Часопис „Ситуационистичка времена“

Часопис за филозофију, уметност и културу „Ситуационистичка времена“ (The Situationist Times) основала је и уређивала Жаклина де Јонг (Jacqueline de Jong). Укупно је изашло шест бројева часописа у периоду од 1962. до 1967. године. Сваки број се појављивао једном годишње и сваки је био право чедо do it yourself (ест)етике.

Од почетка до краја часопис је био самиздат пројекат једне особе која је познавала неке од најзанимљивијих личности шездесетих као што су Жак Превер, Ги Дебор или Питер Блејк. Распон је увек био невероватан и он је одражавао дух времена, интересовања ауторке која је пуно путовала, углавном се крећући између Париза, Лондона и Брисела.

За боље сагледавање контекста у коме часопис настаје треба разумети идеје ситуационистичке и летристичке интернационале, нарочито мисао Ги Дебора изражену у књизи „Друштво спектакла“. На српски језик могуће ју је читати у преводу Алексе Голијанина (PDF, Буклет). Сами часописи су на енглеском и француском језику.

У наставку следе линкови за свих шест бројева (anti-copyright је овде једна од главних идеја), као и низ видеа кроз које уредница говори о датом броју. Тај низ видеа је заправо један документарни филм који је снимљен поводом репринт издања часописа и изложбе у његову част. Четврти број је у потпуности посвећен лавиринтима. Наставите са читањем

Časopis „Žuta knjiga“

Svako doba ima svoju umetnost a svaka umetnost (imala je) svoj časopis. Časopisi su od neporecive važnosti za umetnost, naročito onu umetnost koja svedoči o senzibilitetu koji se tek rađa, programu koji nastaje, duhu vremena koji je tu, ovde i sada. U časopisima su se formirala i izražavala estetička načela, razvijale polemike, predstavljala nova književna i likovna dela, kritike, recenzije, zapažanja, uspostavljao kriterijum.

Tako je bilo i sa časopisom Žuta knjiga (Yellow Book) koji je izlazio u Londonu samo tri godine, od 1894. do 1897. Umetnički direktor časopisa bio je Obri Berdsli čije su crno-bele ilustracije prva vizuelna asocijacija za pokret dekadencije i umetnosti fin de siecle. U vreme izdavanja časopisa knjige pornografskog sadržaja imale su žute korice. Zatim, Dorijan Grej, junak Vajldovog romana, nosi pod miškom, čita i „biva iskvaren“ jednom žutom knjigom. Ta žuta knjiga je roman Nasuprot Žorisa-Karla Uismansa. Nastavite sa čitanjem

Naslovna strana časopisa „Vogue“ iz 1909. godine

Osamnaestog marta 1909. godine izašao je broj časopisa „Vogue“ posvećen, kao što piše na naslovnoj strani, haljinama i materijalima (tekstilu). Ilustrator je bio inspirisan viteškim pričama, ranim renesansnim prikazima plemića okupljenim u vrtu kako vode razgovore o Amoru.

Ženska vitka figura oblikom svog tela dopunjuje paunovo telo i njihove odežde – perje i haljina – uokviruju kamen na kome je sunčani časovnik. Na taj način dvostruka kružnost je postignuta. Poput ruskih babuški, jedno vreme prisutno je unutar drugog. Čovek i kosmos se dopunjuju.

Pauna, simbol besmrtnosti i taštine, devojka jednom rukom hrani crvenom bobičastom voćkom, dok joj je prst druge oslonjen na kamen i uperen ka časovniku. U vrtu su i paun i časovnik, i besmrtnost i vreme. Oboje tvore, ali i razgrađuju rajsko stanje. U tome je suština slike vrta, čestog književnog toposa gde je dvostruko značenje najgušće. Nastavite sa čitanjem

Časopis „Pan“

Časopis za književnost i umetnost Pan izlazio je u Berlinu u periodu od 1895. do 1900. godine. Urednici su bili Oto Julius Birbaum i Julius Majer-Grefe. Magazin je bio jedan od vodećuih glasila Art Nouveau umetnosti koja je u Nemačkoj bila poznatija pod nazivom Jugendstil. Naslovnu stranu prvog broja (slika gore) ilustrovao je Ludvig fon Hofman.

Magazin je objavljivao prozu Fridriha Ničea, poeziju tadašnjih savremenih pesnika, kao i pesnika iz nemačke tradicije. Slikari poput Franca fon Štuka, Feliksa Valotona i Tomasa Teodora Hajnea objavljivali su u njemu svoja dela i bili su saradnici pri izradi vizuelnog identiteta časopisa.

