Неодољива чежња за трошењем новца: „Прада“ бутик у тексашкој пустињи дуа Елмгрин & Драгсет

Инсталација лажног „Прада“ бутика у Марфи чији су аутори Елмгрин & Драгсет

Марфа је градић усред пустиње који има мање од две хиљаде становника. До скора је био познат по томе што је у њему живео и стварао амерички савремени уметник Доналд Џад. Онда су првог октобра 2005. године Михаел Елмгрин и Ингар Драгсет, два савремена визуелна уметника у домену скулптуре, инсталација, перформанса, архитектуре и ленд арта, која живе и раде у Берлину, поставила четрдесет километара северозападно од Марфе, у потпуно пустој области Тексаса, једну скулптуру, истовремено и инсталацију, мини објекат који је представљао бутик познатог италијанског бренда Прада. Првобитно је пројекат требало да се зове Прада Невада а не Прада Марфа, али пошто узметници нису добили дозволу да инсталацију поставе у Невади одлучили су се за Тексас. Треба напоменути да је овај објекат ограђен, да има чувара и да једном недељно долази особа из оближњег места да га одржава. У њему су изложени поједини модели Прада ципела и торби, унутра се не може ући, читав објект заправо нема никакву функцију. Зашто је онда постављен усред пустиње и зашто је ово једна од најатрактивнијих инстаграм сензација која окупља мноштво туриста који се фотографишу док радосно скачу испред ње?

Треба прво имати у виду целокупно стваралаштво ова два уметника која раде и стварају заједно. Елмгрин & Драгсет се крећу широким ободом различитих уметности и дисциплина, постављајући познате призоре и објекте у један сасвим нови контекст. Дакле, за адекватно разумевање њиховог рада изузетно је битно разумети начин на који они реконтекстуализују предмет који излажу. На пример, они су у уобичајену слику дечака на дрвеном коњићу реконтекстуализовали тако што су скулптуру предимензионирали и поставили ју на централна места у граду или испред различитих музеја. На местима где су некада стајали тријумфални споменици великим војсковођама и генералима, сада је гигантски дрвени коњић са дечаком који упире прстом у одређеном правцу. То је најодговарајући споменик Александру Македонском и нама је жао што се баш  Елмгрин & Драгсет нису нашли у центру Скопља са овом скулптуром. То је, заправо, најадекватнији споменик који је могао бити подигнут у част великом војсковођи, Александру Македонском. „Споменик“, иронично презентован, дакле реконтекстуализован, резонира са нашим временом и историјским осећањем о инфантилности жеље за освајањем света и опседнутости величином. Владари су велика деца која се играју рата, они су остали заробљени у развоју и нису превазишли своју фазу играња и клаћења на дрвеном коњићу.

Елмгрин & Драгсет, „Немоћне структуре. Фиг. 101“, 2012.

Ту је и скулптура дечака пред огледалом, у белим гаћицама. Он стоји пред огледалом, не само у гаћицама, већ и у маминим великим црним лакованим ципелама. Размишља да ли да стави кармин. Ма, ставиће га!

Елмгрин & Драгсет, „Експеримент“, 2012.

Затим, ту је и рад који се састоји од два лавабоа и два огледала. Међутим, цеви под лавабоима су испресецане, изувијане, међусобно зависне и прожете, цеви за воду су потпуно чворновате.

Елмгрин & Драгсет, „Геј брак“, 2004.

Видимо степенице које стоје уза зид. Не можете се попети на њих јер су први степеници пред вама порушени а цели су тек они који су при врху, тако да врата до којих треба да дођете, и кроз која треба да прођете, не служе ничему, до њих је немогуће доћи.

Елмгрин & Драгсет, „Свитање“, 2016.

Дечак стоји на дасци, налик оној за скакање у базен, и пред собом види пужа голаћа. Ту је још један дечак, он стоји пред рамом. Уместо слике унутра је велика ловачка пушка. У изложбеном простору је и једна велика стаклена кутија. Унутра је смеће, старе патике, лименке и други отпад. На кутији пише: донације. Најзад, изложен је, у грубом армиранобетонском блоку, апарат за подизање новца. Пред њим је носиљка за бебе. Беба је у носиљци, спава. Још и да поменемо камен, налик оном за споменике на гробљу. На њему је уклесана само једна реч: сутра. Око камена је земља.

Елмгрин & Драгсет, „Једног дана ћу и ја да порастем“, 2015.

