршеног а да само буде целовито, заокружено и довршено у потпуности. Насупрот томе, постоје дела која нису тематизовала рушевину, или неки други монументални или други фрагмент (одсечена Медузина глава, на пример, у Шелијевој песми), али јесу по себи била нецеловита, и та нецеловитост никада није била случајна. Недовршена уметничка дела, и то намерно и концептуално недовршена дела, јесу текстуални фрагменти, налик онима Фридриха Шлегела, или онима код Пушкина, при крају књиге, код описа Оњегинових путовања. Намерно недовршена уметничка дела, у сфери визуелних уметности, били су, на пример, акварели и скице Констабла и Тарнера на којима би били неки од веома експерименталних проучавања природних процеса, пренетих на папир. Наставите са читањем

Путница Луси

Каспар Давид Фридрих, „Жена и гавран у дивљем пределу“, 1803.

Вилијам Вордсворт (1770-1850)

Вордсвортов циклус песама о Луси састоји се од пет поетских остварења која су настала у периоду од 1798. до 1801.

Четири песме

  • Strange fits of passion I have known
  • She dwelt among the untrodden ways
  • Three years she grew in sun and shower
  • A slumber did my spirit seal

завршене су најкасније 1800. године и ушле су у друго издање Лирских балада.

Песма

  • I travelled among unknown men

написана је априла 1801. године али није ушла у треће издање Лирских балада из 1802. већ је објављена тек 1807. у самосталној Вордсвортовој збирци Poems, In Two Volumes.

Од 1850. године песме се посматрају као циклус, као јединствена и повезана целина. Песме немају називе, именују се према првом стиху. Свака од песама различитог је облика.

На српски језик преведено је свих пет песама. Ја тим преводима нисам била задовољна. Да би се одржала рима, или звучност, каква је дата у оригиналу, стихови у преводу морају се претходно потпуно изменити (различити језици имају различите структуре). Већина превода поезије енглеског романтизма у преводу на српски језик делује инфантилно и неадекватно, наивно и скоро банално, па сам, стога, одлучила да песме лишим терора версификације, метрике, бројања слогова, акцената, Прокрустове постеље риме, алитерације и асонанце која дела одређених епоха у потпуности „редукује“, приносећи пред читаоце нечитљива, апсолутно несавременог звука, тока, значења и смисла дела која у оригиналну нису оно што постану у преводу. Напротив. Дела која су у оригиналу стоје за врло савремена и универзална поетска дела, у духу заноса и романтике смемо написати да су, заправо, „генијална“. Међутим, та иста дела у преводу – њих нико не чита. Сматрала сам да би у том случају најбоље било превести песме у прозном облику. Не мислим да се у том случају губи њихова поетска драж. Песме се тада сасвим другачије „отварају“ у духу читаоца, а и сам Вордсворт је у „Предговору“ другог издања Лирских балада ову збирку ословио експерименталном, сматрајући да је мешање жанрова пожељно. Зашто бисмо ми, онда, робовали конвенцијама, када већ сама збирка позива на слободу, промену, експеримент и нов приступ поезији? У наставку следе моји преводи свих пет песама после којих долази њихово тумачење у контексту теме о путницима, природи и путовању у уметности романтизма. Наставите са читањем

Окрутна и мрачна лепота Шелијеве Медузе

Микеланђело Мериси да Каравађо, „Медуза“, 1595.

Пред нама је једна од најзанимљивијих Шелијевих песама чији пун назив гласи О Медузи Леонарда да Винчија из Фирентинске галерије која је написана пред крај 1819, а објављена постхумно, 1824. године, две године после Шелијеве смрти. Песма тематизује контемплацију над једном сликом, за коју се веровало да је Леонардова, а на којој је приказана, из необичног угла (не фронталног како је било уобичајено у традицији) одсечена Медузина глава.

