Seksualne persone Mana Reja i Teodora Adorna

Ova objava kombinacija je dve umetnosti, dva fenomena, erotskog i oniričkog, koji su česte teme umetnosti, jedne od njenih fundamentalnih, zapravo. Adorno je vodio dnevnike snova i dati san je iz knjige Snovi, zapisnika koji je Adorno vodio od 1934. do 1969.

Motivi iz ovog bizarnog erotskog sna poklopili su se u mom doživljaju i vizelnom odnosu prema pročitanom sa fotografijama, malo poznatim, Mana Reja, koje sam pronašla na jednom zvaničnom mestu, sajtu muzeja Žorž Pompidu, uprkos eksplicitnoj sadržini.

Jednog dana 1937, uprkos nadolazećoj svetskoj katastrofi, nekoliko pariskih danguba uputilo se izvan grada i orgijalo. Man Rej je to zabeležio svojim fotoaparatom. Učesnici u erotskom druženju bili su Nuš i Pol Elijar (muza i pesnik), Adrijen Fidelin (tadašnja Rejova devojka), a činu su, voajerski, prisustvovali i Pikaso, Li Miler i Rolan Penros.

Teodor Adorno, Los Anđeles, 16. januar 1943.

Ležao sam u krevetu s dve predivne žene. Jedna je bila sitna, delikatna, oblih, vrlo čvrstih grudi, i isticala se velikom predanošću i nežnošću, što sam odmah sa zahvalnošću primetio. Druga je bila visoka, vitka, zgodna – osim što su joj kosti u visini zadnjice bile čudno isturene. Podsetila me je na gospođu fon R. Obe su imale čudesno mirisnu put i sećam se da sam im zbog toga uputio prilično blesav kompliment, rekavši kako sam „konačno pronašao prave, prvoklasne kurvice“. Ali, nismo išli do snošaja – o čemu nikad ne sanjam eksplicitno, ništa više nego o smrti – već samo do ljubljenja i nedoličnog maženja. Više me je zanimala mala žena; ona visoka je pokazivala određeni otpor. Ona mala, koja je bila na mojoj strani – kako sam samo bio srećan zbog toga! – rekla je kako će me povesti sa sobom u Hotel Beverli Hils; tamo je imala na raspolaganju ceo apartman i mogla da prima muškarce, u svako doba, bez problema. Posle toga, kada sam joj posvetio više pažnje, visoka devojka je postala predusretljivija. Uzgred, soba je izgledala kao jedan od onih prostranih apartmana tipičnih za elegantna letovališta, kao što je Bar Harbur. Odjednom se začula strahovita buka i u sobu su upali neki ljudi predvođeni X i F. V. Osoba X je nosila šapku, kao neku vrstu proleterske uniforme. Obojica su se okomili na mene, kao sudije u ime Partije. To je poprimilo oblik naizmeničnog i krajnje ljutitog uzvikivanja jedne iste reči, „Varvati, varvari, varvari“, što se odnosilo na žene i mene lično. Onda se ispostavilo da su obe žene zapravo bivše supruge L, koji je izgleda i dalje polagao neko pravo na njih. U isto vreme, međutim, učinilo mi se da je manja žena identična gđi X, iako nije nimalo ličila na nju. Desilo se i da se jedan čovek, moj najbolji prijatelj, umešao u ta zbivanja, a manja žena je sada očekivala zaštitu od njega. Obuzeo me je direktan strah od posledica te scene. L, očiju koje su kiptele od neobuzdanog besa, neprestano je ponavljao: „Zahtevam objašnjenje“. Očajan, počeo sam da se s njim zapetljavam u neku pravnu debatu, u kojoj sam pokušao da mu dokažem kako ta scena ne znači ništa, jer nije došlo do snošaja. Bez mnogo nade, budim se.

Izvor citata: Teodor V. Adorno, Snovi (Protokoli 1934-1969), preveo Aleksa Golijanin, Anarhija-blok 45.

