Predgovor androginom izdanju „Hazarskog rečnika“

Po mom osećanju umetnosti se dele na „reverzibilne“ i „nereverzibilne“. Postoje umetnosti koje korisniku (recipijentu) omogućuju da delu priđe sa različitih strana, ili da ga čak obiđe i osmotri menjajući smer razgledanja po sopstvenom nahođenju, kao što je slučaj sa arhitekturom, skulpturom, ili slikarstvom, koji su reverzibilni. Postoje takođe one druge, nereverzibilne umetnosti, kao što su muzika ili književnost, koje liče na jednosmerne ulice, po kojima se sve kreće od početka ka kraju, od rođenja ka smrti. Ja sam odavno želeo da književnost, koja je nereverzibilna umetnost, načinim reverzibilnom. Otuda moji romani nemaju početak i kraj u klasičnom značenju reči. Oni su sazdani u nelinearnom pismu („nonlinear narratives“).

Na primer, „Hazarski rečnik“ ima strukturu leksikona: to je „roman-leksikon u 100 000 reči“ i u zavisnosti od azbuke na različitim jezicima roman se različito završava. Originalna verzija „Hazarskog rečnika“ štampana ćirilicom završava se jednim latinskim citatom: „…sed venit ut illa impleam et confirmem, Mattheus.“ Moj roman u prevodu na grčki završava se rečenicom: „Odmah sam primetio da su u meni tri straha a ne jedan.“ Jevrejska, španska, engleska i danska verzija „Hazarskog rečnika“ završavaju se ovako: „Potom bi se obratno događalo pri povratku čitača i Tibon je popravljao prevod na osnovu utisaka primljenih pri tom čitanju u hodu.“ Tom istom rečenicom završavaju se kinesko i korejsko izdanje knjige. Srpska verzija štampana latinicom, švedska verzija objavljena kod Nordstedtsa, holandska, češka i nemačka verzija, završavaju se rečenicom: „Taj pogled ispisa Koenovo ime u vazduhu, upali fitilj i osvetli joj put do kuće.“ Mađarska verzija „Hazarskog rečnika“ završava se rečenicom: „On je jednostavno hteo da ti skrene pažnju na to kakva je tvoja priroda.“ Francuska, italijanska i katalonska verzija završavaju se rečenicom: „Doista, hazarski ćup služi do danas, mada ga odavno nema…“ Japanska verzija koju je objavio „Tokyo Sogensha“ završava se rečenicom: „Devojka beše rodila brzu kćer – svoju smrt; njena lepota bila se u toj smrti podelila na surutku i zgrušano mleko, a na dnu videla su se jedna usta što drže koren trske.“

Kada je reč o različitim završecima jedne knjige, treba podsetiti da „Hazarski rečnik“ pri kraju ima nešto kao spolovilo. On se pojavio 1984. godine u muškoj i u ženskoj verziji, pa je čitalac mogao da bira koju će verziju uzeti da čita.

Često su me pitali gde je suština razlike između muškog i ženskog primerka moje knjige. Stvar je u tome što muškarac svet doživljava van sebe, u svemiru, a žena svemir nosi u sebi. Ta se razlika ogleda i u muškom, odnosno ženskom primerku mog romana. Ako hoćete, to je slika raspada vremena, koje se podelilo na kolektivno muško i individualno žensko vreme. To je ono o čemu Jasmina Mihajlović piše pod naslovom „Čitanje i pol.“

Takav, noseći svoje mnogobrojne završetke, svoj ženski i svoj muški pol, „poluživotinja („half an animal“) kako za tu knjigu reče Entoni Berdžes, proputovao je „Hazarski rečnik“ svet od Evrope do obe Amerike i nazad preko Japana, Kine i Rusije deleći dobru i lošu sudbinu svog pisca i mojih drugih knjiga.

Najavljen u Paris Match-u kao prva knjiga XXI veka, „Hazarski rečnik“ danas ulazi u XXI vek i eru Vodolije samo u ženskoj verziji, koju čitalac sada drži u ruci, a muška mu se daje na uvid u ovom predgovoru. Dakle, dok je u XX veku knjiga bila dvopolna vrsta, u XXI veku postala je hermafrodit. Androgin. Ili nešto incestuozno. U ovom novom obliku koji je nametnula izdavačka ekonomija, možemo knjigu da zamislimo kao mesto gde žensko vreme sadrži muško vreme. Odeljak koji se u ženskoj verziji romana razlikuje od muškog, nalazi se u poslednjem pismu ove knjige posle rečenice: „I pružio mi je onih nekoliko kseroksiranih listova što su ležali pred njime.“

Taj muški organ knjige, to hazarsko drvo koje ovde ulazi u žensku verziju romana, glasi:

„Mogla sam potegnuti oroz u tom času. Bolji nisam mogla imati – u bašti je bio jedan jedini svedok – i to dete. Ali, desilo se drugačije. Pružila sam ruku i uzela tih nekoliko uzbudljivih stranica, koje ti prilažem uz pismo. Uzimajući ih umesto da pucam, gledala sam u te saracenske prste sa noktima poput lešnika i mislila na ono drvo koje Halevi pominje u svojoj knjizi o Hazarima. Mislila sam o tome da je svako od nas jedno takvo drvo: što više rastemo uvis ka nebu, kroz vetrove i kišu ka Bogu, tim dublje moramo ponirati korenjem kroz blato i podzemne vode ka paklu. Sa tim mislima pročitala sam stranice koje mi je pružio Saracen zelenih očiju. Zapanjile su me i upitala sam s nevericom dr Muaviju otkuda mu.“

Izvor: Delfi
Slike: Zvezda, Mesec, Sunce – tri karte iz nedavno otkrivenog tarot špila koji je ilustrovao Austin Osman Spare.

Milorad Pavić: „U Kopitarevoj gradini“

Related image

U Kopitarevoj gradini mesečina ima postavu
Klupe mašu repom i duva vetar
Što umesto šešira odnosi imena
Ljuba ih Simović i ja čuvamo
Uvijena u gustu hranljivu kišu
On svoje u bradi ja svoje u zubima
Za leđima u mraku nam reži Vukovo ime
I čeka vlasnika.
Sa ustima punim kafe iz „Tri šešira“
Puštamo petlovima krv
I razgovaramo o jednom praocu vetru
naslikanom na fresci u Mileševi.
Ptice i poslednji listovi
Sleću na svoje senke izgubljene u mraku
Govoreći im:
Eto kako se treba potpisivati na zemlji.

