Eкспресионистички плес дланова Егона Шилеа

Четири приложене фотографије Егона Шилеа занимљиве су због специфичног положаја дланова који он на њима заузима. Театралне позе уметника заједничке су многим његовим фотографијама и аутопортретима. Положај руку као да је инспирисан експресионистичким плесом или као да га кроз фотографски приказ остварује.

Немачки уметник Харалд Кројцберг (1902-1968), балетан и кореограф, има сличне фотографије и могуће је успоставити макар визуелну, ако већ не и смисаону, аналогију са Шилеовом перформативношћу. У наставку следи кратак видео о једном његовом аутопортрету и кратак коментар слике на дну објаве. Наставите са читањем

Avangardni balet Oskara Šlemera

Reci mi kako proslavljaš svoje praznike i reći ću ti ko si. – Oskar Šlemer, 1929.

Oskar Šlemer (1888-1943) bio je pripadnik Bauhaus pokreta između dva svetska rata, kome je doprineo razvijanjem novih tendencija u plesu. Šlemer je smatrao da je za ples potrebno troje, a ne dvoje kako je to uobičajeno. Otuda je njegovo najpoznatije delo Balet trijade iz 1922. godine koji je prvi put izveden u Štutgartu i označava značajne avangardne tendencije unutar umetnosti igre.

Igra je i metafizika i matematika i koncept. Ljudsko telo posmatrano je kao mašina i kao mehanizam koji, umesto krivih linija, sugerisanih pokretom, može da stvara i geometrijske, prave, ugaone forme, na taj način ujedinjujući dionisijsko (emociju) i apolonijsko (formu) koji su prisutni u pokretu čoveka koji igra. Trijada je podrazumevala dva muškarca i ženu (što podseća na slučaj Majakovskog i bračnog para Brik).

 

 

Sam balet je podeljen u tri dela. Svaki je sugerisan različitom bojom pozadine: žutom, ružičastom i crnom. Dada je, naročito Hana Heh i Sofi Tojber Arp, koristila lutke kao deo svog izražajnog modela, a one nisu bile samo dečiji odnos prema stvaralaštvu, već su lutkarska pozorišta, marionetske odlike modela, bile superiornijih pokreta tela u odnosu na čoveka, istovremeno zadržavajući metaforu kojom bi označavale ljudski život kao „san smešnog čoveka“.

Šlemerovi igrači nosili su posebno dizajnirane kostime koji su podsećali na one iz pozorišta lutaka ili cirkusa. Pored samog izvođenja baleta i fotografija učesnika, moguće je, na kraju ove objave, videti i makete, lutke kako ih je Šlemer zamislio, učesnike u njegovom baletu. Za svakog igrača urađena je posebna lutkica, koja se odlikuje posebnim pokretom, fizionomijom i kostimom. One su sa izložbe „Visions of a New World“ koja se održala 2015. u Štutgartu. Nastavite sa čitanjem

„Faunovo popodne“: Malarme, Debisi, Nižinski

Leon Bakst, „Vaslav Nižinski u baletu Popodne jednog fauna“, 1912.

STEFAN MALARME: PISMO I KATREN ZA KLODA DEBISIJA

Pariz, nedelja 24. decembra 1884.

Moj dragi prijatelju,

Vraćam se s koncerta, vrlo uzbuđen; predivno! Vaša ilustracija „Poslepodne jednog Fauna“, koja je disonantna s mojim tekstom tek toliko što ide još dalje, zaista, u nostalgiju i svetlost, s puno odmerenosti, nespokoja, bogastva. Stežem Vam ruku zadivljeno,

Vaš
Stefan Malarme

Posveta fauna Klodu Debisiju

Silvenu dok smelost
frule u tebi sija
poslušaj svu svetlost
kroz dah Debisija. Nastavite sa čitanjem

Plesni pokret i linija: Vasilij Kandinski i Gret Paluka

Related image

Greta Paluka (1902-1993), nemačka balerina i koreografkinja, bila je učenica Meri Vigman, vodeće figure ekspresionizma kada je u pitanju umetnost igre. Paluka je 1925. godine otvorila školu, održavajući kontakte sa različitim učiteljima Bauhausa. Četiri „analitička crteža“ Vasilija Kandinskog nastala su na osnovu fotografija koje je načinila Šarlota Rudolf. Na njima se može zapaziti koliko je Palukin ples korespondirao sa estetičkim stavovima Bauhausa. Nastavite sa čitanjem

Ples Balet Igra: „Pas de deux“

U baletskoj terminologiji „Pas de deux“ je igra za dvoje koju obično izvodi baletski par, usklađujući korake. U pitanju je duo koji sinhronizovano igra, izvodeći iste korake na datu melodiju.

Meklaren je snimio svoj film, po mnogima značajan i revolucionaran u kontekstu filmskog stvaralaštva, 1968. godine. Samim načinom snimanja, reditelj je tvorio snoliku atmosferu čiji kadrovi jesu, istovremeno, i primer izvrsne fotografije.

