Volfgang Amadeus Mocart: „Arija Kraljice noći“

Karl Fridrih Šinkel, „Scenografija za izvođenje Mocartove opere Magična frula“, 1815.

„Ariju kraljice noći“, deo Mocartove opere Magična frula, mnogi su pokušali vizuelno da predoče. Karl Fridrih Šinkel uradio je scenografiju za njeno izvođenje iz 1815. godine. Opera je prvi put izvedena 1791. godine kada je sam Mocart dirigovao orkestrom, sastoji se od dva čina i njen libretista je bio Emanuel Šikaneder. Ovo je poslednja Mocartova opera, izvedena je samo nekoliko meseci pre njegove smrti koja je nastupila 5. decembra 1791.

Tema ove opere i njenog libreta uklapala se u duh doba koji je favorizovao onirične, magične, nestvarne, vilinske teme. Natprirodna bića, narodne bajke, magija, začaranost bile su deo romantičarskog repertoara. Lučano Alberti je o njoj pisao sledeće: Nastavite sa čitanjem

Volfgang Amadeus Mocart: „Turski marš“

Karta za Mocartov koncert iz 1781. godine

Za sve one koji su zavoleli klasičnu muziku zahvaljujući ovoj kompoziciji, a među kojima sam bila i ja, objavljujem izvođenje kompozicije Turski marš koja, čini se, poseduje neverovatnu jednostavnost nota, baš kao i Betovenova Za Elizu, još jedno remek-delo klasične muzike koje je komponovano zarad potreba časa.

Melodičnost kompozicije podstiče želju da se, dok se ista sluša, simulira sviranje klavira, ritmičnim pomeranjem prstiju. Mnogobrojne slike koje bivaju evocirane posredstvom nota, slušaoca vraćaju nekim drugim vremenima i prostorima. Klavirska sonata br. 11 je naziv dela kome pripada ova kompozicija, ona je njen treći stav. Nastavite sa čitanjem

Mihail Glinka: „Fantastični valcer“

Erté, „Golub“, 1959.

Svako ko je odgledao film Onjegin rediteljke Marte Fajns seća se ove kompozicije. Muziku je za film kompilirao, odabrao i komponovao rediteljkin brat, Džozef Fajns. Drugi brat, Ralf, bio je u glavnoj ulozi. Muzika u filmu neodvojiva je od atmosfere, a na trenutke ona je njen graditeljski princip, kao u sceni na balu, posle Onjeginovog povratka nakon višegodišnjeg putovanja kada opet sreće Tatjanu Larinu.

Glinka je Puškinov savremenik. Kao što je Puškin važan za rusku književnost, tako je Glinka važan za rusku klasičnu muziku. Rođen je 1804. godine u Smolensku. Detinjstvo provodi na selu i pod uticajem bake dolazi u dodir sa muzikom koja je bila deo ruskog folklora. Počinje da komponuje oko 1820. Nastavite sa čitanjem

Modest Musorgski: „Slike sa izložbe“

e3884af88b5d91909e77f18776c164d2

Ilja Rjepin, „Portret kompozitora Modesta Musorgskog“, 1881.

Deset kompozicija koje čine delo Slike sa izložbe, ruski kompozitor Modest Musorgski komponovao je od 2. do 22. marta 1874. godine u čast svog rano preminulog prijatelja, slikara Viktora Hartmana. Slike koje su se našle na izložbi bile su, kasnije, deo kolekcije samog kompozitora.

Delo je komponovano za klavir ali je, takođe, dosta poznata i verzija Morisa Ravela, prilagođena simfonijskom orkestru. Slike koje je Musorgski video na Hartmanovoj izložbi, redosled slika koji bi možda mogao uticati na redosled kompozicija, izgubljen je, pa ne znamo da li kompozicije prate slike u istom redosledu.

U nastavku slede originalna verzija pisana za klavir u izvođenju pijaniste Evgenija Kisina i Ravelova orkestracija prilagođena simfonijskom orkestru. Kada se uporede ova dva izvođenja, ispada kao da su u pitanju dva potpuno različita dela, što je, donekle, uporedivo sa istom knjigom koju prevedu dva različita prevodioca. Nastavite sa čitanjem

Edvard Grig: „Per Gint“

Eilif Petersen, „Portret Edvarda Griga“, 1891.

Henrik Ibzen napisao je 1867. godine dramu Per Gint koju je kompozitor Edvard Grig postavio na scenu, i na osnovu koje je komponovao istoimeno delo, osam godina kasnije, 1875. Za isti događaj, nekoliko decenija kasnije, Edvard Munk je izradio poster koji se koristio u reklamne svrhe izvođenja ovog dela. Premijerno izvođenje komada i muzike zbilo se 24. februara 1876. u Oslu.