.

Moj poznanik, Dunavski Buzukije, čiju ste pesmu upravo čuli, upoznao me je sa ovom Pavićevom pesmom, a kako je često sa sobom nosio gitaru, znao je spontano i da zasvira na mestu na kome bismo se našli.

Jednom je to učinio u parku kod Studentskog kulturnog centra, dok sam ja sedela na klupi i čitala poeziju Vladimira Buriča. Pojavio se niotkuda, doneo falafel i koka kolu, a kada smo jeli i razmenili utiske o Buriču, on je zasvirao kompoziciju Erika Satija na gitari.

Drugi put je to bilo, ne u sred nedeljnog podneva kao prvi put, već oko ponoći, na klupi u centru Beograda, u Kopitarevoj gradini. Tada je sa sobom, osim gitare, doneo i poseban špil tarot karata koji je baš toga dana kupio, kao i knjigu koja je uz njega išla.

Odlučila sam tada da nasumično izvučem jednu kartu, pa posle da o njoj meditiramo. Desilo se da mi je te večeri pripala karta koju je i Andre Breton, kažu, najviše voleo: Zvezda. Tada je i odsvirao ovu pesmu, a bilo mi je zanimljivo što sam i Ljubomira Simovića, pesnika koji se pominje, često sretala baš u tom kraju, u blizini Bajlonijeve pijace.

Dobila sam ideju da kupim svoje tarot karte posle jednog ispita kada me je profesorka pitala koja se tarot karta pominje ili na koju kartu aludira Eliot u svojoj poemi „Pusta zemlja“. Tada me je i pitala znam li nešto o tarotu. Do tada nisam uopšte obraćala pažnju na tu pojavu tako da sam ostala bez odgovora.

U međuvremenu sam nabavila karte i čitala o njihovom istorijatu, ali i mogućim značenjima velike i male arkane. Ubrzo sam shvatila da one, njihova istorija, kao i ono što je prikazano na njima, pokreću u meni niz asocijacija koje me podstiču da pišem. Tako sam ja posvetila jednu svesku tim razmišljanjima, meditacijama nad nedorečenim slikama na kojima je krajnje jednostavno prikazana određena radnja ili osoba. Međutim, to isto možemo reći i za hijeroglife. Jezik izražen kroz slike gde, za razliku od govornog i pisanog jezika, ne postoje normativna i utvrđena lingvistička pravila. Stoga, tarot karte ne mogu da računaju na svog Šampoliona.

U nastavku sledi sve ono što je u vezi sa tom večeri: fotografije, odlomak iz knjige koji smo tamo čitali (a koji sam ja kasnije zapisala u pomenutu svesku), kao i moja meditiranja na temu mogućeg značenja sedamnaeste karte tarot špila. Takođe, prenosim i svoje sećanje na to veče koje sam zapisala nekoliko meseci kasnije.

Moje sećanje

O Kopoitarevoj gradini, Pavićevoj pesmi i tarot karti Zvezda

Događaj o kome želim da pišem, a u vezi je sa mojom odlukom da pišem o tarotu na svoj način, u cilju meditacije i vežbe stila, podjednako koliko i misli, zbio se u maju ove godine (2015), na samom početku meseca. Tada sam još uvek radila pa sam se uveče, posle posla, našla sa prijateljem. Šetali smo gradom (moje omiljene noćne šetnje), kupili falafel (koji obožavam da jedem) i odlučili da predahnemo na, verovatno, izrazito ezoteričnom mestu u gradu (bar ako je verovati Miloradu Paviću) – Kopitarevoj gradini. Tu je i nastalo nekoliko zanimljivih fotografija. Povod viđanja bila je kupovina knjige o tarotu, uz koju je bio i špil karata, marseljski tarot. Drug je već snimio pesmu na osnovu Pavićeve pesme u kojoj on i Ljubomir Simović, u Kopitarevoj gradini, prisustvuju neobičnim događajima: klupe mašu, vetar umesto šešira odnosi imena… Mesec ima postavu, to mi je zvučalo zanimljivo… Kopitareva gradina je mali kvart u centru Beograda, poput većeg unutrašnjeg dvorišta, okružen novim zgradama i starim kućama, u koji se, poput nekog prirodnog korita, sliva nekoliko ulica. Tu su i klupe, večernji šetači pasa, drveće, poneki prostor koji svetli, poput niske zvezde.

Onaj čije lice ne svetli nikada neće postati zvezda. – Vilijam Blejk

Srećna, progutah zvezdu. – Vislava Šimborska

Želim da odevam žene u konstelacije. – Koko Šanel

Namerno sam prekinula deskriptivni niz trima izrekama koje se tiču različitih konteksta u koje su zvezde uvedene kao slika, kao simbol, kao san. Te večeri nebo nije bilo puno zvezda, prozori oko nas, kao i prigušene ulične svetiljke, bili su poput praha koji pluta u etru, na svom putovanju od zvezda do naših duša. Naša prapostojbina su zvezde. Mi smo njihov odraz, kao pred ogledalom podižemo glave visoko i gledamo u nebo, u raspored konstelacija, u heroje koji su nagrađeni, odlikovani najvećom zaslugom, ogrlicama satkanim od dijamanata koji čine sazvežđa koja imaju njihova imena i lik, sećajući, podsećajući, učeći posmatrače o vrlini, o dužnosti, o žrtvi, o zasluzi, o cilju, idealu koji je iznad sopstvenih interesa. Zvezda je u nama i tako nam, poput fenjera iznutra, poput lampe u sobi, obasjava unutrašnjost čiji delići tek svetlosti isijavaju kroz naše oči.

Meditacija na Tarot kartama – Zvezda

Veoma je bitno za značenje jedne karte gde se nalazi. Sam tarot je narativ, priča u slikama i bitno je šta karti prethodi, a šta joj sledi. Stoga, ako bismo pozicionirali zvezdu, videli bismo da se ona nalazi u sredini, između karte koja se zove Kula i karte koja se zove Mesec. Zvezda dolazi posle groma koji udara u Kulu (ona se može tumačiti kao Vavilonska kula ili kao Vatikan). Sa druge strane, ona započinje jedan simboličan, gradacijski niz. Posle nje sledi karta koja se zove Mesec, pa karta koja se zove Sunce.

