Peter Handke o filmu „Nebo nad Berlinom“

U „Politici“ je objavljen intervju sa Peterom Handkeom koji je napisao scenario za film „Nebo nad Berlinom“. Evo šta on kaže o toj saradnji sa Vimom Vendersom (prenosim iz intervjua):

Poetski i melanholični film Vima Vendersa „Nebo nad Berlinom” (1987), u kome ste radili na scenariju, ne prestaje da nadahnjuje. Kako je izgledala ta saradnja?

Nije to bio scenario, bio sam daleko od rada na Vendersovom filmu. U to vreme sam živeo u Salcburgu. Pitao me je da napišem dijaloge, monologe, pesme. Tokom sedamnaest dana sam pisao i slao mu poštom. Venders je onda to upotrebio u filmu, glumci su izgovarali tekstove. Sve je izveo u montaži. Jednom je u Salcburgu režirao predstavu po mom tekstu „Kroz sela” ali nikada zapravo nismo radili zajedno.

Slika: Nik Kejv u filmu „Nebo nad Berlinom“

Nik Kejv na blogu A . A . A

Andrej Tarkovski o umetnosti

Umetnost potvrđuje sve ono što je najbolje u čoveku – nadu, veru, ljubav, lepotu, molitvu.. Ono što čovek sanja i ono čemu se nada.. Kada je neko ko ne zna da pliva bačen u vodu, nagon govori njegovom telu koji će ga pokreti spasiti. Umetnik je takođe upravljen nekom vrstom nagona, i njegovo delo produžava traganje čoveka za onim što je večno, transcedentno, božansko – traganje koje se često odvija uprkos grešnosti samog pesnika.

Šta je umetnost? Da li je dobra ili loša? Je li od Boga ili đavola? Od čovekove snage ili njegove slabosti? Može li ona biti zavet zajedništva, slika društvenog sklada? Može li to biti njena uloga? Kao izjava ljubavi: svest o našoj uzajamnoj zavisnosti. Ispovest. Nesvesni čin koji ništa manje ne održava istinski smisao života – ljubav i žrtvovanje.

Zašto, kada pogledamo unazad, vidimo stazu ljudske istorije isprekidanu propastima i polomima? Šta se stvarno dogodilo s ovim civilizacijama? Zašto im je ponestalo daha, volje za život, zbog čega su izgubile moralnu snagu? Sigurno ne možemo poverovati da se to sve desilo jednostavno zbog materijalnih oskudica? Ova pretpostavka mi izgleda groteksno. Pre sam uveren da smo i danas došli do tačke uništavanja još jedne civilizacije isključivo zbog neuspeha da obratimo pažnju na duhovnu stranu istorijskog procesa. Ne želimo samima sebi da priznamo da su mnoge nesreće koje neprestano napadaju čovečanstvo posledica toga što smo postali neoprostivo, kažnjivo, beznadežno materijalistični. Posmatrajući sebe kao zagovornike nauke, i da bismo svoju naučnu objektivnost učinili uverljivijom, raspolutili smo nedeljivi ljudski razvoj, izdajući tako onaj samotan, ali jasno vidljiv izvor, u kome smo pozvani da prepoznamo prvi uzrok svega, i iskoristimo ga ne samo da bismo objasnili greške prošlosti već i da bi iscrtali detaljan plan za budućnost. Ili možda pad minulih civilizacija znači da istorija strpljivo čeka da čovek napravi pravi izbor, posle koga istorija više neće biti dovođena u nepriliku i prisiljavana da jednog za drugim opoziva neuspele pokušaje u nadi da će neki sledeći uspeti. Ima nečeg tačnog u široko prihvaćenom mišljenju da nijedna lekcija iz istorije nikada nije naučena, i da čovečanstvo ne primećuje šta je istorija uradila. Sigurno je da svaka naredna katastrofa predstavlja dokaz da je civilizacija o kojoj je reč pogrešno zamišjena; a kada je čovek prisiljen da sve počne iznova, to možebiti samo stoga što je do tada kao svoj cilj imao nešto sasvim drugo umesto duhovnog savršenstva.

U izvesnom smislu umetnost je slika dovršenog razvitka, vrhunca; oponašanje posedovanja apsolutne istine (premda jedino u obliku slike) koje čini nepotrebnimdug – možda zaista i beskrajan – put istorije.

Postoje trenuci kada se žudi za odmorom, da se sve prepusti, da se preda, zajedno sa samim sobom, nekom sintetičnom pogledu na svet – kao što su Vede, na primer.Istok je bio bliži istini nego Zapad. Ali zapadna civilizacija je progutala Istok svojim materijalističkim zahtevima od života.