Izvor fotografija: Centre Pompidou

Advertisements

O beogradskim cirkusima i boemskim delovima grada

wine-loving-vagabond:
“ Maude Banvard, The Catch, Brockton Fair , 1907 by Frederick W Glasier
from HEYDAY: Photographs of Frederick W Glasier
”

U nastavku prilažem dve objave koje sam prepisala prekucala iz sveske koja mi je služila za različite citate iz književnih dela ili časopisa. Stoga, ne mogu na ovom mestu navesti izvor za dva priložena odlomka jer obično stvari u sveske za tu namenu ne beležimo činovnički precizno i bibliografiji je tu najmanje mesto. Zajednički imenitelj oba citata je Beograd, stari Beograd i njegov, redak ali postojan, žovijalni karakter.

„U Evropi se prva cirkuska trupa pojavila u 14. veku, tačnije 1322. godine, a doputovala je iz Misira u Carigrad. Bilo ih je dvadesetoro, svi su bili Cigani, a izvodili su smrtonosne igre u areni. Već sledeće godine, ova trupa dolazi u Srbiju u kojoj je vladao kralj Stefan Uroš II Dečanski iz porodice Nemanjića. Tek u 19. veku (1845. godine) Beograd je posetio cirkus gospodina Tota koji je na Kalemegdanu više puta priređivao spektakle. Deset godina kasnije, Beograđanima veštine pokazuju izvođači ozbiljnijeg cirkusa francuza Ernesta Guilleta, nazvan ‘Olimpijski cirkus’. U maju 1869. godine nemački cirkus ‘Furo’ razapeo je šatore na Velikoj pijaci, na kojoj je prikazano osamnaest komada u jahanju, od kojih su autentični bili kineska igra sa flašama, pantomima pri sjajnom osvetljenju i uže francuskih mornara..“

„I Beograd ima svoj boemski kutak – Skadarliju. Na ovom mestu su se za vreme Prvog srpskog ustanka nalazile samo poljane, pa se tek dolaskom kneza Miloša na vlast, 1825. godine, javljaju prva naselja. Kraj je bio naseljen Ciganima, te se i zvao Cigan(ska) mala (simbolični predak Skadarlije). Krajem 19. veka i počekom 20, zbog blizine Narodnog pozorišta, u boemskoj četvrti su stanovali glumci, a uz njih i drugi umetnici, pesnici, slikari, pisci. Književnici i umetnici sve svoje proslave i jubileje slavili su u kafanama ‘Vuk Karadžić’, ‘Tri šešira’, ‘Dva jelena’. Najstarije je kafana ‘Tri šešira’, koja je po podacima Branislava Nušića, postojala još od 1864. godine, a dobila je naziv po radionici šešira starog Dimovića, oca kafedžije kod ‘Imperijala’ Đoke Dimovića. U kafanama su održavali sastanke, osnivali književne i umetničke klubove i udruženja, pokretali časopise, pisali pesme i pozorišne recenzije.“

Fotografija: Frederick W. Glasier, 1907.

Ruke Karla Orfa

Ruke su, kao i šeširi, ili psi, ili barok, ili roza boja, posebna tema na ovom internet mestu. Sve na ovom svetu može biti podsticaj, zanimljivost, draž, mogućnost za istraživanje, za proširenje datih granica, proširenje dometa sopstvenog bića koje neminovno biva u procesu saznanja zaustavljeno samo sobom, svojim čulima koja ga ograničavaju. Mi ne možemo pobediti zakone prostora i vremena. Ne možemo istovremeno biti na dva mesta, ne možemo u celosti obuhvatiti svet, ljude koji ga čine, koji ga grade, razgrađuju, dopunjuju. Ne možemo razumeti, a pre razumevanja, ne možemo prisustvovati svakoj promeni u okrilju prirode, svakoj promeni misli u nečijoj glavi ili trzaju emocija. Međutim, umetnost nam omogućava da različite fenomene, različite pojave ovoga sveta, postavimo u takav odnos da oni ispadnu kao da nama pripadaju, kao da su naši. Umetnost nam omogućava da budemo svuda, da vidimo sve. I da opet ne iscrpimo taj dar u potpunosti.