Zvezda dolazi posle groma koji udara u kulu sa koje padaju ljudi. Vlada mrkli mrak. Zadnji dan čiji se plamen ne tuli. Ipak, vatra koja je do tada uništavala objediniće se u formu zvezde, a ona je nalik novom početku. Tu prevladava jutro. Posle noći kule, naga žena obasjana je svetlošću. Sve simbolizuje ponovno rođenje. Devojka vodu iz vrča vraća u more. Iz drugog vrča vodu prosipa po zemlji. Reke i mora. Voda iz vrča (vodi tu nije praizvor i postojbina) vraća se u izvor. Jedinstvo i ravnoteža – jedna noga nage devojke je na vodi (na njenoj površini, ne u samoj vodi), druga je na zemlji. Na karti vidimo osam zvezda (trebalo bi u rečniku simbola proveriti značenje broja osam). Tu je i jedna ptičica na grani, podignutih krila. Vraća se poreklu (kreaciji) ono što mu pripada. Nadahnuće.

Odlomak iz knjige

Simboli: Nagost u ovoj karti je simbol ispunjenja i čistote. Odeća više nije potrebna, žena nema šta da sakrije. Ako vaza sa leve strane prikriva njen polni organ to znači da je on skladni deo njenog tela, u skladu sa prirodnim silama. Svojim levim kolenom oslanja se na materiju, zemaljsku snagu. Promena kojoj je Umerenost (XIV karta) utrla put ostvaruje se ovom kartom. Zvezda je u toj meri oduhovila svoju osećajnost da je lišena svakog osećanja posedništva. Sada, treba da prihvati načelo ravnomernosti u životu, u stvari da vraća sve ono što joj je dato na raznim poljima. Drugi treba da se okoriste njenim iskustvima, njenim znanjem. Ništa ne nestaje, energija je nedirnuta, ali su pozitivne i duhovne strane primerene materiji (sadržaj vaza prosut u reku) i te snage treba da se kreću slobodno i neprimetno.

Drvo kao da podseća na drvo života kabalista, kao i osam zrakova centralne zvezde. Za njih je centar drveta života mistično sunce pošto osam simboličnih puteva vode tom centru. Karte tarota koje se na njih odnose su: Đavo, Umerenost, Pravda, Pustinjak, Car, Sveštenica i Zaljubljeni. Ovih osam karata prolaze kroz mrak koji nekad duže a nekad kraće traje, zavisno od napredovanja osobe. Cilj tog kretanja je Zvezda.

Zvezde sa desne i leve strane su sedam planeta (načelo duše i duha) koje su poznavali stari narodi: Sunce, Merkur, Mars, Saturn, Jupiter, Mesec i Venera. Venera koja je ispod velike zvezde utiče na ovu kartu.

Crna ptica koja se nalazi na drvetu, pozitivna u meteriji, predstavlja plodonosnu inspiraciju.

Upotreba: Osoba koja ima ovu kartu u svojoj liniji života ili koja je često izvlači jednog će trenutka imati veliku šansu, u stvari, to će biti neka zasluga iz prošlosti koja je najzad donela svoje plodove, verovatno u nekom manje obećavajućem životnom periodu. Ona predstavlja ruku koja se pruža prema nama u trenutku bola i ako karte koje je okružuju nisu baš povoljne, Zvezda otvara vrata sreće i nade.

Umetniku, piscu, stvaraocu na bilo kom polju ona donosi nadahnuće. Treba poći putem koji označava karta koju gleda figura sa svoje desne strane. Zvezda predskazuje susret sa srodnom dušom, sa bićem koje će nas dopunjavati. Osećajne težnje su srećne i zdrave.

Jednom reči, Zvezda predstavlja kreativnu snagu mašte i svesti koja se budi na najvišim nivoima. Običnim rečima izraženo, to je karta sreće, ali ona ne dolazi zbog nekog neobjašnjivog razloga već pre zbog neke zasluge iz prošlosti. Ona je, u svakom slučaju, kraj iskušenja.

Kada je okrenuta naopako ne gubi svoje vrednosti već ukazuje na čekanje ili na suviše spor ili brz način života.

Kabalističke veze: Znak Vodolije, posebna vrsta smole, ametist, sve nijanske ljubičaste, paun, kokosovo drvo, bagrem, predeli pored izvora.

Horhe Luis Borhes: „Alef“ (odlomak)

Na donjoj strani stepenika, više udesno, video sam jednu malu blistavu kuglu koja se prelivala i čije je blještanje bilo skoro nepodnošljivo. U prvi mah sam pomislio da se okreće; zatim sam shvatio da je to opsena stvorena vrtoglavim prizorima koje je sadržavala. Alef je imao dva do tri santimetra u prečniku, ali je u njemu bilo sadržano nimalo umanjeno kosmičko prostranstvo. Svaka stvar (ogledalo, recimo) bila je beskraj stvari, jer sam ih jasno video sa svih tačaka sveta. Video sam prenaseljeno more, video sam zoru i veče, video sam brojne stanovnike Amerike, video sam srebrnastu paukovu mrežu usred jedne crne piramide, video sam razbijeni lavirint (to je bio London), videh u neposrednoj blizini beskrajne oči koje su se ogledale u meni kao u ogledalu, video sam sva ogledala sveta i nijedno mi nije uzvratilo moj lik, video sam da je jedno zadnje dvorište u ulici Soler popločano istim kamenim pločama kakve sam video u vestibilu jedne kuće u Fraj Bentosu pre trideset godina, video sam gradove, sneg, duvan, metalnu žicu, vodenu paru, video sam konveksne ekvatorijalne pustinje, i svako zrno njihovog peska, videh u Invernesu jednu ženu koju nikad neću zaboraviti, razbarušenu kosu i ponosno telo, video sam rak na dojci, na nekom trotoaru video sam krug sasušene zemlje gde je nekad stajalo drvo, u jednoj poljskoj kući Adrogea video sam prvi engleski prevod Plinija, napravio ga je Filemon Holand, u jednom trenutku sam video svako slovo na svim stranicama (kad sam bio dečak, čudio sam se kako se slova u zatvorenoj knjizi ne pomešaju i ne pogube), video sam dan i noć istovremeno, zalazak sunca u Keretaru čiji su odsjaji bili nalik boji bengalske ruže, video sam moju spavaću sobu, potpuno praznu, u jednoj radnoj sobi u Alkmaru video sam globus između dva ogledala koja su do u beskraj ponavljala njegovu sliku, video sam konja sa zalepršanom grivom na jednom žalu Karipskog mora, u zoru, video sam fini kostur jedne ruke, video sam preživele iz neke bitke kako šalju razglednice svojim kućama, u jednom izlogu Mirzapura video sam špil španskih karata, video sam iskošene senke paprati u jednoj staklenoj bašti, video sam tigrove, klipove, bizone, plime i vojnike, video sam sve mrave koji postoje na zemlji, video sam jedan persijski zvezdomer, videh u jednoj fioci pisaćeg stola (uzdrhtao sam zbog rukopisa) nepristojna pisma, neverovatna, precizna, koja je Beatrisa uputila Karlosu Arhentinu, video sam jedan obožavani spomenik na groblju Čakarita, videh užasne posmrtne ostatke onog što je nekad bila zadivljujuća Beatrisa Viterbo, video sam kolanje moje tamne krvi, video sam grananje ljubavi i preobražaje smrti, video sam alef sa svih tačaka, video sam u alefu zemlju i u zemlji ponovo alef i u alefu zemlju, video sam svoje lice i svoje krvne sudove, video tvoje lice, osetio sam vrtoglavicu i zaplakao jer su moje oči videle tu jedva nagoveštenu tajnu, čije ime prisvajaju ljudi, ali koje nijedan čovek nije video: neshvatljivi svet.

