Bertold Breht: „Pitanja radnika koji čita“

Tko je sagradio Tebu i njenih sedam dveri?
U knjigama zapisana su imena kraljeva.
Zar su kraljevi vukli kamenje?
A Babilon – uvijek ponovo razoren –
Tko ga je sazidao – uvijek nanovo? U kakvim su kućama
Zlatom bliješteće Lime živjeli građevinari?
Kamo su pošli zidari one večeri kad je dovršen Kineski zid?
Pun je slavoluka veliki Rim. Tko ih je podigao?
Nad kim su cezari slavili svoje trijumfe?
Zar je jedino palača bilo u mnogo opjevanom Bizantu?
I u samoj bajoslovnoj Atlantidi
Dozivahu one noći kad ju je more progutalo
Davljenici, vrišteći, svoje robove.
Mladi Aleksandar osvojio je Indiju,
Zar on sam?
Cezar je potukao Gale.
Nije li uz njegao bio bar njegov kuhar?
Filip Španjolski plakao je gorko
Kad mu je potopljeno brodovlje. Nije li plakao još tkogod?
Friedrich Drugi pobijedio je u Sedmogodišnjem ratu.
Tko je još pobijedio s njim?
Na svakoj stranici po jedna pobjeda.
Tko je kuhao gozbu u slavu pobjede?
Svakih deset godina novi velikan.
Tko plaća troškove?
Toliki izvještaji.
Tolika pitanja.

Fotografija: Vivijen Majer

O beogradskim cirkusima i boemskim delovima grada

wine-loving-vagabond:
“ Maude Banvard, The Catch, Brockton Fair , 1907 by Frederick W Glasier
from HEYDAY: Photographs of Frederick W Glasier
”

U nastavku prilažem dve objave koje sam prepisala prekucala iz sveske koja mi je služila za različite citate iz književnih dela ili časopisa. Stoga, ne mogu na ovom mestu navesti izvor za dva priložena odlomka jer obično stvari u sveske za tu namenu ne beležimo činovnički precizno i bibliografiji je tu najmanje mesto. Zajednički imenitelj oba citata je Beograd, stari Beograd i njegov, redak ali postojan, žovijalni karakter.

„U Evropi se prva cirkuska trupa pojavila u 14. veku, tačnije 1322. godine, a doputovala je iz Misira u Carigrad. Bilo ih je dvadesetoro, svi su bili Cigani, a izvodili su smrtonosne igre u areni. Već sledeće godine, ova trupa dolazi u Srbiju u kojoj je vladao kralj Stefan Uroš II Dečanski iz porodice Nemanjića. Tek u 19. veku (1845. godine) Beograd je posetio cirkus gospodina Tota koji je na Kalemegdanu više puta priređivao spektakle. Deset godina kasnije, Beograđanima veštine pokazuju izvođači ozbiljnijeg cirkusa francuza Ernesta Guilleta, nazvan ‘Olimpijski cirkus’. U maju 1869. godine nemački cirkus ‘Furo’ razapeo je šatore na Velikoj pijaci, na kojoj je prikazano osamnaest komada u jahanju, od kojih su autentični bili kineska igra sa flašama, pantomima pri sjajnom osvetljenju i uže francuskih mornara..“

„I Beograd ima svoj boemski kutak – Skadarliju. Na ovom mestu su se za vreme Prvog srpskog ustanka nalazile samo poljane, pa se tek dolaskom kneza Miloša na vlast, 1825. godine, javljaju prva naselja. Kraj je bio naseljen Ciganima, te se i zvao Cigan(ska) mala (simbolični predak Skadarlije). Krajem 19. veka i počekom 20, zbog blizine Narodnog pozorišta, u boemskoj četvrti su stanovali glumci, a uz njih i drugi umetnici, pesnici, slikari, pisci. Književnici i umetnici sve svoje proslave i jubileje slavili su u kafanama ‘Vuk Karadžić’, ‘Tri šešira’, ‘Dva jelena’. Najstarije je kafana ‘Tri šešira’, koja je po podacima Branislava Nušića, postojala još od 1864. godine, a dobila je naziv po radionici šešira starog Dimovića, oca kafedžije kod ‘Imperijala’ Đoke Dimovića. U kafanama su održavali sastanke, osnivali književne i umetničke klubove i udruženja, pokretali časopise, pisali pesme i pozorišne recenzije.“

Fotografija: Frederick W. Glasier, 1907.

Hans Maler – Dva portreta mađarske kraljice Ane

tumblr_o147fzh63e1rpgpe2o1_1280

Hans Maler, „Portret mađarske kraljice Ane“, 1519.

Oba portreta učinila su mi se zanimljivima zbog odeće i nakita koji su vrlo precizno izrađeni. Ideal lepote koji u potpunosti stoji nasuprot antičkom idealu (stari Grci su smatrali da je previše nakita „odlika varvara“).

Čitaoci bloga mogu, podstaknuti ovim umetničkim primerom, pogledati u arhivi bloga A . A. A koji još primeri postoje u okviru tema Ženski portret, Nakit ili Istorija.

Vislava Šimborska: „Dva Bruhelova majmuna“

Ovako izgleda moj maturski san:
u prozoru sede dva majmuna privezana lancem,
napolju se plavi nebo
i kupa se more.

Polažem iz istorije ljudi
Mucam i nastavljam dalje.

