Девет година блога А . А . А

Фотографија: Ана Арп, 2010.

Фотографија: Ана Арп, 2010.

Зашто си затворио врата
од своје празне собе?

У њој ничега нема,
нико ти не може ништа однети.
Зашто чуваш ту празнину,
зашто чуваш те сенке по зидовима?

Брат ти је узалуд куцао,
пас је дуго цвилио на прагу.

Кад би сад наишао лопов
који уме без кључа да их отвори,
кад би се однекуд појавио разбојник
да их развали,

био би то Божји знак
да ниси заборављен и да ти спаса има.

Петар Пајић – „Празна соба“

А.А је писац и путник.

А.А пише жанровски недефинисане књиге, приче и есеје. Међу првима у свету је почела да сајт користи као калуп/форму за уметничко дело.

Једном годишње путује. Том приликом фотографише и пише фрагментарну прозу о утисцима, сновима, сећањима, људима, бојама, уметности, воћу и облацима.

Рођена је 1985. године у Београду а за свој други родни град сматра Напуљ јер је то град у коме је пронашла своју душу. Сви њени претци рођени су у Црној Гори.

Воли тишину коју повремено прекине звук воза или звона цркве или кад се деца враћају из школе.

Иако многим члановима њене породице неће бити право, особа којој она дугује чињеницу да је постала писац јесте њен деда (мајчин отац), који ју је безрезервно подржавао и храбрио да чита и пише. Он је био тај који јој је први купио „прави“ прибор за писање, велики блок у кожном повезу, а касније машину (и папир) на којој би она куцала своје текстове. Док се стигло до лап топа деда је преминуо.

Не може се порећи, најзад, и утицај њеног оца који јој је „за одличан успијех и примерено владање“ на крају првог разреда основне школе, јуна 1993. године, купио Бајке и приче Х. К. Андерсена које су трајно извршиле утицај на њену имагинацију, читалачки, сликарски и музички укус.

Своје прво разочарање доживела је на мору (то је већ описала).

Дела која би волела да их је она написала, а то су урадили други, јесу: трилогија Депресија Ларса фон Трира, Линчов Mulholland Drive, Смрт у Венецији Томаса Мана и вероватно још неке кратке приче које јој сад не падају на памет (у стилу Борхесовог Астериона или Фуентесове Ауре).

У овим мрачним собама где проводим
тешке дане, вртим се тамо-амо
да пронађем прозоре. Кад би се један прозор
отворио – била би то утеха. –
Али прозора нема, или ја не могу
да их нађем. Можда је и боље да их не нађем.
Можда би светлост била ново насиље.
Ко зна какве би све нове ствари обелоданила.

Константин Кавафи, „Прозори“, превели Иван и Ксенија Гађански

Она већ дуго живи на начин 2020, остајања код куће, изолације, недружења, некретања, без честих путовања и сталног провођења викенда у стану, у Београду, за радним столом. Да би се писале књиге, уопште, да би се писало било шта, то није могуће, у њеном случају, док је у превозу или кафићу, или на кревету, у некој необавезној ситуацији, на телефону. Баш зато, због те дугогодишње упућености на затворен простор, а у њеном случају то је била соба односно стан у коме је живела, развила је посебан однос према уређењу ентеријера који није сам себи сврха и који се не завршава у лепом распореду предмета, као на инстаграму или у неком часопису. Предмете је третирала другачије, као неку врсту материјализације времена, документа тренутка, прошлости коју из садашње перспективе она изнова ствара. Прича у прошлости, приповедање у вези са предметом, истом даје неку врсту светлости која зрачи из њега. Тада ствар престаје да буде ствар и постаје предмет, прошлост скривена у тами собе чија су се врата управо отворила. Млаз светлости навире суптилно, има ширину таласа који се крећу у супротном смеру, од обале ка пучини, и тај млаз прожет је осећањем откривалачког заноса а често и бесмисла. У њеном случају, најчешћи предмети биле су књиге. Полица за исте се током времена мењала, пратећи динамику њеног кретања, селидби и финансија, али сваку је третирала као неку врсту инсталације. Ту су и лампе, слике, ваза са бувљака, стаклено звоно под којим су гранчица рузмарина (Помпеји) и жир (Бомарцо), лупа, кутије са разгледницама и илустрованим флајерима из музеја. Полица је, као и блог, као и њихова ауторка, у сталном настајању, увек у промени а, заправо, увек статична. Предмети, најзад, подстичу све облике имагинације: перцептивну, ретроспективну, проспективну. Свет није сачињен само од онога што она у њему види, него и од онога што ја у њему замишљам.

Фотографија: Ана Арп, 2019.

Фотографија: Ана Арп, 2019.

ТЕКСТОВИ ПОВОДОМ ПРЕТХОДНИХ РОЂЕНДАНА