Рокенрол као боља историја Америке. О филму „Форест Гамп“ Роберта Земекиса

Лаура Фрере, „Форест Гамп – филмски постер“, 1994.

Живот је као бомбоњера. Никад не знаш шта можеш да добијеш.

Имате ли омиљени филм чија је тема индиректно или директно у вези са рокенролом? Ја имам неколико, а за ову прилику истакла бих изузетно леп филм али, чини ми се, доста подцењен: Форест Гамп. Филм је режирао Роберт Земекис према истоименом роману Винстона Грума. Појавио се у биоскопима 1994. године.

Филм нам казује америчку историју од краја Другог светског рата до почетка деведесетих година 20. века на духовит, леп али и горак и подтекстуално критичан начин. Филм нам ту историју не представља директно већ посредством живота једног необичног човека, за кога сви мисле да је глуп, који се зове Форест Гамп.

Многи амерички редитељи преиспитивали су историјске догађаје своје земље кроз контекст рокенрол културе. То преиспитивање често има својих слабости. Никада Други, онај кога они повређују својим војним интервенцијама, није у фокусу њихове приче. Они искључиво тематизују сопствене историјске трауме. Амерички редитељи и када говоре о рату, рецимо оном у Вијетнаму, не говоре о Вијетнаму, и патњама Вијетнамаца, не преиспитују узроке и личну одговорност спрам другог, већ говоре о својим ветеранима које је друштво по губитку тог рата заборавило. Ретко постоје права преиспитивања узрока за ратове и одговорности за исте, видимо само последице, и то једино по њихове грађане.

У овом филму сви јунаци су Америка, односно једно од њених лица, Форест једно, афирмативно и оптимистично, а његова другарица из детињства и једина љубав, Џени, мрачно и аутодеструктивно. Ту су још и Форестова мајка, његов друг Баба и поручник Ден, као и неколико људи којима Форест прича своју животну причу на аутобуском стајалишту, старој елегантној дами, мајци са дететом или медицинској сестри док једе слаткише из бомбоњере коју је наменио Џени.

Рокенрол музика, која је у филму често стављана у политички контекст, треба да представља одређену слику и дату емоцију декаде. Елвис Пресли долази у мотел Форестове мајке (почетком педесетих у још увек веома конзервативној Америци једна жена је самохрана мајка и предузетница). Форест носи протезе на ногама и са њима, које му не омогућавају слободно кретање, игра пред Елвисом, на звук његове гитаре коју млади, непознати и још увек неафирмисани младић свира у својој соби. Елвису се играње односно ритмично померање ногу дечака са протезама на ногама доста допадне па му тако он затражи да неколико пута понови своје кораке. Касније, када пред Божић Форест оде са мамом у куповину, он види телевизор у неком излогу. Телевизор је укључен, на програму је Елвис, њихов некадашњи гост. Певач у оделу игра на исти начин као што је некада Форест играо. Форестова мајка је згрожена, не препознаје, за разлику од Фореста, свог бившег госта и згарнуто се одмиче од излога. То је само један од многобројних Форестових утицаја, сасвим случајних, на значајне културне и историјске догађаје америчког друштва, популарне културе и многобројне судбине (као кад он, сасвим случајно, јер му смета светло у хотелу прекопута, разоткрије Вотергејт аферу или када он буде, сасвим случајно, аутор фразе Shit happens, или када жути округли смајли буде, заправо, његово лице, односно оно што остане на жутој мајици када се он обрише од блата).

Форест у Вијетнаму тражи неког Чарлија док у позадини чујемо Хендриксову песму All Along the Watchtower. Док хеликоптером његов друг Баба и он долазе у америчку базу усред вијетнамске џунгле, чујемо песму Fortunate Son групе Creedence Clearwater Revival. Док Форест ноћу у Вијетнаму размишља о Џени, она је на путу са другим хипицима, дрогира се, и тако изражава свој бунт. У позадини чујемо песму групе Mamas and Papas California Dreamin’. Испоставља се, такође, да је Форест инспирисао Ленона за песму Imagine, док су заједно гостовали у некој емисији.

