Сексуалне персоне Луизе Чиконе

За оне који нису упознати, Луиза Чиконе је право име певачице која наступа под псеудонимом Мадона.

Остаје отворено питање да ли бисмо могли, када је реч о њеној књизи Sex, говорити о једној особи. Можемо говорити о појединачном телу које се појављује у низу различитих улога којима приказује или нарушава одређене сексуалне стереотипе, табуе, конвенције, на врло отворен, скоро порнографски експлицитан начин. Сама књига не истиче конкретну индивидуу у први план, већ тело. Оно је у функцији различитих персона (маски) које Луиза Чиконе користи како би стереотипе настале у друштву поводом сексуалности, нарочито женске, разбила, довела у питање, продубила и визуелно о њима експлицитно сведочила. Наставите са читањем

Fotografije Bratislave Terzić rađene prema knjizi „Tri mita“ Ane Arp

„Tri mita o putovanju iza Sunca“ (2016)

O AUTORICI

Ana Arp je jedno apsolutno savremeno mitsko biće za mene. Kada kažem savremeno, želim da to zaista zazvuči u vašim mislima i da se zamislite, uz dužno poštovanje, ali bez povezivanja sa bilo kojim drugim mitskim bićima. Njene misli nadahnjuju i čine se kao slamke iz kojih pijem nasvakidašnju poeziju. Poezija Ane Arp je božanstvena. Zlatna lampa u nekom muzeju zacakli se kada dođu do nje šapati poezije, kao da joj daje novu dušu. Jako mi se sviđa sveobuhvatnost  osjećaja ljudske duše u sthovima kao što je smjenjivanje prošlosti i sadašnjosti, te interesantno suočavanje s budućnošću. Posebno bih pohvalila autentičnost stihova.

O KNJIZI 

Sada kada postoji knjiga, „Tri mita o putovanju iza Sunca“, javljaju se samo osjećaji sreće zbog postojanja ozbiljnog pristupa želje za stvaranjem i uspjehom istog. Kada čitam „Tri mita o potovanju iza Sunca“, ponekad krenem odmah od treće knjige, „Deadlovih soba“, i čitam ih cijelo veče, slike koje se stvaraju u mom umu su nadahnjujuće. Zatim volim ujutro da čitam prvu knjigu, „Pisma Persefoni“, dovoljno je da pročitam jedno pismo, ili nekoliko strana jednog pisma da bi mi iznova njihovo značenje obogatilo dušu i obasjalo dan da pokušam primjećivati sve te fantastične pejzašne opise ili još jedna luckasta vizija kada čitam jeste da se bacam na krevet mekan od vate s nekog drveta, i to je neki opuštajući fenomen ovih stihova, kao da moja duša drijema, kao da se oslobađa, kao da se odmara. Knjigu nikako ne bih preporučila da se poželi pročitati za jedan dan. Treba joj dati vremena, kako se meni čini treba svakom stihu posvetiti dan, jer su toliko za mene inspirativni.  Drugu knjigu, „Herbarijum“, volim čitati dok mi sunce ide u oči i neka vrelina prolazi kroz lice, tako uzbudljivije slušam muziku stihova.  Kada je  čitam uvijek sam sama u svojim mislima i u fazi samospoznaje.

O FOTOGRAFIJAMA

Dakle, zbog jako velike doze inspiracije odlučila sam se za jedan fotografski osvrt.  Fotografije nisu nužno vezane za stihove, već neke moje fotografske imaginacije dok sam čitala knjigu, ali naravno povezane su sa pjesničkim slikama stihova i apstraktnog su karaktera. Sastoji se od nekoliko serija fotografija, tačnije pet serija, počevši sa prvom koja nosi naziv, „Cilj“, zatim „Putnica“, „Putovanje“, Sunce“ i „Zidovi“. Nastavite sa čitanjem

Serija fotografija „Svetlost nad Grčkom“ Herberta Lista

Mnogi umetnici, koje danas smatramo klasicima 20. veka, posetili su Grčku pred Drugi svetski rat. Neki od njih bili su Herbert List i Margerit Jursenar, nama, po liniji njihove estetike, najznačajni. Leni Rifenštal je krajem tridesetih godina 20. veka bila u Grčkoj i stvorila svojevrsnu simfoniju pokretnih slika, snimajući Olimpiju, film koji je slavio Olimpijske igre održane u Berlinu 1936. godine.