Umetnost proširuje granice našeg sveta, ona ruši barijere koje prostor i vreme postavljaju pred nas. Ovo internet mesto primer je za to, ja sam to želela u svakom trenutku njegovog stvaranja. Kabinet kurioziteta, prostor neobičnih predmeta koji poništavaju vreme – do teksta o caru Rudolfu II može se pronaći slika jedne antičke statue, zatim čuti džez izvođenje, a potom pročitati stihovi poljske pesnikinje 20. veka. Zašto svaki okvir unutar koga je neka objava ne bi bio poput okvira neke vitrine? Svaka vitrina sadržala bi poseban muzejski primerak, mogla bi to biti neka vrsta vavilonskog muzeja. Ja umetnost doživljavam kao mogućnost za putovanje kroz vreme. Naravno, ona me uči lepoti, ali suštinski nikada nije mogla da me vaspita, u smislu da promeni moj pristup životu, ona je jedino doprinosila uspostavljanju većeg kriterijuma, većeg zahteva pred život, pred stvarnost, ali retko mi je davala mogućnost da budem mudrija nego što jesam. Mudrost je u iskustvu, u životu. Međutim, mudrost u knjigama deo je fikcije. Otuda niko nije mogao da uči iz istorije, otuda sve pošasti tokom ljudske povesti, uprkos svim veličanstvenim dometima za koje je čovek bio sazdan. Gete je spoznao šta je Čovek kada je video svod Sikstinske kapele. Ipak, čovek je bio i vojnik Karla V koji je samo nekoliko godina pre Mikelanđelovog dolaska u Rim ubio više od dvadeset hiljda ljudi za nekoliko dana. Prust je pisac koji je promenio moj život, pre svega, moj unutrašnji život, ali svi oni mudri esejistički ekskursi nisu me vaspitali (ali su postavili očekivanja), a Šiler nije pogrešio kada je rekao da se najbolje vaspitanje, formiranje, oblikovanje nečijeg karaktera postiže isključivo vaspitanjem umetnošću. Dakle, imamo paradoks. Ništa nije promenila i sve je promenila. Umetnost može malo toga promeniti, ali može jednom doprineti: spasti nečiji život. Spašavanje znači obogaćivanje, pružanje prostora, davanje smisla. Baš kao što je Balzak govorio da mu u životu nije dovoljno da ima šta da jede, već i da želi, dok jede, da ima prostora i za laktove.

Meni je bilo potrebno putovanje (otuda je ovaj internet magazin o putnicima, to je cilj) jer sam na taj način razbijala utvrđene koordinate koje zakoni fizike postavljaju pred sve nas. A zakoni fizike, to je stvarnost, to su činjenice. Hodala sam, i nastaviću, jednim beskrajnim hodnikom, holovima poput onih koje sam viđala putujući Evropom, posećujuću različite muzeje, dvorove, galerije, crkve. Kada čovek ostane sam u nekom od njih, a svi oni su veoma različiti, međutim, to može da primeti jedino onaj koji je mnogo putovao, neiskusnim putnicima ti spomenici naše civilizacije deluju isto, što je greška, svetovi se umnožavaju, jer je i to zakon fizike (ali mi vidimo sa obale samo deo štapa koji je iznad površine vode, a to ne znači da deo u vodi ne postoji). Kada se toliko dela, različitih ljudi, iz različitih epoha, sa različitih mesta, koja sadrže njihove energije, a energija je večna, nađu na istom mestu, ona moraju na posetioca uticati. To je energija koja poput Teslinih munja vije nad našim glavama (sigurna sam da čitaoci znaju na koju Teslinu fotografiju mislim). U zavisnosti od posetioca i njegove spremnosti na „prijem“ taj uticaj će se razlikovati, ali dela će svakako emitovati svoj potencijal, poput alefa na Borhesovog posetioca podruma u koji je smeštena ta jedna tačka u kojoj je sadržan čitav svemir.