Majmun zagledan u mene ironično sluša,
a drugi tobože drema –
a kada posle pitanja nastaje ćutanje,
došaptava mi
tihim zveckanjem lanca.

Izvor: Vislava Šimborska, „Svaki slučaj“, preveo Petar Vujičić, Narodna knjiga, Beograd, 1983.

Slika: Piter Brojgel, „Dva majmuna“. 1562.

Lavinija Fontana, „Portret Gabrijele d’Estre“, 1599.

Portret Gabrijele d’Estre, francuske plemkinje, ljubavnice tadašnjeg francuskog kralja Anrija IV. Sliku je po porudžbini načinila italijanska umetnica Lavinija Fontana (1552-1614). Ipak, najpoznatiju sliku ove ličnosti francuske istorije načinio je nepoznati umetnik, pripadnik druge škole Fontembloa oko 1594, na kojoj se Gabrijela nalazi u kadi sa vojvotkinjom de Vijar i jednom rukom dodiruje njenu bradavicu (slika).

Ženski portret na blogu A . A . A

Mišel Uelbek: „Poslednji bedem protiv liberalizma“

Hans Hillmann, film poster for Das Irrlicht – Le feu follet by Louis Malle, 1966.

Odbijamo liberalnu ideologiju jer ne
Pruža nikakav smer, okosnicu za pomirenje
Pojedinca sa svojim bližnjim unutar zajednice
Koju bismo mogli da nazovemo ljudskom,
Štaviše cilj koji sebi postavlja je sasvim
Suprotan.

Odbijamo liberalnu ideologiju u ime enciklike
Leona trinaestog o socijalnoj ulozi Evanđelja
U istom duhu u kome su antički proroci zazivali
Propast i prokletstvo nad Jerusalimom,
I Jerusalim pade, i bi mu potrebno ne manje nego četiri
hiljade
Godina da ustane

Nepobitno je, dokazano je da svaki ljudski napor
Se sve više meri kroz čisto ekonomske
Aršine,
Apsolutno brojčane kriterijume,
Koje pamte fajlovi računara.
To je neprihvatljivo i mi treba da se borimo za
Podređivanje ekonomije, za njeno potčinjavanje
Određenim, usudio bih se da kažem, etičkim, razlozima

I kad otpuste tri hiljade ljudi a čujem gde
Baljezgare o socijalnom trošku takve operacije dođe mi žešće
Da zadavim desetak
Savetnika za obračunske revizije,
Što bi, uostalom, bila odlična operacija,
Apsolutno dobitno skidanje masnog tkiva,
Takoreći higijenska operacija

Imajte poverenja u individualnu inicijativu, eto što
ponavljaju,
Svugde, na svakom koraku, kao ti stari budilnici na federe
čiji ravnomerni
Otkuj je bio dovoljan da nas baci u smarajuću i potpunu
Nesanicu,
Na šta mogu da kažem samo jedno, jedno koje
Proističe iz istovremeno poražavajućeg i redovnog
Iskustva,
A to je da je individua, hoću reći ljudska jedinka,
Uglavnom mala zver koja je istovremeno svirepa i
Bedna,
I da bi smešno bilo ukazati joj poverenje osim
Ukoliko je ne ogradimo, omeđimo i održimo unutar
Strogih principa nenarušivog morala,
Što nije slučaj.
U liberalnoj ideologiji, razume se.

Sa francuskog preveo Boris Lazić

Izvor: Časopis Buktinja

Fotografija: Hans Hillmann. Poster za film „Das Irrlicht“ (nemačka verzija naziva). U orginalu „Le feu follet“, režija Louis Malle, 1966.

Beograd na starim mapama

„Ko god da zagospodari gradom koji je navikao na slobodu, a ne uništi ga, može samo da očekuje da i sam bude uništen; naime, takav grad uvek može naći povod za pobunu, u ime svoje ranije slobode i drevnih običaja, koje ne mogu da potisnu ni protok vremena, niti sva potonja blagodet. Šta god novi vladar činio, kakve god mere predostrožnosti preduzimao, stanovnici nikada neće zaboraviti tu slobodu i te običaje – osim ako se ne razdvoje i ne rasele.“ – Nikolo Makijaveli

Piter Maršal o kolekcionarskoj strasti cara Rudolfa II

Ko god, danas, ima strasti, treba samo da se uputi u Prag (ako može), najvećem zaštitniku umetnosti na svetu našeg veka, rimskom caru Rudolfu Drugom; tamo, u carskoj rezidenciji, i drugde, u kolekcijama drugih ljubitelja umetnosti, može da uživa u razgledanju ogromnog broja izvanrednih i plemenitih, retkih, neobičnih i neprocenjivih dela. – Karel van Mander (1604)

Rudolf je, za života – prema rečima poverljivog Avgustovog savetnika, koji je i sam bio sinonim za izdašno pomaganje umetnosti – postao poznat kao mecena Bohemije. Ne praveći jasnu razliku između sveta umetnosti i ideja i svakodnevnog života, Rudolf je na svoju pozornicu sveta pozivao mnoge nadahnute slikare, vajare i zanatlije sa čitavog kontinenta. Od sredine osamdesetih godina šesnaestog veka do početka novog, oni su preplavili Prag i učinili ga kulturnom prestonicom Evrope. Neki su dolazili iz Nemačke i Holandije, donoseći sobom najnovije vajarske stilove renesanse severa, dok su drugi, iz Italije, donosili mnogo pitoresknije vizije juga.

