Oгледало и сенка Вивијен Мајер

Аутопортрет Вивијен Мајер

Огледало и сенка, speculum и umbra, два су честа мотива на аутопортретима Вивијен Мајер. Шта им је заједничко? Светлост, појава која доприноси свакој уметности, али ниједној коначна реализација не зависи од ње у мери у којој зависи фотографији.

Одувек сам се питала, разгледајући фотографије атељеа уметника, зашто у њима ретко има огледала. Оно је, поред радног стола, основни предмет који би сваки уметник требало да има у својој соби. Огледало није инструмент подилажења таштини већ неопходан елемент сценографије. Оно подстиче илузију да се двострукост може измирити: истовремено поседовати и не поседовати. Наставите са читањем

Јужњачка готика Сали Ман

01-sally-mann-jonathan-crary

Фотографија Сали Ман: Џонатан Крери

На дрвећу са југа расте чудно воће
Крв је на лишћу и крв је на корењу
Црна тела клате се на поветарцу
Чудно воће виси на тополама

Пасторална сцена отменог југа
Исколачене очи и изврнута уста
Мирис магнолија, сладак и свеж
А онда изненадан смрад спаљеног меса

Ево воћа да га вране откидају
Киша да га бере, ветар да га сиса
На сунцу да трули, са дрвета да падне
Ево чудног и горког плода

Термин јужњачка готика односи се на књижевна дела чија је радња смештена на америчком југу, у Џорџији, Алабами, Мисисипију и Луизијани. Писци који су прославили жанр били су Вилијам Фокнер, Фланери О’Конор, Тенеси Вилијамс, Харпер Ли, а неки придружују и писце попут Трумана Капота, Кормака Макартија и Ника Кејва поменутој групи аутора. Жанр нема пуно сличности са готским романом 18. и 19. века, али специфичан амбијент америчког југа, са наглашеним пејзажним одликама, асоцијативно се надовезује на поменути књижевни феномен. То је прво поређење. Компарација по линији натприродног јесте валидна, али не и потпуна. Док у готском роману 18. и 19. века натприродно јесте у функцији застрашујућег, које тежи да делује на чула реципијента, натприородно у романима аутора јужњачке готике није извештачено, нити је у домену заиста натприродног. Све је могуће и прихватљиво у свету малих, заборављених кућа, фарми на којима се не чује мук стоке, већ шкрипа старе, споро окрећуће ветрењаче, која налик уморном коњу изнемогло дише док пролазе каравани који су одлучили да га оставе. Натприродно се прихвата као уобичајено, као део свакодневице која искупљења за себе налази у религиoзним заносима преосталих усред мочвара, комараца, запарине, кукуруза, влагом набубрелих дасака ролетни које не спречавају зраке уморних дугих тихих беспризорних жарких мртвих поднева да распростру своју чамотињу по соби. Сиромаштво, расизам, насиље, силовања, убиства, инцести, распадање моралних вредности, сујеверје, нису пред читаоцима због неизвесности (suspense), нити да би подстакли језу, већ да би истакли, естетски релевантним средствима, артефакте америчког југа. Наставите са читањем

Апсурд и деца: Луис Керол, Данил Хармс и Јан Шванкмајер

Аутопортрет Луиса Керола из 1856. године

Тровати децу је сурово. Али нешто се с њима мора радити! – Данил Хармс

Двадесет седмог јануара 1832. године рођен је енглески писац Луис Керол. У част истовременог континуитета логике и апсурда, једноставности и субверзивне двосмислености, приступимо прослави као да смо на Шеширџијиној гозби: са осмехом, какав може бити само оној када се радујемо друштвеном окупљању, са обазривошћу јер – у изокренутом свету смо.

Нећу писати о Алиси, краљици, зецу и Шеширџији. Одувек ме је више од њих привлачило оно што је иза – ментална конституција бића које их је обликовало. Математичар Чарлс Доџсон, нама данас познатији као писац Луис Керол, био је духовит, а духовитост је, знамо, крајњи домет интелигентног ума. Математичар, логичар, писац, фотограф, хипохондар и неурастеничар – довољно да привуче пажњу. Када се са звучних биографских преференци пређе на конкретна дела, формирају се нова мишљења, извесна нелагодност тумачења.

Везу језика и математике далеко пре наших савременика увидео је Луис Керол. Свет се може поједноставити на нулу и јединицу, комбинације истих многоструке су и најчешће апсурдне. Али, тај апсурд функционише, бројеви су свуда око нас. Једном када се увиди веза између употребе речи којима се проширују значења појава, могућности за именовање нечега што је изван првобитног асоцијативног низа које речи покрећу, и математичке организације истих, настају лавиринти значења, налик француском врту прегледна, али у којима се лако изгубити. Наставите са читањем

Светлост, очи, руке. Искуства, жеље, снови. Порекло и смисао стварања.

Фотографија: Питер Линдберг

 

ТВОЈИ ЦИЉЕВИ СУ УМЕТНОСТ И НАУКА, ТВОЈ ЖИВОТ – ЉУБАВ И ОБРАЗОВАЊЕ. И ДА НЕ ЗНАШ, НА ПУТУ СИ КА РЕЛИГИЈИ.

Фридрих Шлегел, превео Драган Стојановић

MOЦАРТ