Шели је Медузу видео другачије него сви његови претходници, било да су књижевни, било да су ликовни уметници били у питању. Шелијева Медуза није симбол ружног, већ је симбол лепог страдалништва, лепе патње, узвишен призор. Пре него што отпочнемо са детаљнијом анализом ваљало би да прочитамо песму која је пред нама у прозном преводу:

Лежи, посматрајући ноћно небо, на леђима, на облацима обавијеном врху једног брега; испод ње трепере далеке земље. Њен ужас и њена лепота су божански. На њеним уснама и капцима почива љупкост као сенка: из ње зраче, жарке и мрачне, агоније страха и смрти, које се доле боре.

Ипак дух гледаоца не скамењује толико ужас колико драж, у њега се урезују црте тог мртвог лица све док његови карактери не продру у њега, а мисао се губи; то је мелодична боја лепоте, која стоји изнад мрака и блеска бола, а то све чини утисак хармоничним.

А из њене главе као из јединственог тела излазе, попут траве из влажне стене, косе које су змије и увијају се и пружају и међусобно везују у чворове и у бескрајним увијањима, као да се подсмевају унутрашњем мучењу и смрти, показују свој метални сјај и секу густи ваздух својим назупчаним вилицама.

А са оближњег камена један отровни гуштер оклева да погледа у те горгонске очи, док је у ваздуху ужасни шишмиш запањен одлепршао из своје јазбине у којој га је та застрашујућа светлост изненадила и јури као мољац на свећу; а ноћно небо сија светлом које је страшније од помрчине.

То је узбуркана лепота ужаса; из змија избија неки бакарни блесак рођен из тих њихових неразмрсивих увијања и ствара свуда наоколо неки треперави круг, покретно огледало све лепоте и свег ужаса те главе: лице жене са змијском косом, која у смрти посматра небо с тих влажних стена.

Превела Цвијета Јакшић

Шелијева песма састоји се од пет строфа. Свака строфа састоји се од осам стихова. Рима је снажно присутна у овој песми, што никако не умањује вредност песме у оригиналу, али може умањити вредност превода те је стога добро што је песма ослобођена терора метрике, слогова, риме и акцентовања и што је дата у прозном преводу. Одређена поезија савршено функционише у оригиналу, на матерњем језику песника, док у преводу губи свој сјај. Тада треба, без гриже савести, преводити или у слободном стиху или у прози.

Песма не упућује на мит, она подразумева да ми знамо крајњи исход митске приче, ако већ не ниједан други детаљ Медузине судбине. Песма се ослања на уметничко дело, дакле, не на митску причу коју можемо сазнати из различитих извора, а Шелије је једну од њених верзија сигурно могао читати у Овидијевим Метаморфозама. У самој песми Шели користи поступак екфразе, дескрипције уметничког дела, најчешће визуелног, просторног, ликовног, унутар поетског. Екфраза је реторска вештина која нема толико за циљ приближавање поетског и визуелног, већ представљање саме представе, саме појаве, самог објекта, екфраза је увек у снажној вези са појмом мимезе. Међутим, то овде није случај. Песник полази од слике али ју својом имагинацијом и својим доживљајем надограђује. Наставите са читањем

Томас Греј: „Елегија написана на сеоском гробљу“

Џон Опи, „Портрет шкотског сликара сер Дејвида Вилкија“, 1805.

Елегија Томаса Греја завршена је 1750. а објављена 1751. године. Инспирација за ову песму, која је елегија по тону, али не строго и по форми, била је смрт његовог пријатеља Ричарда Веста.

Елегија у националним књижевностима Европе, елегија ван античког контекста, означава врсту медитативне и меланхоличне лирске песме која се јавља у различитим стиховним облицима. Она бива популарна у доба сентиментализма, средином 18. века, и то под енглеским утицајем. Едвард Јанг објављује 1745. поему Ноћне мисли а Томас Греј 1751. Елегију написану на сеоском гробљу.

Греја и његову елегију популарисао је Хорас Волпол, Грејов пријатељ и писац готског романа Замак Отранто, са којим је и путовао на великој образовној тури по Италији. Песма је значајна јер је инспирисала друге енглеске уметнике, у наредним генерацијама, да уместо митског или историјског пејзажа (класичног античког, грчког или римског) одаберу енглески предео, унутрашњост земље, пределе ван градова. То нарочито утиче на сликарство Џона Констабла.