Da bi smo dobro razumeli stvaralaštvo nekog umetnika moramo ga prvenstveno staviti i u vremenski okvir i u kontekst njegovog stvaralačkog trenutka. Vizija Grčke kakvu imamo delimično je projektovana zahvaljujući nemačkom uticaju. Antička Grčka estetika i umetnost vizuelno nisu bile u tako kontrastnim tonovima i geometrijskim određenjima kao što su Listove fotografije ili kadrovi Leni Rifenštal, ali mi volimo da idealizujemo Grčku na osnovu njenog „minimalizma“ koji, zapravo, nikada nije postojao u tom obliku.

Jursenar, Rifenštal i List samo su neki od umetnika koji su nam antičku Grčku predstavili kao „mirnu veličinu“, „skladno jedinstvo“, nastavljajući idealizaciju na tragu Vinkelmana. Te skulpture u svom izvrnom obliku nisu bile bele već su bile obojene, a kasnije insistiranje na belini, po otkopavanju, ne bih, kao neka savremena tumačenja, dovodila u vezu sa rasizmom i white supremacy fenomenom. To se čini izuzetno nategnutom teorijom (ovde). Nastavite sa čitanjem

Dokumentarni film o Manu Reju

Man Rej, „Poljubac“, 1935.

Da bismo bolje razumeli umetnost Mana Reja moramo, za početak, citirati jednu izjavu koja stoji kao stvaralački kredo njegove umetnosti:

Oduvek su bile prisutne dve teme u svemu što sam radio: sloboda i zadovoljstvo.

Film koji je pred nama režirao je 1998. godine Žan-Pol Farži, francuski novinar, kritičar i reditelj rođen 1944. Film u trajanju od pedeset i dva minuta (pri)kazuje nam životnu i stvaralačku avanturu Emanuela Radnickog koji je skratio svoje ime i svoje prezime na tri slova, nadenuvši sebi tako efektan, kratak i nacionalno neodrediv pseudonim. Potpisao se prvi put kao Man Rej 1911. godine u uglu svog kubističkog platna.

Radnicki je rođen u Americi, gradu Filadelfiji 1890. godine. Iako njegovo stvaralaštvo vezujemo za Evropu, on se, zapravo, isprva afirmisao u Njujorku gde je sreo Dišana pod čijim je uticajem počeo da eksperimentiše sa kolažima i nađenim predmetima. Dvadesete provodi u Parizu, pred njegovim objektivom naći će se mnogi umetnici toga doba: Kokto, Cara, Brankuši, Pikaso, Dali, Džojs, Hemingvej, Li Miler, Kiki od Monparnasa. Nastavite sa čitanjem

Уметник и његов атеље: Џексон Полок

Hans Namuth - Jackson Pollock Painting, 1950.

Захваљујући фотографијама Ханса Намута Џексон Полок приказан је широј јавности у свом стваралачком простору посредством кога имамо бољи увид у његов стваралачки ритуал и ток. Апстрактни експресионизам, чији је Полок један од представника, није тек експресивно, „акционо“ и ирационално наношење боја на платно где је примат дат изразу у односу на промишљање композиције, илустровање стварности и „рационалније“ одношење према стваралачком чину.

Баш као и други уметници с почетка или средине 20. века, и Џексон Полок се може чинити као анархиста који анихилира све дотадашње постојеће вредности уметности. Наиме, његово платно у очима оних који имају унапред утврђена очекивања, а која сваки велики сликар неминовно изневери, изгубило је достојанство. Оно није положено усправно већ је оборено на земљу. Сликар више не стоји пред њим, већ је над њим. Он кружи око њега, директно инкорпорирајући у његов садржај енергију свог тела подстакнуту динамичном енергијом ума. Све се чини децентрирано и без плана.