Потпуна асоцијација на Џени, која себе зове птицом, и више пута наглашава да би желела да попут птице побегне из места и из дома у коме је рођена, јесте песма групе Lynard Skynard Free Bird. У филму постоји много значајних сцена, нарочито се издвајају оне када почетком седамдесетих Форест трчи кроз Америку, од обале до обале, пролазећи поред нестварно лепих предела, и када чујемо песму Running on Empty Џексона Брауна или Go Your Own Way групе Fleetwood Mac. Мени је најдража сцена када, исто почетком седамдесетих, Џени из хипи фазе прелази у фазу групи девојке. У тој сцени она жели да скочи са терасе једног хотела јер више не може да поднесе пању и начин живота којим живи. Тада чујемо чувене речи групе Lynard Skynard које савршено кореспондирају са њом:

‘Cause I’m as free as a bird now
And this bird you cannot change
Oh, oh, oh, oh
And the bird you cannot change
Lord knows, I can’t change

Она жели да полети потпут птице, да оде далеко а, у ствари, она жели да побегне. Форест, као њен опозит, никуда не бежи, он трчи право, препушта се догађајима и судбини како они долазе (то може бити значење појављивања малог пера у филму, оно нас води од приче до приче све док се не заустави пред Форестовим ногама). И поручник Ден, и Џени, и Баба нешто снажно желе, имају амбицију, план, тежњу. Џени да буде попут Џоан Баез, поручник Ден да постане генерал, Баба да буде предузетник и да више његова мајка не мора да другима кува шкампе већ да он, захваљујући трговини, обезбеди својој мајци да превазиђе расне и класне поделе, посебно захваљујући капиталистичком устројству америчког друштва. Ниједно од њих то не постиже. Баба умире у Вијетнаму, Форест уместо њега профитира са шкампима, па онда однесе новац Бабиној мајци која више никада никог неће морати да служи. Поручник Ден остаје без ногу, Форест постаје генерал. Џени жели да постане славна, Форест то постаје захваљујући многим својим постигнућима, међу којима је и играње стоног тениса посредством кога приближава односе Америке и Кине.

Топос америчког југа је у филму веома битан јер се у радња одвија у Алабами, руралној и сиромашној, опхрваној снажним расним и класним поделама. Двоје главних јунака овог филма, Форест Гамп и Џени, одрастају у Алабами, седе у школском аутобусу заједно, играју се и моле се заједно у бескрајном пољу кукуруза. Они су антиподи, два симболична лица Америке. Џени је Америка која није способна да залечи своје ране. Џени је недужна жртва свог оца који ју сексуално и физички малтретира. Она је жртва свог несрећног детињства, она нема дом, и то је снажна симболика у односу на Фореста. Једино што она жели јесте да побегне, далеко, што даље, из те недођије у којој је. Форест, напротив, воли свој дом и место у коме одраста. И док он има подршку своје мајке, Џени нема ничију подршку. То касније условљава све њене поступке и одлуке, од почетка увиђамо да је она унапред осуђена на трагичан крај. У њеном крају огледа се још једна чворишна тачка америчке историје: она умире од сиде. Форест је, напротив, она Америка која увек иде напред, он не бежи, осим када га Џени остави па почне своју трогодишњу одисеју по путевима Америке. Но, он и тада успева да окупи, сасвим непланирано, групу људи која га прати и која га сматра за неку врсту свог гуруа, онога ко заједно са њима тежи да исцели своје ране. Форест је она Америка која је оптимистична, он прихвата ствари како му долазе. Мајка га је научила једноставној животној филозофији која гласи да он није бољи од других али да није ни различит у односу на друге. Форест постаје генерал, успешан предузетник, савршен бејзбол играч, добар стони тенисер, власник акција компаније Apple. А све то са интелигенцијом мало испод просечне. У животу је, поручује нам Форест, све могуће. Уз много оптимизма, и малу дозу среће.

Препоруке 1: Сцена са Џени на тераси, Сцене са Форестовим трчањем кроз Америку,

Препоруке 2: Forrest Gump: The Myth of America, Forrest Gump Explained: What the Feather Means

Постер: Лаура Фрере