Гробље као поетска слика, као полазиште за инспирацију и део биографских прича о уметницима значајно је за уметност романтизма. Берси Биш Шели и Мери Шели сусрећу се тајно на гробљу, код споменика њене мајке, Мери Вулстонкрафт. Новалис вечери (гробље и ноћ, испарења и магле) проводи на гробу своје прерано преминуле веренице, Софије Кин. Код Греја та рустичност, старих надгробних споменика на којима су имена преминулих невидљива, збрисана, постаје полазиште, у духу сентиментализма, за контемплацију и меланхолију о пролазности. Наставите са читањем

Јустејн Гордер: „Софијин свет“ (поглавље о романтизму)

Карл Густав Карус, „Огољено дрво у јесењој магли“, 1820.

Тајанствени пут води ка унутра

Алберто Кнокс је седео на прагу као и када је Софија стигла прошли пут.

– Седи овде – рече он, и тога дана пређе право на ствар. – Раније смо говорили о ренесанси, бароку и просветитељству. Данас ћемо говорити о романтизму који се назива последњом великом културном епохом Европе. Приближавамо се крају једне дуге историје, дете моје.

– Зар је романтизам трајао тако дуго?

– Почео је на самом крају XVIII века и трајао до средине прошлог столећа. Али након 1850. нема више никаквог смисла говорити о целим „епохама“ које обухватају и песништво, и филозофију, и уметност, и науку и музику.

– Али романтизам је био једна таква епоха?

– Говорило се да је романтизам био последњи „заједнички став“ Европе о људском постојању. Почео је у Немачкој и настао је као реакција на једнострано обожавање разума из доба просветитељства. Судећи по Канту и његовом уздржаном разуму било је као да су млади у Немачкој олакшано одахнули.

– И шта су понудили уместо тога?

– Нове крилатице су биле „осећања“, „машта“, „доживљај“ и „чежња“. И поједини мислиоци из доба просветитељства – а не најмање Русо – указивали су на значај осећања, али је то било више као нека врста критике једностраног стављања тежишта на разум. А онда је тај узгредни ток постао главни ток у немачком културном животу. Наставите са читањем

Културни и књижевни значај великог образовног путовања („Grand Tour“)

voyages-en-italie-281-1000x1305.jpg

Никанор Григорјевич Чернецов, „Путник у Колосеуму“, 1840.

Питање почетка. Увек подстицајно.

Од Талеса и Хераклита па до научника и мислилаца нашег доба, питање почетка заокупља машту физичара, филозофа и песника. Реч машта, уместо речи разум, чини нам се адекватнијом, примеренијом, јер како почетак другачије замислити него посредством снага маште? Одакле све долази, како је нешто настало? Како је хаос постао космос? Пред овим питањима одговори физике постају поезија.

Предмет нашег проучавања, феномен културе 18. и 19. века, у времену је завршен, али ми, путујући кроз време, посредством сопствене маште, посредством уметности, књига, слика и музике, тих снажних медијума, покушавамо да на необичан начин оживимо нешто што се одавно завршило, што је прошло. Не да га дословно повратимо, ми немамо амбицију да васкрснемо време, то ће уместо нас учинити уметност, већ да продремо кроз њега, кроз феномен једног времена, кроз датост културе која се манифестовала у уметности и на путовању. Наши откривалачки заноси реализоваће се кроз читање и писање: два путовања која се одвијају искључиво у месту.