Osetio sam beskrajno strahopoštovanje, beskrajnu tugu.

Izvor: Horhe Luis Borhes, „Alef“, preveo Radoje Tatić.

Vavilonska kula na slikama flamanskih majstora

Predanje o Vavilonskoj kuli jedno je od najzanimljivijih u Starom zavetu. Nalazi se u „Knjizi postanja“, a predstavlja pomamu ljudske sujete i taštine. Najbolje bi bilo pročitati odlomak iz Biblije radi boljeg razumevanja, a korisnije smernice možete dobiti, za početak, ovde.

Vavilonska kula čest je motiv u flamanskom slikarstvu 16. i 17. veka zbog izuzetno snažne ekonomije zemalja Nizozemske tog vremena kada je, zahvaljujući berzi i pomorskim putevima, Antverpen, u kome je Piter Brojgel živeo i radio, odakle je posle prešao u Brisel, bio verzija današnjeg Njujorka ili Londona. Enormna količina novca slivala se u ruke bankara, pomoraca, trgovaca i plemstva tadašnjeg Antverpena.

Vavilonska kula nema pozitivno značenje na slikama majstora već više, umesto žanra mrtve prirode, takođe značajnog za kasnije holandsko (protestantsko) slikarstvo, jednu moralističku poruku. Ili je pak njena slika, kao u verziji Pitera Brojgela, istovremeni lament nad ljudskim rodom i slavljenje sposobnosti ljudi (na prve dve slike prikazane u ovom postu, koje je naslikao Piter Brojgel, strušnjaci su prepoznali sve tada postojeće mašine za izgradnju visokih zgrada koje mi danas zovemo „kranovi“. To je samo jedan od primera.).

Slike:
Piter Brojgel, 1563. (1, 2)
Nepoznati flamanski slikar, 1587. (3)
Tobias Verhaecht (4)
Lucas van Valckenborch, 1594. (5)
Marten van Valckenborch, 1600. (6)
Nepoznati slikar (7)
Nepoznati slikar (8)

Grafika: Athanasius Kircher, Prospectus Turris Babylonicae, 1679.

Athanasius Kircher, Prospectus Turris Babylonicae, 1679. Engraving and etching. Germany. Via Getty Open Content.

Lavirinti na grafikama holandskih majstora

Dama na ulazu u lavirint (1625-1635)

Alegorija lavirinta ljudske ludosti (oko 1650)

Dvorac sa lavirintom i fontanom (1570-1580)

Jan van Call: Lavirint u vrtu kraljevske palate (1695-1705)

Jan van Call: Fontana Fauna u vrtu kraljevske palate (1695-1705)

Boëtius Adamsz: Dete-hodočasnik u središtu lavirinta (1590-1624)

 

Životno hodočašće ili čovekova duša obično se poimaju kao lavirint koji je, gledan odozgo, iz perspektive boga, pregledan ali u kome se lako zagubiti. Neke od simboličkih predstava lavirinta date su i na ovim gravirama iz 17. veka.

Izvor grafika: Rijksmuseum
Prvobitno objavljeno na: Mala prodavnica retkosti

Kodeks solarnog reda

I 1. Pred pitanjem „ko su ti roditelji?“ – pravilan odgovor glasi: „moji roditelji su solarna tradicija“. Rečeno je u našim, svetim, knjigama: „svetlost koja blista nad nama, koja sjaji sa one strane svega, iznad univerzuma, u najvišim svetovima iza kojih nema viših –  to je ista svetlost koja zrači u čoveku“.

I 2. Pred pitanjem „ko su ti pra-roditelji?“ – pravilan odgovor glasi: „moji pra-roditelji su led i vatra Velikog Praska“. Pritisni palčevima ušne otvore i uveri se: oslušni odjek svog pra-rađanja, bujice i požare primordijalne kosmotvoračke energije Velikog Praska.

I 3. Pred pitanjem: „Odakle dolaziš, kuda ideš?“ – pravilan odgovor glasi: „dolazim sa zvezdanih puteva i idem ka zvezdanim putevima.“ Svuda i u svakom trenutku budi pri znanju da dolaziš iz daleka i da daleko ideš: ti dolaziš iz pra-istorije i ideš ka nad istoriji.

I 4. Rečeno je u našim, svetim, knjigama, za svojstva čoveka solarne tradicije: „I kad bi se čitav svet srušio – on bi ostao uspravan, među ruševinama“. Ti nemaš tla – pogled ka zvezdanim magnitudama je tvoje uporište. Nepokolebljivost tvog bića čini deo uporišta stabilnosti zvezdanog poretka.

Dragoš Kalajić, „Kodeks solarnog reda“

Skulptura:
Trundholm sun chariot, late Nordic Bronze Age /1800 to 1600 BC

Frensis A. Jejts – “Okultna filozofija i melanholija: Direr i Agripa”

Čuveni nemački umetnik Albreht Direr (1471-1528) bio je savremenik Erazma, Lutera i Agripe: pet godina mlađi od Erazma, dvanaest godina stariji od Lutera, petanest od Agripe.