Ово су само неки од радова који нам сведоче поступак и коришћење ироније овог дуа зарад говора о различитим темама наше савремености. Једна од њих је и тема масовне потрошње, капиталистичког система у коме се стварају потребе подједнако колико и фрустрације онда када те потребе, из различитих разлога, не могу бити задовољене. Реч је о отуђењу, о сексуалности и самоспознаји, некој врсти финансијског тоталитаризма и наметања масовне потрошње, који се манифестују на много начина, а један од њих је кроз куповоину гардеробе односно брендираних ствари. Прада је знала да је негативна реклама најбоља реклама и зато је допустила стављање бренда на чијем је челу у овакав контекст. Тај контекст је критички настројен према потрошњи, према брендовима и стварању потреба посредстом илузија, посредством фатаморгана које часописи и брендови вешто користе, а та својеврсна фатаморгана у пустињи је и ова неупотребљива грађевина.

Мода и потрошња, баш као мода и конструкт идентитета, јесу у снажној вези. У Америци је поторшња прекомерена и она одавно нема никакве везе са стварним људским потребама. Купује се већином оно што нам не треба. Добро је упоредити ову инсталацију са песмом Кесе-етикете савремене домаће кантауторке Бојане Вунтуришевић. Aуторка набраја шта је све њена јунакиња купила тога дана. На пример, она каже: „Купила сам прозор, јер ставарно немам прозор“. Осим лампе, бомбона, хаљине, „парфема са мирисом дуге“, плишаног зеке, ноктију, таблерона, ножева, и још „нове маказе, нове ролетне“ за моменте у којима хоће да се сети себе, она наглашава у рефрену: „мало, мало сама, кесе-етикете, мало, мало тужна, кесе-етикете, мало, мало глупа када ми налете моменти у којима хоћу да се сетим себе“. Све је речено. Исто то, у домену материјалног и визуелног, саопштавају нам Елмгин & Драгсет. Читав тај потрошачки порив смештен је у шопинг центар који се уопште не мора разликовати од пустиње.

Шта је то што нагони људе на прекомерену потрошњу? Можда нам у помоћ може притећи романтичарски термин sehnsucht? Неодређена и неимењива тежња ка идеалу, ка циљу, ка жељи која измиче, коју не можемо докучити и освoјити. Је ли у питању чежња односно жудња за објектом у који пројектујемо своју жељу, слабост, усамљеност, несигурност, комплексе сиромашног детињства, своје животно незадовољство и егзистенцијални бесмисао који се огледа у досади? Много људи се овако осећа али класна диференцијација им не дозвољава да се исто понашају. Многи користе брендирану гардеробу да истакну свој статусни симбол и да једним невербалним, инстант језиком, истакну како нису као други. Но, ово диференцирање тражи допуну. Ако кажеш шта ниси, мораш реченицу допунити ониме што јеси. После негације мора уследити позитивно одређење. Код тог дела реченице наступа проблем, како се тада представити, како тада одредити сопство. Ограда од других је „нисам као ви“, али шта је, онда, мост ка другима, у чему јеси као други? Можда је то управо још један разлог за пустињу као локацију ове бизарне поставке. Нема моста, нема другог.

У свету у коме је роба фетиш, жеља се не одлаже, али уживање, на крају, увек изостаје. Оно се стално пројектује у нове производе, који подстичу нову потрошњу јер стари и познати губе своју способност да узбуде. Велики брендови продају снове, не одећу. Капитализам може да функционише само док потрошачи купују нове производе. Троши се да би се изразила индивидуалност која је попут облакa, она је конструкт, непоуздана, непостојећа. Свој идентитет потрошачи траже у моди јер у њој проналазе одређене симболичке вредности, за које верује да их она садржи. Те вредности постављају се као одлучујуће за егзистенцију али, видимо, оне су испражњене од неког конкретног значења. У Прада продавницу у пустињи се не може ући.

Овај пројекат Елмгрин и Драгсет реализовали су уз помоћ америчких архитеката Роналда Рела и Вирџиније Сан Фратело. Конструкција је коштала сто двадесет хиљада долара. Прада Марфа критикује капиталистички и конзумеристички контекст, на који се ослања, али га истовремено и учвршћује. Иронија је опет неизоставна. То је доказ колико су значења нестабилна и променљива и колико је контекст битан. У свету пре интернета ово дело значило је једно. Међутим, развојем друштвених мрежа, популаризацијом слике овог места и ове инсталације, дело је добило сасвим други ореол и сасвим другачије узначење. Оно је испало попут бесплатне рекламе за једну од најмоћнијих компанија на свету а поред самог дела чувар свакодневно затиче мноштво визит карти које су позив на пословну сарадњу.

Препоруке: Arken, Ignant, Art Nit

Елмгрин & Драгсет, „Прада Марфа“, 2005.