U filmu ples izvode Margaret Mersije i Vinsent Voren. Koreografiju je osmislila Ljudmila Kirijef. Muziku su komponovali Dobre Konstantin i United Folk Orchestra of Romania. Nastavite sa čitanjem

Ples Balet Igra: „Fase“

Plesni ansambl Rosas izvodi koreografiju Ane Tereze de Kersmeker (Anne Terese de Keersmaeker) na muziku Stiva Rajha (Steve Reich). Izvođači su Ana Tereza de Kersmeker i Mišel Ana de Mej (Michele Anne de Mey).

Dve balerine pokušavaju da pokretima odgovore na zvuke Rajhove muzike kroz samo četiri pokreta. Prisustvujemo minimalizmu, podjednako pokreta tela i zvuka. Plesna koreografija pod nazivom Fase izvedena je 1982. Nastavite sa čitanjem

Instalacije Ernsta Pinjon Ernsta

Instalacija „Ekstaze“ francuskog umetnika Ernsta Pinjon-Ernsta

Francuski umetnik Ernest Pignon Ernest pre nekoliko godina imao je izložbu crteža u beogradskoj galeriji Haos kojoj sam prisustvovala i od tada počinje moje interesovanje za ovog umetnika. Prvo delo posredstvom koga želim da ga predstavim jeste instalacija Ekstaze koja je postavljena 2008. godine u katedrali svetog Šarla u Avinjonu, a neki od crteža koji pripadaju tom projektu našli su se kasnije i u galeriji Haos.

U istorijskom prostoru Pinjon izlaže sedam crteža svetaca u ekstazi. Ono što se ne vidi, zanosi duha pojedinih svetaca, predstavljeno je posredstvom tela i njegovih poketa. Kombinacijom prostora, crteža i načina na koji su isti izloženi, umetnik stvara jedinstven utisak, opčinjavajući, baš kao i što je sam čin religiozne ekstaze. Nastavite sa čitanjem

Плес Луи Фулер

Loie Fuller

Фотографија: Луи Фулер

Loie Fuller

Фотографија: Луи Фулер

Луи Фулер, балерина и глумица пореклом из Чикага, уметница коју су прогласили једном од зачетница модерног плеса, била је муза многих фотографа и сликара, међу којима су Коломон Мозер и Анри де Тулуз-Лотрек. Плес, чијој динамици доприности вијорење хаљине, био је део многих бурлески, водвиља и циркуских представа. По пресељењу у Париз, Фулерова је стекла мноштво поклоника, међу којима су били песник Стефан Маларме, скулптор Огист Роден, сликари Франц фон Штук и Морис Дени, Марија Кири, као и мајка краљице Марије Карађорђевић, са којом је Луи одржавала вишедеценијску преписку. Наставите са читањем

Жан-Филип Рамо: „Галантна Индија“

Jacques André Joseph Aved, Portrait of Jean-Philippe Rameau, 1728.

Жак Авед, „Портрер Филипа Рамоа“, 1728.

Француски композитор Жан-Филип Рамо компоновао је балет-оперу Лес Индес галантес 1735. године пошто су први француски досељеници и њихови званичници послали представнике индијанског племена Чикаго (данашња држава Илиноис по коме је највећи град у њој и добио име) краљу Лују XВ пред којим су припадници племена одиграли три плеса.

Целокупна церемонија инспирисала је Рамоа који је неколико година касније компоновао дело које се састоји од пролога и четри сцене. Барокна раскош музике и костима, плеса и гласова морала је бити достојна француских краљева и додатно је инспираисала француске уметнике (Дидроа да напише дело Рамоов синовац), као и све касније диригенте, кореографе и сценографе. Наставите са читањем

Интензитет живота и окрутност пролећа

tumblr_p4te4uikQJ1wees83o1_1280

Фреска из Помпеја na којој је приказана Флора, римска богиња пролећа и вегетације, први век нове ере

Почетни стихови Елиотовог дела Четири квартета гласе:

Време садашње и време прошло
Оба су можда присутна у времену будућем,
А време будуће садржано у времену прошлом.
Ако је читаво време вечно присутно,
Читавом времену нема искупљења.
Шта је могло бити јесте апстракција
И остаје трајна могућност
Само у једном свету размишљања.

Може се поставити питање каква је веза цитираних стихова са темом која је сугерисана насловом. Није реч о изједначавању. Цитат је, заправо, сажето објашњење онога што је фасцинација ауторке овог текста – шта је прошло, а шта садашње у контексту уметности, са закључком да је све „трајна могућност само у једном свету размишљања“.

Од када постоји потреба за уметничком артикулацијом, постоји и фасцинација добом које се изједначава са новим животом, почетком, повратком, плодношћу, игром, плесом, интензитетом духа. Oвим текстом покушаћу да предочим како је један феномен, наизглед паганских усмерења, фасцинирао два уметника 20. века, два савременика која су кроз различите уметности изражавала своју фасцинацију загонетним и двосмисленим добом пролећа. И пре Игора Стравинског и Томаса Стернса Елиота било је уметника којима је тема смењивања годишњих доба и њихових различитих импликација на стваралачке пориве и мене расположења била блиска и довољно загонетна да је истражују, усмеравајући своју запитаност у конкретном правцу. Наставите са читањем