Зашто је лоша мајка истрајан табу? О скулптури „Мајка“ Лујзе Буржоа

Скулптура „Мајка“ у лондонској Тејт галерији. Фотографија Мет Стјуарт.

Паук је створење које код већине људи изазива страх и одбојност. Многи га сањају, осећајући по буђењу велику нелагоду и згроженост. Он је један од најчешћих стваралачких облика у опусу француско-америчке уметнице Лујзе Буржоа. Њен паук је пред нама у форми скулптуре чији је назив Мајка. Скулптура је први пут изложена 1999. године, сачињена је од бронзе и нерђајућег челика, а висока је скоро десет метара. Мајка има осам танких ногу, између којих је могуће пролазити, док је сама утроба паука довољно високо да посетиоци могу да стоје под њом и посматрају бела мермерна јајашца унутар ње.

Као мотив паук се јавља још 1947. у опусу ове уметнице, на неким цртежима и акварелима, а касније га она варира кроз скулптуру. Према многобројним описима, паук је демијуршки и космолошки симбол од велике важности у Индији, док је према грчкој легенди он карикатура божанства. Девојка Арахна је кажњена јер се хвалила да боље тка и од саме богиње Атене. Паук може значити још и господара судбине који поседује доминантну функцију у одоносу на своје ткање.

Мајка, њена улога, њен симболички значај, у свакој култури јесте од велике важности, али чини се да је та улога узета здраво за готово, да јој се приступа без детаљнијег преиспитивања и да се она искључиво сагледава као позитиван учинак и са позитивним прерогативима. Вео (ауто)цензуре је присутан у свакој култури када се говори о мајкама. Лоша мајка је један од најистрајнијих табуа у скоро свакој култури. Међутим, уметност је ту да симболички заодева и разодева проблеме које табуи подразумевају.

У личном симболичком универзуму Лујзе Буржоа паук је позитиван симбол мајке, њене доброте и посвећености. Мајка ове уметнице је потицала из породице ткача, плела је, везла, радила је реконструкције и рестаурације таписерија у радионици својих родитеља. Лујза Буржоа је говорила да је паук, као стално присуство у њеном опусу, заправо ода њеној мајци која је била њен најбољи приајтељ и која је, баш као и паук, била плетиља. Она се бринула о радионици за рестаурацију таписерија, била је, баш као и паук, веома паметна, а и пауци једу комарце, бескорисне инсекте који шире мноштво зараза. Дакле, пауци су од велике помоћи човечанству, они су наша најелементарнија заштита, баш као што је то и мајка.

Свакој жени, која је у прошлости имала више од двоје деце, било је потребно неколико руку, она је морала бити попут паука да би са свим обавезама, жељама других и изазовима свакодневице изашла на крај. Моја баба је имала четворо деце, и сва су рођена у размаку од две године. Четврто дете је имало неколико месеци када је најстарије имало шест година. Дете од шест година морало је, хтело или не, да одрасте пре времена, и помаже мајци. Десило се да се најмлађе разболело и да је моја баба – пешице – морала да га носи у болницу. Најстарије дете остало је да чува двоје млађе. Међутим, и њега је неко морао да чува јер је у процесу чувања оно пало и поломило руку. Онда је, док је још била у болници, држећи у наручју једно дете које вришти од болова, моја бабу на ходику затекла друго дете како вришти од болова. Баба је само смогла снаге да пита: а шта је са остало двоје, где су они?

За мене је, међутим, фигура мајке одувек имала двосмислено значење, никада до краја светло. Баш зато што је над њим вео културолошке цензуре и зато што је манипулативност (проглашене или стварне) жртве одувек познат феномен. Наша култура пред собом види само један тип мајке, оличен, најчешће, у Богородици. Међутим, мајка може бити и Медеја. Она која ће убити своју децу, која ће их симболички жртвовати, која ће их видети као средство, или као разлог своје патње, разлог који се мора казнити. Култура намеће рам, на основу кога многе мајке, хтеле то или не, боје слику – са унапред задатом темом.

Време је да наша култура почне да преиспитује симболичку фигуру мајке, да престане да истиче само честе и очигледне, искрене и недвосмилене, позитивне мајчинске прерогативе бриге и љубави, и да проговори о тамној страни месеца, о подједнаком броју оних који живе заробљени у раму и у тематском одабиру слике. Треба тематизовати посесивност, доминацију, запостављање, злостављање, треба разбити једнозначну илузију о „мајчинској љубави“. Мајчинска љубав јесте постојећа и искрена емоција у многим случајевима али је, истовремено, она и снажан, емотивно ограничавајући и психички оптерећујући конструкт. Подсвесно, многе мајке мрзе своју децу. Али о томе се врло ретко говори, углавном са дозом гнушања, одбијања и неприхватања. Зашто култура на свом свесном нивоу то не може да прихвати, зашто не може да освести ту константу природе?

Међутим, познато је још једно правило природе: што је јачи притисак – то је јачи отпор. Насупрот цивилизацијској и културолошкој цензури стоји разуздана слобода природе са својим законима и истинама. Те истине своју су одговарајућу форму пронашле у миту који не оскудева када је ова тема у питању. Мит је универзална прича која није кодификована књигом, интерпретацијом и „званичним“ значењима. Наши снови нам, најзад, јасно указују на лаж и на недостатак. Резултате те лажи, патње оних којима су мајке биле паук који их је ујео или појео, не треба игнорисати. И највећа дела књижевности и сликарства, филма и скулптуре, оскудевају у овој теми, а поједини уметници онда и када ју обрађују, често западају у патологију, задржавају се на личним фрустрацијама, никада самој теми не дајући универзално и отоврено (недогматско) значење. Да ли је то зато што је „званична“ историја уметности препуна, углавном, мушкараца? Колико још има уметника који су попут Лујзе Буржоа, Елфриде Јелинек или Марине Абрамовић овој, пре свега личној теми, дали универзални обрис? Знате ли неке мушкарце који су на основу ове теме стварали своја дела или темељили своје стваралаштво? Ја их не знам. Зашто је то тако?

Када је реч о мојој скулптури, није приказ оно чему тежим, а није ни идеја. Мој циљ је да оживим некадашњу емоцију. Моја уметност је егзорцизам, a лепота је нешто о чему ја никада не говорим. – Лујза Буржоа

Скулптура „Мајка“ у Шангају 2018. године 

Скулптура „Мајка“ из 1999. године (детаљ)