Direr je bio duboko religiozan čovek čija se duhovna moć rano pokazala u ilustracijama Apokalipse. Posle druge posete Italiji (1505-7) njegov stil je promenjen. Usvojio je italijansku teoriju umetnosti zasnovanu na harmoniji makro i mikrokosmosa. Na harmoniji shvaćenoj u suptilnim geometrijskim terminima o proporcijama ljudskog tela u odnosu na zakone koji vladaju kosmosom, onako kako su dati od Arhitekte Univerzuma, Direr je postao glavni propagator ove teorije na severu. Teorija tvrdi da je proporcija veza između čoveka i univerzuma. Može se izraziti kroz arhitektonske proporcije, po Vitruviju, kao i u svim umetnostima. Ona je osnova lepote i estetskog zadovoljstva. Prema ovoj teoriji, geometrija je prva matematička nauka; na njoj počiva lepota u arhitekturi, slikarstvu, muzici. Direrova vizionarska sposobnost je prodrla do religiozne suštine ove teorije, njegov briljantni um je shvatio matematičku osnovu, a umetnička ruka izvodila nacrte dubokog religioznog značenja, besprekornom geometrijskom preciznošću. Direr je umetnost video kao moć, a koren estetske moći bio je u broju.

Od 1519. pa nadalje, Direr doživljava duhovnu krizu, stupivši u kontakt sa Luterom i prvim talasima reformacije. Luter je oktobra 1517. zakucao svoje teze na vrata virtenberške crkve. Uvek zabrinut crkvenim i papskim zloupotrebama, što je očigledno u ilustracijama Apokalipse, Direr je bio duboko opčinjen Luterom i njegovim pokretom. Postao je luteranski protestant. Stranica iz njegovog dnevnika je potresni poziv Erazmu da se otvoreno svrsta uz Lutera i reformu:

O Erazmo Roterdamski, zašto ne istupiš?
Vidi šta nepravedna tiranija svetovne moći
i moći tame može? Začuj, ti viteže Hristov,
i jaši uz Hrista Gospoda, zaštiti istinu i stekni
krunu mučenika. Ti si samo mali stari čovek.
Čuo sam da sebi daješ još dve godine života
u kojima možeš nešto učiniti. Upotrebi ih za
dobrobit Jevanđelja i vere hrišćanske.

Erazmo nije preduzeo korak na koji ga je Direr ohrabrivao. Ipak, Direr i Erazmo su bliski. Jedan je veliki naučnik klasičar, drugi umetnik i teoretičar umetnosti. Obojicu duboko brinu religiozni problemi doba, iako je jedan postao protestant a drugi nije.

A šta je bilo sa Direrom i Agripom? Kakva je bila Direrova reakcija na autora “Okultne Filozofije”? Učeni napori Rejmonda Klibanskog, Ervina Panofskog i Frica Saksla dokazali su da je jedna od najupečatljivijih Direrovih gravira, “Melencolia I” iz 1514, zasnovana na pasusu iz Agripine “De occulta philosophia”.

Interpretacija ove gravire kao predstave inspirisane melanholije se prvi put pojavila na nemačkom u radu Panofskog i Saksla iz 1923. Ponovo je razmatrana u knjizi Panofskog o Direru, 1945. U potpunosti je razrađena u radu “Saturn i Melanholija” Klibanskog, Saksla i Panofskog objavljenom 1964. To je pravi rudnik detaljnih informacija i bogatog istraživanja o humorima i njihovom predstavljanju u umetnosti. Kroz učenu raspravu Klibanskog o četiri humora u staroj i srednjevekovnoj psihologiji, Sakslov pregled likovnih tipova humora i analizu Panofskog same gravire u okviru renesansne ikonografije – izgrađuje se lik Direrove “Melencolia I” u kojem se svi ovi slojevi upotrebljavaju za objašnjenje neuobičajene crnolike ličnosti koja je utonula u duboku meditaciju, a okružena je mešavinom objekata.

Prema Galenovoj psihologiji, koja je bila dominantna kroz ceo srednji vek, četiri su humora ili temperamenta u koja obuhvataju sve ljude: sangvinik, kolerik, flegmatik i melanholik. Sangvinični ljudi su aktivni, puni nade, uspešni i širokih pogleda; oni su dobri vladari ljudi i poslova. Kolerici su ljudi nervoznog temperamenta koji naginju sukobima. Flegmatici su smireni i ponešto letargični. Melanholici su tužni, siromašni, neuspešni, osuđeni na najponiznije i prezrene poslove. Teorija je čovekovu psihologiju zarobljavala kosmosom, jer su četiri humora-temperamenta korelativna sa četiri elementa i četiri planete:

Sangvinik – Vazduh – Jupiter
Kolerik – Vatra – Mars
Flegmatik – Voda – Mesec
Melanholik – Zemlja – Saturn.

Teorija je povezana s astrologijom. Ukoliko je Saturn dominirao horoskopom osobe, ona bi bila sklona melanholiji, ukoliko je to bio Jupiter njeni izgledi bi bili bolji; i tako dalje.

Najnesrećniji i najomraženiji od četiri humora bio je Saturn-Melanholija. Melanholik je tamnog lika, crne kose i crnog lica – facies nigra – ili modrog, izazvanog crnom žuči melanholičnog sastava. Tipičan fizički stav ovog lika je glava naslonjena na šaku, što izražava tugu i depresiju. Čak ni “darovi”, karakteristične preokupacije, nisu privlačni. On je dobar u merenjima, brojanju, prebrojavanju – merenjima zemlje i brojanju novca – ali kako su to niska zanimanja prema sjajnim darovima sangviničnog čoveka Jupitera ili ljupkosti i milosrđu rođenih pod Venerom!

Direrova Melanholija ima modrinu u licu, crnoputost, “crno lice” tipa. Zamišljena glava pridržavana je rukom u karakterističnoj pozi. U ruci drži kompase za merenje i brojanje. Pored nje je torba za brojanje novca. Oko nje su alatke kakve bi zanatlija koristio. Očigledno je melanholik okarakterisan fizičkim tipom, položajem tela i zvanjem stare loše melanholije. Ali kao da, ovde, predstavlja nešto uzvišenije i intelektualno podvižnije. Ona ustvari ne radi ništa, samo sedi i razmišlja. Šta znače te geometrijske forme i zašto se lestvice uzdižu ka nebu iza poliedra?

Postojala je struja mišljenja po kojoj je Saturn (i melanholični temperament) „revalorizovan“, uzdignut od najnižeg od četiri da postane najviši – humor velikana, velikih mislilaca, proroka, religioznih mudraca. Biti melanholičan je bio znak genija; darove “Saturna”, učenje brojeva i merenja, što je pripisivano melanholicima, treba podržavati kao najviša zanimanja koja čoveka približavaju božanskom. Ova radikalna promena u odnosu prema melanholiji je prouzrokovala i promenu u smeranjima ljudskog uma i proučavanja.

