Дама са шналицом. О филму „Мизери“ Роба Рајнера

Постер за филм „Мизери“ из 1991. године

Филм Мизери је заиста страшан филм. Страх који током и после филма, делом психолошког трилера, делом хорора, осећамо нема никакве везе са натприродним елементима или са употребом филмских ефеката специфичних за поменуте жанрове, већ са чињеницом да људи попут Ени Вилкс, главне јунакиње, има свуда око нас. То је оно зло у нашој непосредној близини кога често уопште нисмо ни свесни. Филм производи страх од познатог, од људи поред којих свакодневно пролазимо, чију позадину само наслућујемо, а који јесу или могу бити тешки садисти, злочинци и психопате. Колико бића пати због њих а ми им не можемо помоћи, ми њихову патњу ни не наслућујемо.

Мизери је роман Стивена Кинга који је објављен 1987. године. Филм се појавио три године касније, 1990. Многи од нас су били у основној школи када су га први пут гледали. Мизери је уз То вероватно најстрашније Кингово дело, а овде понавља најмање три мотива из многих других романа. То су снег, кућа у удаљеној области, секира, писац, психотичан протагониста.

Кинг је у многим интервјуима истицао како је у Ени Вилкс пројектовао себе када је био под утицајем дрога. И да ово није изјавио, нека врста опсесивности налик Ени Вилкс била је уочљива код Кингове фиксираности на Доналда Трампа где нам се, коначно, тај писац у потпуности смучио (нешто изузетно опсесивно и нарцистичко да се наслутити из његове инфантилне личности). Кинг је на твитеру, где је најлакше бити садиста, и потпуно је некажњиво, упркос томе што је очигледно, био Ени Вилкс спрам Доналда Трампа, на крају завршивши на Трамповој чувеној „листи блокираних“. Толика количина опсесије и пројекције својих предубеђења код фиксације на другу личност у Кинговом случају је очигледна. Зато је Доналд Трамп важан феномен нашега доба. Управо је он учинио да маске падну и да сва могућа лицемерја и психозе испливају. Мржња, острашћеност, неаргументованост, вређања, мизогинија, шовинизам, културни расизам, забране, простаклуци – постали су сасвим прихватљиви. Иако су исте те појаве Трампу стављане на терет, у случају борбе против њега биле су апсолутно дозвољене.

Најбоља ствар у функцији карактеризације поремећене бивше медицинске сестре, оптужене за многа убиства, али без конкретних доказа, јесте њена шналица, односно начин на који склања косу са лица, као и начин на који се облачи. На том месту препознајемо „измештеност“ њене психологије. Енина кућа, њен ентеријер, њено облачење, начин говора, јесу ван јасног временског контекста. Све је у вези са Ени некако ван времена, што сведочи о отуђености јунакиње у сваком смислу од „нормалног“ света и људи.

Она обожава љубавнеи мелодраматичне романе популарног писца Пола Шелдона. Када он доживи саобраћајну несрећу, у којој промрзне, и у којој му обе ноге буду поломљене, Ени га спасе, одвезе у своју кућу и тамо га негује. Међутим, она код њега у колима проналази и рукопис новог романа, завршеног, у коме се писац удаљава од своје популарне јунакиње, Мизери Честејн, тако што учини да она умре на порођају (радња серије романа о Мизери смештена је у викторијанско доба на шта нарочито асоцирају језиве кич тапете у Ениној кући и у соби у којој Пол лежи).

Ени је Полов велики фан који прераста у неку врсту психотичног уредника. Она боље од њега зна како ствари морају да се развијају у његовом новом роману. Тера га да поново напише књигу у којој ће оживети Мизери (верзију коју је пронашла са њим у колима је уништила – замислите да вам неко спали књигу коју сте писали јер му се књига не допада? Зар то није симболично приказан однос презахтевног очекивања спрам писаца где су прилагођавања плод садистичких кич потреба тржишта и неконтролисаних конзумената?).

Ени виче на Пола и гађа га столом када он не испуни њена очекивања. Ако папир који му купи није добар за куцаћу машину, она му тај исти папир тежак неколико килограма из све снаге баци на поломљене ноге. Држи га затвореног у соби, његово је само да пише, онако како она мисли да треба.

Када Ени није у кући, Пол успева да изађе из собе. Тада он први пут види просторије у којима Ени борави. Ту су порцеланске фигуре птичица, на пример (кич као зло а не духовити кемп). Он посебно преко новинских исечака које она сакупља о себи сазнаје за њену прошлост и мрачне радње чији је била покретач. Оптужена је, али без довољно доказа, за смрт неколико беба. Међутим, ми уопште не знамо, и у томе може бити сва „драж“ ове јунакиње, коју је тако маестрално одиграла Кејти Бејтс, зашто је Ени постала психопата, шта је узрок њеног психичког обољевања и садистичких импулса које је развила.

Када увиди да је Пол покушавао да побегне, када схвати да је излазио из собе, она га кажњава на ужасно окрутан начин. Веже га за кревет, ставља између његових ногу крупан комад дрвета, а онда му тупим делом секире или џиновском мацолом поломи оба глежња, тако да он не може да побегне, ако му то после овог „упозорења“ икада више и падне на памет.

Пол, када заврши „своје дело“, спаљује га, у осветничком чину, на Енине очи. Када се она сагне да угаси ватру и спасе папире који горе, он ју удари куцаћом машином по глави. После бруталне туче, Пол ју, на крају, убије гвозденим подметачем за врата у облику свиње (Ени држи риђу свињу као кућног љубимца). Тако се он ослобађа и ми га, након годину дана поново видимо у њујорку, он је завршио нову књигу, у процесу је опоравка. У последњој сцени му прилази девојка која му упућује исте речи као и Ени када ју је први пут видео: „Ја сам ваш највећи фан“. Он се кисело насмеје и захвали.

Ово је изванредан филм о опсесији, као и о ирационалној фиксацији на одређену личност и њено дело које лако склизне у патологију. Ово је и, можда, симболичан приказ ситуације када није писац тај који формира читаоца већ, обрнуто, када читалац формира писца. Тржиште, место новца и интереса, које регулишу читаоци, крајње је садистичко према уметнику. Таква очекивања заробе и оптерете писца те се он тешко може на прави начин изразити.