Sa Grigom, Skandinavija na delikatan, poetski diskretan način ulazi u istoriju muzike. Stvaralaštvo ovog kompozitora se ograničava na igre, na ljupke klavirske komade i na slavni Koncert za klavir i orkestar. Što se pozorišta tiče, napisao je scensku muziku za Ibzenovog Per Ginta.

Grig je radio van glavnog toka evropske simfonijske tradicije što je njegovoj muzici donelo toplinu i lakoću prirodne melodije. Grigov otac bio je trgovac škotskog porekla a majka pijanistkinja koja je svog sina uvela u svet muzike, ulivajući mu ljubav prema Mocartu, Veberu i Šopenu. Nastavite sa čitanjem

Kamij Sen-Sans: „Samson i Dalila“

Aleksandar Kabanel, „Samson i Dalila“, 1878. (detalj)

Aleksandar Kabanel, „Samson i Dalila“, 1878. (detalj)

Kompozicija „Bahanalije“ deo je opere Samson i Dalila. Opera je komponovana 1877. i prvi put je izvedena u Vajmaru iste godine. Francuska je još za vreme Napoleonove vladavine otkrila Orijent, njegovu egzotičnost, svevši ga na dva polariteta: ako nije orijentalna raskalašnost, onda je orijentalna brutalnost.

Apokrifne i biblijske priče o heroinama koje na različite načine obezglavljuju ili uspevaju da poraze svoje muške suparnike inspirišu francuske umetniku druge polovine 19. veka, među kojima su najpoznatiji slikar Gustav Moro i književnici Gistav Flober (Salamba) i Žoris-Karl Uismans (Nasuprot). U tom smislu Sen-Sansova tema ne odstupa od duha vremena u kome nastaje. Nastavite sa čitanjem

Johan Štraus: „Egipatski marš“

Gustav Klimt, „Egipatska umetnost – Izida i Horus“, 1890. (detalj)

Povodom otvaranja Sueckog kanala krajem 1869. godine, austrijski kompozitor Johan Štraus komponovao je ovo muzičko delo, jedno od mnogobrojnih nacionalnih marševa koje je uvrstio u svoj muzički katalog.

Teško je rečima približiti kako muzika deluje ali, recimo, da ovu kompoziciju doživljavam kao ceremonijalno, duhovito, vedro i slavljeničko delo. Orijent je baš u tom periodu bio tema evropske umetnosti, a naročit odraz dobija u romanu Salambo Gistava Flobera iz 1862. godine. Nastavite sa čitanjem

Rihard Vagner: „Valkire“

Konrad Kajser, „Belifortis“. Ilustracija iz manuskripta koji datira s početka 15. veka

U nordijskoj mitologiji Valkire odlučuju ko će u poginuti, a ko ostati živ prilikom bitke. „Kas Valkira“ ili „Jahanje Valkira“ („Ritt der Walküren“) je jedna od najpoznatijih kompzicija Vagnerove opere Die Walküre. Kompozicija je nastala 1851. godine. O njoj je, pošto je odgledao i odslušao izvođenje, Petar Iljič Čajkovski napisao sledeće:

Nakon poslednjeg takta „Sumraka bogova“, osetio sam se kao pušten iz zatvora. „Nibelunzi“ su zasigurno veličanstveno delo, ali je činjenica da je beskonačno dugo i zamorno. Video sam „Valkiru“. Predstava je bila odlična. Orkestar je prevazišao sam sebe. Najbolji pevači su učinili nemoguće. A ipak je bilo dosadno. Vagner je pravi Don Kihot.

A evo šta o valkirama piše Horhe Luis Borhes u svojoj knjizi Priručnik fantastične zoologije: Nastavite sa čitanjem

Franc List: „Ples mrtvih“

Konor Fogel, „Portret Franca Lista“, 2019.

Već petnaest dana moj duh i moji prsti rade kao u snu. Homer, Biblija, Platon, Lok, Bajron, Igo, Lamartin, Šatobrijan, Betoven, Bah, Humel, Mocart, Veber, svi su oko mene… Ako ne poludim, zateći ćete me kao novog umetnika! Da, umetnika kakvog želite, kakvi su danas potrebni!

