Ruke Karla Orfa

Ruke su, kao i šeširi, ili psi, ili barok, ili roza boja, posebna tema na ovom internet mestu. Sve na ovom svetu može biti podsticaj, zanimljivost, draž, mogućnost za istraživanje, za proširenje datih granica, proširenje dometa sopstvenog bića koje neminovno biva u procesu saznanja zaustavljeno samo sobom, svojim čulima koja ga ograničavaju. Mi ne možemo pobediti zakone prostora i vremena. Ne možemo istovremeno biti na dva mesta, ne možemo u celosti obuhvatiti svet, ljude koji ga čine, koji ga grade, razgrađuju, dopunjuju. Ne možemo razumeti, a pre razumevanja, ne možemo prisustvovati svakoj promeni u okrilju prirode, svakoj promeni misli u nečijoj glavi ili trzaju emocija. Međutim, umetnost nam omogućava da različite fenomene, različite pojave ovoga sveta, postavimo u takav odnos da oni ispadnu kao da nama pripadaju, kao da su naši. Umetnost nam omogućava da budemo svuda, da vidimo sve. I da opet ne iscrpimo taj dar u potpunosti.

Umetnost proširuje granice našeg sveta, ona ruši barijere koje prostor i vreme postavljaju pred nas. Ovo internet mesto primer je za to, ja sam to želela u svakom trenutku njegovog stvaranja. Kabinet kurioziteta, prostor neobičnih predmeta koji poništavaju vreme – do teksta o caru Rudolfu II može se pronaći slika jedne antičke statue, zatim čuti džez izvođenje, a potom pročitati stihovi poljske pesnikinje 20. veka. Zašto svaki okvir unutar koga je neka objava ne bi bio poput okvira neke vitrine? Svaka vitrina sadržala bi poseban muzejski primerak, mogla bi to biti neka vrsta vavilonskog muzeja. Ja umetnost doživljavam kao mogućnost za putovanje kroz vreme. Naravno, ona me uči lepoti, ali suštinski nikada nije mogla da me vaspita, u smislu da promeni moj pristup životu, ona je jedino doprinosila uspostavljanju većeg kriterijuma, većeg zahteva pred život, pred stvarnost, ali retko mi je davala mogućnost da budem mudrija nego što jesam. Mudrost je u iskustvu, u životu. Međutim, mudrost u knjigama deo je fikcije. Otuda niko nije mogao da uči iz istorije, otuda sve pošasti tokom ljudske povesti, uprkos svim veličanstvenim dometima za koje je čovek bio sazdan. Gete je spoznao šta je Čovek kada je video svod Sikstinske kapele. Ipak, čovek je bio i vojnik Karla V koji je samo nekoliko godina pre Mikelanđelovog dolaska u Rim ubio više od dvadeset hiljda ljudi za nekoliko dana. Prust je pisac koji je promenio moj život, pre svega, moj unutrašnji život, ali svi oni mudri esejistički ekskursi nisu me vaspitali (ali su postavili očekivanja), a Šiler nije pogrešio kada je rekao da se najbolje vaspitanje, formiranje, oblikovanje nečijeg karaktera postiže isključivo vaspitanjem umetnošću. Dakle, imamo paradoks. Ništa nije promenila i sve je promenila. Umetnost može malo toga promeniti, ali može jednom doprineti: spasti nečiji život. Spašavanje znači obogaćivanje, pružanje prostora, davanje smisla. Baš kao što je Balzak govorio da mu u životu nije dovoljno da ima šta da jede, već i da želi, dok jede, da ima prostora i za laktove.

Meni je bilo potrebno putovanje (otuda je ovaj internet magazin o putnicima, to je cilj) jer sam na taj način razbijala utvrđene koordinate koje zakoni fizike postavljaju pred sve nas. A zakoni fizike, to je stvarnost, to su činjenice. Hodala sam, i nastaviću, jednim beskrajnim hodnikom, holovima poput onih koje sam viđala putujući Evropom, posećujuću različite muzeje, dvorove, galerije, crkve. Kada čovek ostane sam u nekom od njih, a svi oni su veoma različiti, međutim, to može da primeti jedino onaj koji je mnogo putovao, neiskusnim putnicima ti spomenici naše civilizacije deluju isto, što je greška, svetovi se umnožavaju, jer je i to zakon fizike (ali mi vidimo sa obale samo deo štapa koji je iznad površine vode, a to ne znači da deo u vodi ne postoji). Kada se toliko dela, različitih ljudi, iz različitih epoha, sa različitih mesta, koja sadrže njihove energije, a energija je večna, nađu na istom mestu, ona moraju na posetioca uticati. To je energija koja poput Teslinih munja vije nad našim glavama (sigurna sam da čitaoci znaju na koju Teslinu fotografiju mislim). U zavisnosti od posetioca i njegove spremnosti na „prijem“ taj uticaj će se razlikovati, ali dela će svakako emitovati svoj potencijal, poput alefa na Borhesovog posetioca podruma u koji je smeštena ta jedna tačka u kojoj je sadržan čitav svemir.

Ali, zašto i u kakvoj je to vezi sa naslovom ovog posta i priloženim fotografijama? Karl Orf je umetnik, koji je uz Ingmara Bergmana najbolje predstavo doba srednjeg veka („Carmina Burana“ i „Sedmi pečat“). To je trajno uticalo na moju imaginaciju, na moje putovanje tim hodnikom, na eksponate koje sam viđala u vitrinama tog dela muzeja. Zatim, Karl Orf radi na svom delu „Antigona“ sledeći Helderlinov prevod te antičke drame. Koliko smo već doba nabrojali, koliko se hodnika već ukrstilo? Najzad, tu je Herbert List, a nimalo slučajno. Herbert List je Nemac, koji je poput svojih sunarodnika, Orfa i Helderlina, dao našoj imaginaciji neprocenjiv doprinos kada je u pitanju slika antičke Grčke. Herbert List je godine svoje mladosti proveo putujući Mediteranom, zadržavajući se u Grčkoj, fotografišući antičke ruševine. Njegove slike, po mom mišljenju, koje ne mora nikoga da obavezuje, i za koje mislim da može neko staviti pod znak pitanja, tipičan su primer nemačkog viđenja Grčke pod čijim smo mi (zapadna civilizacija) trajnim uticajem. Oni su germanizovali antičke ostatke, čineći ih hladnim, belim i poput obale Baltika jednostavnim, tihim, praznim. Hramovi grčkih božanstava nemi su poput horizonta neke nemačke pustopoljine na severu. Njihovim viđenjem dominiraju oštri kontrasti, nema palete. Ipak, na opšte razočaranje, stari Grci nisu bili to. Sada, u ovom ciklusu fotografija, s obzirom na tolika preklapanja i usecanja jednog hodnika u drugi, preklapanja vremena, antike i drame, 19. veka i poezije, muzike 20. veka, fotografije i prijateljstva, dolazimo do razloga zašto sam ja fascinirana ovim otkrićem, ovom serijom fotografija. Možda dosadašnji tekst ne korespondira sa samim naslovom, već je tematski širi, ali nije na odmet temu dopuniti i simbolom ruku, tačnije dlanova, metafore stvaralačkog potencijala. Otuda naslov „Ruke Karla Orfa“. Reč je o umetnosti kao proizvodu igre duha i dlanova. Ona ispunjava sve te hodnike kojima mi, putnici kroz epohe, prolazimo u potrazi za … novim hodnikom, novim vremenom, paralelnim, a istovremenim, postojanjem.

Image result for carl orff antigonaeRelated image115472726Image result for carl orff antigonae

Fotografije: Herbert List, „Karl Orf radi na operi ‘Antigona’, prema Helderlinovom prevodu. 1955.

Prva i druga slika: Crtež koji prikazuje izgled scene tokom izvođenja Orfovog dela, kao i fotografija na kojoj je zabeležno samo izvođenje.

Prvi i drugi omot ploče Orfove opere.

Umetnik i njegov pas: Vladimir Veličković

Image result for Niš

Pas je jedan od najčešćih simbola u slikarstvu Vladimira Veličkovića. On označava dinamiku, potez ruke ovog umetnika čini se poput skoka i trka jednog lovačkog psa. Međutim, osim gracilnosti, brzine i preciznosti pokreta, simbol psa je složeniji. Linija psa inherentna je liniji crtača, preciznosti pokreta njegove ruke, ali značenje je već nešto drugo. Pas je izgon, pas je sluga, pas je nesreća, pas je snaga koja svoju snagu nije artikulisala u svoju korist već u poslušnost, pokornost i trpljenje. Pas, naročito sa ovako prikazanom vilicom, istovremeno je gonjeni i predator.

Slikar je često sebe predstavljao kao psa. Mnoge slike Vladimira Veličkovića koje nose naziv „Autoportret“ zapravo prikazuju psa, u različitim dimenzijama njegovog kretanja i postojanja. „Ljudski život, snoviđenje strašno!“, napisao je Njegoš u „Luči mikrokozma“. Ako je pas simbol vremena i prostora, onda je ljudski život, taj prostor-vreme, nešto poput snoviđenja, strašan kao iskeženi pas u tami. Čitav crtež, Velflinovski rečeno, izgleda veoma barokno. Njegova forma, predmetna prikazanost, moguće značenje autorki ovih redova otkrivaju se u potpunosti kao osnovni postulati barokne umetnosti.

Obratiti pažnju još i na umetnikove slike „Put šest mogućih stanja jednog bića“ (1972-1973), delo visoko 195cm a široko 405cm. Takođe, odlična slika u kontekstu ove teme je i „Pas, fig. XXIV / R, varijacije na temu autoportreta“ (1972-1975), istih dimenzija kao i prethodno pomenuta.

Slika: Vladimir Veličković: „Upotrebljeni elementi i dokumenti, fig. XV“, 1974.

Putnik Helderlin

Pjesnik i svećenik u početku su bili jedno i tek su ih kasnija vremena razdvojila. No pravi je pjesnik uvjek svećenik, kao što je i pravi svećenik uvjek pjesnik. I zar ne bi budućnost mogla opet dovesti natrag to stanje?[1]– Fridrih fon Hardenberg-Novalis

Fridrih Helderlin je rođen 20. marta 1770. godine u Laufenu, gradu na jugozapadu Nemačke. Između 1784. i 1786. godine on boravi u gradu Denkendorfu, u internatu bogoslovije. U tom periodu, između svoje četrnaeste i šesnaeste godine, piše prvu pesmu. Potom, od 1786. do 1788. Helderlin je u gradu Maulbronu, opet u internatu bogoslovije. Juna 1788. posećuje Hajdelberg. Između svoje osamnaeste i dvadeset i treće godine, između 1788. i 1793, Helderlin je u Tibingenu gde studira teologiju. Tokom naredne dve godine, 1794-95, on boravi u gradovima Valtershauzen i Jena. Za taj period vezuju se počeci njegovog javnog književnog rada, poznanstvo sa Šilerom, pokušaj da se izdržava kao kućni učitelj. Takođe, u tom periodu Helderlin objavljuje nekoliko fragmenata iz prvog dela romana Hiperion. Između 1796. i 1798. Helderlin je u Frankfurtu gde radi kao kućni učitelj kod porodice Gontar kada doživljava i sentimentalnu vezu sa Sizet Gontar, suprugom bankara u čijoj je službi. U tom periodu objavljen je prvi deo njegovog romana Hiperion. Godine 1798. dolazi do prekida sa porodicom Gontar, Helderlin napušta Frankfurt i odlazi u Homburg gde ostaje do 1800. godine. Za te dve godine piše Empedokla i Filosofske fragmente. Od 1800. Helderlin prelazi u Štutgart. Prevodi Pindara i piše neke od svojih najlepših pesama: Arhipelag i Hleb i Vino. Od 1801. godine pesnik je u Hauptvilu, gradu u kome pokušava da nađe zaposlenje kao domaći učitelj. Tada, boraveći u Švajcarskoj, pravi izlet na Alpe. Januara 1802. godine pesnik odlazi u Bordo, grad na jugozapadu Francuske gde je radi kao domaći učitelj u porodici hamburškog konzula. Od juna ili jula iste godine pesnik je kod majke u Nirtingenu. Između 1802. i 1804. godine Helderlin prolazi kroz period velike duševne krize. U međuvremenu, radi na prevodima Sofokla i piše himne. Od 1804. godine pesnik je opet u Homburgu gde radi kao dvorski bibliotekar. Ne prestaje da stvara o čemu svedoče pesnički fragmenti iz tog vremena. Tokom čitave 1806. godine pesnik je u duševnoj bolnici. Naredne godine, 1807, napušta bolnicu i biva poveren na čuvanje porodici stolara Cimera u Tibingenu. Tu će provesti narednih 36 godina svog života, sve do smrti, 7. juna 1843.[2]

Posle ovog krajnje svedenog pregleda pesnikovih kretanja gde se tek blago ističu njegova stvaralačka i prevodilačka upregnuća, a podvlače fizička kretanja, mi želimo da naglasimo da je cilj ovog poglavlja da povežemo Helderlinovu fizičku dinamiku sa njegovom unutrašnjom, duhovnom dinamikom. Onaj deo pesnikovog života koji je nama, na ovom mestu posebno zanimljiv, a koji nismo isprva istakli, jeste period od januara do juna 1802. godine kada on boravi u Bordou. Mi se nećemo baviti razlozima njegovog odlaska, kao ni povratka, već njegovim pešačenjem pri povratku iz Francuske u Nemačku, od Bordoa do Nirtingena, gde se nakon iscrpljujuća dva meseca hoda, po panovski vrelim podnevima Juga (kada ga je udarila sunčanica koju je on poetski opisao kao „mogu reći da me je udario Apolon“), vratio u Nirtingen izrazito potresen i u žalosnom psihičkom stanju. Tokom ovog poglavlja, u kome ćemo pokušati da mapiramo pesnikova kretanja tokom naznačenih nekoliko meseci, mi smo se naročito oslanjali na esej Eugena Gotloba Vinklera „Pozni Helderlin“.[3]

Pesnik napušta Bordo 10. maja 1802. godine. „Po panovskom podnevu južnog leta išao je on pešice nazad u zavičaj“[4], piše Vinkler, dodajući usput da je iz pisama koja je pesnik tih meseci slao ostalo nejasno zašto je napustio Nemačku, ali i zašto se tako naprasno vratio u svoj zavičaj. Međutim, Vinkler precizno navodi mesta koja je Helderlin obišao i kroz koja je morao proći ne bi li stigao u Bordo i, kasnije, pri povratku, ne bi li stigao u svoju domovinu. Pri dolasku pesnik je iz Hauptvila, u kome je boravio tokom 1801. godine, krenuo jaunuara 1802, preko Strazbura i Liona, a odatle preko Overnja, na jugozapad Francuske, do Bordoa. Po povratku, pesnik je iz Bordoa krenuo put severa, ka Poatjeu i Turu, a tom prilikom je prošao i kroz Pariz. Takođe, tokom povratka „naišao je na tragove zverskih borbi koje su trupe Francuske revolucije u Vandeji donele ustaničkom stanovništvu“.[5] Helderlin, samo trinaest godina posle Francuske revolucije, pešači razorenom zemljom i „potresen u temelju svog bića, pometen u duši, stigao je u pozno leto 1802. kod svojih rođaka“.[6] U tom periodu nastaju himne u slobodnim strofama kao što su Rajna, Germanija i Spomen, koja i opisuje predele oko Bordoa.

Mapa Helderlinovih kretanja. Autori mape: Ana Arp i Siniša Lekić

Kada govorimo o putnicima romantizma, moramo jasno razlikovati junaka koji je u datom delu, proznom ili poetskom, predstavljen kao putnik i pesnika čija je egzistencija određena fizičkom dinamikom putovanja. Helderlinov lirski subjekt, onako kako ga u pesmi vidimo, predstavljen je u određenom predelu, bilo onom koji pripada Nemačkoj ili idealizovanim predelima Grčke. Helderlina, s obzirom na fizičku dinamiku koju je tokom raconalnog dela života ostvarivao, kao  i s obzirom na putovanja koja je u duhu činio, iako u fizičkom svetu nije, pišući o „cvetnim obalama Jonije“ – možemo s pravom smatrati jednim od vodećih umetnika zapadne književnosti čije je biće suštinski bilo ono putnika. Tokom fizičkih kretanja po predelima svoje zemlje, pesnik piše, njima podstaknut, podjednako koliko i svojom lektirom koja je obuhvatala dela klasične starine, o potpuno drugačijim predelima, onima koja nije posetio.

Među putnicima romantizma postoje dve vrste putnika. Svi oni ostvaruju fizičku dinamiku, prelaze neku realnu geografsku površinu, krećući se od tačke A do tačke B. Oni prelaze površinu, na mapi jasno uočljivu, bilo morem ili kopnom, idući od jednog mesta do drugog, u pravolinijskom, kružnom ili nekom drugom, neplaniranom i geometrijski neodredivom smeru. Osim toga, oni su i u egzistencijalnom smislu putnici. Njihova putovanja istovremeno su spoljašnja i unutrašnja. Junaci i njihovi tvorci se ne kreću isključivo po neprohodnim i uzvišenim alpskim predelima, već i po sopstvenoj, „unutrašnjoj teritoriji“.