Уметник у облаку заноса који је примат дао ирационалним елементима свог ума, руку користећи као оруђе које би се кретало и заустављало на платну по сопственом нахођењу, романтична је и нетачна визија ствараоца. Полок, судећи према Намутовим фотографијама и документарном филму, делује сталоженије. Он промишљено приступа делу, његове апстракције нису насумично наталожене боје на платну. Примат јесте дат стваралачком чину над значењем, то је концептуални вид његовог метода, но он није сам себи сврха, нити је доминантан. Наставите са читањем

Уметник и његов атеље: Алберто Ђакомети

Doors of Alberto Giacometti's Studio

Алберто Ђакомети, један од најпознатијих скулптора 20. века, на наредним фотографијама забележен је у свом стваралачком простору где га је фотографисао Ернст Шајдегер (Ernst Scheidegger). Фотографије су се појавиле у књизи, заправо каталогу, која је била припремљена за потребе једне изложбе.

Жан Жене је био француски романсијер, драмски писац и песник чија је веза са Ђакометијем био Жан-Пол Сартр. У једном париском локалу, у коме су се тадашњи уметници и интелектуалци окупљали, Ђакомети је видео Женеа, чија му се физиономија допала, нарочито глава, и пожелео је да га упозна и портретише.

Уметници су се упознали 1954. Ђакометијев атеље налазио се у улици Иполит-Мендрон који је Жене од тренутка упознавања често посећивао и чији је резултат Атеље Алберта Ђакометија. У питању је есеј, пун импресија, асоцијативних утисака и запажања о Ђакометију. Ја сам за ову прилику изабрала следеће: Наставите са читањем

Фотографије Вирџиније Вулф и прерафаелитске музе

Virginia Woolf at 14 years old, 1896.

Вирџинија Вулф 1896. године

Virginia Woolf and her sister, Vanessa, 1896.

Вирџинија Вулф са сестром Ванесом 1896. године

Virginia Woolf with her brother Adrian, 1900.

Вирџинија Вулф са братом Адриеном 1900. године

Кататонија је дефинисана као једна од могућих манифестација менталног обољења које се зове шизофренија. Покрети оболелог су спори, говор неорганизован, реакције на спољашње појаве абнормалне, оболели често понавља оно што други учине или кажу. Једна врста одсутности, заумност, јуродивост присутна је на лицима оболелих. Особе оболеле од кататоније, или особе са сличним симптомима, биле су инспиративно полазиште за уметнике, од Шелија и Едгара Алана Поа, француских симболиста до енглеских уметника који су себе називали прерафаелитима.

Енглеској књижевници Вирџинији Вулф кататонија није дијагностификована али посмтрајући њене фотографије, начињене док је уметница била у двадесетим годинама, извесна визуелна сличност се наметнула. Повијен врат, неодређен поглед, склупчаност тела, млитавост – све те те физичке особине поседовале су и музе прерафаелита, међу којима је најпознатија била Елизабет Сидал, Росетијева драга која је умрла млада и са којом су у ковчег положене и Росетијеве песме (поовски моменат десио се неколико година касније када је Елизабет морала бити откопана да би сликар – који је истовремено био и песник – узео своје рукописе натраг из гроба). Наставите са читањем

Топографија људског лица: Сали Ман и Орхан Памук

Сали Ман, „Лица“, 2004.

Узајамна веза лица и предела. На свакој географској карти, на свакој страници књиге, кори дрвета, облаку или кратеру месечевог наличја може се препознати људско лице. Лица која је фотографисала Сали Ман (серија Лица, 2004.) допуњују њене циклусе који су у претходним фазама подразумевали афирмацију облика који сугеришу распадање, трулеж и декомпозицију. Циклус Лица састоји се од приказа лица сопствене деце, као и њених аутопортрета. Уметница користи специфичну технику, с обзиром на доба у коме ствара. Да би њен, преко сто година стар фото-апарат, забележио лице пред собом потребно је да прође више од неколико минута. За то време фотографисани не сме да трепће и мора да гледа право у објектив. У једном од документарних филмова о америчкој фотографкињи забележен је такав тренутак. Скоро концептуалним средствима Сали Ман упорно преиспитује однос живота и смрти, виталне форме и мртвог ткива. Сва енергија бића које позира концентрисана је у једну тачку, очи се пуне сузама услед недовољно трептаја, лице постаје биста, предмет за слику мртве природе. Још више, лице постаје рељеф, лице постаје избраздана фасада, кора брезе, облик, крхк налик старом осушеном папирусу, лице постаје пергамент. Сећање.

