Зашто је Роуз Девит Бјукартер једна од омиљених филмских хериона?

Постер за филм „Титаник“ из 1997. године

Добро памтим прва три филма која сам гледала у биоскопу. Први је био Изгубљени свет (то је, заправо, други део филма Парк из доба јуре). Отац је млађу сестру и мене водио у Дом синдиката. И данас се сећам уличног светла које ми је деловало као да су се звезде супустиле на тада (данас незамисливо) потпуно празну улицу Кнеза Милоша којом смо се враћали кући, била је недеља. Други филм који сам гледала у биоскопу био је Титаник, гледали смо га опет нас троје, у биоскопу са најнеобичнијим именом на свету (за један биоскоп), Рода. Трећи филм сам гледала са сестром, овога пута без оца, опет у Роди, филм се звао Нотинг Хил. Био је то период 1997-1999. године.

Сва три филма означила су неку моју фасцинацију, чему филмови у том узрасту и служе. Главна јунакиња филма Титаник, Роуз Девит Бјукартер, заувек је тада постала део мене, она је била моја прва и омиљена филмска хероина.

Роуз је била девојка заробљена у свету конвенција. Она је за мене представљала принцип модерности, самосвести, одлучности, храбрости, слободе, отреситости. Њен карактер, слабост и снага у истој личности, њено облачење, љубав према уметности и доктору Фројду, њена емоционална нестабилност, нека врста права на слабост коју је себи допустила, и са којом се бори или се не бори, били су разлози због којих ми се свидела. Најзад, ту је био и моменат дивљења њеној храбрости да се без калкулисања, потпуно отвореног срца, препусти мушкарцу у кога се заљубила.

Мушкарац, Џек, заправо, представља њено обрнуто огледало. Џек је онај живот који би Роуз желела да води: да путује, да слободно пуши пред свима, да пије, да се гласно смеје, да не мора никоме да полаже рачуне, да пљује што снажније у даљ, да живи пуним плућима и неспутано. Она му обећава, на крају, пошто га пусти да потоне, да „неће одустати“. Видимо шта то значи на крају филма када камера прелази преко фотографија које је као старица урамила и ставила на свој ноћни сто. На фотографијама су најзначајнији тренуци њеног живота, о коме је на Титанику маштала: била је глумица, јахала је на начин на који су мушкарци одувек јахали, ишла је у лов, возила авион. Роуз је мени, која сам тада имала једанаест година, слала афирмативну и охрабрујућу поруку. На сличан начин живела је друга хероина мога одрастања, књижевница Агата Кристи.

Кадар из филма у коме видимо, у већем раму, Роуз као глумицу, и у мањем у лову

Још једна урамљена фотографија на ноћном столу – Роуз на коњу

Почетком априла 1912. Титаник ће испловити из важног енглеског лучког града, Саутхемптона. Роуз је припадница прве класе, врло важног и у филму снажно подвученог статусног симбола. Џек је неколико минута пре испловљавања брода из луке добио карту коцкајући се. Филм не вреди препричавати, верујем да су га скоро сви гледали. Више бих овом приликом истакла зашто је Роуз, заправо, наша савременица.

Она 1912. године чита доктора Фројда и помиње га другим гостима у трпезарији поводом мушке опседнутости величином. У својој колекцији слика (коју је, додуше, платио њен вереник) она има Пикасове Госпођице из Авињона и многобројна Монеова платна локвања на површини воде. Она одлучује да одузме себи живот али ју у тој намери спречи Џек који се случајно нашао у близини. Она му се након неколико дана захваљује, хода са њим по палуби, разгледа његове цртеже, слуша га како прича о свом вагабундском животу. Тада она изражава тежњу да пљује као мушкарац, из све снаге, у даљ, што са Џеком и покушава да учини. У том чину је прекине њена мајка (мајке су иначе најгори непријатељи женске еманципације).

Одувек сам се питала шта је било са њом пошто се сама, без новца, без познанстава и смештаја искрцала у Њујорк, како се снашла у животу, како је упознала свог будућег мужа, како је остварила све оно што је Џеку обећала. Тај део, који не припада филму, одувек сам покушавала сама да замислим, да допишем оно што се у филму не појашњава експлицитно већ се само наговештава фотографијама пред крај филма. Те ноћи пошто је Титаник потонуо у води је било око хиљаду и пет стотина људи. Спашено је само шесторо, међу њима је била и Роуз.

Поред њеног карактера у филму је изврсно дочарана и едвардијанска ера у погледу одевања. Њене хаљине, мараме, шнале за косу, огрлице, мантили, све је брижљиво приказано, и тако да оставља снажан утисак на девојчице које тек откривају моду, а мода је нешто сасвим друго од гардеробе, мода је ствар идентитета и невербалног језика. Могуће је да нарав коју она има, коју развија и негује, јесте, заправо, класног порекла. Можда је количина новца коју појединац поседује његова карактерна особина. И то треба имати у виду када говоримо о овој филмској хероини. На такве животне одлуке, на такве склоности и афинитете нису се могле одважити или их нису могле остварити све девојке њеног узраста 1912. године. Свет је био, и још увек јесте, окрутно место за оне без новца.

Најмање смо помињали Џека. Управо је он то охрабрење које Роуз има, он је њена Фортуна. Он ју учи, бодри, спашава ју у сваком могућем смислу, и од самоубиства и од сигурне смрти по потонућу брода. Он јој отвара нов поглед на живот, на људе, нуди јој другачију перспективу из које би могла да посматра своје околности. Уз њега, она се буди, схвата зашто је важно не одустајати, уз њега се ослобађа страха, што је посебно уочљиво у сцени када ју он учи да лети тако што ће раширити руке на прамцу брода. Његова сврха је довршетак њеног „образовног процеса“, развоја и формирања, охрабривање самосталности и трансформације. По том испуњењу, он умире, тоне у бездан Атлантског океана.

Титаник се појавио у биоскопима крајем 1997. Режирао га је Џејмс Камерон, у главним улогама смо гледали Кејт Винслет и Леонарда ди Каприа. Филм је добио једанаест Оскара. Један од њих припао је Дебори Лин Скот, костимографкињи и дизајнерки изврсне одеће коју глумци носе у филму.

Први поглед на брод по пристизању у луку