Бавећи се темом великог образовног путовања, одликом једне културе, класе, времена и простора, ко би могао очекивати да ће својим истраживањима опет покренути једну тако велику и значајну институцију као што је била Grand Tour? Дакле, то оживљавање сада, пост фестум, има другачији ток и, свакако, потпуно другачији циљ. Ми покушавамо да посредством читања, писања и разговора, посредством историографских и научних чињеница обухватимо, разјаснимо и, најзад, писаним или усменим путем пренесемо другоме, своме читаоцу или слушаоцу, знање о тој теми. Наставите са читањем

Гете у Риму. Образовни значај Гетеовог италијанског путовања

Johann_Heinrich_Wilhelm_Tischbein_-_Goethe_in_the_Roman_Campagna_-_Google_Art_Project (2)

Јохан Хајнрих Вилхелм Тишбајн, „Гете у пољу надомак Рима“, 1787.

Познате су две Тишбајнове слике на којима је приказан Гете. На једној, познатијој, песник седи поред античког рељефа на коме је приказан сусрет Ореста и Ифигеније (сликарева алузија на драму Ифигенија на Тавриди коју је Гете у том тренутку писао), међу римским рушевинама, са црним шеширом широког обода и белим плаштом преко своје одеће. У питању је уље на платну из 1787. године које носи назив Гете у римском пољу. Други приказ песника, мање познат, али за нашу тему значајан и илустративан је Тишбајнов цртеж на коме је Гете у неформалној, свакодневној одећи, ослоњен на прозор своје собе, окренут леђима посматрачу. Он гледа из собе на улицу, изнутра прати шта се догађа споља. То што се догађа споља касније ће забележити у свој дневник или ће препричати у неком писму. Од те грађе, доста година по повратку из Италије, настаће једна од најлепших путописних књига, Путовање по Италији (Italienische Reise) (1). Ове две слике биће нам значајне, не само јер приказују уметника који је у нашем фокусу, већ и због начина на који га приказују, нарочито због простора којима је уметник одређен. Тај простор за нас, за њега и његове савременике, такође, морао је, осим свакодневног, имати и једно посредно, симболичко значење.

Уметника на цртежу видимо у његовој соби, он нам је представљен као посматрач. Тема уметника у соби или атељеу где је прозор, отворен или затворен, нарочито наглашен, честа је тема у уметности романтизма. Ово је, заправо, прва слика у низу других слика доба романтизма која приказује уметника у камерној атмосфери, она је иконолошки врло значајна за романтизам, али своје порекло као жанр има у холандској уметности која је фаворизовала интимне, свакодневне сцене. Можемо се сетити Вермерових слика Географ и Астроном па да разумемо сличности и разлике у третирању теме. Уметник у атељеу део је и израз грађанског сензибилитета. Уметник је затворен у свој стваралачки простор. Улога његовог места стварања, размишљања, контемплације стављена је у први план тек у уметности романтизма на симболичку раван, то није био случај у холандском сликарству. Соба, осим што је симбол субјективног и затвореног, она је и симбол стваралачких моћи које би да превазиђу дате границе субјективног и искораче у свет, у објективно, у опште. У соби уметника налази се прозор као нарочито битан елемент. Прозор је виђен као симбол субјективне перспективе, граница, место где се сусрећу унутрашње (уметник) и спољашње (свет). Такође, прозор је виђен и као врста рампе, баријера коју је неопходно превазићи. Гете из своје перспектве, субјективне, личне, посматра са прозора спољашњи свет, Рим, динамику града, друге људе. Приказ и опис атељеа уметника, његове собе или простора боравка, подједнако су приказивали и сликари и књижевници романтизма. Оно што је прозор у сликарству, индивидуална, субјективна перспектива са које се посматра и доживљава свет, у књижевности су писма, дневници, путописи, епистоларни романи и други романи који комбинују или садрже ове форме. Ова тема кореспондира са филозофијом свога доба, најбоље израженој у Кантовој гносеологији која се бавила питањима граница и крајњих домета људског сазнања, питањима како субјект перципира стварност, шта је ствар по себи, како је и да ли је могуће у потпуности спознати ју. Наставите са читањем

Путник Тарнер

Self-Portrait c.1799 by Joseph Mallord William Turner 1775-1851

Вилијам Тарнер, „Аутопортрет“, 1799.