On je sledio dugu porodičnu tradiciju. Njegov deda Ferdinand i njegov otac Maksimilijan, privukli su brojne umetnikena svoj dvor u Beču, i iz Italije i Flandrije. Osnova Rudolfove kolekcije, dakle, predstavljala je ono što je nasledio od oca, koji je, uz pomoć Jakopa Strade iz Mantove, prikupio ogroman broj renesansnih dela. Posle antičkih studija na univerzitetu u Paviji, Strada je, postavši stručnjak za numizmatiku, vajarstvo i arhitekturu, brzo shvatio koliko je, za italijansku umetnost i zanatstvo, tržište severno od Alpa bilo unosno. Preselio se u Beč, gde je, pošto ga je Maksimilijan postavio za dvorskog antikvara, savetovao cara o arhitekturi, da bi ubrzo postao kustos njegovih galerija u Beču. Godinu dana posle dolaska na presto, Rudolf je pozvao Stradu da mu se pridruži u Pragu, proizvevši ga u ličnog dvorskog antikvara. Toliko je cenio njegovo razborito rasuđivanje i organizacione sposobnosti da ga je proizveo u viteza Fon Rozberga, prema porodičnom imenu njegove žene Otilije Šenk fon Rozberg. Ticijanov portret Strade dočarava otmeno obučenog dvoranina koji klijentu pokazuje malu srebrnu Veneru, ali izvesni venecijanski suparnik, uvređen Stradinom svemoći na Rudolfovom dvoru, opisuje ga kao čoveka „nepodnošlljive arogancije“.

To je bila porodična stvar. Njihov sin Otavio, koji je pozirao Tintoretu, starao se o biblioteci i preuzeo očevu ulogu posle njegove smrti. Rudolfova naklonost porodici Strada još više je porasla njegovim strasnim zanimanjem za Jakopovu prelepu i očaravajuću ćerku Katarinu, koja je stekla zavidno obrazovanje u Beču. Poput braće, i ona je bila otmenih i prefinjenih crta, uz tek mali nagoveštaj tuge. Iako inteligentna, nenametljiva i predusretljiva, ostala je Rudolfova ljubavnica iz senke tokom najvećeg dela njegovog života, nikada se ne uplićući ni u kakve intrige na dvoru, kao što se nikada nije javno pojavljivala s njim u društvu. Požrtvovano mu je rodila šestoro dece, tri dečaka i tri devojčice. Najstariji sin, Don Đulio, rodio se oko 1585. godine, postavši videlo u očevom životu, sve dok se, kao i njegov španski rođak Don Karlos, sin Filipa II, nije sunovratio u ludilo.

Od sestre Elizabete, udovice kralja Šarla IX od Francuske, malo toga mu je preostalo, ali od brata Ernsta, namesnika španskih poseda u Holandiji, nasledio je sijset izvanrednih radova severnoevropske umetnosti, uključujući slike Hijeronimusa Boša, Huberta van Ajka, Rožea van der Vajdena i Pitera Brojgela. Pred kraj života, njegova kolekcija, prema izveštaju venecijanskog diplomate Soranca iz 1612. godine, brojala je gotovo tri hiljade slika.

Umetnost je postala manje uvijen oblik diplomatije. Uveliko je bilo poznato da je sklonost ka izuzetnim umetničkim delima mogla da doprinese carevom dobrom raspoloženju i ubrza audijenciju. Strani plemići, lokalni velikaši i bogati građani, svi do jednog, koristili su umetnost kako bi uticali na Rudolfa i lakše mu se približili. Gradonačelnik Nirnberga, na primer, poslao je Holbajnovu sliku Isak blagosilja Jakova i Direrovo Trojstvo; elektor Palatinata priložio je oltar od rezbarene slonovače; rudarski magnat Johan Fuger poslao je mermerni kovčeg pronađen u okolini Atine; španski grof Kevenhiler poslao je nekoliko slika Ticijana, Pjetra Rose i Parmiđanina. Biti pozvan i razgledati njegovu dobro čuvanu kolekciju ne samo da je bila najveća privilegija nego pouzdan znak carevog poštovanja i podrške.

Rudolf je produbio porodičnu sklonost ka izvesnim umetnicima, jer je trebalo da oni postanu središnje figure u njegovoj kolekciji. Rudolfov deda Ferdinand I bio je veliki zaštitnik Direra; Ticijan je bio omiljeni umetnik njegovog dede Karla V; a Leonardo da Vinči, Direr i Boš bili su pod pokroviteljstvom njegovog ujaka Filipa II. Rudolf je, pored ostalog, nasledio dela Karavađa, Paola Veronezea, Koređa, Parmiđanina, Tintoreta, Leonija, Holbajna i Kranaha. Brojgela je obožavao zbog izvanredne kompozicije i preciznih detalja. Rudolf je posedovao najmanje dvanaest Direrovih dela, ali je želeo da prikupi sve njegove najvažnije radove. Godinu dana potrošio je na pregovore sa Nirnbergom radi kupovine Svih svetih, plativši za sliku čak sedam stotina zlatnih dukata. Jednom prilikom, pozajmio je od Fugera trinaest hiljda ekija kako bi kupio Odstupanje deset hiljada. Razume se, nabavka Praznika ružinog drveta iz Venecije bio je njegov najvažniji poduhvat, a istovremeno i radost.