Kretanja junaka potvrđuju se pri njihovim pešačenjima, planinarenjima ili besciljnim lutanjima. No, kretanja, ona najdinamičnija, mogu biti ostvarena u mestu. Stajanje podrazumeva posmatranje, posmatranje podrazumeva kontemplaciju koja tada ostvaruje puno značenje koje je imala u Aristotelovoj filozofiji: ona je stvaralačko posmatranje iz koga proizilazi mišljenje. Sem ako izuzmemo Rusoa, kome Helderlin posvećuje istoimenu pesmu, i koga pominje u himni Rajna, svi drugi putnici romantizma jesu u neprestanom kretanju, na neprekidnom putovanju, bez obzira da li stoje ili pešače.

Kretanja romantičarskih putnika imaju različite načine i pravce, i na ovom mestu dolazimo do još jedne podele. U romantizmu se javljaju dve vrste putnika: putnici i putnici-lutalice. Putnici jesu junaci koju putuju unapred određenim ili utvrđenim redosledom. Njihova putovanja ostvaruju cilj i posledicu: sazrevanje, unutrašnju promenu junaka koja je bila uslovljena njegovom spoljašnjom dinamikom. Dakle, u pitanju su obrazovna putovanja. Povratak domu jeste jedna od bitnih distinkcija između putnika i putnika-lutalica. Kretanja putnika, za razliku od kretanja putnika-lutalica, nisu jednosmerna, već podrazumevaju povratak. To su kružna putovanja. Shodno tome, znajući biografske podatke Fridriha Helderlina možemo reći da su njegova putovanja, uprkos svojim pravolinijskim i često neodredivim putanjama, na kraju, bila kružna. No, to pitanje ostaje otvoreno jer je pesnik na polovini svog životnog puta zastao, zadržavši se u jednom mestu do kraja života zbog bolesti. Ali, njegov lirski subjekt, Herakle, na primer, on obavlja kružno putovanje. Mi znamo, na osnovu mita, da se Herakle vratio k ranjenom učitelju i da je ispunio proročanstvo, da je obavio zadatak. Između čina nenamernog ranjavanja svog učitelja i njegovog povratka k učitelju, proteklo je mnogo godina i, u međuvremenu, izvršeno je mnogo dela po naredbi mikenskog kralja Euristeja, ali se Herakle, ipak, vratio k ranjenom kentauru, zatvorivši krug njegovih patnji, ali i svog sudbinskog zadatka. Sigurno je da je Helderlin neka od svojih putovanja literarno uobličio, ali njegova su kružna putovanja ostvarena više u duhu nego u empiriji. Naime, on je tokom svog nadahnuća, poput orlova koje često pominje kao glasnike, ptice bogova, kružio između Nemačke i Grčke, iznova se vraćajući grčkim arhipelazima, ali i obalama reka svoje domovine.

Putnici-lutalice nemaju unapred određen plan ili cilj svojih putovanja. Često je taj cilj samo privremen. Motivi za njihova putovanja mogu biti hir, a češće samoizgnanstvo kao osoben vid samooblikovanja sopstvenog identiteta. Kretanja putnika-lutalica nisu ni kružna ni pravolinijska već su nekoherentna. Njihova putovanja ne ostvaruju unutrašnju zaokruženost, dovršenje i pomak. Uopšte, dinamika, bitna odlika obe vrste putnika, drugačije se poima, doživljava, ostvaruje i predstavlja u delima, u zavisnosti kojoj kategoriji putnika dati junak pripada. Ta dinamika ne odnosi se samo na kretanje već i na predstavljanje slike prirode koju lirski subjekt posmatra. Ako bismo taj doživljaj ilustrovali primerima iz slikarstva, onda bi, sa jedne strane, imali sliku prirode (pejsaž) kakav nam  je predstavljen na platnima nemačkog slikara Kaspara Davida Fridriha čija slika stoji na početku ovog rada, kao svojevrstan vizuelni citat, predložak i najava teme koja će uslediti. Ona nam se učinila kao najadekvatnija ilustracija sveta kako ga je Helderlin doživeo. Ovo naročito treba razmotriti jer su umetnici bili savremenici (Helderlin je bio četri godine stariji od Kaspara Davida). Takođe, engleski slikar Vilijam Tarner sa svojim vizionarskim, apstraktnim pejsažima sveprožimajućeg kosmičkog entuzijazma, dinamike i panteizma nudi nam se kao druga adekvatna slika romantičarskog doživljaja prirode, tačnije pejsaža, motiva od izrazitog značaja za Helderlinovu poeziju.

Putnici-lutalice tragaju za dalekim i davnim. Dalekim kao geografskom komponentom, davnim kao vremenskom. Romantičari idealizuju srednji vek ili antičke rimske ruševine. Ali, Helderlin se okreće Heladi. No, tu postoji nesklad i rascep između sveta i doba kojima on pripada i mesta i doba kojima teži. Njegova poezija pokušaj je izgradnje tog vanvremenskog mosta koji bi premostio razlike i Nemce Helderlinovog doba učinio Helenima. Putnici-lutalice, naročito junaci druge generacije romantičara – Čajld Harold, Onjegin i Pečorin – često beže od nečega. Helderlin ne beži, on ide ka nečemu, on je afirmativan. Eugen Gotlob Vinkler je o tome pisao:

Oba ta područja predstave na presudan su način odvojena jedno od drugog. Ono što tu nastaje samo je jedan most koji graditelja i sve one koji ga koriste drži zarobljenim između onoga što je s ove i onoga što je s one strane. Onaj ko stoji na njemu nalazi se izvan stvarnog prostora. Njegovo stanište je prinudno, majušno, na njemu se ne može ništa sagraditi i izloženo je sa svih strana. Prilaz tom mostu postoji i sa jedne i sa druge strane. Paganin koji stupa na njega razumeće veru; naravno, ne u potpunosti, on pred sobom vidi samo zemlju verovanja. A hrišćanin koji se nalazi na njemu može dobro da sagleda antiku, no nikad je ne može dosegnuti niti biti u njoj. Misli kojima se oni što tu obitavaju obično u potpunosti predaju privlače slobodan promet seni i pojedinačnih vrednosti. Jedan isti bog, prizivan takvim mislima, prelazi preko mosta prerušavan u bezbroj nijansi, viđenih krajnje tačno; no ne nastanjuje se na njemu niti obznanjuje svoje biće. Vrednosti koje dolaze s ove i s one strane razmenjuju se u trgovačkom prometu. A pošto se stanovnici ovog mosta pokazuju kao pošteni ljudi, za prste ime se ne lepi nikakva trgovačka dobit. Oni ostaju siromašni, bez igde ičega, izloženi neizvesnosti. Oni imaju samo svoj most – tu građevinu od divnih lukova pesama. Može li se živeti na njima? na njima, od njih? Neki umeju da nose svoju nevolju dostojanstveno i otmeno, neki su slepi i ne znaju za nju. Prvi koji je to stanište po imenu Helderlin ostavio za sobom bio je on sam.[7]

Na razvoj sentimentalnosti i transponovanja takvog osećanja sveta na pojavnost utiču i predeli kroz koja se ostvaruju putovanja. Putovanja romantičarskih junaka uvek su melanholična. Iako prožet entuzijazmom, zanosom i vedrinom, Helderlin pravi zaokret i od idealnog prelazi na sadašnji trenutak, na datost koja ga izneverava. Bitno je naglasiti da preteranoj osećajnosti, kao jednoj od ključnih odlika epohe, doprinosi i udaljenost od ideala, od nemogućnosti pronalaženja mere, ili kako to Helderlin piše u himni Jedini:

Nikad neću pogoditi, onako kao što želim,
meru. Al’ neki bog zna
kada će najbolje što želim doći.[8]

Zato se možemo pozvati na citat sa početka teksta u kome nam Margerit Jursenar prenosi Floberove reči da je kada bogova više nije bilo, ali još ni Hrista, čovek bio sam, a ipak vezan za sve. To je Helderlinova pozicija. O njoj Vinkler piše:

Rascep između sveta grčkih bogova, za kojim u njegovoj čulnosti Helderlin s čežnjom neposredno žudi, i iskupljujućeg sveta hrišćanstva koji nadjačava tragiku, a čiju je sigurnost pitomac racionalistički usmerenog tibingenskog zavoda, hranjen pijetizmom 18. stoleća, mogao samo s teškoćom, a zapravo nikad nije mogao sasvim da napusti (Helderlinovo hrišćanstvo je određeno kako racionalizmom kakav se predaje u školi, tako i pijetističkim duhom vremena, formiranim u virtemberškim porodicama s naročitom usrdnošću – onim prvim kao pritiskom odozdo, ovim drugim kao pritiskom odozgo jedne iste duhovne klime) […] Antika preuzeta nezavisno od tradicije, još jednom iznova otkrivena na način u najvećoj meri poseban, i hrišćanstvo koje je na isti takav način isparilo zahvaljujući intelektu i osećanju, susreli su se u Helderlinu s takvom oštrinom i iskonskom nepomirljivošću, kakve katoličko mišljenje, koje je prošlo kroz asimilacione procese srednjovekovne sholastike, nikada nije doživelo. Hristos je postao Herkulov brat koga je, kako kaže priča, isto kao Marijinog sina, začela božanska natpriroda i koji je, kao spasitelj smrtnika iz zemaljske muke i nevolje, doživeo propast kao čovek zbog ljudske krivice, da bi kao bogočovek bio prihvaćen u društvo bogova. I zahhaljujući tome što je duh koji tumači ovladao analogijom spoljašnjih vidova, Dionis, osnivač vinograda, nazvan je pretečkom Hrista.[9]

Kada je u pitanju mera, kao osnov grčke estetičke misli, mi se moramo vratiti na početak, na trenutak kada Nemačka otkriva staru Grčku, njenu umetnost i kulturu na jedan poseban način koji je vekovima uticao na moderno evropsko viđenje grčke antike. Na pravolinijskoj putanji između Vinkelmana i Ničea, mi moramo pozicionirati tačku u kojoj Helderlin formira svoj odnos  prema antičkim božanstvima, pesništvu, načelu mere kao osnovnom delfijskom principu koji uspostavlja božanstvo Apolon. Vinkelman, koga je pesnik morao čitati, 1755. godine je u knjizi Misli o podražavanju grčkih dela u slikarstvu i vajarstvu izneo jedno značajno stanovište:

Plemenita jednostavnost i mirna veličina grčkih kipova pravo je obeležje svojstveno grčkim spisima iz najboljih vremena, odnosno spisima Sokratove škole; a to su i svojstva koja krase posebnu Rafaelovu veličinu, koju je ovaj postigao podražavajući stare.[10]

Zatim, kasnije, 1767, u knjizi O drevnim spomenicima, Vinkelman piše:

Najzad, zajedničko i osnovno obeležje grčkih remek dela jeste plemenita jednostavnost i mirna veličina, kako u položaju tako i u izrazu. Kao u morskim dubinama koje ostaju nepomične ma koliko da je površina uzburkana, izraz grčkih figura, mada su ove obuzete strastima, uvek pokazuje veliku i staloženu dušu.[11]

U istom delu on piše i o božanstvu predstavljenom u ljudskom obličju:

Stoga su grčki umetnici, namereni da u slikama na kojima je prikazano kakvo božanstvo – prikažu ispunjenje ljudske Lepote, nastojali da s likom i pokretima njihovim usklade spokojstvo koje u sebi ne bi imalo ništa od promene i pomućenosti, koja po filozofiji i nije odgovarala prirodi i položaju samih božanstava. Figure načinjene tako staloženim izražavale su savršenu ravnotežu osećanja, koja je jedina mogla da na licu Božanstva koje se čuva u Vili Borgeze[12] iskaže onu lepotu za koju se može reći da nam je prauzor.[13]

Helderlin je ove spise čitao, preoblikujući ih u svom duhu u jednu novu sliku o kojoj Vinkler piše, a povodom pesme Hleb i vino:

Ta helderlinovska slika: jasna, oštra, upečatljiva; prodorna, tako da probada srce, ne laka, razgovetna a ipak ne shvatljiva, pri svem značenju tamna; tačna a ipak nerazumljiva, teška i u isti mah uzlebdela, zauzima u pesmi od slučaja do slučaja mesto koje postaje nezavisno.[14]

Kakva je to slika dobro vidimo na početku elegije Arhipelag:

Vraćaju li ti se ždralovi, i da l traže
brodovi opet do obala ti put? Veju li dahom
zeleni lahori oko smirenih ti voda, i da l sunča
dubini izmamljen delfin[15] na novoj svetlosti leđa?
Cveta li Jonija? Je li čas? Jer s proleća, uvek,
kada živima srce obnavlja se i prva
ljubav se ljudska budi, i spomen zlatnog doba,
dolazim tebi, i u tvom te miru pozdravljam, Starče![16]

No, zagonetnost o kojoj Vinkler govori, ne ostvaruje se toliko u elegiji Arhipelag, koliko u pesmi nastaloj po povratku iz Bordoa, pominjanoj Rajni

Ali sada, u nedrima planine,
duboko pod srebrn-vrhuncima
i pod zelenilom veselim,
gde šume s jezom gledaju
na nju i na kupe stenovite,
natorlašene, danima, onde
u najhladnijem ponoru čuh
devicu kako kuka
za spas, i slušahu kako besni
i optužuje majku Zemlju
i kromovnika koji je rodi,
slušahu je sa sažaljenjem
roditelji, ali smrtnici
pobegoše sa tog mesta,
jer stravično je, dok se bez svetlosti
ona valjala u okovima,
bilo mahnitanje polubožanstva.[17]

Pesma počinje opisom šume pred čijim dverima lirski subjekt stoji, baš kad se zlatno podne spustilo sa „stepenika Alpa, koje nazivam božanski sazdanim zamkom nebesnika“.[18] Himna Rajni „dovodi sliku i pojavu reke u vezu sa životom i sudbinom čoveka, sa (melanholijom već smračenim) odnosom Tvorca i stvorenja, ako je tu slika još sredstvo kojim se vodi neki misaoni sadržaj, u himni Dunavu oglašava se tema koja smera na duhovnu razmenu između Zapada i Istoka još samo raspuklim tonovima“.[19]

Pre svojih poetskih radova, Helderlin je oko 1790, kao student na tibingenškoj bogosloviji, napisao tekst pod znatnim uticajem Johana Vinkelmana koji je naslovio Istorija umetnosti kod Grka do kraja Periklovog doba odakle prenosimo jedan odlomak o pesnikinji Sapfo, za nas utoliko značajan što se može odnositi i na samog pesnika:

Ona, čiji su darovi i kultura opravdavali sve zahteve, ona koja je nadilazila hiljade svojih savremenika, našla se isključena iz svih životnih radosti i, bez ijedne samilosne duše, uništena strašću i suparništvom nagnana da se sunovrati sa vrha stene. Ne bi li joj se trebalo diviti što je umela, uprkos slamajućoj kobi, da pesmom osokoli svoj muževni i odvažni duh i opiše svoja osećanja s takvom silinom koja se ne da oponašati, precizno oživopisujući, poput nekog nepristrasnog posmatrača, i najmanji drhtaj svoje duše? Ne bi li joj se trebalo diviti pre negoli joj prebacivati poroke koji su joj klevetnički pripisivani, ukoliko nisu i sami bili nehotični izraz neke nesrećne ljubavi. Potomstvo ju je nazvalo deseta muza: mnoge joj antologije iznose pokloničku hvalu.[20]

Najzad, trebalo bi nešto reći i o, već pomenutoj, Helderlinovoj pesničkoj slici. Umetnost se na specifičan način realizuje u prostoru naše uobrazilje. Mi smo već citirali Miodraga Lomu koji je istakao značaj onoga što je pesnik u svom duhu video i što je morao da nam prenese. Ali, da bismo adekvatno oživeli predele koje nam pesnik dočarava, mi moramo da afirmišemo našu maštu, u njoj stvarajući prostor za pesničku sliku. Pesničke slike su pokretne i pokrenute „individualnom maštom čitaoca, kojoj pesnikova mašta daje neophodne predstavne, prostorno-vremenske koordinate. Dok u filmu gledamo tuđim vidom i čujemo tuđim sluhom, očima i ušima snimatelja, montažera i reditelja, u pesništvu se služimo ne samo vlastitim unutrašnjim pogledom i sluhom, nego svim čulima naše sopstvene mašte u jednom totalnom unutrašnjem doživljaju, koji upravo svojim ponutrenjem ukida svaku distanciranu kontemplaciju, poništavajući svaku distanciju između primaoca i predmeta estetskog prijema, budući da naša duhovnoduševna nutrina, naša mašta, naša moć estetskog predstavljanja i opredmećivanja neposredno u sebe prima, odnosno u sebi reprodukuje, te ima sam estetski predmet.“[21]

Pesnička slika je poseban duhovni svet kojim se čitalac može kretati posredstvom moći svoje vlastite imaginacije, sposobnosti duha da na osnovu datih oblika, prostornih i vremenskih odlika, tvori oblike i na taj način učestvuje u izgradnji celine, u jednom zaokruženom estetsko doživljaju.