Promenu je prouzrokovao uticaj teksta čije se autorstvo pripisuje Aristotelu, ali je bezbednije pripisati ga pseudo-aristotelijanstvu. Trideseta “Problemata physica” ove pseudoaristotelijanske rasprave razmatra melanholiju kao humor heroja i velikaša. Argumenti su vrlo detaljni, i medicinski, ali glavni je da junačka mahnitost, ludilo, ili “furor”, što je po Platonu izvor svake inspiracije, u kombinaciji s crnom žuči melanholičnog temperamenta, proizvodi velike ljude, temperament genija. Svi izvanredni ljudi su bili melanholici, heroji poput Herkula, filozofi kao Empedokle, Platon, i skoro svi veliki pesnici.

Teorije Pseudo-Aristotela o melanholiji nisu bile nepoznate u srednjem veku, ali su u renesansi privukle opštu pažnju. Usvojena u neoplatonizmu, kroz platoničku teoriju “furores”, ideja melanholičnog heroja – čiji je genij nalik ludilu – postaće bliska evropskom umu.

Fićino je znao za pseudo-aristotelijansku teoriju i pomenuo ju je u “De triplici vita”, radu u kome izlaže svoju astralnu magiju. U obraćanju studentima za koje se smatra da pate od melanholije, kroz usamljenost i koncentraciju učenja, savetuje ih da saturničan tj. melanholičan čovek ne bi trebalo da izbegava duboko učenje kome je temperamentalno sklon. Saturnične uticaje valja samo uravnotežiti sa jovianskim i veneričnim. Ingenioznost Klibanskog, Saksla i Panofskog dokazala je da Direrova gravira otkriva poznavanje Fićinove teorije. Kvadart na zidu iza melanholične figure je magični kvadrat Jupitera. Sadrži raspored brojeva sračunatih da prizovu uticaj Jupitera kroz numerički raspored. Tako se žestoki uticaj Saturna i inspirisane melanholije ublažava gravirom s jupiterovskim uticajem, baš kao što je Fićino savetovao.

Direrov izvor inspirisane melanholije, međutim, nije bio Fićino nego Agripina “De occulta philosophia”. Gravira je datirana 1514-om, to jest skoro dvadeset godina pre objavljivanja štampane verzije Agripinog rada, 1533. Pretpostavlja se, dakle, da je Direr upotrebio rukom pisanu verziju iz 1510. koja je kružila u mnogobrojnim kopijama i svakako bila dostupna krugovima u kojima se Direr kretao. U knjizi “Saturn i Melanholija” se navodi pasus preveden doslovno na engleski onako kako je u rukopisnoj verziji. Sledi je skraćeni citat:

“Kada se ‘humor melancholicus’ zažari i sija, stvara frenetičnost (‘furor’) koja nas vodi ka mudrosti i otkrovenju. Naročito kada je frenetičnost kombinovana s nebeskim uticajem, iznad svega uticajem Saturna… Tako Aristotel kaže u ‘Problemata’ da kroz melanholiju neki ljudi postaju kao božanska bića, proriču budućnost kao Sibile… dok drugi postaju kao pesnici… A, kaže dalje, svi ljudi koji su se istakli u bilo kojoj grani znanja uglavnom su bili melanholici.
Štaviše, “humor melancholicus” ima takvu moć da, kažu, privlači određene demone u naša tela. Kroz demonsko prisustvo i dejstvo ljudi padaju u ekstaze i govore mnoge divne stvari… To se, prema trostrukoj mogućnosti naše duše, odvija u tri različita oblika: imaginaciji (imaginatio), razumu (ratio), i mentalno-intelektualnom (mens). Jer, kada je oslobodi humor melancholicus, duša je potpuno koncentrisana u imaginaciji. Automatski postaje naseobina nižih demona, od kojih često prima čudesna uputstva o manuelnim veštinama. Tako vidimo kako nevešt čovek odjednom postaje slikar ili arhitekta ili veoma istaknut majstor kakve druge umetnosti. Ukoliko nam demoni ovakve vrste otkriju budućnost, pokazuju nam stvari u vezi s prirodnim katastrofama i opasnostima, na primer nadolazeće oluje, zemljotrese, naoblačenja, ili pretnje bolešću, glađu i razaranjima… Ali kada se duša koncentriše na razum, postaje dom srednjih demona i stiče znanje prirodnih i ljudskih stvari. Tako vidimo čoveka koji iznenada postane filozof, lekar ili govornik. Od budućih događaja srednji demoni otkrivaju padove kraljevstava i sunovrate epoha, na isti način na koji je Sibila prorokovala Rimljanima… Ali kada se duša vine u intelekt, postaje dom viših demona, od kojih saznaje tajne božanskih stvari. Zakon Božji, anđeoske hijer-arhije, znanja o večnim stvarima i spasenju duše. Od budućih događaja pokazuju nam na primer dolazeće genije, čuda, proroke, pojave novih religija, kao što je Sibila predskazala Isusa Hrista mnogo pre nego što se pojavio.”

Ova značajna klasifikacija nam pojašnjava interesantnu činjenicu da je naslov Direrove gravire “Melencolia I”. Mora da je u pitanju prva iz niza koji je Agripa opisao: ona koja se bavi imaginacijom i inspiracijom slikara, arhitekata i majstora drugih veština. U stvari, na graviri vidimo alatke i geometrijska tela koji aludiraju na tradicionalna „zanimanja Saturna“ – veštine u broju i merenjima, ali preobražene, u atmosferi nadahnute melanholije, u instrumente umetničkog genija. Jedini lik koji se nalazi na graviri je “putto” i izgleda da drži gravirsku alatku.

Zapaža se, autori “Saturna i Melanholije” su to naravno naglasili, da klasifikacija tri vrste melanholije naizgled odražava oblik “De occulta philosophia” u celini. Autor se uspinje kroz tri sveta u tri knjige. Gde su onda “Melencolia II” i “Melencolia III” ? Gravira koja je pred nama ne može biti potpuni odgovor na pitanje nadahnute melanholije kako ju je Direr video.

Knjiga “Saturn i Melanholija” dokazuje, s ogromnom učenošću, da je tema Direrove gravire melanholija u nadahnutom i ukazuje na Agripin rad kao osnovni izvor Direrovih misli o temi. Ipak, posle sve briljantnosti i napora, konačna interpretacija Panofskog je antiklimaks. Razočaranje, u neku ruku.