Rudolfovi ljudi – poput Đuzepea Arčimbolda, koji je tragao za nemačkim majstorima, i Đulija Lučinija, koji je u Veneciji tragao za italijanskim delima – tokom vremena doneli su u Prag toliko mnogo radova da je bilo neophodno izgraditi nove galerije za sve veću kolekciju. Njegovi zastupnici zdušno su tragali po čitavoj Evropi. Zainteresovan da se dokopa ne samo dela starih majstora, Rudolf je od Veronezea naručio ciklus zasnovan na alegorijama o ljubavi – jednoj od svojih omiljenih tema i okupacija – a od Jakopa Tintoreta, četri slike sa temama iz mitologije.

Uprkos obožavanju dela prve renesanse, Rudolf je bio izuzetno otvoren za umetničke inovacije, tako da se njegova kolekcija, uglavnom, sastojala od dela njegovih savremenika i mahom od dela umetnika sa njegovog dvora. Pomažući umetnike kao što su bili Đuzepe Arčimboldo, Bartolomej Spranger i Hans fon Ahen, Rudolf je začeo razvoj novog stila podražavanja, punog taštine, poznatog kao manirizam. Spranger i Fon Ahen su, na primer, radi sopstvenog užitka, izradili niz alegorijskih slika koje predstavljaju zdepaste žene izduženih ili izuvijanih tela.

Nije trebalo dugo da se Rudolfova reputacija kao izdašnog zaštitnika umetnosti raširi čitavom Evropom. Posle posete Rudolfovom dvoru, 1597. godine, Žak Esprinhard beleži:

„Carevi savetnici, Hans fon Ahen i Bartolomej Spranger, obojica istaknuti slikari, proveli su me kroz tri dvorske odaje, i tamo mi pokazali najlepše slike, stare i nove, kao i one toliko retke da ih čovek danas ne može videti nigde u Evropi. Car ih je dopremio iz svih kutaka našeg dela sveta, po neverovatnim cenama i o strašnom trošku.“

Rudolf je tako visoko cenio svoje vešte umetnike da je, u okviru dvorca, za njih podigao dobro opremljene ateljee i radionice. Aprila 1595. godine, izdao je „Proglas Njegovog veličanstva“ praškom slikarskom esnafu, kojim ne samo da je potvrdio njihove postojeće privilegije, nego je dodao još jednu: „Budući da se njihova umetnost i majstorstvo veoma razlikuje od ostalih zanata… nadalje se više neće smatrati ili opisivati kao bilo kakav zanat, nego će se jednim imenom, nazivati slikarskom umetnošću.“ Tako su umetnici bili oslobođeni esnafskih propisa, dobijali su godišnje stipendije, a mogli su i da očekuju dodatna plaćanja za narudžbine.

Pre 1600. godine, nigde u Evropi umetnici nisu tako visoko cenjeni kao na Rudolfovom dvoru. Uživali su carsku zaštitu i pravo na boravak, i, što je najznačajnije, slobodu izražavanja. Iz carskih ateljea umetnika, ohrabrenih obiljem novca i zvanjima, potekle su bujice umetničkih dela, od kojih su većina bile slike sa temama iz mitologije, erotskog naboja, ili složene alegorije u slavu cara. Uporedo s razvitkom praškog stila, dela su postajala sve zagonetnija, tako da su samo posvećenici mogli da dopru do nekoliko nivoa značenja. Uistinu, to bi se lako moglo opisati kao neka vrsta poezije u slikarstvu.

Rudolfov, do kraja intelektualizovan pogled na umetnost bio je deo njegovog zanimanja za okultno: želeo je da, i u umetnosti i u prirodi, ispita ono suštinsko ispod površine. Bio je zainteresovan za verno prikazivanje prirode, ali je podrazumevao metafizički sadržaj u pozadini stvari. U artističkom smislu onog vremena, umetnik je trebalo da spoji ono što se naziva natura (priroda) i ingenium (talenat), ali je Rudolf takođe želeo da ove dve stvari stoje u vezi sa onim što je nazivao historia – obiljem personifikacija i simbola koje ilustruju mitološke i alegorijske teme.

Rudolf je u nasledstvo dobio priličan broj umetnika, naučnika i zanatlija koji su radili kod njegovog oca u Beču. Najmaštovitiji i najorginalniji bio je Đuzepe Arčimboldo, slikar visokog manirizma i crtač koga su kasnije obožavali Oskar Kokoška i Salvador Dali. Bio je slavljen kao preteča nadrealizma i pop-arta, ali on, verovatno, najbolje reprezentuje neku vrstu magijskog realizma, preovlađujućeg na Rudolfovom dvoru. Osvrćući se, iz dvadesetog veka ka prošlosti, Rolan Bart ga, s pravom, naziva magom i retorom: dok je, s jedne strane, njegova imaginacija bila poput poezije, s druge strane, osnovu njegovog rada činio je jezik. Takođe je bio veoma savremen, krećući se od „peinture newtonienne“, zasnovane na nepokretnim stvarima predstavljenim na slikama, pa do „art einsteinen“, prema kojoj kretanje posmatrača predstavlja deo položaja tela.