Istovremenost, te uzajamno preklapanje i prožimanje fanzazijskih slika neprestano imamo u vidu kada čitamo, preživljavamo, nanovo doživljavamo, shvatamo, te tim reprodukovanim i shvaćenim, svesno obuhvaćenim, osvešćenim estetskim doživljajem – tumačimo i vrednujemo neko pesničko delo u njegovoj umetničkoj realizaciji.[22]

Mi ćemo sada pokušati da u jedan duhovni svet ukoračimo putem naše imaginacije, u svet jedne pesme koji nam se otkriva dok je čitamo. Nije na odmet pročitati je više puta, upoređujući delove međusobno, uspostavljajući na taj način narativ o samoj celini. Mi ćemo našu imaginaciju, nezavisno od tuđe, pokušati da afirmišemo, a potom i da slike i utiske koje je ona proizvela uporedimo sa doživljajima drugih čitalaca i entuzijasta koji su se umetnički i egzistencijalno, poput Helderlina, okretali Heladi. U pitanju je jezičko, likovno i duhovno bogatstvo sveta pesme, ali i antičke kulture i istorije koje su bile preobražene zahvaljujući tendencijama doba prosvetiteljstva i romantizma, ali i Helderlinovim osećanjem helenstva. Druga strofa već citirane elegije Arhipelag glasi:

Još uvek živiš, o Moćni, i počivaš u senci
brregova tvojih, ko nekad; mladićkim rukama grliš
još ljupku tvoju zemlju, a od kćeri se, Oče
od ostrva ti cvetnih ne izgubi ni jedno.
Krit stoji, zeleni se Salamina u senci lovora,
u cvetnom vencu zraka uzdiže času jutra
zanosnu glavu Delos, i purpurnih su plodova
puni Tenos i Hios, s pijanih brežuljaka
kiparski napitak vrca, a ruše se s Kalaurije
srebrni potoci u stare očeve vode, ko pre.
Sve one žive još, heroja majke, ostrva,
iz leta u leto cvatu, a kad nekad, pušten
iz bezdna plamen noći, podzemna kad oluja
ščepa jedno od ljupkih, i potone samrtnik
u krilo ti, Božanski, ti izdržiš; jer nad tamnim
dubinama ti mnogo diže se već i zađe.[23]

Naše čitalačko iskustvo možemo drugom saopštiti  kroz razgovor, pisanje ili sopstveno stvaralaštvo. No, u pitanju su tek crtice, fragmenti. Mi naš čitalački doživljaj možemo jedino da naznačimo, da ga sagovorniku približimo tek toliko da on može našu sliku, ili naš utisak, uporediti sa svojim čitalačkim doživljajem. Istovremeno, čitalac ne može znati kakav je pejsaž pesnik zamislio. Ali, mi se možemo koristiti tradicijom, upoređivati doživljaje, u ovom slučaju – ostataka antičke Grčke, kako bi smo stvorili predstavu o njenoj slici koja je preovlađivala među Nemcima od sredine 18. veka.

Duh koji tumači treba, a i mora, da ovlada analogijama. Dobri duh jednog afirmativnog i stvaralačkog upoređivanja, koje delo ne bi redukovalo ističući jedino sličnosti, već ga dopunilo, iznutra osvetlilo, treba da se osvrne i na stvaralaštvo iz domena drugih umetnosti, kao i na ideje doba. Za ovu priliku, tim povodom, ja sam izdvojila šest slika koje se danas nalaze u minhenskoj Novoj pinakoteci, a koje je naslikao nemački slikar Karl Rotman između 1834. i 1835. godine po nalogu kralja Ludviga I Bavarskog.

Na svakoj od šest slika preovlađuju isti motivi: ruševine i divlji predeo (koji raspoznajemo tek zahvaljujući nazivu slike). Mi se na ovom mestu nećemo zadržavati na procenjivanju njihovih estetskih kvaliteta već ćemo, posredstvom njih, pokušati da predstavimo kakva je to slika Grčke posredstvom Vinkelmana, Helderlina i, najzad, Karla Rotmana, predstavljena Nemcima. Naročito se na ovom mestu ne možemo zadržavati na Geteovim delima koja bi svakako temu dodatno obogatila. No, možda ćemo nekim drugim povodom pisati o Geteu, ali ne toliko o njegovom doživljaju Grčke, koliko o njegovom putovanju po Italiji, o kome možemo čitati u putopisu i Rimskim elegijama. Zahvaljujući meri intelekta i osećanja, otkrivena je jedna drugačija Grčka, ali je i Evropa, posredstvom nemačke književnosti, otkrila nešto svoje. Pronašla je i prepoznala kao duhovno obogaćujuću, u tim pustim i napuštenim predelima Sunca, izvesnu svetlost jer, po Helderlinu, njegovo je vreme bilo lišeno (takve) svetlosti.

O tome kako je Helderlin pokušao da usaglasi grčke predele i predele svoje domovine, Eugen Gotlob Vinkler je pisao:

Sve ako se slika Grčke nije više ukazivala kao neodređeni svet bajke, u kojem je mladić, kao nekada u rimovanim strofama, naširoko ispredao čudnovate snove, sada se kao mera stvarnosti nametnulo novo viđenje, koje je postalo helderlinovski konkretno i oštro se odvajalo od stvarnosti. Slika Grčke u odama nije iluzija. Bez predela oko Nekara i Majne, bez urvina Hajdelberga koje su sada neposredno doživljene, ta slika ne bi dobila svoje crte nabijene stvarnošću. Bledunjavi ideal hrani se i snaži stvarnošću; tako oživljava jedan nemački predeo, kakvog nikad i nigde u Grčkoj nije bilo. Svaki put bi nastajala pesma.[24]

Ideal i stvarnost se međusobno isključuju, ali u stvaralačkom geniju jedno drugo mogu obogatiti i unutar zajedništva ostvariti meru, sklad delova unutar celine, jednu duhovnu simetriju. Slika Parnasa mogla je imati obrise prepešačenih Švapskih Alpa, „ali, provalija dokazano postoji“[25], smatra Vinkler. Voljena zemlja omogućila je pesniku u duhu vidljivo prisustvo ideala. Vinkler tim povodom nastavlja:

To je specifično romantičan stav, koji, različito od grčkog pronalaska, ideju urođenu stvarima, koju je moguće izvesti samo iz njih i koja se, po tome kako se pojavljuje, može shvatiti samo zahvaljujući neprestanom trudu kao urođena – premešta u dušu individue. Od stvarnosti se u neku ruku zahteva da bude ono što o njoj misli pojedinac. Za sve obavezujuća jednakost slike stvarnosti ne pokazuje se sad kao objektivan uvid u objektivne datosti, nego nastaje, koliko još uopšte može nastati pri razlikama u mišljenju pojedinaca, kao sporazum i uzajamno slaganje škole ili društva pojedinih Ja koja subjektivno doživljavaju. Ideal sa zahtevom, koji ima ideja, da bude stvaran, za čoveka koji mu se poverava predstavlja opasnu sigurnost. U istoj onoj meri u kojoj postaje bezuslovan, rastu mogućnosti razočarenja. Sklad, međutim, ne može biti trajan.[26]

„Sklad, međutim, ne može biti trajan“ jeste zaključak koji nas vraća Helderlinu i jednoj od mogućnosti njegovog razočaranja. Dodir sa stvarnošću pesnika goni u udaljene predele spasa, ideal, koji je u pesnikovom neposrednom iskustvu bio neostvariv. Nemogućnost uspostavljanja mere, Vinkelmanovog zahteva koji sa čulno-konkretne skulpture Helderlin pokušava da transponuje na stanje duha svojih sunarodnika, svoga doba, svog bića, njega uvlači u stanje potištenosti duha u, kako je Vinkler naziva, turobnost. „Stvarnost je progonila Helderlina u stopu“, piše on, „silom je zahtevala da bude prihvaćena, provaljivala je nakaradno sa svih strana u njegov himnički svet, koji je on postavljao svaki put na sve veću visinu.“[27] No, Helderlin žuđenu meru ostvaruje u pesmi.

Hironovo pitanje, vapaj, „Gde si svetlosti?“ Helderlin, pesnik, učitelj i sveštenik, proživljava hodom kroz ostatke ruševina, nadomak napuštenih vinograda svog života: „Turobnost niti može da crpi vodu, niti da dosegne grozd. A kao ni Tantal, ne može ni da skonča.“[28] Tim povodom mi bismo mogli citirati Menonove tužaljke za Diotimom, naročito petu elegiju čiji prvi stihovi svedoče o istom osećanju:

Da slavim hteo bih; ali šta? I sa drugima da pevam,
Ali u toj samoći sve božansko mi manjka.

Ovaj elegijski distih iznova preoblikuje naše mišljenje o mogućnostima estetskog uobličavanja melanholičnih stanja svesti, koja ne bi upala u zamku patetike, razoružavajući nas svojom iskrenošću i svojom istinom. Kao retko kad u romantičarskoj lirici subjektivno i objektivno, pojedinačno i opšte usaglasili su u vrhunskom izrazu, poetskim sredstvima, raspoloženje duha jednog bića. Helderlin i pre pomenute elegije, u romanu Hiperion, izražava nešto slično kada piše:

Postoji jedan zaborav svakog postojanja, jedna zanemelost našeg bića, kada nam je kao da smo sve pronašli.

Postoji jedna zanemelost, jedan zaborav svakog postojanja, kada nam je kao da smo sve izgubili; jedna noć naše duše kada nam ne svetli ni treptaj zvezde, čak ni neko trulo drvo.

Sada sam bio postao spokojan. Sada me ništa više nije dizalo i teralo oko ponoći. Sada se više nisam prljio na svom sopstvenom plamenu.

Sada sam sedeo tiho i usamljeno i nisam više tumarao okom  po prošlosti i budućnosti. Sada se daleko i blisko nije više tiskalo u mome umu; ljude nisam video, ako me nisu primoravali da ih vidim.

A inače je ovo stoleće često ležalo pred mojim umom, kao večno prazno bure Danaida, i sa rasipničkom ljubavlju izlivala se duša moja da ispuni šupljine[29]; sada više nisam šupljine opažao, sada me dosadnost života nije više pritiskivala.

Sada više nisam govorio cvetu: ti si moja sestra, a izvorima: mi smo od jednoga roda. Sada sam verno, kao odjek, davao svakoj stvari njezino ime.

Kao reka pokraj suvih obala, gde nema vrbovog lista[30] da se ogleda u vodi, svet je neulepšan proticao pokraj mene.[31]

O istoj ovoj turobnosti piše, jedan vek kasnije, poštovalac Helderlinovog dela, francuski pisac Alber Kami, koji za zbirku svojih heliotropnih misli – eseja o Mediteranu, Suncu, gradovima bez prošlosti – pod nazivom Leto[32], izdvaja deo iz Hiperiona, koji smo i mi istakli: „Ali ti, ti si rođen za prozračnu svetlost dana“ i citira ga, na samom početku, suprotstavljajući mu „turobne oblake duha“ koji se nadvijaju nad beskrajno Sunce mediteranskih pejsaža:

Dođe dan kada čoveka, usled preterane strogosti, više ništa ne zadivljuje, sve mu je već poznato, život prolazi u ponavljanju. To je doba izgnanstva, jalovog života, mrtvih duša. Da bi se oživelo, potrebni su nadahnuće, samozaborav ili postojbina. U neka jutra, na zavijutku ulice, blaga rosa padne na srce i potom ispari. Ali, neka svežina ostaje i baš nju srce traži. Morao sam opet da odem tamo.[33]

Dakle, naša slika antike iznova se preoblikuje zahvaljujući našem pokušaju viđenja Helderlinove slike stare Grčke, njegovog sveta bogova. No, ona se oblikuje i prema analogijama, poređenju i sagledavanju uticaja koje je delo jednog umetnika moglo imati na delo drugog. Helderlin antičku obrazovnu predaju na svoj način razumeva i, kasnije, uobličava. Klasični Vajmar antički svet poima kao materijal i mogućnost za jedan model obrazovanja. Helderlin, pak, antičko postavlja kao zahtev otadžbinskom. „Između grčkog i otadžbinskog, između antičkih bogova i Hrista kao učitelja hesperijsko-germanske epohe, odoleva postojano srce pesnika Helderlina“, piše Hans-Georg Gadamer[34] u svom eseju „Helderlin i antika“.[35] U Heladi, dan je bio ispunjen prisnošću sa bogovima, u Hesperiji, zemlji Zapada, večitog sumraka, zemlji opisanoj citiranim stihovima na početku, gde je „sunce duha i lepšeg sveta zašlo“, pesnik oseća njihovo odsustvo i otuda elegična raspoloženja kojim je prožet roman Hiperion, pesme „Arhipelag“ i „Hleb i vino“. Žudnja za lepšim krajevima stvorila je veličanstvene poetske slike. Helderlin voli u grčkom svetu to što tu svako „sa smislom i dušom pripada svetu“, što „božija slika živi među ljudima“, dok kod modernih naroda vlada „bezosećajnost za zajedničku čast i zajedničku svojinu, jedna ograničenost koja ih sve – a pre svih Nemce – iznutra parališe.“[36] Najzad, mogli bismo zaključiti ovo poglavlje Gadamerovim komentarisanjem himne „Jedini“ koji istu vidi kao, unutar Helderlinovog poznog pesničkog dela, izgradnju podvajanja.

Kada slušamo tu takozvanu himnu Hristu, očevidno nam se postavlja zagonetka: nije preterana ljubav prema starim bogovima, koju pesnik spočetka priznaje (i to priznanje ponavlja u brojnim drugim pesmama) uzrok tome što Hrist ostaje daleko, već naprotiv: krivica je do prevelike ljubavi prema Hristu. Ne radi se o tome da nebesnici jedni druge ljubomorno isključuju – naklonost pesnikovog srca, njegova ljubav prema Jedinom je nedostatak koji sprečava ujedinjenje Hrista sa starim bogovima. ’Nikad neću pogoditi, onako kao što želim, meru’.

U stvari, to je ono što je Helderlin poznavao i uobličio dublje nego bilo ko drugi od velikih vodiča nemačke duše u Heladu: problem nemačke klasike nije to što njena posebna ljubav prema klasičnoj Grčkoj ne može da se ispuni, nego obrnuto, to što ta ljubav neće da se ujedini sa naklonošću srca, koje svoj zapadnjačko-hrišćanski i otadžbinski način ne može da ispuni na ’blaženim obalama Jonije’[37]

Moj učitelju i gospodaru!
O, ti, moj vaspitaču!
Što si daleko
ostao? I kad sam
pitao, među starima,
junake i bogove, zašto te
nije bilo? A sad mi je duša
prepuna tugovanja,
kao da ste, nebesnici, i sami
surevnjivi što mi,
ako jednome služim,
ono drugo nedostaje.

Ali ja znam, to je krivica
sopstvena! Jer previše sam,
o, Hriste, privržen tebi
mada si Heraklov brat.
A smelo kažem da si
i brat Evijca, koji je
za kola zapregao
tigrove i dole
sve do Inda, radosnu
službu naređujući,
zasnovao vinograd
i obuzdao jarost naroda.[38]

Helderlin je „putujući Grčkom“ pokušao preoblikovati, ili sebi prilagoditi, doba u kome je stvarao, ali i pronaći tačku oslonca sopstvenog života. Prevazilaženje odsustva, pronalaženje tražene svetlosti, odricanje od samoće zarad prisnosti i zajedništva sa drugima – nisu bili tek pesnički izlet, već „potraga za simbolima životne harmonije, harmonije u zajednici.“[39]

Helderlin je, uprkos bolesti, do kraja svog života ostao putnik. Ako je alpske predele i stalna kretanja po Nemačkoj, kao i dugo pešačenje od Francuske do Nemačke, zamenio mirnim seoskim predelima, ipak nije zaboravio da je u blizini njegovog prebivališta jedan poljski put (imajmo na umu poljski put koji je Kaspar David Fridrih često slikao, a zamislimo i identičnu svetlost, ili pak malo prozirniju). Po njemu je, i posle 1807. godine, usred „panovski vrelih podneva“, sa rukama iza leđa, ili rukom pred sobom i kažiprstom uperenim pravo, kako nam ga preostali portreti u formi crteža prikazuju, hodao Fridrih Helderlin. Ne smemo tvrditi – dozvolićemo sebi da kreativno čitamo jedan Hajdegerov tekst – ali možda je naredni odlomak iz „Poljskog puta“ baš Helderlinu posvećen.

..znajuće vedrine, čije lice izgleda setno. Ovo vedro znanje je blagost. Oni koji ga imaju, imaju ga od poljskog puta. Od bliskosti sa jednostavnošću, od širine izraslih stvari, što oko poljskog puta prebivaju, od širine koja daruje svet.[40]

Karl Rotman – Akropolj

Karl Rotman – Delos

Karl Rotman – Egina

Karl Rotman – Korint

Karl Rotman – Maraton

Karl Rotman – Olimpija

Karl Rotman – Sikion i Parnas

Karl Rotman – Sikion sa Korintom

Napomena:

Ovaj tekst je u potpunosti autorski rad Ane Arp. On je, zapravo, drugo poglavlje master rada posvećeno odi „Hiron“ Fridriha Helderlina. Tekst se u celini ili delovima ne sme prisvajati, ni u kom obliku, bez pomene i prethodne dozvole autorke.