Uporedimo Istočnu i Zapadnu muziku. Zapad stalno uzvikuje: “Ovo sam ja! Pogledaj me! Čuj me kako patim, volim! Koliko sam nesrećan! Koliko sam srećan! Ja! Moje! Mene!” U Istočnoj tradiciji nikad ni reči o njima samima. Čovek je u potpunosti obujmljen Bogom, prirodom, vremenom; pronalazeći sebe u svemu, otkrivajući sve u sebi. Pomislite na taoističku muziku… Kina šest stotina godina pre Hrista… Ali u tom slučaju, zašto tako nadmoćna ideja nije pobedila; zašto je iznemogla? Zbog čega civilizacija koja je izrasla na takvim osnovama nije došla do nas u obliku istorijskog razvoja dovedenog do njegove upotrebljivosti? Mora biti da su došli u sukob sa materijalističkim svetom koji ih je okruživao. Kao što ličnost dolazi u sukob sa društvom, ta civilizacija se sukobila sa drugom. Ona je svenula ne tek zbog sukoba sa okružujućim svetom, već isto tako zbog nemoći da se odupre materijalističkom svegu “progresa” i tehnologije. Ali je ta civilizacija bila vršnom tačkom istinskom znanja, so soli sveta. A u skladu sa logikom Istočne misli, sukob bilo koje vrste je suštinski grešan.

Svi mi živimo u svetu kakvog ga zamislimo, kakvog ga stvorimo. I tako, umesto da uživamo u njegovim prednostima, mi smo žrtve njegovih kvarova.

Odlomak iz knjige “Vajanje u vremenu” koju je na srpskom objavila Izdavačka kuća “Obradović”, Beograd 2014

Izvor: Danas

Renesansna umetnost u flmu „Ogledalo“ Andreja Tarkovskog

zerkalo-1 zerkalo-2 zerkalo-3 zerkalo-4

Ruski reditelj Andrej Tarkovski u mnogim filmovima koristi renesansno slikarstvo kao inspiraciju. Ovde vidimo četri kadra iz filma „Ogledalo“ – dečak lista knjigu posvećenu Leonardu da Vinčiju. U nastavku slede pojedini citati reditelja o umetnosti, njenom značaju i ulozi u životu pojedinca.

„Umetnost potvrđuje sve ono što je najbolje u čoveku – nadu, veru, ljubav, lepotu, molitvu… Ono što sanja i ono čemu se nada..“

„Kad god umetnik na neki način rastopi sebe u umetničkom delu i kad nakon toga on sam nestaje bez traga, tada je to neverovatna poezija.“

„Ako čovek prihvata isključivo empirijske činjenice, bilo na društvenom planu, političkom, tehničkom ili planu življenja, rezultati mogu biti samo užasni i život postaje nemoguć. Jer nemoguće je živeti bez razvoja duhovnosti.“

„Dobar reditelj može se prepoznati već na osnovu jednog kadra. Uvek ćete prepoznati režiranje Bergmana, Kurosave i Antonionija, niko od njih nikada ne može biti pomešan s bilo kim drugim, jer je kod svakoga od njih opažanje vremena uvek isto. Pravi umetnik stvara intuitivno.“

Jazz klasik: Dave Brubeck – „Take Five“

.

Bubanj je najveći utisak ove kompozicije, posebno improvizacija na sredini. Zamišljam neku heroinu u haljini kakvu je nosila Stela Stivens u filmu „Zakasneli bluz“ Džona Kasavetsa dok se prvi taktovi, poput kolutova dima, kreću kroz sobu. Ova melodija zahteva filmsku scenu. „Zakasneli bluz“ je film iz 1961. godine i nosi u sebi atmosferu svih nedoumica beat generacije: lutanja, velika čekivanja, izgubljene iluzije, lažna prijateljstva, puno želje za pripadanjem i puno, puno muzike. Ova kompozicija, iako nije korišćena u filmu, u mojoj imaginaciji je deo njega, ali ona, za razliku od filma, pa i od Hoperove slike, saopštava: na kraju dana, sve će biti u redu!

Image result for stella stevens too late blues dressImage result for stella stevens too late bluesRelated image

Video rad o ulogama Filipa Sejmura Hofmana

 

Filip Sejmur Hofman jedan je od mojih omiljenih glumaca koji oduševljava raznovrsnošću i količinom ostvarenih uloga. Bilo da je u sporednoj ili u glavnoj ulozi, komediji ili drami, on briljira. Bio je veličanstven glumac iako ne treba koristiti prošlo vreme. Njegove uloge su žive, a filmovi u kojima je pokazao svoj talentat gledani i prepričavani.