Jedna od najboljih Listovih kompozicija je Totentanz ili Ples mrtvih, koju za ovu priliku izvodi Valentina Lisitsa, savremena ukrajinska pijanistkinja. List je kompoziciju započeo 1838. a dovršio 1859. godine. Ona može biti dobro polazište za razumevanje Listove ličnosti i dela.

List – Mađar, Šopen – Poljak, Berlioz – Francuz, Šubert – Austrijanac, veoma su raznoliki po načinu sviranja klavira i po senzibilitetu svojih kompozicija, ali sva četvorica imaju izgled usamljenika. Zajedno su grupisani jer su kao romantičari govorili jezikom koji je znatno obeležio muziku 19. veka, uz veliki Betovenov uticaj.

Franc List (1811-1886) je bio Mendelsonov, Šopenov, Šumanov savremenik. O njemu je Lučano Alberti pisao sledeće: Nastavite sa čitanjem

Fridrih Niče o klasičnoj muzici

Bartolomeo Manferi, „Dionis i satir“, 1620.

Bartolomeo Manfredi, „Dva satira“, 1620.

Učenik sam filozofa Dionisa, i pre bih još voleo da budem satir nego svetac.

Šta zapravo hoću od muzike? Da je vedra i duboka poput oktobarskog popodneva. Da je svoja, opuštena, nežna, slatka ženica sastavljena od podlosti i ljupkosti.

Nikada se neću složiti da Nemac može znati šta je muzika. One koje nazivamo nemački muzičari, na čelu sa najvećima, stranci su, Sloveni, Hrvati, Italijani, Holanđani – ili Jevreji: u ostalim slučajevima, Nemci od snažne rase, izumrli Nemci, poput Hajnriha Šica, Baha i Hendla.

Ja lično sam još uvek dovoljno Poljak da zbog Šopena žrtvujem ostatak muzike; iz tri razloga izuzimam Vagnerovu Zigfridovu idilu i možda nešto od Lista koji prednjači svim muzičarima otmenim orkestarskim akcentima; najzad, i sve ono što je raslo s one strane Alpa – na ovu stranu. Nastavite sa čitanjem

O violini

Saint Cecilia, Guido Reni, 1606.

Gvido Reni, „Sveta Sesilija“, 1606.

Italijani su oduvek bili poznati po izradi odličnih violina. Antonio Stradivari, najpoznatiji među njima, poreklom je bio iz Kremone, grada u severnoj Italiji. Ovako glasi jedna izreka, verovatno poreklom odatle, koja se tiče tog instrumenta:

Živela sam u šumama,
oštrom sam sekirom oborena.
Živa sam ćutala,
mrtva pevam slatko

Feliks Mendelson bio je jedan od najvećih kompozitora klasične muzike doba romantizma i njegov violinski koncert primer je veličanstvene upotrebe ovog instrumenta. U jedno od njegovih najpoznatijih dela spada Koncert za violinu u E molu koji na sledećim snimcima izvodi Filadelfijski simfonijski orkestar u pratnji violiniste Isaka Sterna.

VIOLINSKI KONCERT

Violina je vodeći zvuk i najbrojniji instrument u modernom orkestru. Prosečan orkestar ima oko trideset pet violina. Četri violinske žice daju instrumentu opseg od preko četiri oktave.

Mada niko ne zna ko je izumeo violinu, neke od najranijih instrumenata su napravili Italijani, među kojima se izdvaja Andrea Amati (1525-1611) iz Kremone, koji je postao osnivač kremonske škole izrađivača violina. Nastavite sa čitanjem

Žoris-Karl Uismans o klasičnoj muzici (odlomak iz romana „Nasuprot“)

Gustav Moro, „Tračanka drži Orfejevu glavu“, 1864.

Ali on je naročito doživljavao neizrecive radosti slušajući gregorijansko pojanje, koje orguljaš beše održao uprkos novim idejama.

Taj oblik, koji se danas smatra zastarelim gotskim oblikom hrišćanske religije, arheološkim kuriozumom, ostatkom starih vremena, bio je jezik starodrevne crkve, duša srednjeg veka; to je bila ona večna molitva što se poje, modulira u zanosu duše, večna himna što vekovima uzleće ka Svevišnjem.

Ta tradicionalna melodija jedina je mogla, svojim snažnim jednoglasjem, svojim večnim i masivnim sazvučjima nalik na istesan kamen, da se slije sa starim bazilikama i da ispuni romanske svodove kao da zrači iz njih, kao da je ona sam njihov glas.