Citati:

[1] Novalis, „Fragmenti“, u: Povijest književnih teorija (od antike do kraja 19. veka), SNL, Zagreb 1979.

[2] Pri iznošenju ovih rudimentarnih biografskih podataka cilj nam je bio da, pre svega, ocrtamo mapu pesnikovih kretanja tokom prvog dela njegovog života. Za detaljnije podatake videti: Fridrih Helderlin, Odabana dela, preveli Branimir Živojinović i Ivan V. Lalić, Nolit, Beograd 2009, str. 49–50.

[3] Za više informacija o ovom nemačkom filologu videti: Slika Hrista u Helderlinovom pesništvu, str. 171–175.

[4] Eugen Gotlob Vinkler, „Pozni Helderlin“, u: Poezija br. 45–48, preveo Dragan Stojanović, Beograd 2009, str. 75.

[5] Isto, str. 75.

[6] Isto

[7] Isto, str, 77–78.

[8] Fridrih Helderlin, „Jedini“, preveo Branimir Živojinović, u: Hleb i vino, str. 206.

[9] „Pozni Helderlin“, str. 76.

[10] Citirano prema: Umberto Eko, Istorija lepote, prevela Dušica Todorović-Lakava, Plato, Beograd 2004, str. 38.

[11] Isto, str. 47

[12] Vinkelman misli na skulpturu Apolona Belvederskog koja potiče iz prvog veka pre nove ere. Skulptura se sada nalazi u Vatikanskom muzeju, ne u muzeju vile Borgeze.

[13] Istorija lepote, str. 251.

[14] „Pozni Helderin“, str. 88.

[15] Delfin vizuelno naročito zaokuplja Helderlina. Nije izvesno da je on mogao videti antičku grčku crnofiguralnu kupu nastalu oko 525. godine pre nove ere, koja se sada nalazi u Minhenu, na kojoj je prikazan bog Dionis na brodu čije je kormilo obraslo grožđem, koje se nad njim nadvija, stvarajući mu hlad, a oko koga delfini prave krugove u poskocima. Od 1828. godine Lisjen Bonaparta vrši iskopavanja u italijanskom gradu Vulči gde i pronalazi ovu kupu. Nju je tek 1841. otkupio kralj Ludvig I Bavarski. Takođe, pesnik nikako nije mogao videti delfine ni na kritskim freskama, u Minojevoj palati, no njegov naivni genije ih spontano pridružuje pejsažu koji je oformio u svom duhu. On prevodi Pindara i piše Arhipelag u približno isto vreme, oko 1800. godine. Takođe, on je prevodeći Pindara morao naići na pominjanje te morske životinje, o kojoj je u komentaru uz prevod napisao:

U dubinama mora bez vala
Milo ga uzbudila pesma frula.

„Pev prirode, usred lahora Muza, kad ponad svetova oblaci poput pramenja lebde, a iznad se preliva zlatno cveće. U to doba svako biće izjavljuje svoj ton, svoju vernost, način kako se sa sobom zglašava. Jedino razlika u načinima tada vrši razdvajanje u prirodi, pa je, tako, sve više pev i čisti glas nego naglasak potrebe ili jezik od neke druge strane.

To je more bez vala, gde gipka riba oseća zvižduk tritona, odjek rastenja u mekom vodenom bilju.“

Fridrih Helderlin, „Odlomci o Pindaru“, preveo Jovica Aćin, u: Uvod u tragedije, str. 51.

[16] Fridrih Helderlin, „Arhipelag“, preveo Ivan V. Lalić, u: Hleb i vino, str. 155.

[17] Fridrih Helderlin, „Rajna“, preveo Branimir Živojinović, u: Hleb i vino, str. 192–193.

[18] Isto, str. 192.

[19] „Pozni Helderlin“, str. 89.

[20] Fridrih Helderlin, „Istorija umetnosti kod Grka do kraja Periklovog doba“, preveo Jovica Aćin, u: Uvod u tragedije, str. 84.

[21] Slika Hrista u Helderlinovom pesništvu, str. 19.

[22] Isto, str. 20.

[23] „Arhipelag“, str. 155–156.

[24] „Pozni Helderlin“, str. 79.

[25] Isto, str. 79.

[26] Isto, str. 79–80.

[27] Isto, str. 80.

[28] Isto, str. 83.

[29] Danaide, pedeset kćeri kralja Danaja koji je vladao Argom, udale su se za pedeset Egiptovih sinova. U strahu od brojnog bratovljevog potomstva, Danaj je podelio kćerkama mačeve i savetovao im da posle prve bračne noći ubiju svoje muževe. Ćerke su ga poslušale tako što su svojim muževima poodsecale glave. Kasnije, po Zevsovom nalogu, Hermes i Atena očistil su Danaide od greha ali su one posle smrti surovo kažnjene. U Podzemlju obavljaju beskrajan i uzaludan posao pokušavajući da napune vodom posudu bez dna. „Mit o Danaidama obradio je Eshil u dramskoj tetralogiji, od koje je sačuvan samo prvi deo – tragedije Pribeglice.“ Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd 2004, str. 101.

[30] U odi „Hiron“ Helderlin piše: „Dan! Dan! Sad opet dišete zbilja; sad pijete / Vi vrbe potoka mojih!“ Već ovde naslućujemo uzajamnu značenjsku vezu vrba i svetlosti koju Helderlin podvlači, povezujući ih, najverovatnije, sa mitom o Persefoni kojoj je vrba bila posvećena, ali i sa boginjinim kretanjem od tame Podzemlja ka svetnosti plodnih polja. Vrba simbolizuje neprestano obnavljanje života. Kod mnogih evropskih naroda vrba, naročito žalosna vrba, ima sakralna obeležja i bila je poštovana kao sveto stablo.

[31] Fridrih Helderlin, „Hiperion ili pustinjak u Grčkoj“, preveo Ivan V. Lalić, u: Odabrana dela, str. 177–178.

[32] Pozivam čitaoca da u pamćenje prizove četri pesme jednostavno naslovljene „Leto“ koje je Helderlin pisao između 1807. i 1843. godine, boraveći kod Hansa Cimera. Hleb i vino, prveo Branimir Živojinović, str. 246, 250, 253, 254.

[33] Alber Kami, Leto, prevela Ivanka Marković-Pavlović, Nolit, Beograd 1956, str. 45. Za nas je još značajan i sledeći deo, iz istog eseja: „Izgubljen, dok sam išao pustim i mokrim poljima, pokušavao sam da pronađem makar onu snagu, dosad vernu, koja mi pomaže da stvari prihvatim kakve jesu, pošto sam se uverio da ne mogu da ih izmenim. A nisam zaista mogao da se vratim u prošlost, da svetu dam lik koji sam voleo, i koji je nestao u jednom danu, nekada davno. Drugog septembra 1939, naime, nisam otišao u Grčku, kao što sam nameravao. Taj razmak, te godine koje su razdvajale tople ruševine i bodljikavu žicu, pronašao sam i u sebi, tog dana, pred sarkofazima punim crne vode ili pod pokislim tamarisima. Pošto sam najpre odrastao u prizoru lepote, koji je bio moje jedino blago, počeo sam od punoće.“ Isto, str. 44.

[34] O Hansu-Georgu Gadameru i njegovim pogledima na Helderlinovo stvaralaštvo videti: Slika Hrista u Helderlinovom pesništvu, str. 168–171.

[35] Hans-Georg Gadamer, „Helderlin i antika“, preveo Saša Radojčić, u: Filozofija i poezija, priredio Milo Lompar, prevod Saša Radojčić i Jovica Aćin, Službeni list SRJ, Beograd 2002, str. 86.

[36] Isto, str. 87.

[37] Isto, str. 87.

[38] Fridrih Helderlin, „Jedini“, preveo Branimir Živojinović, u: Hleb i vino, str. 205–206. Takođe, pogledati i prevod, kao i tumačenja upravo citiranih strofa (četvrta i peta) himne „Jedini“ koje izlaže Miodrag Loma, Slika Hrista u Helderlinovom pesništvu, str. 551–565.

[39] Sreten Marić, „U predvorju Helderlinove poezije“, u: Odabrana dela, str. 28.

[40] Martin Hajdeger, Poljski put, Opuštenost, preveo Dušan Đorđević, Gradac, Čačak 1992.

 

Fridrih Helderlin: „Hiperion“ (odlomak)

carl-rottman-acropolis

Pismo Hiperiona Belarminu

Sada živim na Ajaksovom ostrvu, na miloj Salamini.

Volim ovu Grčku posvuda. Ona ima boju moga srca. Gdegod pogledaš, leži jedna radost sahranjena.

Pa ipak je oko tebe i toliko toga umilnog i velikog.

Na predgorju sam sebi sagradio kolibu od grana mastike, a okolo zasado mahovinu i drveće i majčinu dušicu i svakojako grmlje.

Tu provodim najdraže svoje časove, tu sedim čitave večeri i gledam preko u Atiku, dok mi najzad srce prejako ne zakuca; onda uzmem svoj alat, siđem u zaliv i lovim ribu.

Ili gore na mojoj uzvisini čitam o starom veličanstvenom pomorskom ratu koji je nekada protutnjao kraj Salamine u divljem, mudro obuzdanom metežu, i radujem se duhu koji je mogao da razbesneli haos prijatelja i neprijatelja usmeri i pripitomi, kao jahač konja, i usrdno se stidim svoje sopstvene ratničke povesti.

Ili gledam na pučinu i premišljam o svome životu, usponima njegovim i padovima, blaženstvu njegovom i žalosti, i prošlost moja zvuči mi često kao svirka na strunama u kojoj umetnik prebire po svim zvucima i potajnim redom razbacuje nesuglasja i sazvučja.

Danas je ovde gore višestruko lepo. Dva prijazna kišna dana ohladila su vazduh i preumornu zemlju.

Tlo je postalo zelenije, polje šire. U beskraj se pruža s radosnim bulkama pomešana zlatna pšenica, a svetlo i živahno diže se hiljadu nadom ispunjenih vršika iz dubine dubrave. Nežno i velelepno bludi prostorom svaka linija daljine; kao stepenice uzdižu se bregovi do sunca, neprekidno jedan za drugim. Čitavo je nebo čisto. Bela svetlost zahukala je samo Eter i kao srebrni oblačak leluja se prezavi mesec u prolazu kraj svetlog dana.

Izvor: Fridrih Helderlin, „Odabrana dela“, preveo Ivan V. Lalić, Noilit, Beograd 2009.
Slike: Karl Rotman – Različiti predeli Grčke, nastajali u periodu od 1839. do 1842. godine

Krit stoji, zeleni se Salamina u senci lovora,
U cvetnom vencu zraka uzdiže času jutra
Zanosnu glavu Delos, i purpurnih su plodova
Puni Tenos i Hios, s pijanih brežuljaka
Kiparski napitak vrca, a ruše se s Kalaurije
Srebrni potoci u stare očeve vode, ko pre.
Sve one žive još, heroja majke, ostrva,
Iz leta u leto u cvatu, a kada nekad, pušten
Iz bezdna plamen noći, podzemna kad oluja
Ščepa jedno od ljupkih, i potone samrtnik
U krilo ti, Božanski, ti izdržiš; jer nad tamnim
Dubinama ti mnogo diže se već i zađe.

Uz ovaj Helderlinov odlomak iz pesme „Arihpelag“, a pre toga, uz odlomak iz romana „Hiperion“, epistolarnoj romanesknoj čežnji ka prevazilaženju datih prostornih i vremenskih granica, literarnom povratku Grčkoj, želela bih da predočim svoj doživljaj slika nemačkog umetnika Karla Rotmana koje sam videla u Novoj Pinakoteci u Minhenu.

Bila sam u tom gradu na jugu Nemačke, bavarskom dragulju gde su, moguće je, sto godine pre mene, Kandinski i Man, ne znajući jedan za drugog, pili čaj, da se ugreju od snežne vejavice. Tako sam i ja januara 2013. posle celodnevnih šetnji tražila neko skrovito mesto. Poslednji dan svog boravka odlučila sam da obiđem sve tri Pinakoteke. Bila je nedelja, a odlukom države Nemačke, tog dana je cena muzejske ulaznice simbolična, nepregledno bogatstvo tih kolekcija moguće je videti po ceni od jednog evra. Nezavisno od cene karte, Stara Pinakoteka je veličanstveno mesto koje ne može izneveriti očekivanja, a Nova Pinakoteka, može, neočekivano iznenaditi. U njoj su dela nastajala od 19. veka i tu se nalazi ciklus slika Karla Rotmana, posvećen grčkim pejsažima, koje je umetnik načinio po narudžbini kralja Ludviga I. Možda se ne stiče takav utisak na osnovu priloženih fotografija ali dela su dosta obimna, sva su istih dimenzija i teška su, svako platno pojedinačno, oko šesto kilograma.

Iako se trudim da ne određujem dela kvalitativno tako što ću svoj komentar i mišljenje direkto izreći, već puštam čitaoce da sami, na osnovu mog odabira, zaključe nešto o mojim estetskim sudovima i kriterijumima, ipak ne mogu a da ne dodam da je Karl Rotman na ovom mestu više kuriozitet i materijalni dokaz evropske, specifično nemačke, okrenutosti ka antičkoj Grčkoj u određenom trenutku, a sve je to i u vezi sa stvaralaštvom Fridriha Helderlina koji je, doduše, trideset pet godina pre Rotmana, otvorio na velika vrata jedno poglavlje koje bi se moglo osloviti: „Nemci i Grci“. Sličnosti, a naročito zbog velikih filozofskih tradicija obe zemlje, kao i uticaja posredstvom ideja na evropski tok, mogu biti samo neke od tema tog poglavlja.

Ipak, nisam želela o tome da pišem. Ovde je reč o putovanju. Helderlin je u duhu putovao Grčkom, Rotman je zaista putovao Grčkom kako bi stvorio ova dela. Ja sam putovala u Minhen, sredinom januara, pre četri godine, i bilo mi je lepo, osećala sam se prijatno. Ipak, januar nije doba za putovanja. Hladno je, i pusti parkovi, čija su jezera puna patki, mogu se putniku učiniti beskrajno, ne melanholičnim, već punim jednog pitanja: „šta sad?“. Refleksivna moć u putnika tokom putovanja, podjednako podstaknuta novim predelima, koliko i velikom količinom slobodnog vremena na raspolaganju, naročito se ispoljava u muzeju.

Soba u kojoj su Rotmanove slike savršena je protivteža jarkim bojama i rezultat veoma dobrog, a krajnje suptilno sprovedenog, rada i proračuna kustosa. Shvatili su da njihova moć mora da bude dodatno istaknuta elementom koji je van njih, a to je, u ovom slučaju, sam prostor u kome su izložene. Boje i svetlost su prenaglašene, ali nije u našoj imaginaciji to slika Grčke, već bela boja antičkih skulptura, večitih u njihovoj „mirnoj veličini i plemenitoj jednostavnosti“. Kao kontrast jarkim tonovima koji ih, paradoksalno, tek tada ističe, slike su izložene, kao da su u nekom hramu, samo bez suvišnih elemenata plastike i dekoracije, u sobi sa veoma visokim plafonima, i u potpunosti sivim. Efekat je trajno postignut i nešto od germanskog, podjednako koliko i grčkog, dovedeno je u sklad i ravnotežu, baš kao i moja blaga seta, bela poput snega u minhenskom parku, siva poput Beograda.

O redovima vožnje kao remek-delima umetnosti

Osećaš li i ti lebdeći neizdrž kad čuješ imena gradova? Da li te ona odmah podsete na NEŠTO? Ime grada postaje grupa predmeta, jedna slika. Voliš li i ti na mapi da spajaš železničke redove vožnji? Čežnja, poput magle nad vodom, podstiče kretanje kroz prostor a ono je uvek tada kretanje kroz vreme. Voliš li voz? I da putuješ njime, ali i njega kao mašinu, njegov prostor i brzinu čiji si deo? M. Jursenar je „Hadrijanove memoare“ napisala u vozu na liniji Boston-Čikago-Denver-Novi Meksiko. Šta je to sa vozovima a da je tako značajno za pisce?

U tvom beznačajnom gradu, u mom beznačajnom i ružnom gradu (uvek je lepše i bolje TAMO, nikada nije lepo OVDE), ovog prozaičnog dana, ove reči zaposlenog na stanici koji je čitav život proveo čitajući redove vožnji deluju bolje nego ijedno muzičko ili književno remek-delo.

„Ekspresni vlak za Pariz
Pula, Trst, Milano
Torino, Grenobl, Pariz
polazi sa četrnaestog kolosijeka
drugi peron lijevo.