Film o Lu-Andreas Salome

Nedavno sam otkrila da je snimljen film koji se bavi životom i delom Lu Andreas-Salome. Naravno, ni Rilke ni Niče nisu izostavljeni iz scenarija. Glavnu ulogu tumači Katharina Lorenz, film je režirala Cordula Kablitz-Post. Ova informacija naročito mi je bila korisna utrenutku kada sam pripremala seriju tekstova o Rilkeu. Ovaj post informativnog karaktera odlično se uklapa u temu. Detaljnije o filmu možete pročitati ovde.

.

Rođena 1861. u Petrogradu (umrla 1937. u Getingenu), bila je svojevremeno poznata kako po svojim pripovetkama i romanima tako i po živom zanimanju za sve što se na kraju jednog i na početku drugog veka dešavalo ne samo u društvu, u ženi i sa ženom, nego i za sve ono što su savremena naučna dostignuća nudila, doprinoseći da se neka pitanja rasvetle, objasne ili učine pojmljivima. Iz tih interesovanja rodila su se poznanstva i prijateljstva sa poznatim ličnostima onoga vremena, pa su se neka od njih pretvorila u ljubav, kao što je to bio slučaj sa pesnikom Rilkeom, i ta ljubav i pisma koja su pisali jedno drugome jedino je što smo do sada znali o ovoj izuzetnoj ženi svoga vremena.

Vera Kolaković, iz pogovora knjige „Šta je Eros“, zbirke eseja Lu Andreas-Salome

Edgar Alan Po i film

.

U okviru ciklusa postova o Edgaru Alanu Pou, prvi u nizu koji prilažem jeste popularni kratki film „Vincent“ reditelja Tima Bartona koji sadrži opšta mesta Poove poezije i sentimenta njegovih junaka. Blaziranost, patetika, strava koja prožima, granična stanja, toliko prenaglašena, da postaju patetična ili parodična. U sve te elemente savršeno se uklapa glas Vinsenta Prajsa. Njegov glas može se čuti i u filmu Rodžera Kormana „House of Usher“, gde se američki glumac neprevaziđene dikcije i umeća pokreta lica, pojavljuje u ulozi Rodžera Ašera.

U ovom filmu, koji asocijativno nadovezujem na kratki film Tima Bartona, pojavljuju se slike američkog psihodeličnog umetnika Burta Šonberga (Burt Shonberg). U svetu filma one su delo Rodžera Ašera koji svom gostu pokazuje, zapravo, portrete svojih predaka, ubica, goniča robova, pljačkaša i bludnica, zbog kojih je i kuća u kojoj su ukleta i sablasna. Ova dva filmska ostvarenja mogu, u sferi vizuelnih umetnosti, biti dobro polazište za interpretaciju Poovih priča, suštinu i mnoge odlike njegovog dela uopšte.

Video: Ogledala u Bergmanovim filmovima

.

Neumorni proučavalac ženske psihe i njenog načina (nesvesnog) funkcionisanja suprotstavio je, ili pak približio, predmetu iracionalnog – ogledalu – mnoge svoje junakinje. Taština nad taštinama iliti vanitas vanitatum, delfijsko „Spoznaj samog sebe“ ili kao na slici Marije Magdalene Žorža de la Tura, sva simbolička značenja žene pred ogledalom su uzeta u obzir i smeštena u filmski kontekst. U pozadini čujemo pesmu „Ogledalo“ Silvije Plat.

Posrebreno sam i egzaktno. Nemam predrasuda.
Što god vidim odmah progutam.
Onakvo kakvo je, nezamućeno ljubavlju ili nedopadanjem.

Nisam okrutno, samo istinoljubivo-
Oko malenog boga, četvorougaono.
Vreme provodim uglavnom meditirajući o suprotnom zidu.

Ružičast je, s flekama. Tako ga dugo gledam
Da pomišljam da je delić moga srca. Ali on treperi.
Stalno nas razdvajaju lica i pomrčina.

Sad sam jezero. Jedna žena se svija nada mnom
Tražeći moje potvrde za ono što stvarno jeste.
Zatim se okreće onim lažovima, svećama i luni.
Vidim joj leđa i verno ih odslikavam.
Nagrađuje me suzama i pokretima ruku.
Važno sam joj. Dolazi i odlazi.
Njeno to lice svakog jutra smenjuje tamu.
U meni je mladu devojku utopila, i iz mene se jedna starica
Iz dana u dan diže prema njoj, kao strasna riba.