Роман Црна књига турског писца Орхана Памука адекватна је допуна теми лица и могућностима његовог симболичког потенцијала у уметности. Прво: лице не треба изједначавати са портретом. Приказ лица у уметности, за разлику од портрета, има својеврсну картографску тенденцију. Приказ лица не афирмише оно унутрашње већ оно спољашње, начин на који су спољашњи облици обликовали унутрашњи предео. У роману Црна књига, видећемо на основу наредног цитата, да су лица житеља града или државе најадекватнија дословна и симболичка слика тих истих градова и држава (у овом случају Истамбула и Турске). Лица су огледала спољашњег. У поглављу под називом „Мистерија слова и нестанак мистерије“ један од јунака романа, Галип, открива трајну фасцинацију лицима свог рођака Џелала, колумнисте и коментатора истамбулских прилика. Док чита Џелалове колумне Галип у стану открива кутије са фотографијама на којима су искључиво лица потпуно непознатих људи, из разних крајева Турске. Сви они били су Џелалови читаоци и сви су му они послали своју слику, на његов захтев. Наставите са читањем

У почетку беху Море и Тишина: Масао Јамамото и Џон Зерзан

Фотографија: Масао Јамамото

Тишина је тако прецизна. Марк Ротко

Сви предмети говоре језиком који се може дешифровати само у потпуној тишини. – Емил Сиоран

Тишина и Море нераскидиво су повезани. У раним јутрима небо их одражава и доприноси хармонији. Тако је било у почетку. Безброј могућности је у празнини. У одсутности, самопоништење је пут ка самостварању.

Пронашли смо је. Кога? — Вечност.
To је море које одмиче, заједно са сунцем.

писао је Артур Рембо, писали су многи у њему препознајући рељефе својих лица. Пред основним елементом протерана је свака присутност, јер пред њим, свака појава  је кап, песма тек стих. Пред морем, све је хаику.

Фотографије малог формата дело су јапанског уметника Масао Јамамота (Masao Yamamoto) рођеног 1957. године у Јапану. Џон Зерзан (John Zerzan), амерички мислилац и припадник покрета анархо-примитивиста, рођен је 1943. године у држави Орегон, САД. Два савременика кроз различите медије сведоче о суштински истој потреби – повратку Тишини и Мору.

Џон Зерзан у есеју „Море“ пише:

У дубини леже лепота и музика; њено неодољиво гибање одише неупоредивом снагом, неуморним духом слободе. Томас Мертон је у свом дневнику из 1952. записао да је сваки морски талас слободан. Могли бисмо трагати за срцем које би било као море: увек отворено и слободно.

Тишина је разастрта над празнином, над морем и обалама. Зерзан у есеју „Тишина“ пише:

Тишина није само одсуство нечег другог. Иза захтева за обновом тишине налази се жеља за новим почетком на плану перцепције и културе. Зен подучава да се тишина никада не мења.

Масао Јамамото у интервјуима наглашава да су његове слике намерно малог формата – скромне и порубљене налик сећањима које евоцирају море и тишина. Када излаже своје фотографије, Јамамото их ређа тако да би се од редоследа могао начинити кохерентан наратив. Сваком новом изложбом тај наратив је другачији, јер је и редослед фотографија на зиду другачији. Исто као што је и тишина увек другачија.
Наставите са читањем

Oгледало и сенка Вивијен Мајер

Аутопортрет Вивијен Мајер

Огледало и сенка, speculum и umbra, два су честа мотива на аутопортретима Вивијен Мајер. Шта им је заједничко? Светлост, појава која доприноси свакој уметности, али ниједној коначна реализација не зависи од ње у мери у којој зависи фотографији.