Ponavljam
ekspresni vlak za Pariz
Pula, Trst, Milano
Torino, Grenobl, te napokon Pariz
polazi sa četrnaestog kolosijeka
drugi peron lijevo..“

https://www.youtube.com/watch?v=ukFOxYjj7KQ

Ana Arp

Pet godina bloga A . A . A

za-blog

Ne pamtim kada me je neki domaći sajt ovako obradovao. Tvoja širina, imagologija, mudrost, posvećenost i obrazovanje sliveni u jedno, nesputano i slobodno kazivanje sebe ili njih, uzvisuju te među same predvodnike na tom putu Kentaura. Putu slobode duha i nesebičnog davanja. Ljudi kao ti su tako potrebni danas. Neću ti reći „nastavi ovako“, jer se vrlo oseća da je ovo sve tvoja potreba, gotovo misija one koja je otkrila sebe i sad pomaže drugima da se otkriju.
Sanja Perić

Ne radi se o kurtoaziji. Dopada mi se pristup, studioznost i rafiniranost koja je prisutna u svakoj objavi ili postu (nešto mi se, ama baš, ova reč ne dopada). Kad dođem ovde, bez izuzetka osećam divljenje prema Vašem pristupu, odnosu, načinu, studioznosti i svemu ostalom što ulažete u sve „proizvode“, koje „konzumiram“ sa velikim uživanjem.
TamoiOvde

Ovo što radiš je fantastično, ako mene pitaš – svaki članak ti je obrađen sa više aspekata. I sjajno povezuješ različite grane umetnosti tražeći paralelu među njima (tako ja tvoj blog vidim, multi-umetnički). Voleo bih da su moji članci ovakvi.
Šta slušam danas

Divno, Ana. Juče naleteh na ovaj blog (O, zašto, zašto tek juče?! Ja ne znam.) i sad ga polako istražujem. Ti si poput neke heroine, gotovo nestvarna! Samo napred.
Staša Vukadinović

Sjajno! Ovaj blog je pravo otkriće i mesto gde svratim gotovo svakodnevno da se ponečeg prisetim, ponešto novo naučim i da uživam.
Tanja Taubner Gajić

Sviđa mi se kako pišeš!
Mina

Sve me više oduševljavaš svojim poznavanjem svakojakog štiva.
Alba

Sjajan blog, sa uživanjem ću ga istražiti! Tvoja razmišljanja su stvarno temeljna i interesantna. Zanima me zašto smatraš da je putovanje početak slobode, zašto ono nije sloboda sama?
Bez kofera

Kad sam tražeći nešto od Williama Blakea prvi put došao na ovu tvoju misiju, fanzin, blog (nije bitno kako ga zovemo, važno je vjerujemo li u njega, ne?) znao sam odmah da ću ti ostati vjeran. Iz nekog razloga tvoje djelo me je asociralo na knjigu Alberta Manguela „Povijest čitanja“ koju smještam u onih nekoliko koje bih ponio na pusti otok (koliko god to zvučalo floskularno), najviše zbog jedne izvjesne podudarnosti: povijest čitanja nema kraja. Tako i ovo što ti radiš, način na koji radiš i sve tako… na moje osobno veselje, a vjerujem i ostalih tvojih čitateljica i čitatelja – nema kraja.
Bezimena ulica

Divan blog, predivan. Mada, malo tužan.
N.N

Odličan blog.
A.S

Vaš Blog je je jedna prekrasna, bogata riznica. Probrana djela, interpretacije i vaš suptilna promišljanja. A kroz sve se provlači jedna jasna ideja u mnoštvu svojih uvijek iznenađujućih metamorfoza. Ne može se čitati brzo jer dubine privlače i traže uvijek nova istraživanja.
Vrhun

Blog čitam kao knjigu, od datuma njegovog nastanka (koji je i datum mog rođenja). Želim da ostavim komentar i pokušam da izrazim ljubav prema onome što sam ovde pročitala za ovih nekoliko godina koliko pratim blog. Retko sam nailazila na tekstove u kojima se više osećaju ljubav, posvećenost i strast – koju smatram manje značajnom od prve dve, ali ne i zanemarljivom. One, zajedno sa sadržajem i formom, stvaraju nešto što je po mom mišljenju jedinstveno, nešto čime sam oduševljena, što me inspiriše. Kao ljubitelju umetnosti, tvoje (ako smem) pisanje mi predstavlja neizmerno uživanje.
Nadam se da moje reči deluju iskreno, nikako mi nije bila namera da deluju bilo kako drugačije. Čestitam, uz istu želju koju je izrazio jedan čitalac – da čitanju ne bude kraja.
Antiheroj

Odabir pasusa iz odličnih dela, odabir stvaralaca, sve je tako snažno, takva imaginacija potkrepljena odličnim slikama da sam nebrojno puta preveslala na svoj zid, usrećujući čitaoce i poštovaoce reči dalje, i dalje, i dalje …..na spas i sreću …. Hvala Ti.
Neđa Medić

Ana takođe piše o svemu onome o čemu Ana(ja) razmišlja(m). Odavno nisam naišla na ovako dobar blog na našim prostorima. Hvala na tome.
Ana

Bravo, Ana i hvala! Koliko si mi samo radosnih sati čitanja pružila… Želim ti da neku narednu godišnjicu proslavljaš u svojoj knjižari.
Jelena Jeremić

Hiljadu sto petnaest objava (1115). Sto šezdeset dve hiljade posetilaca (162.000). Trista trideset sedam hiljada pregleda (337.000). Pet hiljada pratilaca na društvenim mrežama (5000). Sve se to dogodilo u međuvremenu, od 23. oktobra 2011. Upravo citirani niz komentara, koji su u različitim prilikama i različitim povodima ostavljani na blogu, takođe su, uz ove brojeve, za pet godina postojanja internet magazina A . A . A posvećenog umetnosti svedočanstvo da ovo mesto drugima nešto znači. Nisam to očekivala kada sam počinjala, ali sam to želela.

Pred sam kraj dana pišem ovaj tekst (i pišem ga već nedelju dana). Dugo nisam znala kako da započnem, o čemu bih zapravo mogla da pišem. Bila sam melanholična jer sam se setila okolnosti u kojima sam živela onda kada sam napisala prvi tekst. One su bile drugačije. Ne bih želela da ih kategorizujem kao bolje ili kao sigurnije ili kao srećnije. Zapravo, tada je svet za mene bio kao za Mirandu – nov. To je neprocenjiv osećaj, to kada je svet nov. Sada, kao i Prospero, za svet (ljude, ne predele) mogu da kažem isto što je i on odgovorio svojoj ćerci u Šekspirovoj poslednjoj drami, „Buri“ (uz „Mletačkog trgovca“ mojoj omiljenoj): „Tebi je on nov“.

MIRANDA: O čuda! Kol’ko je mnogo krasnih bića
Ovde! Kako je lep taj ljudski rod!
O divni novi svete koji imaš
Baš takve ljude!

PROSPERO: Tebi je on nov.

Kasnog oktobarskog podneva, pre pet godina, u stanu je bilo toplo, deda je bio živ. Nas dvoje živeli smo zajedno. On u svojoj prostranoj sobi, ja u svojoj prostranoj sobi. Između je bila kuhinja, prekoputa kupatilo. Hodnik lep, dovoljno širok i svetao. Deda nije bio moj deda, on je bio čovek kod koga sam tada stanovala i u čiji sam život ušla, a i on u moj, nenadano. Mislim da me niko do tada, a ni od tada, nije bolje razumeo i naučio nekim stvarima. On je sve činio na lak način, bez mnogo reči, a sa dosta radoznalosti, koja je inače svojstvena starim ljudima, što ume da bude iritantno, ali je benigno. Deda je bio duhovit i stalno raspoložen. Jednostavan čovek. Potpuno vickast i spreman da uradi sve što treba. Uvek afirmativan, ali racionalan. Starački usamljen, u meni, kao svojoj iznenadnoj stanarki (njegova unuka bila je moja prijateljica iz osnovne škole), pronašao je druga, zabavu i alibi. Nije ispadalo kao da priča sam sa sobom.

Deda je u međuvremenu umro, ali to se dogodilo pošto sam se ja odselila. Iskustvo druženja sa njim, dani provedeni u tom stanu doprineli su da mnogo pišem, da se u potpunosti posvetim nauci i onome što najviše volim – stvaranju i proučavanju umetnosti. Tada je blog nastao, u pomenutoj sobi, u tihom okruženju, punom podrške. Tada su i nastali mnogi moji eseji, koji su sada među najčitanijima na blogu. Tada su nastale dve moje knjige, „Pisma Persefoni“ i „Herbarijum“. Kada bi bi bilo nezgodno da sama istovremeno prekucavam i čitam ono što treba prekucati, zvala bih dedu pa bi on sedao na stranicu kreveta i čitao rečenicu po rečenicu dok bih ja kucala. To je bio slučaj kada sam pisala o Floberovom „Novembru“, na primer. Sve citirano on je izdiktirao. To su bili lepi trenutci. I tada su bili opterećeni nekim drugim stvarima, ali sa ove tačke gledišta, bilo je divno. Eto, u tim okolnostima nastalo je ovo internet mesto.

Blaženi su duhom siromašni, njihovo je carstvo nebesko. Ako za nečim žalim, to je što nisam idiot. Naivnost, koja je bila, a verovatno je i sada, moja prva osobina kada je u pitanju bilo kakav međuljudski odnos, prijateljski, emotivni, poslovni, činio je da na svet gledam drugačije. To je ono što mi nedostaje, to je jedna od razlika koju uočavam kada se osvrenem na te dane od pre pet godina. Mene je iskustvo degradiralo. Ja sam, spolja gledano, prešla određen put koji se kretao uzlaznom putanjom: diplomirala sam, zaposlila se, putovala, dala otkaz, završila master studije, objavila knjigu, našla novi posao, pisala, putovala, promenila četri stana, imala odvratna emotivna iskustva, ali onda je došlo jedno lepo koje je učinilo sve(t) lakšim. Ipak, kako sam se kretala napred, hronološki gledano, tako je moja ogorčenost bivala veća. Manje sam pričala (Miranda izgovara bujicu reči, Prospero samo četri), manje sam imala želje da viđam ljude, da se družim, da izlazim, da učestvujem u modernom svetu. Sve je bilo laž, svi su želeli samo korist, niko nije bio dobar prema meni. Nisam razumela zašto su moji roditelji takvi kakvi jesu. Kako sam onda mogla da budem toliko naivna pa da očekujem da bi drugi ljudi mogli biti bolji? Bila sam kao pitbul kada zagrize. Grč mu stegne vrat i on ne može da pusti. Stalno sam osećala da meni neko nešto duguje. Da mi život nešto duguje, da mi roditelji nešto duguju, da mi država nešto duguje.

Iskustvo mi ništa nije donelo, ono je za mene predstavljalo potpuni pad. Nisam se snalazila u društvu, u odalenju u osnovnoj školi, u srednjoj školi, u klasi na fakultetu, u kolektivu, u porodici, među nekakvim umetnicima, na nekakvoj književnoj sceni, omrzla sam Beograd, nikad nisam volela zemlju u kojoj sam rođena, nisam mogla nigde da se prilagodim, a nisam upoznala osobu koja je to više želela od mene. I nalik kolažu, nalik sceni za scenom u filmu o postapokaliptičnoj Hirošimi, odjednom: slika postaje bela. Sve to ima svoj kraj. Sve to ima svoju protivtežu. Drugi tas sadrži samo jednu stvar: umetnost. Ja i dalje ne shvatam odakle moja privrženost toj strani. Ona nije posledica mog vaspitanja (moji roditelji nisu kačili slike po zidovima, ja nisam nasledila porodičnu biblioteku, da se slikovito izrazim), niti je ona posledica mog obrazovanja. Tokom osnovne i srednje škole, samo dve godine pamtim kao produktivne, a da se tiču časova srpskog: u osmom razredu, kod nastavnice Jele Makrelis i u prvom razredu srednje škole, kod profesorke Nade Prodanović. Pomenute dve profesorke srpskog, i treća na zameni, koja je kratko bila sa nama, ali koja je rado pročitala jednu moju priču u osmom razredu, kao i nastavnica istorije u osnovnoj školi, Marina Stefanović, bile su mi značajne u tom uzrastu.

Ipak, oduvek sam volela da čitam, stalno sam pisala, to je dolazilo kao prirodan proces, kao nastavak življenja, a nikad više nisam maštala i bivala srećnija nego dok sam gledala u slike ili slušala muziku. Obožavala sam kao dete jednu sliku, reprodukciju na zidu koja se nalazila u trpezariji majčine tetke. Porodčno bismo tamo odlazili i bilo mi je dosadno pa sam klateći noge na stolici i stalno zapitkujući „Kad ćemo da krenemo, kad ćemo da krenemo?“ zurila u crveni komplet sabranih dela Lava Tolstoja ili u Konstablovu sliku (tek sam na studijama otkrila koji je slikar u pitanju) na kojoj je prikazan dečak kako pije vodu sa izvora, dok stado samo produžava dalje, koje je čak i pas zaboravio jer čeka dečaka. Ja sam tada zaključila da dečak plače jer je pao a njegova kuca ne zna kako da mu pomogne. Moja vezanost za klasičnu muziku potiče iz detinjstva, iz dana kada sam u nedostatku bilo kakve razonode slušala „Koncert u podne“. Bio mi je mnogo dosadan. Ali, ostao je neki trag od tolike količine nota i ja sam se baš za njega vezala i na osnovu tog koraka u snegu, u beskrajnoj okolnoj belini, nastavila dalje, intuitivno verujući godovima na usputnom panju. Otkrivajući je shvatila sam da me je klasična muzika u toliko navrata obogatila, slušajući nju bilo je to kao da me reka nosi, kao da se sankam i spuštam niz dugo brdo. Osećala sam kapljice vode na usnama, rezove vetra po licu. Toliko su jaki bili čulni doživljaji nečeg u toj meri nematerijalnog.

Prvi put sam u biblioteku ušla sasvim slučajno. Moja majka je radila u apoteci, tokom devedesetih vladala je potpuna nestašica lekova i ona je odlučila da pomogne jednom penzioneru i da mu dostavi neophodan lek, koji nikakako ne bi mogao regularno da dobije, ali da ih neko ne bi video, ona je došla na genijalnu ideju: da se nađu u biblioteci. Biblioteka u predgrađu u kome sam odrasla, i koje mi je iz tih, čisto sentimentalnih razloga, i dalje lepo, za kojim i dalje čeznem, nalazila se u centralnoj ulici. Sećam se obućarske radnje koja je bila sa desne strane, mirisa imalina i lepka, koje sam oduvek volela, a sećam se i „Beteksa“, prodavnice koja se nalazila sa leve strane, mirisa nove garderobe, velikih valjaka hartije u koju su pakovali pamučni veš i još većih valjaka materijala koje su prodavačice tako precizno sekle. Toliko sam želela da zađem iza njihovog pulta i otvorim jednu od fioka čiji je gornji deo bio sav u staklu, kako bi kupci videli lepo nasložene čarape, razlistane kao neki tradicionalni kolač iz Napulja. Ali, vratimo se biblioteci. Njen miris mi se tako oštro urezao u biće da ni „Beteks“ i lavirinti izložene garderobe (kao dete imala sam veliku želju da me zaborave pa da prespavam u izlogu), ni mala obućarska radnja (ko još nije verovao u to da cipele zaista vode svoj život kada padne mrak?) nisu mogli da se porede sa tim prostorom.

Biblioteka u mom predgrađu izgledala je ovako: pri ulazu je maleni hol i naspram ulaza nalaze se vrata, jedna vode u toalet, druga u kuhinju. To je bilo pristojno mesto tako da su vrata uvek bila zatvorena. Između njih bio je dovoljno širok zid i na njemu su bile dve vitrine u kojima su bibliotekarke smenjivale naslove među kojima su bile lektire, najčitanije knjige, klasici, beletristika, istorijska dela. Sa leve strane ulaza bila je ogromna prostorija visokih zidova na čijem su gornjem rubu bili uski a dugački prozori (bili su postavljeni čitavom širinom prostorije) tako da je svetlost dolazila odozgo i samo sa jedne strane. To je bila glavna prostorija. Sa desne strane glavnog ulaza nalazila se manja soba čijem je osvetljenju doprinosilo staklo koje se protezalo od poda do plafona, i to sa glavne strane ulice. Taj veliki prozor, veliki poput izloga, nije bio izložbeni, tu je oduvek stajala duga zavesa boje jutra, nekada siva, nekada belo-plava. U toj sobi bilo je dečije odalenje. Police su bile poput vitrina, takva im je bila građa i visina. Donji deo je imao vrata koja se otvaraju, to naglašavam jer iza jednih stajala su dela Žila Verna, a gornji deo bio je sav u policama. Na sredini sobe nalazio se sto sa slikovnicama.