Ali, zašto i u kakvoj je to vezi sa naslovom ovog posta i priloženim fotografijama? Karl Orf je umetnik, koji je uz Ingmara Bergmana najbolje predstavo doba srednjeg veka („Carmina Burana“ i „Sedmi pečat“). To je trajno uticalo na moju imaginaciju, na moje putovanje tim hodnikom, na eksponate koje sam viđala u vitrinama tog dela muzeja. Zatim, Karl Orf radi na svom delu „Antigona“ sledeći Helderlinov prevod te antičke drame. Koliko smo već doba nabrojali, koliko se hodnika već ukrstilo? Najzad, tu je Herbert List, a nimalo slučajno. Herbert List je Nemac, koji je poput svojih sunarodnika, Orfa i Helderlina, dao našoj imaginaciji neprocenjiv doprinos kada je u pitanju slika antičke Grčke. Herbert List je godine svoje mladosti proveo putujući Mediteranom, zadržavajući se u Grčkoj, fotografišući antičke ruševine. Njegove slike, po mom mišljenju, koje ne mora nikoga da obavezuje, i za koje mislim da može neko staviti pod znak pitanja, tipičan su primer nemačkog viđenja Grčke pod čijim smo mi (zapadna civilizacija) trajnim uticajem. Oni su germanizovali antičke ostatke, čineći ih hladnim, belim i poput obale Baltika jednostavnim, tihim, praznim. Hramovi grčkih božanstava nemi su poput horizonta neke nemačke pustopoljine na severu. Njihovim viđenjem dominiraju oštri kontrasti, nema palete. Ipak, na opšte razočaranje, stari Grci nisu bili to. Sada, u ovom ciklusu fotografija, s obzirom na tolika preklapanja i usecanja jednog hodnika u drugi, preklapanja vremena, antike i drame, 19. veka i poezije, muzike 20. veka, fotografije i prijateljstva, dolazimo do razloga zašto sam ja fascinirana ovim otkrićem, ovom serijom fotografija. Možda dosadašnji tekst ne korespondira sa samim naslovom, već je tematski širi, ali nije na odmet temu dopuniti i simbolom ruku, tačnije dlanova, metafore stvaralačkog potencijala. Otuda naslov „Ruke Karla Orfa“. Reč je o umetnosti kao proizvodu igre duha i dlanova. Ona ispunjava sve te hodnike kojima mi, putnici kroz epohe, prolazimo u potrazi za … novim hodnikom, novim vremenom, paralelnim, a istovremenim, postojanjem.

Fotografije: Herbert List, „Karl Orf radi na operi Antigona, prema Helderlinovom prevodu“, 1955.

Luj Armstrong svira pred Sfingom

Taken in 1961, the iconic Black jazz musician Louis Armstrong performs for his wife at the Sphinx.

Ova fotografija je ikona svakog ljubitelja džez muzike. Luj Armstrong je 1961. godine posetio Egipat. Ovde ga vidimo kako u društvu supruge svira pred Sfingom, drevnim egipatskim spomenikom enigmatičnog značenja (Sfinga, za razliku od piramida, nije imala upotrebnu funkciju).

Umetnik i njegov klavir: Herbie Hancock

Herbie Hancock on the 24th of december 1964. © Mosaic Images LLC. 📷 Francis Wolff. Merry x-mas! Don’t get the blues.

Džez muzičar Herbi Henkok fotografisan je 24. decembra 1964. godine kako sedi za svojim klavirom, povijen i, pre nego umoran, čini se da je setan. Datum je interesantan. U pitanju je veče pred Božić. Tada su mnogi od nas u ne baš tako srećnom raspoloženju, u velikom meri zahvaljujući predprazničnoj euforiji i spolja nametnutim ponašanjem: da mi moramo tada biti sa nekim, da mi moramo biti srećni, spokojni i u društvu porodice, da mi moramo kupovati poklone, da mi moramo biti kod kuće.

To je blues koji je fotograf Frensis Volf (Francis Wolff) zabeležio. Sve je suprotno od pomenutog. Šarm šezdesetih, beat generacije, izneverenih očekivanja, lutanja, velikih iluzija, želje za pripadanjem i puno, puno muzike. U potpunosti neptunovska fotografija. Za one koji poznaju astrološke simbole, veza džeza i  planete Neptun (vladar znaka riba) nije nepoznanica. Ali, nastavak priče o toj vezi bi nas odveo na drugu stranu. Bitno je pomenuti vezu koja se ostvaruje, ako ne fizički, onda bar sa kosmički.

Man Rej o slobodi i stvaralačkoj radosti

Image result for man ray

Oduvek su postojale, a postojaće i dalje,  dve teme u svemu što sam radio: sloboda i radost.

Es gab immer und gibt immer zwei Beweggrunde fur alles was ich tue: die Freiheit und die Freude.

There have always been and still are two themes in everything I do: freedom and pleasure.

.