Одувек сам се питала, разгледајући фотографије атељеа уметника, зашто у њима ретко има огледала. Оно је, поред радног стола, основни предмет који би сваки уметник требало да има у својој соби. Огледало није инструмент подилажења таштини већ неопходан елемент сценографије. Оно подстиче илузију да се двострукост може измирити: истовремено поседовати и не поседовати.

Огледало умножава светове и симболички ствара растојања између њих. Оно је сценски простор унутар сценског простора, свет у који се не може прећи а у који се непрестано завирује. Је ли свет иза огледала искривљење реалности или алтернатива искривљеној (изопаченој) реалности? Гледати у себе, у обрисе свог тела и лица а видети другога: огледало као општи принцип маске. Испред позорнице стоји огледало, глумац посматра себе док глуми. У каквој су вези персона (маска) и огледало? „Ја, то су други“, поручује огледало. Када уметник стане пред њега, самоотуђење постаје начин самостварања. Отуда аутопортрети. Наставите са читањем

Јужњачка готика Сали Ман

Фотографија из серијала „Deep South“ настала 2005. године

На дрвећу са југа расте чудно воће
Крв је на лишћу и крв је на корењу
Црна тела клате се на поветарцу
Чудно воће виси на тополама

Пасторална сцена отменог југа
Исколачене очи и изврнута уста
Мирис магнолија, сладак и свеж
А онда изненадан смрад спаљеног меса

Ево воћа да га вране откидају
Киша да га бере, ветар да га сиса
На сунцу да трули, са дрвета да падне
Ево чудног и горког плода

Термин јужњачка готика односи се на књижевна дела чија је радња смештена на америчком југу, у Џорџији, Алабами, Мисисипију и Луизијани. Писци који су прославили жанр били су Вилијам Фокнер, Фланери О’Конор, Тенеси Вилијамс, Харпер Ли, а неки придружују и писце попут Трумана Капота, Кормака Макартија и Ника Кејва поменутој групи аутора. Жанр нема пуно сличности са готским романом 18. и 19. века, али специфичан амбијент америчког југа, са наглашеним пејзажним одликама, асоцијативно се надовезује на поменути књижевни феномен. То је прво поређење. Компарација по линији натприродног јесте валидна, али не и потпуна. Док у готском роману 18. и 19. века натприродно јесте у функцији застрашујућег, које тежи да делује на чула реципијента, натприородно у романима аутора јужњачке готике није извештачено, нити је у домену заиста натприродног. Све је могуће и прихватљиво у свету малих, заборављених кућа, фарми на којима се не чује мук стоке, већ шкрипа старе, споро окрећуће ветрењаче, која налик уморном коњу изнемогло дише док пролазе каравани који су одлучили да га оставе. Натприродно се прихвата као уобичајено, као део свакодневице која искупљења за себе налази у религиoзним заносима преосталих усред мочвара, комараца, запарине, кукуруза, влагом набубрелих дасака ролетни које не спречавају зраке уморних дугих тихих беспризорних жарких мртвих поднева да распростру своју чамотињу по соби. Сиромаштво, расизам, насиље, силовања, убиства, инцести, распадање моралних вредности, сујеверје, нису пред читаоцима због неизвесности (suspense), нити да би подстакли језу, већ да би истакли, естетски релевантним средствима, артефакте америчког југа. Наставите са читањем

Апсурд и деца: Луис Керол, Данил Хармс и Јан Шванкмајер

Аутопортрет Луиса Керола из 1856. године

Тровати децу је сурово. Али нешто се с њима мора радити! – Данил Хармс

Двадесет седмог јануара 1832. године рођен је енглески писац Луис Керол. У част истовременог континуитета логике и апсурда, једноставности и субверзивне двосмислености, приступимо прослави као да смо на Шеширџијиној гозби: са осмехом, какав може бити само оној када се радујемо друштвеном окупљању, са обазривошћу јер – у изокренутом свету смо.