Svi brojevi su digitalizovani mogu se pregledati na sajtu biblioteke univerziteta u Hajdelbergu. Naredni crtež pripada Anri de Tuluz-Lotreku i našao se na jednoj od naslovnih strana. Logo časopisa dizajnirao je čuveni nemački slikar druge polovine 19. veka, Franc fon Štuk. Nastavite sa čitanjem

Časopis „Eros“

Jedina četiri broja američkog časopisa „Eros“

Časopis Eros bio je posvećen slikarstvu, književnosti i popularnoj kulturi. Bavio se obradom različitih umetničkih sadržaja koji su u sebi nosili erotske elemene, nezavisno od vremena i prostora nastanka. Časopis svedoči o trajnoj konzervativnosti kojom je američka kultura izložena, uprkos blistavoj, ali tankoj, površini demokratičnosti, slobode izražavanja i mogućnosti pojedinačnog delanja.

Časopis Eros izašao je u četiri broja tokom 1962. godine. Umetnost koja bi na bilo koji način bila subverzivna i u sukobu sa dominantnom estetikom američke srednje klase pedesetih i šezdesetih godina 20. veka bila bi favorizovana. No, to je i doprinelo da njen urednik, Ralf Ginzburg, odleži osam meseci u zatvoru zbog vređanja javnog ukusa, morala i ponašanja. Sloboda podrazumeva i spremnost na odgovornost. Nastavite sa čitanjem

Časopis „Minotaur“

Deveti broj časopisa „Minotaur“ koji je ilustrovao Anri Matis

Časopis Minotaur izlazio je u Parizu između 1933. i 1939. godine. U njemu su objavljivana dela umetnika okupljenih oko Andre Bretona i nadrealističkog pokreta, tada aktuelnog u francuskoj kulturi. Osnivač magazina bio je Alber Skira, dok su urednici bili Breton i Pjer Mabij (poznata je njegova knjiga Ogledalo čudesnog).

Časopis je za svaku naslovnu stranu posebno objavljivao dela tadašnjih najpoznatijih umetnika, od Dalija i Pikasa, do Magrita, Matisa i Maksa Ernsta. Takav koncept morao je imati ozbiljnog finansijskog pokrovitelja koga su nadrealisti pronašli u Edvardu Džejmsu, čoveku koga je Rene Magrit jednom prilikom i portretisao. To je muškarac koji se posmatra u ogledalu, ali umesto svog lica vidi svoja leđa. Nastavite sa čitanjem

Часопис „Поезија“

Часопис Poetry основала је у Чикагу 1912. године Харијет Монро (Harriet Monroe). Часопис излази и данас, током свог стогодишњег постојања месечно је излазио по један број. Временом, смењивле су се уреднице, визуелни идентитет магазина се мењао, али оно што је остало исто јесу критеријуми који је сваки песник морао да досегне како би црна слова његових песама заблистала на белом папиру магазина. Контраст елеганције остао је императив.

„To print the best poetry written today, in whatever style, genre, or approach“, речи су Харијет Монро које нису изневерене. Часопис је опстао захваљујући строгој и доследној уређивачкој политици, објективности, независности у односу на институције, универзитете, политичка опредељења, финансијере, уметничке покрете, правце или песничке школе.

Часопис је током децнија постојања етаблирао своју репутацију објављујући поезију Т. С. Елиота, Езре Паунда, Јејтса, Вилијама Карлоса Вилијамса, Воласа Стивенса, Роберта Фроста, Ленгстона Хјуза, Мариен Мур, Е. Е Камингса, Силвије Плат, Елизабет Бишоп, Џемса Џојса, Чарлса Буковског, Рејмонда Карвера, Алена Гинзберга, Ернеста Хемингвеја, Тенеси Вилијамса, Гертруде Штајн. Наставите са читањем

Часопис „Париска ревија“

Часопис „Париска ревија“ (лето 2012.)

Париска ревија (The Paris Review) јесте један од мојих омиљених књижевних часописа чијим сам садржајима вишеструко била инспирисана, нарочито онима који су се тицали интервјуа са уметницима, а они су само још један од бројних доказа да је разговор са уметником (интервју), заправо, пуноправни књижевни и књижевно-теоријски жанр.

Све интервјуе, током свих декада, можете прегледати овде.

Сам часопис је од почетка свог оснивања, почетком педесетих година 20. века, подједнаку пажњу као и садржају, придавао и изгледу, па је, сходно томе, дизајн насловних страна одувек је био битан уредницима, међу којима је најпознатији био Џорџ Плимптон, један од оснивача часописа.

Наставите са читањем