Filmska muzika na blogu A . A . A

kolaz

Odlučila sam da objavim nekoliko postova koji se tiču filmske muzike. Na neki način, muzika nije tek pozadinski element filmova već, mislim, ima i značenje koje je u vezi, ako ne sa radnjom, a ono pak sa atmosferom samog filma (radnja je ono što je na površini i što ne mora nužno biti najvažniji element, ali jeste primarno očekivanje gledalaca, čini se). Muzika koja kreira atmosferu, to mi je naročito bilo važno.

Ali, i pre ove, važnost je, za mene, pre svega, u sferi estetskog. Nijedan od filmova koje sam u okviru ove teme navela nije tu slučajno ili zato što se uklapa u neku prethodnu zadatost. Takođe, ovde i nije reč o filmovima već o muzici. Takođe, nije reč o rediteljima već o kompozitorima. Mnogi od ovih filmova ostavili su pomalo vizuelni, a pomalo intelektualni utisak, ali sve u svemu, nijedan od njih nije remek-delo.

Tri filma se izdvajaju: „Devojka sa bisernom minđušom“ (osim muzike, fotografija opčinjava, kao i sporost, izvesna vremenska nenametljivost, apstraktna stanja koja ne bih umela dodatno da elaboriram, ali sam ih osetila), „Onjegin“ (osim muzike, dobra gluma i prostori – bilo eksterijeri, bilo enterijeri – koji podvlače prazninu) i, najzad, film „Čudesna sudbina Amelije Pulen“. Ne znam šta bih povodom njega mogla više da uočim osim – lep.

Pored Jana Tirsena, tu su još i Alexandre Desplait, Klint Mansel, Džejms Horner (koga sam otkrila još dok sam kao dete gledala „Titanik“ – muzika je tu, bar u mom doživljaju, odigrala ključnu ulogu), Javier Navarette (muzika za potpuno nezapažen film „Cracks“ je od svih ponuđenih moja omiljena), Dario Marineli, Tomas Njuman i, najzad, Magnus Fajns, brat rediteljke Marte i glumca Ralfa koji je komponovao kao da je iz 19. veka.

Klasična muzika mi je oduvek bila bitna, a postoji dosta klasično obrazovanih pijanista i umetnika koji su komponovali muziku za filmska ostvarenja. Od pre par godina intezivno pratim šta pomenuti kompozitori rade i njihove note, prepoznatljivo, odzvanjaju i u drugim filmovima, koje ovde nisam pomenula, a koje vredi ispratiti. Postoji na sajtu 8 tracks mnogo plejlista na ovu temu, ali se koriste u svrhu učenja i relaksacije.

To ovde nije bila namera. Dakako, nije postojala ni suprotna namera – slušaoca uznemiriti ili dekocentrisati. To nije cilj Muzike, miljenice helikonskih muza. Jednostavno, treba obratiti pažnju na note i njihov estetski potencijal koji, oduvek, ima afiniteta ka prekoračenju svakodnevnog iskustva. Muzika izmešta iz sveta poznatog i očekivanog, ona podstiče apstraktne asocijacije, a i svedoči da su reči ponekad – pisane ili izgovorene – krajnje precenjene.

Preporuke:

„Čudesna sudbina Amelije Pulen“, kompozicija „Sur le fil“, kompozitor Yann Tiersen.
Cracks“, kompozicija „Fiamma’s Theme“, kompozitor Javier Navarette.
Black Swan“, kompozicija „A New Swan Queen“, kompozitor Clint Mansell.
Girl With a Pearl Earing“, kompozicija Griet’s Theme“, kompozitor Alexandre Desplat.
Onegin“, kompozicije „Onegin’s Theme“, „La Nouvelle Heloise“, „St. Petersburg Polonaise“, kompozitor Magnus Fieness.
Atonement“, kompozicija „Briony“, „Two Figures by a Fountain“, kompozitor Dario Marinelli.
White Oleander“, kompozicija „Plain Denim Dress“, kompozitor Thomas Newman.
Titanic“, kompozicija „Distant Memories“, kompozitor James Horner.

Želim da napomenem da ovim izborom  spisak filmske muzike nije iscrpen i da će nastavaka u pravcu ove teme biti u nekom narednom periodu. Za lakše snalaženje u pogledu ove teme na blogu A . A . A možete pogledati oznaku Filmska muzika.