Iz moje beležnice, zapisano a da nije naveden izvor 2007. godine.

Fotografija: Man Rej, „Lippen an Lippen“, 1930.

Umetnik i njegov pas: Ričard Avedon

Ričard Avedon bio je jedan od najpoznatijih modnih fotografa 20. veka. Njegove fotografije deo su mnogih modnih editorijala, najpoznatijih modnih časopisa. Ova fotografija nastala je 1955. godine. Na njoj je Dovima, američki model, veoma popularna i uspešna tokom pedesetih. Ona sedi u jednom pariskom kafeu sa svojim predivnim psom, avganistanskim hrtom. Dovima je u Parizu, u  Balenciaga kostimu. Svi elementi su tu, sve ono zahvaljujući čemu idealizujemo grad svetlosti: elegantna devojka, diskretno ali istaknuto našminkana, položaj njenih ruku, izvesni nehaj na stolu, diskretna čaša vina, cigarete i ona .. ah, zamišljena. Možemo da osetimo uzdah ove gospođice, skoro literarne heroine. Veličanstvena fotografija i jedan od dokaza da modnu fotografiju, kao i umetnost mode uopšte, ne treba podceniti. Uostalom, upravo su Amerikanci u Parizu zaslužni za sav mitski oreol koji smo pripisali ovom gradu, a to nije malo.

Fotografija: „Dovima with Sacha, cloche and suit by Balenciaga, Café des Deux Magots, Paris“, 1955. Photograph by Richard Avedon © The Richard Avedon Foundation.

Umetnik i njegov pas: Arnold Šenberg

Image result for arnold schoenberg 

Arnold Šenberg, austrijski kompozitor, sa svojim psom, tokom boravka u Sjedinjenim američkim državama. Šenberg je bio avangardni kompozitor koji je značajno uticao na razvoj muzičke umetnosti 20. veka svojim delima, ali i teorijskim stavovima. Poslužio je i kao predložak za Manovog ukletnog umetnika, Adrijana Leverkina, predočenog u romanu „Doktor Faustus“. Sve dosadašnje objave na blogu A . A . A o ovom kompozitoru možete pogledati ovde.

Umetnik i njegov pas: Heinrich Kühn

Meine Diana 

Ovo je jedna od najranijih crno-belih gotografija na kojoj je prikazan pas. Ne razabiram kojoj rasi pripada ali je njegova duša ovde ostala, tako se čini dok posmatram ovaj pogled, lepu njušku, spuštene uši i glatko krzno. Mudro gleda, „samo što ne progovori“, kako bi se to reklo za pametnu životinju. Ovo je još jedno u nizu umetničkih dela koje afirmiše pojavu psa u umetnosti i njegov značaj za umetnika. Dosadašnje postove na ovu temu možete pogledati ovde.

Fotografija: Hajnrih Kun, „Moja Dajana“, 1896.
Izvor: Photo Seed

Dve fotografije Lava Tolstoja sa konjem

Writers - Delcampe.co.uk

„Ružan sam, nespretan, neuredan, i društveno neobrazovan. Razdražljiv, dosadan, neskroman, netrpeljiv (intolerant) i stidljiv kao dete. Bezmalo sam neznalica.. Nisam uzdržan, neodlučan sam, nepostojan, glupo sujetan i žustar, kao svi ljudi slabe volje. Nisam hrabar. Nisam uredan u životu i tako sam lenj da mi je nerad postao gotovo nesavladiva navika. Pametan sam, ali moja pamet još ni na čemu nije bila temeljno proverena. Ne posedujem ni praktičnu inteligenciju, ni društvenu, ni poslovnu. Pošten jesam, to jest volim dobro, stvorio sam naviku da ga volim; kada se udaljujem od njega, nezadovoljan sam sobom i vraćam mu se sa zadovoljstvom; ali ima stvari koje više volim no dobro – slavu. Ja sam tako slavoljubiv, a to mi je osećanje bilo tako retko zadovoljavano da bih često, plašim se, kada bih morao da biram između slave i vrline – izabrao prvu.  Da, nisam ni skroman; zato sam gord u sebi, a stidljiv i plašljiv u duši.“

Izvor: Lav Tolstoj, Dnevnik 1851-1864, prevela Milica Nikolić.