Arčimboldo ne samo da je proučavao beleške Leonarda da Vinčija već je poznavao tehnike kojima su se služili Boš, Brojgel i Kranah. Pored toga, veoma je uvažavao novu književnost pod uticajem humanista, u kojoj su se preplitali srednjevekovni i antički simboli, često na protivrečan i paradoksalan način. Njegov rad, više nego bilo kog drugog umetnika, bio je neka vrsta ars magica, predstave magijskog preobraženja materije, i uz to najbolje dočarava ambijent Rudolfovog sveta u Pragu. Svojim svečanim autoportretom, međutim, udaljio se od bilo kakvog humora ili fantastike: sebe je predstavio u crnom kaputu i sa zakupastom kapom. Pored toga, bio je prvi umetnik koga je Rudolf unajmio da izradi ilustracije za istoriju prirode.

Ovaj milanski slikar i crtač bio je Hof-Conterfetter („dvorski portretista“) kod Rudolfovog oca Maksimilijana i dede Ferdinanda. Proslavio se kao graditelj i inovator, praveći, između ostalog, i sopstvene muzičke instrumente. Bio je izvanredan crtač kostima za balove, prijeme, maskenbale i takmičenja, a takođe i glavni organizator raskošnih dvorskih svečanosti u Pragu, kada se, 1570. godine u Beču, Rudolfova mlađa sestra udala za kralja Šarla IX od Francuske. Rudolf i Ernst, tek pristigli iz Španije, bili su svedoci njegovog umeća, godinu dana kasnije, na venčanju Karla od Štajerske. On je bio odgovoran za proslavu kada je, 1572. godine, Rudolf krunisan za kralja Ugarske, i nacrtao je izvanredan kroki koji prikazuje Rudolfovo krunisanje za kralja Bohemije, 1575. godine. Arčimboldo je, 1585. godine, Rudolfu napravio knjigu, u crvenom kožnom povezu, sa 148 nacrta u olovci i tušu, za kostime, šešire i dekorativne ukrase koje je izradio za svečanosti i balove, s posvetom „Nepobedivom caru romanskog sveta, njegovom večnom i najblagonaklonijem vladaru i Veličanstvu Rudolfu II“.

Arčimboldova nezaboravna dela bila su, međutim, njegovi neobični nadrealistički portreti, u vidu kompozicija sa objets trouves. Njegove složene glave su dvosmislene i zagonetne, upravo one koje spajaju satiru i humor, a ipak, u isti mah, otelovljuju sistem opštenja ljudi i sveta prirode. Njegov neobičan medot podrazumevao je jedva primetno prerušavanje spoljašnjeg izgleda prirode u nameri da otkrije njene unutrašnje suštine.

Niko nije video ništa nalik Arčimboldovim slikama. On se nadahnjivao svetom prirode, ali je predmete poput voća, povrća, divljači, knjiga, kuhinjskog pribora i poljoprivrednih alatki postavljao tako da izazivaju groteskni nadrealistički efekat. Bibliotekar, portret carskog istoričara i bibliofila Volfganga Lacija potpuno je izveden pomoću knjiga, s otvorenom knjigom umesto kose i hrbatom umesto nosa. Kuvar je groteskni likovni kalambur: on dočarava grubo lice pod šlemom; okrenut naopačke, šlem se pretvara u zdelu s pečenim prasetom i kokoškom.

Rudolf je posebno hvalio dva ciklusa slika – Četri godišnja doba i Četri elementa – koje je Arčimboldo predstavio Rudolfovom ocu za Novu 1569. godinu. U prvom ciklusu,  Zima je prikazana kao čvornovato stablo, a Proleće kao mladić sazdan od cveća. U drugom ciklusu, Voda se sastoji od glave, do kraja izvedene nagomilavanjem stvorenja iz mora, sa kosom od crvenih korala. Zemlja je predstavljena kao glava potpuno sazdana od životinja koje oblikuju pravi zverinjak.

Rudolf je unajmio Arčimbolda kao svog zastupnika i 1582. godine i uputio ga u Nemačku, u potrazi za vrednim umetničkim delima i retkim životinjama i pticama za svoje zbirke. Godine 1587, nerado je dozvolio svom umetniku i savetniku da se, posle tako duge službe, vrati u rodni Milano da bi uživao u Svojim poznim godinama. Za svoje dugo, odano i savesno služenje Habzburzima, nagrađen je priličnom sumom od 1.550 rajnskih guldena, a 1592. godine dobio je titulu palatinskog grofa.

Iz Italije, Arčimboldo je nastavio da caru šalje svoja dela, uključujući najpoznatiji Rudolfov portret nazvan Vertumnus. Slika prikazuje Rudolfa kao rimskog boga godišnjih doba, s licem sastavljenim od naslikanog voća, cveća i povrća iz sva četri godišnja doba, skladno postavljenih jedno uz drugo. Smrknuti i melanholični car bio je oduševljen ugledavši sebe sa nosem u obliku kruške, kosom od prosa, grožđa i venca od pšenice, sa čelom od dinje, a bradom od oraha i kestenja.

Autor je za sliku pronašao nadahnuće u rimskom pesniku Propertiju, koji je Vertumnusa slavio kao boga postojanosti kroz stalne promene. Međutim, Vertimnus je mnogo više od toga: on je brat Hermesa, oca alhemije. Slika je odraz Rudolfovog shvatanja uzajamnog dejstva prirode i umetnosti, opipljivog oblika i puke zamisli.