Нећу писати о Алиси, краљици, зецу и Шеширџији. Одувек ме је више од њих привлачило оно што је иза – ментална конституција бића које их је обликовало. Математичар Чарлс Доџсон, нама данас познатији као писац Луис Керол, био је духовит, а духовитост је, знамо, крајњи домет интелигентног ума. Математичар, логичар, писац, фотограф, хипохондар и неурастеничар – довољно да привуче пажњу. Када се са звучних биографских преференци пређе на конкретна дела, формирају се нова мишљења, извесна нелагодност тумачења.

Везу језика и математике далеко пре наших савременика увидео је Луис Керол. Свет се може поједноставити на нулу и јединицу, комбинације истих многоструке су и најчешће апсурдне. Али, тај апсурд функционише, бројеви су свуда око нас. Једном када се увиди веза између употребе речи којима се проширују значења појава, могућности за именовање нечега што је изван првобитног асоцијативног низа које речи покрећу, и математичке организације истих, настају лавиринти значења, налик француском врту прегледна, али у којима се лако изгубити. Наставите са читањем

Светлост, очи, руке. Искуства, жеље, снови. Порекло и смисао стварања.

Фотографија: Питер Линдберг

ТВОЈИ ЦИЉЕВИ СУ УМЕТНОСТ И НАУКА, ТВОЈ ЖИВОТ – ЉУБАВ И ОБРАЗОВАЊЕ. И ДА НЕ ЗНАШ, НА ПУТУ СИ КА РЕЛИГИЈИ.

♫ ♪ MOЦАРТ ♫ ♪

Назив овог интернет места може упућивати на скраћеницу мог имена, као и теме која ће доминирати текстовима али, истовремено, он може означавати и почетак, троструки почетак које речи слобода, путовање и стварање симболизују.

Моје омиљено слово одувек је било А. Супротно Рембоу који сматра да је „A црно“, ја сматрам да је А бело. А је почетак, А је могућност, А је ентузијазам, А је празнина, А је тишина, А је смисао стварања, А је бео папир, А је празно платно.

Пет речи које ми значе, које ме одређују и усмеравају јесу пречица за разумевање мог рада. Те речи, истовремено, означавају темеље свих уметности и неопходaн су основ човековог порива за стварањем.

Слобода је алеф, алфа, А. Почетак индивидуалности, размишљања, имагинације, стварања.

Путовање је одраз слободе и предуслов мог стварања. Оно је откривање, тежња, динамика, радозналост, образовање.

Стварање је најузвишенији облик досезања слободе и циљ сваког мог путовања. Уметник понавља тенденције космоса, природе, елемената, божанства. За уметника стварање је начин изражавања сопствених идеја, емоција, искустава, снова.

Ентузијазам је објединитељ тежњи ка слободи, путовању, стварању. Ентузијазам је моћ, ерос, покретачка енергија, воља, одговор на живот, на могућност која је њиме човеку дата.

Образовање је хоризонт, циљ, измичућа струна којој се тежи. Образовање започиње идејама слободе и потраге, оно се кроз процесе путовања и стварања као Аријаднино клупко одмотава и бива путоказ.

Текстови на овом месту објављивани биће прилог великој књизи проучавања уметности, нарочито њеним критичким, историјским и биографским поглављима, али на индивидуалан, стваралачки, креативан начин, творећи аутентичан језик чија су слова од слике, речи и међусобног односа објава који овај нови медиј омогућава.

Поред цитата Фридриха Шлегела (у преводу Драгана Стојановића), који стоји на почетку, ту је и фотографија дланова на светлости чију је симболику излишно објашњавати. Моцартова композиција, Двадесет трећи концерт за клавир (II став), као део ове текстуалне слагалице, била је део многих мојих дана, нарочито током јесени, када сам размишљала о овом „пројекту“ и када бих излазила у дуге шетње, да ходајући размислим о свему. Тада бих остављала ову композицију да изнова и изнова свира, пунећи собу својим звуком. На тај начин сам веровала да ју композиција енергетски разлистава, да она у соби обавља функцију светлости, да доприности простој деоби стваралачког ентузијазма.