Velika prostorija, odalenje za odrasle, toliko je lepo mirisala, tako je svetlost bila lepa, prigušena, dostojanstvena i odmereno stroga, ali ne odbojna, da sam želela tu da se vratim, pod bilo kojim izgovorom. Pošto je majka dala deki lek otišle smo ali sam uspela da zapamtim drvene fiokice u kojima su se nalazile kartice, kao i da čujem kako bibliotekarkini meki prsti lagano i pucketavo prelistavaju kartice koje su bile u jednoj pravougaonoj drvenoj kutiji na njenom stolu, tražeći onu sa odgovarajućim brojem iz koje bi izvadila neke listiće i vratila ih u knjige čije su korice takođe umilno zazvučale pošto bi ih sklopila. Onda je napuštala svoj sto i odlazila među police, u svet tajanstva i mašte, u svet gušćeg mirisa i pritajenije svetlosti, u svet zaboravljenog vrta u kome najlepšte cveće preklapa, umesto svojih latica, svoje mirise. Tu bi tražila neku knjigu, držeći kažiprst uperen ka riknama, poput senzora koji će je povesti ka naslovu. Čovek kome je trebalo dati lekove bio je bibliotekarkin suprug i on je stalno bio u biblioteci (kasnije sam ga viđala), sedeo je za stolom (onim koji je trebalo da predstavlja deo čitaonice) i čitao „Politiku“. Biblioteka je dobijala besplatan primerak, njemu je očito kod kuće bilo dosadno i tako su svako jutro, a jutro je njima trajalo do jedan sat popodne, do kad je trajala prva smena, bivali zajedno.

Potom sam otkrila i drugu biblioteku, onu koju smo imali u osnovnoj školi, ali ništa nije moglo da se meri sa ovom. Izmolila sam roditelje da me upišu i sećam se kako sam svaki put kada bih dolazila, na bibliotekarkino pitanje koju knjigu želim, odgovarala sa: „Hvala, sama ću da pogledam.“ Tačno sam znala gde stoji Kronin, gde Agata Kristi, gde sestre Bronte (ono ljupko izdanje sa ilustracijama viktorijanskih devojaka), gde „Istorija Beograda“, a gde Radoslav Petković, čija je dela moja nastavnica istorije, Marina Stefanović, obožavala i koja mi je preporučila, uz Gordanu Kuić i Svetlanu Velmar-Janković tako što ih je na staroj mašini, koju je prethodno koristila za svoje seminarske radove i diplomski, otkucala. Bibliotekarka me je puštala da budem sama u drugoj sobi ali mi nije davala da se zadržavam. Ja sam nasumično preturala po policama, za kratko vreme pokušavajući da razbijem granice prostora i vremena. Baš kao u romanu „Kraljević i prosjak“, putovala sam kroz vreme zahvaljujući mirisu. Taj miris nije me odvodio u moju prošlost, niti je omogućavao da budućnost postane jasna. Ne, to je bilo nešto šire od mene. Ja sam bila putnik kroz istorijske epohe, dnevno sam ih obilazila po nekoliko, kroz gradove, sobe, kroz nezamislivo široke geografske predele, a i bila sam u društvu toliko zanimljivih ljudi. Sa Poaroom, kapetanom Nemom, kraljicom Dragom, Robinzonom.

Svuda sam bila, mnogo toga sam videla, sve sam radila. Tada sam zavolela i specifičan font, ilustracije i opremu koji su bili prepoznatljiv deo omladinske literature, naročito knjiga iz biblioteke „Lastavica“ ili Nolitovih izdanja za decu, a o „Plavoj ptici“, mojoj omiljenoj ediciji, nije bilo pomisli da neki naslov može biti loš. Sećam se prve knjige koju sam uzela iz biblioteke: Zeleni papagaj. Na kraju prvog razreda osnovne škole tata mi je kupio Andersenove „Bajke i priče“, to je bila moja prva knjiga koja je sadržala i posvetu. Obožavala sam Agatu Kristi, Žila Verna, slikovnice o Maji, sve knjige o Doroti i čarobnjaku iz Oza, „Tri musketara“, Andrićev ciklus pripovedaka o deci, romansirane biografije srpskih kraljica i crnogorskih princeza, roman „Zbogom mojih petnaest godina“, priču o lutki Beli, „Dnevnik Ane Frank“ i još toliko drugih knjiga. Imala sam i svesku u koju sam upisivala knjige koje želim da pročitam, koje sam pročitala i koje bih jednom, ali taj se trenutak činio tako dalekim i nedostižnim, možda mogla i da kupim. Polica biblioteke bila je moj izlog, moje sredstvo saznavanja, moj internet. Svet je zapravo bio lep. Sve je dobijalo širinu, svaka klupa u parku, list koji škripi asfaltom, zgrada, staza, senka, drvo – sve je bilo bremenito značenjem! To je bilo moje detinjstvo koje mi sad šapuće: potraži me u predgrađu.

I dalje imam mnogobrojne sveske u kojima zapisujem svoje planove, ja sam kraljica spiskova. Mnogo toga nije objavljeno na ovom mestu, a odavno je planirano. Mnogo toga sam planirala i da napišem, ne samo da prenesem (o tom odnosu merkurijanske i jupiterovske misije pisala sam povodom trećeg rođendana bloga), pa se nadam da ću tim putem i nastaviti. Osećam da sam tek počela, imam pregršt ideja i planova, ali me usporavaju neke druge stvari, one koje sam nazvala iskustvom. Pod njim podrazumevam svakodnevni život, prilično isporgramiran i deprimirajuć, ponekad mi izgleda klaustrofobično, kao da nema izlaza iz besmislice. Izgleda ponižavajuće činjenica da je neko drugi umesto mene osmislio moju stvarnost. Baš zato sam i napravila veliku digresiju, veliki korak unazad, da bih predstavila entuzijazam koji me je od početka obuzimao kada je bilo reči o umetnosti. Prirodno je stoga bilo da moji zapisi, razmišljanja i fascinacije dobiju određen oblik. Srećom, živimo u digitalnom dobu pa mi je daleko jednostavnije da svoja razmišljanja podelim sa drugima. U svetu gde je suvereno vladala Gutembergova mašina, pitanje je koliko bih bila u mogućnosti da pravim svoj časopis i pitanje je koja bi onda bila njegova forma. Mada, ni to ne mora ništa da znači. Ja sam imala čitave sveske posvećene pop i rok grupama, Madoni, filmu „Titanik“, takozvane scrapbooks, koje i dalje čuvam, a devojčice koje sada imaju dvanaest godina poseduju tumblr i instagram nalog. Ništa više.

To je sve što sam želela da napišem ovom prilikom, mada osećam da sam previše toga do sad i napisala, da sam mnogo toga naznačila, ali ne i čvrsto povezala i zaokružila. Imam odbojnost prema čitanju svojih tekstova, pošto ih objavim, ali ih zato pre tog trenutka pročitam više desetina puta i onda to što čitam nema efekta, napamet znam rečenice, ali nemam jasnu distancu kako bih uspostavila neki odgovarajući odnos prema tekstu i njegovom sadržaju. Sa ove tačke gledišta, kada „prelistavam“ sadržaj na blogu, ne prateći hronološki niz, već nasumično odabirajući mesece i tekstove, mogu da kažem da sam zadovoljna, a nekada se i sama nad sobom začudim. Ipak, bitno mi je da sve izgleda uravnoteženo. Volela bih da moj blog, u celosti gledano, zvuči kao Mocartova kompozicija koju sam objavila pre pet godina, u prvom postu. Dok sam živela sa dedom imala sam običaj da kad izađem ostavim laptop uključen samo da bi ova kompozicija mogla da se čuje. Ponavljala se u nedogled i ja sam to radila namerno jer je to bila neka vrsta higijene, kao kad otvorite prozor da se izluftira soba. Htela sam da zidovi upiju ove zvuke, da oni oforme jednu energiju koja će me dočekati kad se vratim, kao bujica vazduha kad otvorite vrata.

Tri mita o putovanju iza Sunca

0. Korica JPG

Prvi maj je meni ove godine naročito bio značajan – objavljena je moja prva knjiga. Dugo sam je pisala, još duže pripremala za štampu. Konačno je napustila fioku. Nezavisnost, sloboda, kreativnost – sve je tu, i možda ne toliko u samoj knjizi, koliko u mom pristupu umetnosti.

U pitanju je trilogija „Tri mita o putovanju iza Sunca“ koja se sastoji od knjiga ‘Pisma Persefoni’, ‘Herbarijum’ i ‘Dedalove sobe’. One su pisane u periodu od 2009. do 2015. godine, i uprkos razdvojenosti, čine celinu, jedno misaono, stvaralačko i čitalačko putovanje.

Entuzijazam pokreće svet. Fortuna prati hrabre.
Krenite na putovanje iza Sunca.

Pri realizaciji knjige pomogli su mi Tijana Kojic (dizajn), Siniša Lekić (priprema za štampu), Radoš Ružić (fotografija) i štamparija ATC. Bez njihove pomoći, ali i ohrabrenja prijatelja koji su je čitali u rukopisu, knjiga bi i dalje ostala neobjavljena. Hvala im!

Knjigu možete po ceni od 350 dinara kupiti direktno od autorke. Pošaljite mi adresu na anaarpart@gmail.com i poslaću vam knjigu u roku od tri dana. Takođe, knjigu možete pronaći u sledećim beogradskim knjižarama Zlatno runo (Svetogorska 24), Beopolis (Makedonska 30 / Dečanska 5), Geca Kon (Prosvetina knjižara na početku Knez Mihailove ulice) i Mala Akademija (Đure Jakšića 4).

Pogovor knjige možete čitati ovde. O inspiracijama za knjigu možete čitati ovde.

2. Unutrašnja naslovna strana3. Pisma Persefoni JPG4. Herbarijum JPG5. Dedalove sobe JPG

Pogovor knjige „Tri mita o putovanju iza Sunca“

13152727_862620463865237_1457057282_n

U početku beše pijuk ptice. To je moje najranije sećanje koje je, i dalje, savršeno bistro i prozirno, kao voda koja teče. Praskozorje. Nebo je bilo srebrno. Inje, magla, dah, sedefni. Ja nerasanjena. Zvuk ptice (goluba) davao je oblik pojavama oko mene. Bilo je svetlo i tamno u isti mah, recimo da je bilo šest izjutra, u decembru, vodili su me u obdanište. Znala sam da ću na osnovu tog utiska, jednom, napisati čitavu knjigu. Toliko je bio jak.

U dvorištu kuće u kojoj smo stanovali postojala su tri drveta, raspoređena tako da čine trougao. Levo je bio jedan stari orah na koji smo se sestra i ja pele ili o čiju bismo se granu, ukrstivši prste, podignuvši noge, klatile i dozivale jedna drugu. Obe smo, kasnije, crne dlanove brisale o odeću. Desno je bilo drvo višnje koje nisam volela. Trava bi porasla oko njega i prilaz bi bio otežan, a i komarci bi nas opkolili dok bismo brale voće čija je tečnost, opet, završavala na našoj odeći. Takođe, ko god je osetio višnjin prut na svojoj koži više nije pomišljao da bude neposlušan. Najzad, na sredini se nalazio jedan mladi, divlji bagrem. Tanko drvo, puno trnja, sa koga sam volela da otkidam lišće i da ga, poput konfeta, bacam sebi na glavu. Umela sam čitav red da srozam vrlo brzo.

Često sam hodala u jednom, skoro iskonskom predelu. Poljski put. Jesen, kiša, blato. Sa leve strane puta nalazila se njiva, sa desne strane, takođe, njiva. Ali, sa te desne strane, posle njive, nalazio se jedan jabučar koji niko nije obrađivao, niti posećivao. Osim mene. U novembru, kada bi mi se prijele jabuke, ja bih odlazila u taj voćnjak i sa zemlje skupljala plodove koje sam, od kad znam za sebe, volela da jedem u neverovatnim količinama. Trava je bila pokorna pod kišom, žica ograde zarđala, iskrivljena, a i jedan otrovani pacov ležao je danima nadomak. Nikad neposredniji odnos sa onim što je istinska priroda, divlja i, čak šta više, zla, nisam imala do tada, a ni posle toga. Blato je bilo nepodnošljivo, praznina koju je njiva stvarala, voda koja je, poput zlih čini, umrtvila drveće, jabuke popadale po zemlji. Crni krugovi truleži na njihovoj površini.

Iskonski predeo imao je i drugačije oblike. Plavišta. Često sam hodala pored reke koja je potopila drveće nadomak nje i koje je, takođe, delovalo začarano. Poput nagih mladića Sunca, zarobljenih da nemi provode u vodi dane i noći, koja je bila do njihovog pupka, tako je izgledalo to divlje, vodom natopljeno, ogolelo i ispucalo drveće. Kao da je jedino inje imalo sažaljenja. I poneka zvezda, oštra kao igla.

U jednoj od mojih soba nalazio se veliki trokrilni prozor koji je odavao jednu tajnu: napušteno gnezdo na raskoraku dve grane. Često sam, sedeći na krevetu, i posmatrajući to drvo, razmišljala, ne zašto su ga ptice napustile, već zašto neke druge nisu u njemu našle svoje mesto. Svako jutro, po buđenju, pogledala bih kroz prozor i prvo što bih ugledala bilo je prazno gnezdo. Taj prizor bio je dokaz ironije bogova, uperene protiv mene. To je bila osuda.

Tokom mog odrastanja umetnost je bila prisutna, doduše retko. Ja dugo nisam znala da je umetnost, njeno stvaranje, podjednako koliko i njeno proučavanje, od presudnog značaja za moje biće. Dugo, zaista dugo, nisam osvestila jednu krajnje očiglednu činjenicu, koju sam svakodnevno potvrđivala svojim radom: da sam pisac. Ja sam imala kutije i fascikle pune ispisanih listova, mnoštvo svesaka, a da mi ni jednog trenutka nije palo na pamet da ja radim nešto posebno, da ja uopšte nešto radim.

Umetnost nije bila od presudnog značaja za ovu knjigu. Ipak, bilo je nekih dela koja, baš poput ovih, upravo opisanih doživljaja prirode, jesu svojevrstan trag, kao kad grančicom mašete po snegu. Pas u kasu, na crnoj pozadini, omeđen geometrijom, na ogromnom platnu Vladimira Veličkovića. Pesma „Majdan“ grupe Block Out. Vrtovi u poeziji Vilijama Blejka. Knjiga Ervina Rodea „Psyche. Kult duše i vera u besmrtnost kod Grka“. Oda „Hiron“ Fridriha Helderlina. Jedan rajski pejsaž, moj egzistencijalni zavičaj, koji sam videla, negde, a za koji znam da sam ga posetila, nekada. Sunce na zalasku. Pesma „Set the Controls for the Heart of the Sun“ grupe Pink Floyd (gong o koji Rodžer Voters udara). „Ep o Gilgamešu“, veličanstvena slika ljudi-škorpiona pred kapijama Sunca. Atlas između Herkulovih stubova, usnulih Hesperida i protežućeg Sunca, pridržava nebo na jednoj Art Nouveau slici..

Knjiga Tri mita o putovanju iza Sunca nije isprva planirana kao trilogija, niti je planirana da se u štampanom izdanju pojavi pod tim nazivom. Neke stvari nametale su se same od sebe, tokom pisanja. Ipak, njen konačni raspored, konačna forma, u potpunosti su odgovarajući. Godina u kojoj je započeta knjiga „Pisma Persefoni“, više u mislima nego na papiru, bila je 2007. Ipak, najstariji, doduše, tek retki redovi koji su u ovoj ovoj knjizi, potiču iz jednog nacrta koji je sastavljen tek januara 2009. Gledano u celosti, knjiga je nastajala do poslednjeg dana pred slanje rukopisa u štampu. Pisana je dugo, ima nekoliko verzija, a konačna je nastala metodom brisanja. Njeno pisanje svodilo se isključivo na uklanjanje prvobitne građe: knjiga je, u početku, bila duplo duža. Smatram da su ponovna iščitavanja, uz nesentimentalan odnos prema građi, jedan od najboljih načina da napišete knjigu u kojoj ćete reći sve što ste želeli, iako niste napisali sve što ste želeli. Takođe, smatrala sam da neću dobro napisati tu knjigu dok ne prestanem da se (u potpunosti) interesujem za nju.

To se nije desilo. Godine su prolazile, knjiga je bila u fioci, ali sam mislila na nju, a i pričala bih drugima o njoj, povremeno. U međuvremenu, započela sam, juna 2011. godine, da pišem novu knjigu. Opet sam imala neku priču, neku impresiju, da smestim u određeni pejsaž, drugačiji bojom i teksturom, no ipak pejsaž: slika prirode je dominirala. Pomislila sam da tu nešto nije u redu, ali sam nastavila da pišem. Ubrzo sam shvatila da su oba dela fragmentarna, da su glas upućen drugom, a da su, u stvari, glas koji odzvanja u sebi. Ono najvažnije: opet je bilo u pitanju ponovno ispisivanje mita.

Grčki mitovi najzahvalnija su literarna građa utoliko što taj religijski sadržaj nije kodifikovan knjigom: postoji beskrajno polje slobode. Mit možete iznova pisati, dopisivati, reinterpretirati i nećete izgubiti ništa od prvobitne postavke, samo ćete joj dati nov oblik, nov kontekst. Sloboda beskrajnog prilagođavanja grčkog mita nije na uštrb tog mita. Mit iznova nastaje svakom novom literarnom obradom, ali (iznova) ostaje nepromenjen. Ja sam želela, bez ambicije na iscrpnost građe ili poređenje sa drugim piscima, da opet napišem tri mita. Ne da ih prepričam, već da ja pružim literaturi moje viđenje mitske postavke. Želela sam da ponovo napišem mit koji ste upravo pročitali, recimo, u „Rečniku grčke i rimske mitologije“ Dragoslava Srejovića i Aleksandrine Cermanović-Kuzmanović. Ono što piše u „Rečniku“, piše i u mojoj knjizi. Postavka je ista, razrada građe je drugačija.