Dok je Arčimboldo bio Rudolfov najorginalniji umetnik, majstor koga je najviše cenio nesumnjivo je bio Bartolomej Spranger, koji se najpre školovao u svom rodnom Antverpenu, kao pejsažista, da bi kasnije postao dvorski slikar pape Pija V. Rudolfov otac pozvao je Sprangera na dvor u Beču, 1576. godine, u njegovoj tridesetoj godini, gde je radio na trijumfalnoj kapiji u čast Rudolfovog povratka iz Španije, tokom sledeće godine. Kao tipični manirista, fantastično je ukrašavao kule nepravilnim lejama od cveća i raznim vodenim atrakcijama. To se toliko raščulo po Evropi da je engleski diplomata Henri Voton već 1691. godine pokušao da pronađe kopiju nacrta.

Kada se Rudolf preselio na dvor u Pragu, sa sobom je poveo i Sprangera, gde ga je proizveo u glavnog slikara (Hofmaller). Živeo je u velikoj kući u Donjem gradu, odmah ispod zidina dvorca, gde je uskoro dobio i druga zaduženja. On je Rudolfu obezbedio stalni dotok slika s mitološkim temama, alegorijama i verskim prizorima, a povremeno i portreta.

Još jedan od Rudolfovih najodanijih umetnika bio je Hans fon Ahen. On je bio flamanski slikar, ali je, tokom dugog boravka u Italiji, razvio sopstveni osobeni stil, delimično nadahnut Paolom Veronezeom. Rudolf je Fon Ahena pozvao u Prag početkom 1592. godine i, kao i Sprangera, imenovao ga za carskog dvorskog slikara.

Car je obožavao Fon Ahenove herojske slike, kao i njegova žanrovska dela. Tokom prve decenije sedamnaestog veka, uspeo je da završi niz Rudolfovih portreta, prikazujući ga kao cara u oklopnom odelu koji odnosi pobedu nad Turcima. Međutim, u stvarnosti, Rudolf se užasavao borbe i, za života, nikad nije bio na frontu, mada je portret kralja u oklopnom odelu, u ono vreme, smatran nepobitnim dokazom njegovog prava na presto, čime je promišljeno poslata upozoravajuća poruka svakom potencijalnom neprijatelju. Hans fon Ahen potpuno je shvatio da je, za umetnički iskaz, najvažnije da oblik i rečitost slike odgovaraju prilici, temi i publici kojoj je namenjena. Hvalisava i ratoborna poruka njegovih carskih portreta ionako je očigledna. Zapravo, Fon Ahenova retorika je toliko ekstremna da se često graniči sa karikaturom.

Hans fon Ahen uspeo je, međutim, da postane izvanredan i realističan portretista, o čemu svedoči njegova prelepa i jedinstvena slika njegove kćerke Marije Maksimilijane (1611), i nalazi se u Praškom dvorcu. Angažovana neposrednost ovog portreta pokazuje koliko je bio u stanju da verno prenese lik, na način koji nas ostavlja bez daha.

Izvor: Piter Maršal: „Magijski krug Rudolfa II“, preveo Milan Miletić, Gradac, Čačak, 2009.

Valter Benjamin: „Luj Filip ili enterijer“

Glava…
Na noćnom stočiću, kao ljutić,
Počiva. — Bodler, Mučenik

Pod Lujem Filipom (Louis Philippe), privatna individua stupa na istorijsku pozornicu. Ekspanzija demokratskog aparata, preko novog izbornog zakona, podudara se s parlamentarnom korupcijom u režiji Gizoa (François Guizot). U njenoj senci, vladajuća klasa stvara istoriju; drugim rečima, završava svoje poslove. Ona nastavlja sa izgradnjom železnice, da bi povećala vrednost svojih akcija na berzi. Ona promoviše vladavinu Luja Filipa, kao primer privatnog pojedinca koji upravlja svojim poslovima. U Julskoj revoluciji (1830), buržoazija ostvaruje svoje ciljeve iz 1789 (Marx).

Po prvi put, mesto stanovanja privatnog pojedinca ne poklapa s njegovim radnim mestom. Ono prvo počinje da se konstituiše kao enterijer. Njegova dopuna je kancelarija. Privatnom pojedincu, koji u kancelariji mora da se bavi stvarnošću, potrebna je domaća unutrašnjost, da bi ga zadržala u njegovim iluzijama. Ta nužda je utoliko veća utoliko što on nema nameru da dopusti da njegove trgovačke preokupacije ugroze one društvene. U stvaranju njegovog privatnog okruženja, obe te sfere se drže na odstojanju. Odatle izvire fantazmagorija enterijera, koji za privatnog pojedinca predstavlja univerzum. U enterijeru, on povezuje daleko i davno. Njegova dnevna soba je loža u pozorištu sveta.

