КласикААА: Арво Перт

Арво Перт 2014. године

Морао сам да се ослободим свега беспотребног да бих спасао себе. – Арво Перт

Арво Перт је рођен у Естонији 1935. године. Живео је у Талину, Бечу и Берлину. Од седамдесетих година 20. века компонује у минималистичком стилу. Познат је по својој техници тинтинабули коју је први пут употребио у делима Für Alina (1976) и Spiegel im Spiegel (1978). За себе каже да компонује класична и религијска дела. Његову музику упоредила бих са сликарством италијанских тречентиста и кватрочентиста, нарочито са Фра Анђеликом и Дучом, а гласове у његовим композицијама са анђелима у пурпурној одећи и љиљаном у руци. Клече, са златним ореолом око главе.

Пертова дела у потпуној су дисхармонији са временом у коме живимо, она афирмишу тишину, спорост, крхкост, слабост, фрагилност, понекад ме подсећају на Ђакометијеве „трске које мисле“, на слабе, једва покретне људе који се чине као сламке, али те сламке су, видимо, од челика и бронзе. Не можеш их преломити. Тако је и са Пертовим звуком, у њему осећамо снагу, али она је, истовремено, пропусна, рањива.

У оквиру Фестивала оргуља у Београду, лета 2018. године, слушала сам Марка Паолачија, оргуљаша који је извео Пертову композицију Pari Intervallo. Било је то млеко светлости које лије низ цеви инструмента, један емотивни и звучни сфумато, просветљујуће искуство када бива јасно зашто се каже да је музика једна од могућих еманација Бога и важан пут до њега.

♫ ♪ Pari Intervallo ♫ ♪

Тишина је једно од најснажнијих религијских искустава. Она је од изузетне важности за класичну музику последњих сто педесет година (Дебиси, Сати, Кејџ). Тишина се види као увод у откривење, у тишини се појављује Бог, тишина је претходила стварању и она ће, после свега, остати. Тишина истиче величину и посебност људи, појава, догађаја. Тишина и светлост јутра увек се виде у пару, за разлику од ћутања и сивог, мучног дана. Тишину и ћутање треба разликовати. Тишина је благослов, ћутање је казна, затварање, скривање и скоро увек подлост.

Наравно, осим ових метафизичких, религијских, метафоричких асоцијација на тишину, постоји и природан, изнутра, из саме музике и њеног развоја условљен ход ка новим облицима изражавања, међу којима је истицање тишине, минимализам у најширем смислу, репетиција и експеримент, било условљено потребама за новим изразом, али и одговором на цивилизацију у којој живимо. Зато Пертова музика данас резонира са милионима људи. Он је најпознатији и најизвођенији композитор данашњице, у његовој музици људи виде одраз својих тежњи, оно од чега су се отуђили. Управо је у таквој музици виђена једна снага природе која одваја од материјалног, брзог, гласног, од превише говора који је, заправо, немост, од превише слика и облика који воде општем презасићењу.

Перт живи и ствара на североистоку Естоније, недалеко од Талина, поред мора, окружен густим шумама. Ту се налази његов центар, архив, место окупљања и истраживања. Снимљен је документарни филм о њему, Изгубљени рај, било је могуће видети га у Београду, на једном од филмских фестивала. У наставку следе најпознатије Пертове композиције за клавир у извођењу савременог холандског пијанисте Јероена ван Вена.

Овај текст део је КласикААА објава. Он је свесно импресионистички, произвољан, непоуздан, нема научну, па ни информативну вредност. Он је одраз става да је тишина религија, да се класична музика може доживљавати као полазиште за мистичку искуство посредством кога се путује и посредством кога појединац постаје подједнако аутор, дела које слуша или неког другог дела, можда потпуно нематеријализованог, дела које остаје мисаона могућност. О значају тишине већ сам писала једним другим поводом (линк).