Ja sam oduvek rečnike mitologija poimala kao kataloge beskrajnih sadržaja. Niko nema prava da se žali zbog tema koje su iscrpene. Nikad nije reč o temi, već o načinu na koji se ona oblikuje (rečima ili grafičkim odlikama) u jednom umetničkom delu. Kao u matematičkom zadatku, postoji postavka, postoji i rešenje. Ono između je na umetniku. Ali, u ovom slučaju, učinilo mi se da bi to „između“ bilo isuviše dugo. Zato sam odlučila da uzmem samo jedan deo koji je, istovremeno, ogledalo celine. To ogledalo, u ovom slučaju, bilo je – putovanje.

Grčka boginja Persefona vezuje se za kruženje, za bujnost i jalovost prirode. U zavisnosti od njene dvostruke prirode ona je i dole i gore, a to je i samim grafičkim rešenjem unutar ove knjige naznačeno. Priroda kentaura je, takođe, dvostruka. U pitanju je dvooblično stvorenje. Hiron je bio prvi lekar, a lekari su, nekada davno, lečili biljem. Zamislila sam ga kako kaska ka nekom ranjeniku sa knjigom u ruci: herbarijumom. Tu posebnu i lepu knjigu morala sam prilagoditi svojoj poeziji. Tako je herbarijum, knjiga osušenog bilja, postao knjiga poezije. Biljka se oduvek izjednačavala sa pesmom. Biljke su lekovite, biljke su otrovne. Hiron je mogao svima da pomogne, osim sebi.

Kentaur je, kao i Persefona, putnik. Sećanja, priviđenja, branje biljaka, podučavanje učenika beskrajnim jahanjem kroz arhipelag, sve je to u domenu putovanja. Kentaur Hiron bio je učitelj koga je Herakle, njegov učenik, ranio. Kentaur je besmrtan ali je bol izazvan strelom, čiji je vrh natopljen Hidrinim otrovom, toliko jak da on želi da umre, želi da bude žrtvena supstitucija za Prometeja, još jednog učitelja i prijatelja ljudi. Herakle je veza između njih. On mora prvo da oslobodi Prometeja. Dok on putuje ka Kavkazu, Hiron čeka. Trenutak koji moja literarna verzija podrazumeva jeste beskrajno dug. Bol poništava utvrđene koordinate vremena.

Razrađeniju poetsku verziju mita o kentauru prvi je, posle Pindara, dao Fridrih Helderlin. On je oko 1803. godine napisao odu „Hiron“ koja je poslužila kao polazište za ovu knjigu (ta oda bila je i tema mog master rada odbranjenog na Filološkom fakultetu. Dakle, prišla sam joj dvostruko – poetski i esejistički). Tu su bila još i moja amaterska interesovanja za noćno nebo, oblik i raspored sazvežđa, orjentacije pomoću zvezda, pećinske crteže. Želela sam da stvorim jedan pejsaž, sav od priviđenja. Potrebno je setiti se, na primer, kakve su sve halucinacije, stanja svesti i misli mogući kada ste, recimo, bolesni, kad imate visoku temperaturu. Ovde, sada, zamislimo kakva to priviđenja, koja nisu razlučiva od sećanja, može imati neko ko je ranjen, kome otrov gospodari telom, a ko je, ukoliko se Herakle ne vrati, do kraja vremena osuđen na kjaroskuro bola i sfumato misli.

Ideja za knjigu „Dedalove sobe“, njenu formu, sadržaj, protagnoniste, oformila sam u celosti 2011. godine, ali je ona pisana znatno kasnije, od avgusta 2015. do februara 2016. Doduše, neki delovi nastali su između 2011. i 2015. To su fragmenti iz trećeg poglavlja. U tom periodu ja sam imala jednu stvaralačku krizu koja se nije ogledala u činjenici da nisam pisala. Naprotiv, stalno sam nešto pisala i čitala u tom periodu, ali nisam zaista pisala. Oni od čitalaca ove knjige koji su pisci, naročito kao što sam i ja tada bila, pisci vikendom, razumeće o čemu govorim. Ona se odlikuje, kao i prethodne knjige, putovanjem i mitom. Otuda sam odlučila, i pre nego što sam završila „Dedalove sobe“, da će moja prva knjiga biti trilogija, da je besmisleno svaku objavljivati pojedinačno, iako se one mogu tako čitati.

Uopšte, smatram da će mnogima biti teško da upamte sve ove naslove, podnaslove, mitski kontekst, isprekidane celine. Ali, čitanje je putovanje. Neka putovanja, čak mnogo bliža od predela iza Sunca, umore. Uostalom, mene je uvek zanimao sukob, kako se nešto formira u odnosu na prepreku. Borba snaži duh, tako se postaje pravi, istinski putnik. Zato, olakšanja radi, trebalo bi nešto reći o formama: pisma, dnevnik, putopis. Sve tri afirmišu „ja“ koje je, u suštini, iluzorno. „Tek u dvostrukoj sferi postaje svaki glas, večan i blag“, piše Rilke u jednom od svojih soneta. Uvek je potreban drugi da bi „ja“ bilo prepoznato kao takvo. Pesnički um stvorio je bogove i zato je taj dvostruki glas u knjizi „Pisma Persefoni“, zapravo, jedan glas. Na kraju knjige „Herbarijum“, Hiron piše jednom od svojih učenika, u nadi da će baš on njegovu knjigu pronaći. „Ja“ uvek želi „Ti“. Putopis i dnevnik mogu biti izjednačeni. Dnevnik je odraz unutrašnje dinamike, putopis je odraz unutrašnje dinamike podstaknute spoljašnjom. No, ovaj putopis neobičan je utoliko što je sam lavirint izjednačen sa nečim što je, simbolički, daleko veće od samog arhitektonskog objekta koji je projektovao Dedal. Putovanje lavirintom može osnažiti duh, podjednako koliko i poništiti ga. Dedal to najbolje zna, naročito u onom trenutku dok gleda Ikara kako pada u beskrajno, plavo, ravnodušno, duboko, ospokojavajuće more. U san.

Inspiracije za knjigu „Tri mita o putovanju iza Sunca“

1. Pisma Persefoni2. Herbarijum3. Dedalove sobe

U ovom tekstu pokušaću da predočim zašto je Sunce bilo inspiracija za moju knjigu „Tri mita o putovanju iza Sunca“ i kakav je značaj njegove simbolike, ali i kakav je značaj drugih dela sa sličnom temom koja su uticala na moju imaginaciju tokom godina pisanja.

Zašto Sunce? Zato što odvodi misao iza. Posmatrati Sunce znači utonuti u spokojan dodir vode, neba i zemlje. Sve ostaje za nama. Sunce na granici, ono koje zalazi ili ono koje se uznosi, ono koje daje blag nagoveštaj sebe, kroz svetlost praskozorja, kroz srebrnkaste iskre magle, ili ono koje prerasta u ružičastu paprat, zvuk koji ispunjava dolinu. Svitanje.

Duga tišina stvara širok vidik. Sunce – mesto na kome se susreću naš um i kosmos. Velika kapija. Jedinstvena konstelacija tada je vidljiva: dubok uzdah, poput konja koji juri uz nebo. Sunce na horizontu: presečena jabuka koja se klati po izbrazdanom stolu. Neka je rumena, neka je žuta, neka je gnjila. Ipak, pred tim prizorom, osetićeš se prepoznatim.

Pred Suncem mogućnosti su nepregledne, poput kompozicije koja se odvija pred našim očima, dok njeni zvuci klize niz zidove sobe, poput nektara kiše niz liske neba. Zašto pisanje, stvaranje simbola kroz reč, ovaploćenje misli u sliku posredstvom znaka, ne bi bilo poput posmatranja Sunca i te razdražljive želje da se ode iza njega, u izmaglicu plitke vode? Zastaću na jedan trenutak, ovaj citat čini mi se bitnim:

Ako čovek ne prepozna i ne obelodani svoje mitove, tada ne može da objasni ni sebe, ni ono u sebi, niti ono u svetu u kome živi. Umeti naći „strukturu“ individualne simbolike i njenu vezu sa simbolikom sveta.. – Nina Berberova, „Kurziv je moj“ (odlomak)

Sanjala sam da sam krenula iza Sunca ali ne kopnom već plivajući. Trebalo je da zajedno sa biciklom i psom stignem u Brazil ali, ispostavilo se, da smo u ambisu beskrajne vode, maslinaste, guste zbog isparenja nad njom, zalutali i da smo plivajući, zašli iza Sunca. Tamo, svetlost je bila boje žara, nije bilo zemlje, hodali smo u plitkoj vodi, retkom mulju. Tu su sedeli ljudi, crne senke od papira. Dok smo plivali, bicikla je pedalama o moje gležnjeve udarala, pas je cvileo od umora, a osećao je i moj strah. Strah je dolazio od predosećaja da je sa dna tog beskrajnog vodenog ambisa nešto krenulo ka mojim nogama. Plivala sam, u očajničkom pokušaju da se što pre domognem čvrstog i plitkog dna kako me to što je krenulo ka mojim nogama ne bi stiglo.

To je bio početak knjige „Dedalove sobe“, čije sam nastajanje detaljnije opisala u predgovoru za knjigu „Tri mita o putovanju iza Sunca„. Odatle potiče i ideja za naslov kojim bih objedinila tri pojedinačna dela: ‘Pisma Persefoni’, ‘Herbarijum’, ‘Dedalove sobe’. Bez obzira na to koliko se put ka Suncu činio pravolinijiskim, ja sam oduvek smatrala, posmatrano simbolički, da je put ka Suncu nalik putovanju po lavirintu (neću napisati kroz lavirint jer to podrazumeva probijati se pravolinijski, a ne lutati i kružiti). U nastavku slede odlomci iz tri pojedinačne knjige koji se mogu postaviti, razmatrati i doživljavati uporedo sa delima koja su bila tek trag po snegu, krhka inspiracija, divljenje pre početka pisanja koje se, ipak, zadržalo i učinilo da iz estetskog zadovoljstva preraste u inspiraciju, vizuelni predložak koji je trebalo prevesti posredstvom reči.

.

Slika žene pred Suncem koje ne zna se da li zalazi ili se uznosi (da li je suton ili sviće) nemačkog slikara Kaspara Davida Fridriha oduvek je bila uz mene, u mom unutrašnjem pejsažu. Ženska prilika pred Suncem, čija je simbolika snažna, a dodatno naglašena stazom i stenom, morala je uticati na to da napišem sledeće stihove:

„Zašto gledaš put horizonta i ćutiš?“

„Dižući glavu
Sunce opet iz zemlje bi izranjalo –
Ali ti svetlosti, gde si ti?

Izneverena pitanje bi predelu
kao sebe oko Sunca
ti iznova uzvraćala.“ – (Pisma Persefoni, pismo „Horizont“, str. 19-21)

Fotografija Edvarda Stajhena iz 1904. godine, jednostavno nazvana „Jezero“, uporediva je sa kadrom iz filma „Persona“ Ingmara Bergmana. Dvojnost koja je, zapravo, jedan glas, svetlost i senka, isto kao i u mojoj zbirci gde dva lirska subjekta zapravo jesu jedan. Pesnik, onaj koji piše božanstvu, na taj način ga stvarajući, jeste samo to božanstvo. Pesnici su stvorili bogove, mitovi su naša prva poezija. Kada se jezero, često pominjan prirodni predeo u kontekstu mitologije koja se vezuje za Hada i Persefonu, transponuje u reči, dobiju se sledećio stihovi:

„Breze su spavale
dok spuštalo se nebo.

Svetlost se
kroz naprsline krošnji
topila.

Na tlu gustih mirisa
bela kolonada umora“ – (Pisma Persefoni, Pismo „Drvo“, str. 70)

.

„Zrake između vrba
prstima sanjaš.

Jezera tiha
između dlanova skupljaš.

Sve na slez je mirisalo.“ – (Pisma Persefoni, pismo „Drvo“, str. 71)

855f2230020fa617e3fd3eeeaca7a6a9

Slikarstvo Pompeja oduvek je, a krajnje nezavisno od studija istorije umetnosti, bilo polazna osnova mog unutrašnjeg pejsaža. Ono, zahvaljujući bojama, ali i neodredivosti prikazanih radnji, evocira neodredive utiske a verovatno zahvaljujući nepostojanosti perspektive. Bitno je stvarati narative posmatrajući jednu ili više slika. Posmatranje umetnosti treba da postane, isto kao i kritika, umetnost po sebi. Sledi odlomak iz knjige „Dedalove sobe“.

„Još uvek je noć, ali na izmaku, uskoro će svanuti. Sestra i ja idemo uzbrdo ulicom, brzim korakom, bežimo da ne bi bile viđene. Ona mi bezvoljno pomaže, napeta je, daje mi ključ i odlazi. Ne želi da učestvuje u svemu tome.

Razdanilo se, ali nema Sunca. Trčim da me ne bi videlo. Penjem se na drvo i krijem se tako što se razapinjem jednom rukom za jednu granu, drugom za susednu. Položaj je neizdrživ, telo mi je teško, boli me. Ono baš tuda sporo prolazi.

Kad sam pomislila da će konačno otići, baš tad podiglo je glavu, prepoznalo me je, videlo je krajeve mojih prstiju sa druge strane. Tada, ja sam pala, grebući telo, lomeći se kroz granje. Ipak, uspela sam da vidim ulaz. Nisu to bila vrata, već mali prozor sa visoko uzdignute terase.

Dok sam se krila tu je bila jedna žena koja je čuvala svoje dete, ali ja sam se čudila tome. Ona nema dece. U parku, nadgledala je svoju ćerku dok se mala igrala. Čula sam je, grdila me je, prebacivala mi zbog traženja, zbog bežanja. Ona me je odala.“ (Dedalove sobe, I deo, str. 111)

13235819_948825691901269_1071827880_n

Bilo je i muzičkih uticaja. Poetska kompozicija Erika Satija i sama je inspirisana kritskim mitom, ubijenom kraljicom, čudovištem, Arijadnom. Slušajući nju, ja kao da popijem neko osvežavajuće piće, posle čitavog dana provedenog na 38 stepeni. Ona zvuči nalik limunadi u koju su ubačene dve kugle sladoleda od vanile. Gastronomska poređenja nemaju pežorativan odnos prema delu, već upućuju na čulnost koju nešto apstraktno, poput nota koje evociraju hladne kamene kiklopske zidove lavirinta, može proizvesti. Evo odlomka iz knjige „Dedalove sobe“:

I soba
Bila je puna peska.

II soba
Bila je puna plitke vode.

III soba
Bila je puna zaborava. Polomljeni ćupovi dali su joj boju i svi likovi po njima iscrtani svoje su darove položili – štit i novčiće.

IV soba
Naslage svetlosti, sloj nad slojem.

V soba
Dok prolazili smokroz ovu sobu, plutali smo.

VI soba
Ovde su korali, u korenu svojih čvorova, čuvali putokaze klupka.

VII soba
Ovde padao je sneg, nežni vitraži pahuljica. (Dedalove sobe, I deo, str. 115)

Ako je boja Persefoninih pejsaža srebrna, ili bela, to je zato što je ona najudaljenija od Sunca, ona je u predelu inja i zato je knjiga „Pisma Persefoni“ prva u okviru trilogije. Zatim, sledi „Herbarijum“ gde si kentaurovi pejsaži drugačije teksture, boje i zvuka. Sledi odlomak iz drugog dela trilogije:

„Osluškujem. Tinja kao plamen zvuk u daljini, to Sunce u pećinu mora gnjuri. U doba sutona, mekog kao čežnjive oči grožđa, ko će čuti glasove lovaca?

Pećina njih očekivala je. Bili su na horizontu. Nebo nad njima, još uvek okean bez korala. Crtali su zajedno, dogovorom raspoređujući linije i boju. Svod pećine na svoja sazvežđa strpljivo je čekao.

Za predele kojima hodali su, danima tražeći položaje, uvek bi govorili: ‘Dobro je, dovoljno je.’

Luk odavao streli iznova bi tajnu da nema krajnjeg horizonta i da onaj do koga ona dosegne svoje neophodno putovanje nije poslednji. Iza njega drugi, i širi, svoju prazninu propinje.“ (Herbarijum, str. 97)

Priviđenja, kjaroskuro i sfumato vizije hoda po ivici, po granici, po horizontu. To je put koji vodi do kapije Sunca. Deo koji sledi uporediv je sa slikom ispod, koja je deo neke stare reprodukcije, slike naslikane od strane nepoznatog amatera, a koju sam ja dobila na poklon. Pesmu Lise Žerar „See the Sun“, takođe, dobila sma na poklon. Uvek je potreban drugi da bismo sebe prepoznali i (raz)otkrili.

„Iza Sunca stići ćeš, i parče prezrele dinje ti ćeš odgristi. Tama nad pučinom otvaraće se, horizont će se rascepiti kao prsti kad otvaraju šljivu. Nad čistom vodom koju ni stado ni zveri nisu otkrili, na čiju površinu još nije pala kap snega, ni borova iglica, nad vodom koja neće prepoznati lice, ti otkrivaćeš.