Digresija o jugendstilu. Razbijanje enterijera, do kojeg dolazi s jugendstilom, dešava se na smeni vekova. Naravno, u skladu sa sopstvenom ideologijom, jugendstil bi trebalo da dovede enterijer do savršenstva. Njegov cilj je preobražaj usamljene duše. Individualizam je njegova teorija. Sa Van de Veldeom (Henry Van de Velde), kuća postaje izraz ličnosti. Za takvu kuću, ornamentacija je isto što i potpis za sliku. Ali, ta ideologija ne izražava pravo značenje jugendstila. On predstavlja poslednji kontranapad umetnosti, koju je u njenoj kuli od slonovače opkolila tehnologija. Taj pokušaj mobiliše sve unutrašnje rezerve. On pronalazi svoj izraz u medijumskom jeziku linije, u cvetu kao simbolu gole, biljne prirode suočene s tehnološki naoružanim svetom. Novi elementi gvozdene konstrukcije – noseći stubovi – zaokupljaju jugendstil. U ornamentima, on pokušava da te forme vrati umetnosti. Beton mu nudi nove mogućnosti za plastičnu kreaciju u arhitekturi. Otprilike u to vreme, stvarni centar gravitacije životnog prostora pomera se u kancelariju. Nestvarni centar pronalazi sebi mesto u kući. Posledice jugendstila opisane su u Ibzenovom Majstoru graditelju (Henrik Ibsen, Bygmester Solness, 1892): pokušaj pojedinca da se, na osnovu svoje unutrašnje snage, nadmeće s tehnologijom, vodi ga u propast.

Verujem… u svoju dušu: Stvar. — Leon Deubel, Oeuvres (Paris, 1929)

Enterijer je azil za umetnost. Kolekcionar je pravi stanar enterijera. On se posvećuje tome da preobražava stvari. Na njega pada sizifovski zadatak oslobađanja stvari od karaktera robe, tako što dolazi u njihov posed. Ali, on im dodeljuje samo vrednost znalca, pre nego upotrebnu vrednost. Kolekcionar sanja kako stiže ne samo u neki udaljeni ili davni svet, već i bolji – u kojem ljudska bića sigurno nisu bolje opskrbljena svakodnevnim potrepštinama, ali u kojem su stvari oslobođene mukotrpne obaveze korisnosti.

Enterijer nije samo univerzum već i étui (ukrasna kutijica) privatne individue. Stanovati znači ostavljati tragove. U enterijeru je to naglašeno. Pokrivači i miljei, kutije i kovčežići, prisutni su u izobilju; u njih su utisnuti tragovi najobičnijih upotrebnih predmeta. Na potpuno isti način, tragovi stanari su utisnuti u enterijer. Pojavljuje se i detektivska priča, koja sledi tragove. U „Filozofiji nameštaja“ („The Philosophy of Furniture“, 1840, esej o unutrašnjoj dekoraciji), kao i u svojoj detektivskoj fikciji, Po (Edgar Allan Poe) se predstavlja kao prvi fiziognomist kućnog enterijera. Kriminalci iz prvih detektivskih priča nisu ni džentlmeni, niti drumski razbojnici, već privatni građani iz srednje klase.

Izvor: Valter Benjamin, „Pariz, prestonica XX veka“, preveo Aleksa Golijanin.

Fotografije: Ežen Atget

Tekst je preuzet sa sajta Anarhija/Blok 45

Poezija Vasilja Holoborotka

eszter radak

OSUŠENI KOZACI

Car Petar je voleo svakojake kolekcije:
putovao je po Nemačkoj i kupovao razne
slike i stare knjige.
Prohtelo mu se da napravi takvu kolekciju,
kakvu još niko nije video na celom svetu.

I zatraži on od hetmana Polubotka
nekoliko kozaka da ih osuši za kolekciju.
Hetman: ne, i ponovo: ne.

Car Petar pozva Polubotka
Polubotko uze čak četri stotine
kozaka pa im zapovedi:
Pazite reče, gospodo mlada, ne bojte se!
Ne bojte se! Neće vas pojesti! Ni kapu mu čak nemojte skinuti!

Dođoše oni u plaču, čekaju, kad će car da se pojavi.
Kad izađe, a Polubotko istupi pred njega:
Ne dam, kaže, kozake u nemilost i kvit.
Petar tada potrgnu sablju iz korice i prikuca
Polubotka uza zid da se suši.

Pogleda Polubotko svoje kozake, a oni
svi sami sebe prikovali uza zid i
suše se. Tako je Petar i dobio
čudnovatu kolekciju – četri stotine i još jednog
osušenog kozaka: sa šalvarama i kapama.
Tako je kako bi.

.

KRČAG NA STOLU

Nas troje sedimo za stolom.
Majka je donela vodu u krčagu
plavog boka –
neko je prilepio komad neba! –
i postavila na sto.
Uzeo je prvi – hteo se napiti – i ostavio,
uzeo je drugi – i ostavio,
uzeo sam
i pogledao u krčag –
plivalo je kao riba moje oko –
kad tamo, nije bunarska voda
nego krv!
MAJKA: što ne pijete?
(rekao sam)
Pa hajde onda i zali cveće oko kuće.

.

U GOSTIMA KOD GRUZIJANSKE NARODNE UMETNICE JELENE AHVELDIJANI

U sobi, u kojoj je bilo puno krčaga
iz raznih krajeva i svih vekova
(iskopanih i novih),
raznih oblika i boje,
veoma mi se pila voda i nisam mogao da je nađem.

I vi i ja sedeli smo u krčazima.
Vi ste sedeli u krčagu od gruzijske gline,
a ja – od ukrajinske.

Vaš krčag je imao boju starosti
i bio inkrustriran genijalnošću,
a moj je krčag bio zelen
i na bokovima mu je visilo lišće.

I ja sam bio toliko mali da sam se zavukao
u krčag do glave.
A svi su to shvatili
kao nepoštovanje Vaše kuće.

.

Da te ne bi prepoznali
odlomi grančicu višnje
i stani na put
a kad je podigneš i sakriješ njome oči
onda ćeš postati višnja
i niko te neće prepoznati.
Zapevaj još – pomisliće da su ptice doletele na višnju

.