Panofski veruje da gravira predstavlja frustraciju nadahnutog genija. Ukazuje na krila “Melanholije”, velika moćna krila koja ne koristi, jer sedi nepomična. Za Panofskog krila predstavljaju težnje genija, sakupljene i bespotrebne; to stanje frustriranosti je uzrok melanholije. Gravira odražava, misli Panofski, stanje patnje kreativnog genija, nemoćnog da izrazi vizije, ograničenog materijalnim stanjem; njegov pad u melanholičnu neaktivnost zbog osećaja nesposobnosti i promašaja. Panofski bi želeo da Direrovu sliku usmeri u modernom ili možda devetnaestovekovnom pravcu, onda bi ona odražavala patnje i promašaj kreativnog umetnika. Melanholija je okružena alatkama svoje umetnosti, ali ih ne koristi. Ne širi krila već sedi nepomična, nesposobna da uzleti. Čak i iscrpljeni i izgladneli pas na graviri biva uvučen u ovu depresivnu atmosferu propasti, melanholije frustriranog genija.

Usuđujem se da se ne složim s ovom romantičarskom interpretacijom. Ona ne uzima u obzir poglede “okultne filozofije” kojima se Direr svakako bavi, ukoliko je na njega uticao Agripa.

Kao što je danas opšteprihvaćeno, okultna filozofija od Pika pa nadalje, i po Agripinoj formulaciji, sadrži hermetičku i magijsku misao fićinijanskog neoplatonizma. Piko joj je pridodao i kabalističku magiju. Knjiga “Saturn i Melanholija” ne bavi se ovim dvema osnovnim kategorijama. Iako se puno pominje Direrov dug Fićinovoj “De vita”, on se razmatra uglavnom u svetlu melanholije. Nema pozivanja na opštu važnost tog teksta za duhovnu magiju, kako ga je odredio D. P. Voker. Vokerova otkrića o hermetičkim uticajima na “De vita” još uvek nisu bila objavljena kada je Panofski radio na svom prilogu za “Saturn i Melanholiju”, stoga cela strana okultne filozofije ostaje nepokrivena.

Još je nesrećnije potpuno izostavljanje Agripinog kabalizma. To je učinjeno namerno, jer su autori verovali da u verziji “De occulta philosophia” iz 1510, koju je Direr koristio, nije bilo kabale. To nije tačno. Naprotiv, Čarls Zika može da tvrdi da je u rukopisu iz 1510. čak bilo više kabalističkih uticaja nego u kasnijoj štampanoj verziji. I da Agripa već u toj verziji daje sintezu magije i religije kroz kabalu, sintezu koju je Piko najavio i koju će Reuhlin dalje razviti. Reuhlinova sinteza iz “De verbo mirifico” u potpunosti je bila dostupna Direru. Najverovatnije je i bila glavna inspiracija za njegove gravire, zajedno s poznavanjem neobjavljene verzije “De occulta philosophia”. Uzbudljiva pomisao religije i magije, ojačane hermetičkom i kabalističkom magijom, dotakla je Direra kroz uticaj Reuhlina i Agripe u njegovom okruženju.

Verujem, dakle, da pristup Direrovoj graviri treba preispitati u smislu našeg novog poznavanja renesansne misli s okultne strane. Predlažem sledeće primedbe kao početak pokušaja interpretacije Direrove gravire u skladu sa Agripinom okultnom filozfijom.

U prošlom poglavlju, naglašavana je uloga koju kabala igra u Agripinoj “De occulta philosophia” ne samo u svetu nadnebeskih anđeoskih hijerarhija i religioznih misterija, već kroz sva tri sveta. Nadasve, garant je sigurnosti da je opisana magija bela, magija vođena dobrim anđeoskim silama koje su štitile od sila zla. U tri stadijuma nadahnute melanholije, koje je opisao Agripa, zaštita je preko potrebna. Jer, za inspiraciju se definitivno tvrdi da je demonske prirode. Direrova “Melanholija” s anđeoskim krilima možda upravo odražava agripansku kombinaciju magije i kabale. Okružena saturnijanskim aluzijama i zanimanjima, ona magijom zaziva najvišu od svih planeta i biva zaštićena od zla Saturnovim anđelom. Njen anđeoski karakter ne samo da je sugerisan krilima, već i lestvicama iza nje. Lestvicama koje nisu za vrh zgrade, već za uopšteno gore, za nebo, jakovljeve lestvice kojima se anđeli penju i silaze.

Direrova “Melanholija” nije u stanju depresivne neaktivnosti. Ona je u jakom vizionarskom transu, stanju anđeoskim uputstvima zaštićenom od demonske intervencije. Nju ne inspiriše samo Saturn, moćni demon-zvezda, već i anđeo Saturna, duh s krilima poput krila samog vremena.

Izgladneli pas je važan ključ za interpretaciju značenja. Ovaj pas, po mom mišljenju, nije još jedan pokazatelj depresivnog stanja promašaja. On predstavlja, verujem, telesna čula, izgladnela i pod strogom kontrolom u ovom prvom stadijumu nadahnuća, u kojem neaktivnost nije promašenost već jak unutrašnji vid. Saturnijanskog melanholika su „čula napustila“ i on se, u stanju vizionarskog transa, uzdiže visoko u svetove izvan svetova. Jedino čulo koje je budno i živo jeste umetnikova ruka, ruka jednog “putto”, koja beleži viziju rukom gravera – ruka samog Direra koji beleži psihologiju nadahnuća u ovoj čudesnoj graviri. Klasična moralizacija o čulima kao psima goničima može se naći u interpretaciji legende o Akteonu Natalia Komea, gde Akteonovi psi predstavljaju čula. Smatralo se da melanholični temperament nadvladava čula. Teoretičar humora definiše melanholiju kao „sladak san čula“. Možemo se Okrenuti i Miltonu koji je u “Il Penseroso” podario vrhunski poetski izraz teorije nadahnute melanholije. “Najbožanskija Melanholija”, čiji crni lik sakriva svetačko lice isuviše sjajno za ljudska čula, živi na „prostoj dijeti“ i u vrhum skim vizijama beži od čula:

Il’ nek moja lampa u po’ noći
Sine u samoći neke kule,
Okle mogu medveda
U traganju prevazići,
Uz Hermesa trostruke moći
Ili dozvat duh Platona
Da mi kaže koji svetovi
Il’ oblasti kriju onaj Um
Besmrtni što nastambu svoju
u puti ovoj zanemari
I demone što se kriju
U vodi vatri i vazduhu
Il’ pod zemljom
Čija moć snagu
U saglasju pravom
Sa planetom ili elementom ima

