Херојско страдање у кади. О Давидовој слици „Мараова смрт“

Жак-Луј Давид, „Мараова смрт“, 1793.

Осамнаести век најбоље је описао савремени немачки писац Патрик Зискинд на почетку свог романа Парфем:

У 18. столећу живео је у Француској човек који је спадао међу најгенијалније и најодвратније ликове ове, генијалним и одвратним ликовима, нимало сиромашне епохе.

Видимо, дакле, да су неке од кључних речи епохе, у овом случају, генијални и одвратни.

Слободно можемо рећи да је такав био и мартир на приложеној Давидовој слици, Жан-Пол Мара. Уметник нам га приказује као хероја који умире за Револуцију. Мара је био на страни понижених и увређених, на страни најсиромашнијих слојева француског друштва који су у револуцији видели могућност за праведнију будућност.

Истовремено, Мара је био један од најодвратнијих ликова епохе. Овде га видимо мртвог, у кади, убила га је Шарлота Корде, жиродника, а он је био јакобинац (две супротстављене револуционарне фракције), како би зауставила вођу људи који су данима, месецима бесомучно гиљотинирали људе по Француској.

Стога, списку кључних речи епохе просвећености додајемо разум и гиљотина.

Оне су у супротности, зар не? Глава је симбол разума. Гиљотина одсеца главе. Гиљотина је, заправо, симбол свргнутог разума, симбол наопако коришћене технологије коју је разум створио па преокренуо против себе. Гиљотина је симбол ирационалности која подједнако право заслужује у говору о веку просвећености и енциклопедије, веку разума и картезијанских вредности, нарочито у Француској.

Мара је био бранилац народа пред краљевским привилегијама и апсолутизмом, али, очигледно, није могао да предвиди опасност наглих реформи друштва које је револуција подразумевала. Рођен је 1743. у Швајцарској, био је лекар и ватрени заговорник демократских идеја, памфлетист, оснивач листа Пријатељ народа. Жестоко је иступао против краља, позивао се на убиства и устанак. Жиродинце је сматрао противницима републике и иступао је против њих.

Шарлота Корде је рођена 1768. Била је племкиња и потомак славног француског трагичара Пјера Корнеја. Убила је Мараа како би осветила жиродинске жртве и окончала револуционарне покоље чији је налогодавац био Мара. Гиљотинирана је по одлуци Револуционарног суда. Није се покајала. Изјавила је да је због једног живота спашено хиљаде других. Шарлота му је ножем пробила груди док је био у кади, за време купања којим је ублажавао тегобе од нелагода кожне болести која га је дуго мучила. Турбан на глави је служио да ублажи иритације на кожи главе. Мара је одмах пао мртав, главе забачене уназад. Давид је читаву слику учинио памтљивом и директном, лишивши је сувишних детаља. Позадина иза мртвог мушкарца је тамна док чаршави откривају наговештај који иде ка античким тогама и драперијама, они сцени дају елеганцију и свечан тон. Зелена тканина преко даске која је служила за писање у контрасту је са једноставном дрвеном утијом на којој је Мара држао прибор за писање. Слика делује издвојено из контекста собе, Мара је у неодредивом простору који као да је сама позорница историје и времена. Са једне стране његове опуштене руке, која чини да положај тела подећа на Христа док га скидају са крста, је нож, док он опуштено држи перо између два прста. У другој руци Мара држи папир на коме пише: „13. јул 1793. Мари Ана Шарлота Корде грађанину Марау. Довољно је што се ја осећам несрећно па да полажем право на ваше добро.“ На другом папиру, који се налази на дрвеној кутији, пише нешто што је вероватно Давидова инвенција: „Дајте ову банкноту мајци петоро деце чији је муж умро бранећи домовину“.

Шарлота, која је тада имала двадесет и четири године, на суду је тврдила да је била републиканка много пре избијања Револуције. Купила је нож тог 13. јула и ујутру покушала да буде примљена код Мараа. То јој је пошло за руком тек увече, када је други пут дошла ппред врата његовог стана и затражиал пријем. Питала га је шта ће бити са извесним затвореницима у Кану. Он јој је одговорио да ће их све гиљотинирати у Паризу. Те речи су му, према њеном тврђењу на суду, запечатиле судбину. Мара је био злочинац, криминалац који је у име револуције заправо девастирао земљу. За себе је изјавила да јој никада није недостајало енергије. Када ју је судија упитао шта под енергијом подразумева, одговорила је да је енергија способност појединих људи да своју личну срећу и корист ставе по страни да би положили живот за своју земљу и опште добро. Прича се да је прилазећи гиљотини одгурнула џелата који је хтео да јој мараму стави преко главе и да је сама положила главу на металну оштрицу сечива.

Најзад, чини нам се важним да поменемо ставове Кенета Кларка поводом ове слике. Он сматра да је Мараова смрт највећа политичка слика која је икада створена. Она мири индивидуална и колективна очекивања. Са једне стране, она је велико уметничко дело али, истовремено, она је крајње пропагандна слика која доказује да свакидашњи, дневнополитички догађај може бити тема уметности, али да и колективна емоција, такође, може бити предмет обраде. Ова слика је тријумф класичне дисциплине односно неокласицистичког стила, доказ да тоталитарна или државна пропагандна, уметност која је у служби циљевима који су изван ње саме, мора бити израђена у класичном стилу. Романтични стил је индивидуалан и њега је немогуће контролисати јер је имагинација као таква симбол слободе. Класичан стил сличан је односу државе према појединцу: он јој се мора прилагодити. Романтично сликарство револут је индивидуалног, класично одражава тежњу колективног. Тоталитарна уметност мора да привуче оне који о њој ништа не знају, мора да буде идеална комеморација националном хероју. Она треба да буде једноставна, памтљива и, истовремено, да задовољи критеријуме уметничког дела. Ако се само посматра као ово последње, ова Давидова слика нас може заварати, она нас може одвести на погрешан пут приликом њеног разумевања.

Пишући о Рози, Пиранезију, Роберу, великом образовном путовању, Фислију, Гоји, маркизу де Саду, Гетеу, Лаклоу, Казанови и Блејку, желела сам да се осврнем на век који још увек посматрамо једнодимензионално, кроз призму Енциклопедије, Волтера и филозофске афирмације разума. Тај век био је много више од наведеног, много сложенији. Један мрачан и амбивалентан век у коме се збила прва фаза романтизма, прилично агонична, коју одликује готски роман, Фислијеве фантазмагоричне визије, филозофска провокација маркиза де Сада. Револуција је потпуно разорила француско друштво, показавши сву немогућност промене која би била остварена посредством насиља, убијања, разарања, пљачке и одмазде. Њене неуспеле фазе, као и утицаји на све потоње револуције, учиниле су да многи касније делују реакционарно када би говорили о променама друштва на тај начин. Свака истинска револуција дубоко је индивидуалан чин и превасходно полази од појединца који сам себе проматра и, сходно томе, постепено мења.

Коришћена литература:

Бернардина Мелкиор-Боне, Француска револуција 1789-1799, превела Аника Крстић, Вајат, Београд, 1990.

Kenneth Clark, The Romantic Rebellion. Romantic versus Classic Art, Futura Publications Limited, London, 1976.

Rose-Marie & Rainer Hagen, What Great Paintings Say. Faces of Power, Taschen, Cologne, 2018.

Жак-Луј Давид, „Мараова смрт“, 1793. (детаљ)

Жак-Луј Давид, „Мараова смрт“, 1793. (детаљ)

Жак-Луј Давид, „Мараова смрт“, 1793. (детаљ)