– Ko si ti?
– Onaj koji ide daleko-predaleko.
Odlazim u proleće i vraćam se u avgustu
omotan širitima jabuka.
– Ko si ti?
– Onaj koji sve brka.
Mogu da pokidam lišće, a onda pogrešim
i otrgnem listić što leti.
– Ko si ti?
– Još umem od grana da ispletem tišinu
i u tu kotaricu skupljam roza latice,
a onda ih prospem jednoj devojčici
koja prstićem ume da nariše zvezde na pesku.

.

U leto-letašce
brao sam sa njom jagode u bokal.
Imali smo jedan bokal.
Držala je bokal u svojim tankim rukama.
Obamirao sam dok se saginjala
i tražila jagode u travi.
A onda je nestala:
pala je u travu
i ponikla.
Stopila se sa livadom.
Njene su kose postale trava.
Oči – rosa,
a obrazi jagode.
A ja sam je jednako dozivao i dozivao.
I čuo sam kako se tiho smeje,
kao da šumi trava,
kako maše rukama kao kamilicama,
kako gleda u nebo kao da je rosa.
I ja sam brao jagode sa njenih obraza.
A na bokal smo sasvim zaboravili.
Sasvim.

.

Znamo za trojicu
koji žive pod istom jabukom
i slični su Ikarima s leptirovim krilima
Kad sledimo njihov let
vidimo kako se pojavljuje četvrti
zato
što prva trojica
glasno razgovaraju
o letenju

.

Ukrali su mi ime (dobro što nisu hlače –
i bez njega se može živeti)
i sad me zovu onaj
kome je ukradeno ime.
Umem da krečim i da zidam bele zidove
i kad ja molujem onda svi znaju
da je molovao onaj
kome je ukradeno ime.
A na belim zidovima uvek napišem:
zid je doterao onaj
kome je ukradeno ime.
Pozdravna pisma i telegrami već dolaze
na moje novo ime, i ime onoga
kome je ime ukradeno.
Već su se svi pomirili (pa i ja sam odavno)
s mojim novim imenom. Žena se takođe navikla.
Ne znam samo kako će biti deci
kad ih budu zvali po ocu?

.

I zamolio me čovek da prenoći u kući
i predstavio se kao onaj
koji razmnožava vaške u glavi
radi voljene bele breze.
A kad smo seli za sto da večeramo, reče:
– Sedi uz peć i tamo večeraj!
I upitah ga ja potom: – A zašto tako treba?
– Tako treba!
I legosmo da spavamo. A on reče:
– Hajde lezi na klupu. Ja ću spavati sa tvojom ženom.
I upitah ga ja potom: – A zašto tako treba?
Uvek sam radio kako ljudi rade.
A sada ćeš raditi onako kako ja hoću, jer tako treba.
– Treba pa treba, uvek sam radio kako treba.
A možda treba da gladim mačka niz dlaku,
znam – to ne treba raditi, ali ja sam ga gladio, možda?

.

Osećam da u ovome gradu nekoga nema

Zaviriću u sve ulaze, stanove,
i počeću da telefoniram na sve strane
i odasvuda će da mi odgovaraju
moji znaci (kojima sam prekinuo jutarnju kafu)
saopštavajući da su živi i zdravi,
ali ja ipak znam da nekog nema
i njemu nikako da telefoniram.
Zaviriću u sve ulaze, stanove,
gradske ustanove – nadajući se da ću sresti
onoga kojeg nema.
Poleteću iznad grada, spustiću se u metro
i neću ga naći.
Otići ću u bioskop i na igranke,
otići ću pod prozore gde je živela dragana,
otići ću u prodavnicu dečjih igračaka,
ali ni tamo nikoga neću naći.
I tada ću shvatiti da u ovome gradu
nema mene samog.

.

U vreme dok sam se nosio s pitanjem:
zašto kruška ima oblik kruške,
a jabuka – oblik jabuke,
čuo sam kako su iza zida vodili konja –
njegov ravnomerni topot kopita,
sličan hodu časovnika,
i bat potpetica vodiča
koji je kašljucao narušavajući ritam
kopita – možda je pušio krdžu.
Nisam znao šta nameravaju:
kao da hoće da zakolju konja,
a možda žele da otmu tuđu ženu na njemu
ili prosto da odjašu u šumu po drva,
ali je taj hod konja bio mučan i dug
kao hod časovnika…
pomislio sam: možda časovnik ide
iza zida,
a onda sam shvatio
zašto kruška ima oblik kruške,
a jabuka – oblik jabuke.

.

Preveo sa ukrajinskog Srđan Đurđov Rašković
Slika: Eszter Radak

.

VASILJ HOLOBOROTKO

Rođen je 1946 (po nekima 1942) kod Luganska u Ukrajini. Radio je neko vreme kao rudar. Studirao je na kijevskom univerzitetu. Poezija mu je prevedena na mnoge svetske jezike i smatra se, pored Mikole Holodnog, najvećom nadom ukrajinske i sovjetske poezije. Na početku njegovog pesničkog puta poezija mu je bila predmet mnogobrojnih polemika, ali su njegove sve češće objavljivane knjige demantovale sumnju u njegov talenat. Knjige mu nose nazive: „Leteće prozorče“, „Pastir cveća“. „Ikar na leptirovim krilcima“, i „Od studenca do studenca“.