Miltonova melanholična inspiracija je takođe demonska, ali i bela asketska magija (pas izgladnelih čula), i povezana je s višim carstvima proročanstava i anđeoskih hijerarhija. Njegova Melanholija sa sobom nosi

Onoga što na zlatnim krilima se vine
Vodeć’ vatrenih točkova presto
Kontemplacije Heruvima

Direrova “Melencolia I”  predstavlja prvi od Agripinih stadijuma, nadahnutu umetničku melanholiju. Postojao je stadijum vezan za nadahnuće proroka, kao i stadijum u kojem se nadahnuti intelekt uzdizao do shvatanja božanskih stvari. Sva tri su sadržana u Miltonovoj “Melanholiji”, svetačkoj, tamnoj, koja izgleda, preko Agripe, potiče od Reuhlina. A sva tri su nagoveštena u Direrovoj “Melencolia I”  kroz anđeoska krila koja je podario svojoj crnolikoj figuri.

Iste godine u kojoj je gravirao “Melencolia I” , 1514, Direr je proizveo svoju čuvenu graviru Svetog Jeronima u radnoj sobi. U knjizi o Direru Panofski veli da je Direr Svetog Jeronima morao smatrati suprotnim parom “Melencolia I”, jer ih je često prijateljima poklanjao u paru. Ne manje od šest kopija je dato u paru, dok je samo jedna “Melencolia I” data posebno.

Ako se zagledamo u dve gravire, jednu do druge, kako je Direr nameravao da ih vidimo, jasno je da postoji namerna paralela. Sveti čovek sedi za svojim stolom duboko utonuo u nadhnuto pisanje. Njegovu ćeliju Panofski opisuje kao „mesto začaranog blaženstva“, ispunjeno geometrijskom istinom. Konstrukcija prostora u ovoj graviri je „besprekorno tačna s matematičke tačke gledišta. Sve u ovoj neformalnoj i nepretencioznoj sobi je podložno matematičkom principu. Očigledno nedeljiv osećaj poretka i sigurnost, koji su znak Direrovog Svetog Jeronima, mogu se objasniti činjenicom da su slobodno raspoređeni objekti po sobi … čvrsto određeni perspektivnom konstrukcijom“. Panofski tu pravi kontrast s neredom koji okružuje, na “Melencolia I” , nesrećnog tragičnog genija u frustriranom očajanju. Ovo, ja verujem, pogrešno interpretiranje “Melencolia I” sprečava nas da sagledamo da Direr možda predstavlja različite stadijume nadahnute vizije. U “Melencolia I” nadahnuta imaginacija umetnika nalazi se na nižem stepenu lestvice vizija nego Jeronim i njegov uređeni okoliš. Jeronim je možda na trećem stupnju agripanske klasifikacije nadahnute melanholije, u kojem “mens” “uči o tajnama božanskih stvari, na primer zakonima Božjim, anđeoskim hijerarhijama i onome što se tiče znanja večnih stvari”.

U stvari, smatram da je “Sveti Jeronim”, možda, “Melencolia III”. U tom stadijumu “mens” ima uvid u sve istine, uključujući i istinu geometrije, zamračenu i zbunjeno počašćenu u “Melencolia I”.

Revalorizovanje melanholičnog humora i teorija nadahnute melanholije, koja iz toga proističe, naizgled nema veze s kabalom, bilo hrišćanskom, bilo jevrejskom. Osim činjenice da je Agripa uključio svoje izlaganje o teoriji nadahnute melanholije i njenim stadijumima u svoju “De occulta Philosophia”, nije lako videti zašto je melanholija tako blisko pridruživana okultnoj filozofiji. Ipak, nema sumnje da je tako bilo. Nadahnuta melanholija bez sumnje spada u atmosferu renesansne okultne filozofije.

Zato je bilo tako preko potrebno pokušati reinterpretaciju najčuvenijeg predstavljanja melanholije, Direrove “Melencolia I” . Privremena reinterpretacija ove gravire koju sam ovde navela, kao predstavu nadahnutog transa u kome je vizionar svetim anđeoskim prisustvom zaštićen od demonskih opasnosti, povezala bi jednom crtom hrišćansku kabalu, kako ju je shvatao Piko, i Reuhlina i Agripu.

Nekoliko godina po pojavljivanju Direrove gravire (1514), Lukas Kranah je naslikao niz slika koje su očigledno rađene pod uticajem Direrove ikonografije. U tim Kranahovim kompozicijama, žena, očigledno derivat Direrove ‘Melanholije’, sedi desno od slike, izgubljena u transu, dok se “putti” igraju s budnim psom. Žena nije odbegla u svete vizije, njena melanholija nije zaštićena hrišćanskom kabalom od demonskih sila. Naprotiv, ona je veštica, nad njom se na nebu nadvio veštičji sabat. Trans veštičje melanholije implicira da je ona odsutna jer slavi đavola na sabatu.

Dosta nam otkriva poređenje zaspalog psa čula u Direrovoj asketskoj viziji sa zlim budnim psom i “putti” na Kranahovoj slici. Lošom upotrebom magije, bez čistih pobuda, nezaštićena svetim anđelima, melanholična veštica je krenula lošom stazom i potpala pod moć Satane. Nadahnuta melanholija je postala veštičarenje; ozbiljni “putto”  Direrove gravire je postao nered senzualnih “putti”; zaspali pas čula je postao zlokobno budan. Hrišćanski kabalisti su oduvek upozoravali na opasnost koju je Kranah prikazao preokrećući Direrovu ikonografiju melanholije u pravcu veštičarenja.

Nova interpretacija Direrove “Melencolia I”, kao i poređenje Direrove nadahnute melanholije sa Kranahovom melanholijom veštice, predstavljaju problem. Da li je postojala veza između lova na veštice u kasnom XVI veku i praktikovanja nadahnute melanholije u renesansnoj okultnoj filozofiji?

Izvor:

Frensis A. Jejts, ‘Okultna filozofija i melanholija: Direr i Agripa’, u: “Hermetička filozofija i elizabetansko doba”, preveo Miloš Tomin, SKC, Beograd 1999.

Grafike:

Albreht Direr, Melencolia I, 1514.
Albreht Direr, Der heilige Hieronymus im Gehäus, 1514.