Vidiš li vatru sutona kako rađa se iz školjke mora, krošnje plodova nebom kako granaju promene. Vidiš li beskraj neba, grimizni obronak koji tone da bi kipu muziku otkrio, tajni reč poklonio i kamenčićima pozlatu.

Vidiš li šumu tamu kako trpi, svežinu dana iza mokre kore. Vidiš li suncokrete kako uspravljaju vratove. Na zemlji sada sve se menja.

Vidiš li dane za nama što su, kad sedeli smo na obali, biljkama imena dajući, za štit grejući vatru, iščekujući druge da sa nama oko plamena krug načine.

Vidiš li kako učio sam te pogrešno jer sada i ja oblike od senki i vlage stvaram. Kao pelin gorak zrak vraća se, nevešto cure kapi minerala.

Zar sve, zar sve bilo je samo razlivanje nevinosti nad glavama psa?“ (Herbarijum, str. 104)

Slika - Sunce iza trski

„Horizont tih je bio
dok po njemu hodajući
stopala tvoja prozirna
stihove vodama iza Sunca
treptanjem su sricala.

Natrulog voća miris
skrivenim pupoljcima zraka
te vode tebi su darivale
a ti si kao biljku svoju
udisanjem njih ljuštila.

I padale svuda
po predelu su tvom
stare i smežurane kore nara
koje preobraziti se neće
u himne povratku.“ – (Pisma Persefoni, pismo „Horizont“, str. 23)

Ja sam fotograf-amater. Fotografije su moj vizuelni dnevnik, narativ o izgubljenom vremenu koje održavam budnim, u večnosti zaustavljenog trenutka. Pišući ovu knjiga, ja sam zaista bila u pejsažima koje sam napisala, a svuda oko sebe bi ih i pronalazila. Tako sam analognim fotoaparatom 2010. godine načinila ove fotografije koje su vizuelni pandan napisanom.

Da plavište u voćnjak sraste.

Da kestenje u vodu palo
oči opet postanu.

Da sva tvoja zamiranja
pod jedan bagrem čučnu.

Da jabuke pod drvetom gnjile
zamirišu zimskim vrtom. – (Pisma Persefoni, pismo „Plavišta“, str. 79)

13262123_948874568563048_1910576867_o

Knjiga „Herbarijum“ mogla se zvati i entuzijazam. Pokušala sam da to, u velikoj meri apstraktno i neodredivo osećanje uma, prevedem posredstvom jezika na čulni i konkretni oblik, predmet, pejsaž. Druga ambicija bila mi je da misao, misao kao takvu, ne sadržaj misli, već misao kao ćup, oblikovanu poput bokova boginje i praznu poput prvog jutra, dotaknem rečima.

„K obalama sam putovao duž polja, između brda, pored jezera i maslinjaka, puteva lovorovim mirisima potčinjenih. Obalama, arhipelazima, hridima ruke sam širio, kao oči protegnute entuzijazmom svetlosti.“ (Herbarijum, str. 93)

„Najavljujući tuzi uobličenje, ne spoznajući kojim stazama, stihovi stizali do mene bi, kao zrak do kapi. Pod krošnjom, strelu iz rane vadeći, anjao sam slamu Sunca iz vode što bi da izroni.“ (Herbarijum, str. 94)

„Misao sa mokrom korom srasla“ (Herbarijum, str. 95)

„Žeđ glinenih zdela, to misao je prazna, kao oklop puža zagledana u spor put kojim je hodala, predelom po koži ljušture joj iscrtanim.“ (Herbarijum, str. 96)

Kentaur

U centru lavirinta je Minotaur. Međutim, bilo je i predstava koje su u centar lavirinta smeštale kentaure. Junak moje knjige nije bilo koji kentaur, već učitelj najvećih grčkih junaka, onaj po kome je sazvežđe dobilo ime: Hiron. On nema negativnih konotacija u okviru mitološkog sistema. Otuda kentaur kao zaštitni znak mnogih izdavača i kulturnih institucija, kulture uopšte. On je uvek sa knjigom. Ja sam istu doživela kao herbarijum. Hiron je bio prvi lekar, učitelj kasnijeg zaštnika lekara, Asklepija. Prvi lekari morali su lečiti biljem, otuda herbarijum. Ima i otrovnih biljaka, podjednako koliko i lekovitih, a kentaurova sudbina tu ironičnu dvojnost naročito ističe. Toliko o inspiraciji. Detaljnije o knjizi možete čitati u pogovoru knjige, kao i u prvom tekstu objavljenom povodom izlaska iz štampe.

Slika - Kentaur u lavirintu

 

Pet beogradskih antikvarijata

Bulbuk 1

Antikvarijat „Bulbuk“

IMG_1366

Antikvarijat „Bulbuk“

.

Vulin 1

Antikvarijat „Vulin“

Vulin 2

Antikvarijat „Vulin“

.

Dveri 1

Antikvarijat „Dveri“

Dveri 2

Antikvarijat „Dveri“

.

Mala akademija 1

Antikvarijat „Mala akademija“

Mala akademija 2

Antikvarijat „Mala akademija“

.

12952901_841985225928761_1696777238_o

Antikvarijat „Mala prodavnica retkosti“

12957154_841985272595423_1044422094_n

Antikvarijat „Mala prodavnica retkosti“

Odlučila sam da predstavim Beograd posredstvom teksta o antikvarijatima, a isti se ne moraju nužno odnositi samo na Beograd. Knjige koje se mogu kupiti u ovim knjižarama dostupne su svima posredstvom interneta a, od sada, nadam se, i posredstvom ovog teksta, bar vizuelno ili kao predlog za neko naredno čitanje.

Jedna od mojih lutalačkih preokupacija gradom podrazumevala je i da obilazim knjižare u koje neću nužno ući, ali pored kojih ću zastati i posmatrati izloge. Tako sam se ja, za početak, informisala. Onda kada bih ušla, ponašala bih se kao da sam u biblioteci. Stajala bih satima pred policom ili pultom i listala knjige, čitala ih, otvarajući stranice nasumično, ili razgledajući korice, razmišljajući o njihovom dizajnu, o fontovima, sticala bih površan utisak o stilu pisca.

Prošlost jedne zemlje vidljiva je naročito na dva mesta: na buvljacima i u antikvarijatima, a pod antikvarijatima ne podrazumevam nužno prodavnice specijalizovane za prodaju predmeta, već mislim i na knjižare koje poseduju korišćena i, najbitnije, stara izdanja određenih naslova i edicija, onih koje se više nisu doštampavale.

Nisam bila upisana u biblioteku, izuzev u osnovnoj školi. U srednjoj školi, kao i na fakultetu, koristila sam biblioteku institucije u kojoj sam se školovala. Doduše, na prvoj godini fakulteta bila sam upisana u jednu gradsku biblioteku koju sam koristila ukupno tri puta. Bila sam zgađena uslugom, redovima, liftovima u kojima bi donosili raspale, masne knjige stare četrdeset godina.

Umesto korišćenja biblioteke, koja čak ni za učenje nije bila adekvatna (kisele vode na stolovima, plazme, maramice, mobilni telefoni, malograđanska odeća na korisnicima, jedan buvljak u istočnoj Srbiji od boja i fizionomija, ponašanja i atmosfere), u tom periodu ja sam počela da formiram svoju biblioteku, kolekciju knjiga koja se ni po čemu nije razlikovala od kolekcija drugih studenata književnosti. Izdanja nisu bila retka, nisu čak bila ni naročito očuvana, naslovi se nisu izdvajali od spiska preporučene literature za dati ispit, ali od nečega se moralo početi.

Vremenom sam proširila tematski okvir knjiga koje su pristizale, a i sa godinama, s obzirom na poboljšanje i moje materijalne situacije u odnosu na dane studiranja (svaki oblik kolekcionarstva ili prikupljanja, naročito kada je u pitanju neka od umetnosti, zahteva dosta materijalnog ulaganja što dovodi do paradoksa: umetnost postaje roba), u sobu sam počela da unosim sve više i više knjiga, ali nikada nasumično odabranih. Ja sam osoba čije su sveske i rokovnici, dnevnici i beležnice, puni spiskova.

I tako, kad ne putujem, kad bedastoća kojom smo okruženi zavrišiti, kad kraljevi diletanata, čije su krune niskokaratne jer ih dele sa još mnogima oko sebe, počnu da pričaju o elitizmu, o tradiciji, o, sumirajno, budalaštinama, najbolje bi bilo ući u neki od ovih prostora i zatvoriti vrata po ulasku. Ipak, tišina je najprivilegovanija čovekova potreba.

A da li je indiferentnost spram tekućeg doba pristajanje na inferiornost, nedovoljno vodootporana kabanica slabih? Možda. Ipak, u mom slučaju, nije. Sve sam prezirala. Nedostatak lepote vodio me je nihilizmu. Žalila sam za dobom početaka svoje mašte, svog altruizma, kada nisam znala u kojoj se zemlji nalazim, meni to nije bilo bitno. Ali, jednom kada sam se okrenula oko sebe, shvatila sam da taj trenutak neću nikome oprostiti: bila sam na Zelenom vencu. To mesto je metafora ove zemlje. U njenom siromaštvu nema dostojanstva.

Međutim, okretanje uvek podrazumeva i asocijaciju na Janusov lik. Lep prizor, afirmativan, skriven je. Toga u ovom gradu, u ovoj nesrećnoj, jadnoj zemlji treba biti svestan. To su ove knjige koje se nalaze u prostorima koje sam obilazila i posredstvom čijih fotografija sam želela da predstavim jednu lepu ambiciju, borhesovsku: da čitav (pojedinačni) svet („nema genijalnih naroda, ima samo genijalnih pojedinaca“ – Ljubomir Micić) postane knjiga, jedna u kojoj su sumirane sve, biblioteka gde bi hod po lavirintu, hod horizontalan ili vertikalan, bio nečiji život.

Ja nisam dete svog vremena. Moja gorčina je dete ovog vremena. Ja nisam dete svog vremena jer zalazim u antikvarijate i ne pišem psovke, proglašavajući ih integralnim delom svog aktivizma, svoje umetnosti, svog načina delovanja. Diletanti, niste pozvani. Nema Sunca za vas u ovim hodnicima. Ostali – dobrodošli.

Tekst i fotografije: Ana Arp

Za veću rezoluciju kliknuti na fotografiju

.

Antikvarijat „Bulbuk“

Adresa: Stanoja Glavaša 13, Beograd
Telefon: 011 3225 974 / 063 229 774
Mejl: antikvarijat.bulbuk@gmail.com
Radno vreme: 16-20h svakog radnog dana i subotom

IMG_1273IMG_1276IMG_1277IMG_1278IMG_1279IMG_1280IMG_1281IMG_1282IMG_1284IMG_1288IMG_1289IMG_1290IMG_1291IMG_1294IMG_1295IMG_1298IMG_1300IMG_1304IMG_1305IMG_1307IMG_1308IMG_1310IMG_1313IMG_1321IMG_1330IMG_1332IMG_1334IMG_1336IMG_1344IMG_1345IMG_1358IMG_1362IMG_1363IMG_1366IMG_1370IMG_1373IMG_1387

.

Antikvarijat „Vulin“

Adresa: Brankova 23, Beograd
Telefon: 011 2624 308, 064 95 55 051
Mejl: antikvarijatv@gmail.com
Sajt: http://www.antikvarijatvulin.com

IMG_1168 IMG_1170 IMG_1171 IMG_1175 IMG_1177 IMG_1178 IMG_1182 IMG_1183 IMG_1185IMG_1186 IMG_1188 IMG_1189 IMG_1192 IMG_1193 IMG_1197 IMG_1200 IMG_1206 IMG_1208 IMG_1209

.

Antikvarijat „Dveri“

Adresa: Đure Jakšića 6, Beograd
Telefon: 011 263 8260

IMG_1129IMG_1125 IMG_1132 IMG_1134 IMG_1139 IMG_1140 IMG_1142 IMG_1143 IMG_1144 IMG_1145 IMG_1146 IMG_1147 IMG_1148 IMG_1149 IMG_1154 IMG_1155 IMG_1162 IMG_1161 IMG_1159 IMG_1157 IMG_1156

.

Antikvarijat „Mala Akademija“

Adresa: Đure Jakšića 4, Beograd
Telefon: 011 328 2365
Mejl: malaakademija@gmail.com

IMG_1026 IMG_1027 IMG_1029 IMG_1030 IMG_1032 IMG_1036 IMG_1037 IMG_1041 IMG_1042 IMG_1044 IMG_1048 IMG_1049 IMG_1050 IMG_1051 IMG_1064 IMG_1067 IMG_1069 IMG_1073 IMG_1075 IMG_1081 IMG_1083 IMG_1086 IMG_1087 IMG_1088 IMG_1089 IMG_1092 IMG_1098 IMG_1101 IMG_1106 IMG_1114 IMG_1117 IMG_1118 IMG_1028 IMG_1024 IMG_1061 IMG_1062 IMG_1063 IMG_1071 IMG_1072 IMG_1073

.

Web antikvarijat „Mala prodavnica retkosti“

http://prodavnicaretkosti.kpizlog.rs/    |    Telefon: 061 220 57 96

Za razliku od prethodno predstavljenih, ovaj antikvarijat svoje delovanje koncentriše isključivo na prodaju preko interneta. U pitanju je on-line prodavnica novih i antikvarnih knjiga. Izbor iz kolekcije možete pogledati na fotografijama koje slede ili na sajtu, a uz knjige, u ponudi „Male prodavnice retkosti“ naći ćete i odlično očuvane analogne fotoaparate.

„Mala prodavnica retkosti“ sadrži knjige iz oblasti arheologije, religije, kulturne istorije, književnosti. Ukoliko vas zanima beletristika, pravna ili medicinska literatura na srpskom, ruskom, nemačkom ili francuskom jeziku, takođe je možete pronaći u ponudi. Smatrala sam da je, za razliku od prethodnih priloga, tekst o ovom antikvarijatu morao biti duži jer ne postoji  način da se taj prostor poseti.

Za sve informacije možete kontaktirati Sinišu Lekića, doajena beogradske antikvarne scene koji je svoje delovanje započeo na platou ispred Filozofskog fakulteta 1998. godine. Sa ulice, Siniša prelazi u lokal u Skadarskoj, a nekoliko godina kasnije, u lokal u ulici Nikole Spasića. Od 2002. godine rad sa knjigama isključivo obavlja posredstvom interneta.

„Mala prodavnica retkosti“ vezuje se i za izdavačku delatnost, kao i za distribuciju tj. posredovanje u kupovini knjiga drugih izdavača kao što su „Dveri“ i „Kokoro“. Siniša Lekić je bio urednik i osnivač izdavačke kuće „Liber“ pod čijim su okriljem štampane sledeće knjige: Vergilije – „Ekloge“, Božidar Nikolajević – „Leonardo da Vinči“,  „Vampir 1816 (Bajron, Polidori, Meri Šeli)“, „Upotrazi za Drakulom“ , „Karmila“, „Božićna pesma“ Čarlsa Dikensa, i mnoge druge.

Kada je u pitanju prodaja novih knjiga, izdvajaju se izdanja izdavačke kuće „Dveri“ (izdavač nema nikakve veze sa istoimenom političkom organizacijom): Josif Flavije – „Judejske starine“Boris D. Grekov – „Kijevska Rusija“Ernst Kicinger – „Vizantijska umetnost u nastajanju“, Tomas Botkin – „Slikarstvo i mi“Vojteh Volavka – „Slikarski rukopis“, Kenet Klark, „Pjero de la Frančeska“, Kenet Klark – „Akt“, Ketlin Rejn – „Knjiga o Blejku“, Stanislav Živković – „Kosta Miličević“, Stanislav Živković – „Beogradski impresionisti“, Đuzepe Fjoko – „Đorđone“Kristina Peltr – „Teodor Šaserio“Albert Boam – „Akademija i francusko slikarstvo u devetnaestom veku“.

Takođe, „Mala prodavnica retkosti“ prodaje knjige posvećene japanskoj kulturi i umetnosti koju objavljuje izdavačka kuća „Kokoro“. Među naslovima se izdvajaju: „Knjiga japanskih simbola“ – Aleksandar MeščerjakovLafkadio Hern – „Kokoro“, „Zen budizam: religija samuraja“ – Kaiten Nukarija, „Ainu: starosedeoci Japana“ – Džon Bečelor, „Leptirov san u poeziji Macuo Bašoa“ – Sonja Višnjić- Žižović, i mnoge druge.

PITAGORA: Rođenje Zapada - Egm. Colerus: NAŠE MORE - Grga Novak (1932): Korto Malteze - MU (Feniks): HELENSKI SVET (I-II) - Svetislav Ristić: Beograd u sećanjima 1900-1918: Pregled umjetnosti u Dalmaciji - Karaman: Počeci tiskarstva u evropskih naroda: OTKRIĆE TROJE - Vojtjeh Zamarovsky: MITOLOŠKI REČNIK I-II - Zamurović (1936): Lane's Arabian Nights I-IV (1906): LISTIĆI - Ludvig Vitgenštajn: KODAK - Retinette Ia (tip 042):