Једино што би могло бити величанственије од града на води јесте град подигнут у ваздуху. – Вилијам Хазлит

Почетак писања налик је алхемијском процесу. Преображај је неминован: импресија, мисли, знања у адекватно уобличен низ речи. Њихово измицање је протејско пред сликом која је ренесансни сфумато, неодређена, магловита, једно кондензовано испарење, какве углавном могу бити мисли које се у нама тек рађају, које тек треба да се оформе, које и нису мисли, већ су то, заправо, душе мисли. (1)

Добро ће послужити као увод једна слика која је део графичке новеле „Бајка о Венецији“ Хуга Прата. Ноћ је плава, Црква Светог Марка је жута. То је доминантна контраст. Жута је злато, а злато је вредност лава, симбола снаге, славе и таштине. Плава је симболизација духовности, меланхолије, чежње за даљином, за местом и временом у коме ми нисмо. Плава је море, а бог мора је Нептун. (2) Божанство мора праћено је дивљим коњима, снажним и необузданим. Величанствени бронзани коњи донешени из Константинопоља део су цркве пред којом је Корто Малтезе. Нептун отелотворује принцип надахнућа, интуиције, визионарских снова, али и лудила, ирационалности, безумља. Нептун је илузија. Она може бити изазвана посредством опојних испарења (парфема или дрога), посредством огледала, посредством лавиринта, посредством маски и магле. Сви ови атрибути везују се за град о коме ћемо писати.

Венеција је град-лавиринт. Умножавајући светови, исти а другачији, очигледни су у феномену огледала и ходника венецијанских палата, а тај се принцип преноси и са унутрашњег на спољашњи план. Не само што су венецијанске палате лавиринти, већ је и град у коме су. Канали, исто колико и тротоари, јесу венецијанске улице. Магла, један аспект илузије, можда жеље да се залута, да се изгуби, да се самопоништи, неодвојива је од овог града. У магли се понеки гондолијер, Харун, може назрети како клизи низ глатке површине воде. Међутим, постоји и тренутак када ова два ходника лавиринта постану један. Ниво воде често преплави град: aqua alta је Венецијанцима добро познат природни феномен. Наставите са читањем

Два путника Италијом: Љубомир Ненадовић и Петар II Петровић Његош

Franz_Ludwig_Catel_-_Schinkel_in_Neapel_(1824)

Франц Лудвиг Кател, „Карл Фридрих Шинкел у Напуљу“, 1824.

Отворио сам прозор да се нагледам лепе напуљске зоре, која са својим лаким ружичастим крилима трепти већ по врховима свих зелених брешчића на којима цветају лимунови и поморанџе. Поранио сам да ти у овој тишини пишем, поранио сам да ти се јавим са дна Италије.

Љубомир Ненадовић, син устаничког дипломате Проте Матеје Ненадовића, рођен је 1826. године у Бранковини код Ваљева где је завршио основну школу. По поласку у гимназију прелази у Београд где је, након неколико година, на Београдском лицеју започео студије филозофије. После прве године одлази у Праг да студира на тамошњем универзитету. То је био почетак Ненадовићевих бројних путовања по Европи, као и по нашим крајевима. Материјална средства, потребна за дуга и далека путовања, била су му омогућена као члану српске дипломатске породице.

По повратку из Прага, током распуста, Ненадовић путује по Србији, одлази на Јадран, а почетком нове школске године одлази у Немачку, у Берлин и Хајделберг. Ненадовићевом духу нису одговарала строга правила универзитетског живота. Искористивши их као повод, он боравећи у Немачкој путује севером те земље, а обилази и Швајцарску. На путовањима води дневник, записује утиске, призоре, догађаје и белешке о људима на основу којих су, касније, настале књига Писма из Грајфсвалда (место рођења немачког романтичара Каспара Давида Фридриха, чије је дело послужило као инспирација и полазиште за тематски циклус о путницима доба романтизма), као и Писма из Швајцарске.