Koliko li je puta Dezesent bio potresen i povijen kao pod nekim neodoljivim dahom dok se Christus factus est gregorijanskog pojanja uzvijalo u crkvenoj lađi, čiji su stubovi podrhtavali u oblacima što su leteli iz kadionica, ili dok bi jednoliko pojanje De profundis ječalo, turobno kao uzdržan jecaj, paralo srce kao očajnički zov čovečanstva koje oplakuje svoju smrtnu sudbinu, prizivajući razneženu milost svoga Spasitelja! Nastavite sa čitanjem

Margerit Jursenar: „Aleksis“ (odlomak o muzici)

Žermina Krul, „Etude de Mains“, 1929.

I

Večeri su pripadale samo meni. Tada sam se prepuštao muzici koja je samo meni bila upućena. Sigurno je da je to bilo usamljeničko zadovoljstvo jalovo, ali nijedno zadovoljstvo nije jalovo ako nas izmiruje sa životom. Muzika me je odnosila u svet u kome je bol večit ali u kome on postaje lakši, gde se smiruje i postaje istovremeno tiši i dublji, poput bujice koja se pretvara u jezero. Nemoguće je kad se vratite kasno svirati vatrenu muziku; ja je, zapravo nikad nisam ni voleo. Osećao sam, u kući, da samo podnose moju muziku. Očigledno je bilo da je san umornih ljudi dragoceniji od sve muzike sveta. Zbog toga sam, draga prijateljice, počeo gotovo uvek da sviram prigušeno, kao da se bojim da ne propudim nepoznatog spavača.

Tišina nije ispunjena samo neizgovorenim čovekovim rečima. Ona je ispunjena i neodsviranim akordima. Uvek mi se činilo da muzika treba da bude tišina, ili misterija tišine koja pokušava da progovori. Pogledajte, na primer, jednu fontanu. Nema voda teče, sliva se i ispunjava fontanu. Potom se preliva i kap koja pada sonorna je. Uvek mi se činilo da muzika ne treba da bude ništa drugo do saučesnik velike tišine. Nastavite sa čitanjem

Margerit Jursenar: „Neznani čovek“ (odlomak o muzici)

Anjolo Broncino, „Portret mladića sa skulpturom“, 1550.

U nastavku sledi odlomak iz pripovetke „Neznani čovek“ Margerit Jursenar koja je, zapravo, drugi deo knjige Kao voda koja teče. Pisana u 20. veku, pripovetka govori o Natanaelu, mladom muškarcu iz 17. veka koji, u jednom periodu svog života, boravi u Amsterdamu, u kući bogatog građanina gde prisustvuje jednom koncertu kamerne muzike koji će ga, neprimetno ali trajno obeležiti.

U pitanju je odlična predstava doživljaja muzike. Doživljaj je predočen kao apstraktan, koliko je apstraktna i muzika sama, ali poetski je snažno opisan. Priča odlično inkorporira u sebe, s obzirom na doba u koje je smeštena, baroknu raspolućenost između harmonije i nesklada, muzike sfera i kakofonije ovoga sveta, lepote umetnosti i nesklada između nje i ljudske nesreće. Sličan odlomak o muzici je i u romanu Aleksis. Nastavite sa čitanjem

Marsel Prust: „Jedna Svanova ljubav“ (odlomak o muzici)

tumblr_onwhnmxIYf1u1g5cko1_1280

Šarl Selije, „Dva anđela“, 1870.

A kad je pijanista završio sviranje, Svan je s njim postao još ljubazniji nego sa ostalim prisutnima. Evo zašto:

Predhodne godine bio je čuo jedno muzičko delo za klavir i violinu. Isprva je bio osetio samo materijalno svojstvo zvukova što su ih instrumenti lučili. I veliko mu je uživanje bilo već i to kad je, pod malom, tankom, čvrstom, gustom linijom violine, koja je predvodila, video odjednom kako, kao u nekakvom tečnom zapljuskivanju, nastoji da se uzdigne masa klavirske deonice, mnogolika, nerazdeljiva, prostrana i uzburkana kao sinje talasanje valova kad ih mesečina ublažava i stišava svojom mađijom. Ali u jednom trenutku, premda nije mogao jasno da razabere nikakav obris ni da nekako imenuje ono što mu se svidelo, očaran odjednom, uznastojao je da prikupi tu frazu u letu, ili tu harmoniju – ni sam nije znao – koja mu je šire raskrilila dušu, kao što izvesni ružini mirisi, kad s večeri lebde u vlažnom vazduhu, imaju svojstvo da nam rašire nozdrve. Možda je baš zato što nije bio znalac u muzici mogao da oseti tako nejasan utisak, od onih utisaka koji su baš jedini čisto muzički, besprostorni, potpuno izvorni, nesvodljivi ni na kakvu drugu vrstu utisaka. Utisak takve vrste je, za jedan trenutak, takoreći sine materia. Tonovi koje tada slušamo, doduše već  teže, prema svojoj visini ili kvalitetu, da pred našim očima pokriju površine različitih razmera, da ocrtaju arabeske, da nam stvore osećaj širine ili tanušnosti, postojanosti ili ćudljivosti. Ali tonovi iščezavaju još pre no što se ti osećaji uobliče u nama toliko da ih ne bi mogli preplaviti oni koji već bude sledeći ili čak i istovremeni tonovi. I taj bi utisak, tako tečan, tako saliven, nastavio da obavija motive koji na mahove iz njega izrone, jedva razbirljivi, da smesta ponovo potonu i nestanu, pošto ih je spoznalo samo ono osobeno uživanje izazvano tim motivima koje je nemoguće opisati, obnoviti ih u sećanju, imenovati, koji su neizrecivi – kad ne bi pamćenje, kao radnk koji radi na tome da udari trajne temelje usred valova, time što  nam stvara faksimile tih neuhvatljivih fraza, omogućavalo da ih uporedimo s onima koje dolaze za njima i da ih tako razlikujemo. Nastavite sa čitanjem

„Faunovo popodne“: Malarme, Debisi, Nižinski

Leon Bakst, „Vaslav Nižinski u baletu Popodne jednog fauna“, 1912.

STEFAN MALARME: PISMO I KATREN ZA KLODA DEBISIJA

Pariz, nedelja 24. decembra 1884.

Moj dragi prijatelju,

Vraćam se s koncerta, vrlo uzbuđen; predivno! Vaša ilustracija „Poslepodne jednog Fauna“, koja je disonantna s mojim tekstom tek toliko što ide još dalje, zaista, u nostalgiju i svetlost, s puno odmerenosti, nespokoja, bogastva. Stežem Vam ruku zadivljeno,

Vaš
Stefan Malarme

Posveta fauna Klodu Debisiju

Silvenu dok smelost
frule u tebi sija
poslušaj svu svetlost
kroz dah Debisija. Nastavite sa čitanjem

Barok nedeljom: „Ako se ljubav hrani muzikom svirajte još, tu hranu dajte meni!“

Evaristo Baschenis. „Mrtva priroda sa muzičkim instrumentima“, oko 1670.

Evaristo Baschenis. „Mrtva priroda sa muzičkim instrumentima“, oko 1670. (detalj)

Evaristo Baschenis. „Mrtva priroda sa muzičkim instrumentima“, oko 1670. (detalj)

Evaristo Baschenis. „Mrtva priroda sa muzičkim instrumentima“, oko 1670. (detalj)

Evaristo Baschenis. „Mrtva priroda sa muzičkim instrumentima“, oko 1670. (detalj)

Ako se ljubav hrani muzikom
Svirajte još; tu hranu dajte meni

Vilijam Šekspir, „Bogojavljenska noć“, preveo Velimir Živojinović

Barok nedeljom je nova serija objava na ovom internet mestu. Nedelja je težak dan, dosadan i deprimirajuć. Iako tokom čitave nedelje pojedinac mašta o vikendu (dokaz robovlasničkog odnosa koji vlada u društvenom ekonomskom poretku), nedelja mu je teška, duga, a naročito se takvom čini tokom zime. Rutina banalnih dnevnih obaveza čišćenja kuće, domaćih zadataka, gubljenja vremena na internetu i, još gore, vremena provedenog na akcijama u hipermarketima, čini da nedelja kao dan bude omrznut jer posle svih tih „neodložnih obaveza“ sledi saznanje: sutra moram na posao.

Ja kažem NE. Nedeljom se sluša barokna muzika.

Barok: dragulj muzike, arhitekture, skulpture, pozorišta i slikarstva. Ova objava sadrži  kompozicije različitih formi koje su nastajale tokom 17. i u prvoj polovini 18. veka. Gradovi koje ističem prvobitno vezujemo za Italiju, za Napulj (Pergolezi), Rim (Alegri, Skarlati), Veneciju (Albinoni, Vivaldi). Treba, ipak, naglasiti da mnogi smatraju Baha za najvećeg baroknog kompozitora. Njegova Pasija po Mateji je oratorij napisan 1727. Pisac libreta služio se Luterovim prevodom Jevanđelja po Mateji (poglavlje 26 i 27). Delo je prvi put izvedeno na Veliki petak 1727. godine u Lajpcigu. Nastavite sa čitanjem