Вођен интуитивним начелом да после година учења следе године путовања, да је, заправо, путовање најлепши и најбољи облик образовног процеса, Ненадовић прекида студије у Хајделбергу и почетком историјски значајне 1848. одлази у Париз. Тамо похађа предавања на Сорбони, обилази знаменитости Париза, прати револуционарне догађаје. Француска је одушевила Ненадовића.(1) Искуство проживљено у том граду, Ненадовић је преточио у спис Спомени из Париза који је, како примећује Васо Милинчевић, доста слободан превод једног француског путописа. Наставите са читањем

Jugoslovenske izdavačke edicije: „Erotikon“

78563060_433932837275219_3367909295331999744_n

Jugoslovenske izdavačke edicije novi je ciklus objava na ovom internet mestu. Sa objavama je započeto juna 2019. godine kada je bilo reči o ediciji Plava ptica. Sada je na redu još jedna popularna i značajna edicija jugoslovenskog izdavaštva: Erotikon.

Biblioteka „Erotikon“ izdavačke kuće „Prosveta“ izlazila je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka u Jugoslaviji. Prva knjiga koja se pojavila u ediciji bila je Fukoova „Istorija seksualnosti“ na čijim stranicama piše da je objavljena 1978. Tu godinu uzećemo za početak ove značajne i prepoznatljive biblioteke.

Na spisku koji sledi videćemo da je štampano oko trideset pet naslova, iako spisak verovatno nije konačan. Svi naslovi bili su redovno rasprodavani, štampani u pet, osam ili deset hiljada primeraka. Pojedinačni naslovi imali su dva, tri ili četiri izdanja.

Urednik biblioteke „Erotikon“ bio je Milan Komnenić. Jedan njegov esej već je objavljen na  A . A . A  (ovde). Edicija knjiga „Erotkon“ školski je primer kako se prave i formiraju edicije koje će poštovati i sakupljati i oni kojima tema knjiga nije bliska: Nastavite sa čitanjem

Велимир Кнежевић о књизи „Три мита“ Ане Арп

„Три мита о путовању иза Сунца“ (2016)

„Три мита о путовању иза Сунца“ Ане Арп или фатум књиге

На први поглед чини се да су намеру Ане Арп да своју прву књигу (трокњижје) објави управо као трилогију обликовале некњижевне околности, тачније, околности око књижевности. Међутим, када се утисци након читања слегну, јасно је да је ауторка имала јасну идеју о Књизи каква је данас пред нама. Утисак је да Ана добровољно на себе прима Фатум Књиге, готово да га призива. Фрагментарна, условно, жанровски различита (писма, путопис, дневник), дисконтинуирана, слојевита књига је, ипак, заокружена, спрегнута, и то са два појма: лиричност и деполитизованост (она која се односи на мит као такав). Полазећи од мита, од суштине, Ана је у трагању, рекло би се срећно окончаном, за формом којом је хтела да се изрази.

Ако је основно својство митског појма да се он може подешавати, а самог мита, како каже Барт, претварање суштине у форму, у питању су два огледалца која ова песникиња носи у рукама док се приближава нама и свету о коме пише. Једно, оно митско огледалце, како и треба, искривљује, а оно друго, песничко, интимно, ту искривљену слику поравнава, а онда кропује, по мери Аниног гласа и особеног песничког језика, одбацујући оно што је сувишно.

Присутна су лирска удвајања, двострукости, трострукости, паралелизми и подударања онога што песникиња види са оним што осећа. На први поглед предозирана је употреба инверзије, али она добија смисао и оправдање игром у којој се лирски субјект крије иза појмова-слика, као иза домина, да би их на крају срушио уз онај звук слагања плочица које падају једна преко друге у савршеној хармонији. И ми тада видимо (чујемо) лирско ја које искрсава из херметичности лавиринта, па се опет губи. Звукови, пун ономатопејски спектар, природе, дивље, митске, антејске, али ипак начете цивилизацијом, иза које се наслућује, иако се не види, слика предграђа, било ког. Замислите како је читати и треперити над митом о Хирону, над Хелдерлином, Рилкеом у пејзажу неке Гроцке, Ресника, Батајнице, Бубањ Потока, фантастично! Наставите са читањем