Viktor Škorić o knjizi „Jabuke“ Ane Arp

Huan Sančez Kotan, „Mrtva priroda sa jabukama“, 1602. (detalj)

Gorki plodovi detinjstva

Nije velika tajna, kamoli otkriće, da „svaki umetnik čuva, duboko u sebi, jedno jedino vrelo iz koga se celog njegovog života napaja ono što on jeste i ono što on kazuje“. Ovu Kamijevu najčešće vezujem za svet čovekova detinjstva, jer šta je detinjstvo ako ne taj istočnik do kog se, ma koliko poznavali put, teško dolazi? Razlika između „običnog“ čoveka i umetnika bila bi u lakšoj prohodnosti umetnika kroz taj čestar, taj gaz i gustiš i obdarenost čulima kojima će prepoznati traženo. Što neće reći da svaki čovek zaboravlja svoje detinjstvo ukoliko nije umetnik; svačije detinjstvo je vredna građa snova. A priče koje se nalaze u knjizi Jabuke, po kazivanju same autorke, nisu izmišljene, već su nastale slušanjem, razgovaranjem, beleženjem, zapitkivanjem i preosmišljavanjem smisla rečenog i zapisanog, a što je proisteklo iz detinjstva. Reč je o ranim godinama petoro junaka i jednog odraslog čoveka koji se u šest odvojenih i naizgled nepovezanih priča susreću sa kriznim trenucima ili periodima u svom detinjstvu. Ali, da ne hitamo prebrzo.

Svet Jabuka je mračan svet pun senki, nespokoja i straha. Slike nasilja, fizičkog, a još očiglednije verbalnog nasilja, natapaju svaku priču dajući iz zatomljene boje. Ne mogu da se ne setim anegdote o Henriju Džejmsu koji je, navodno, na ideju o pisanju svog Okretaja zavrtnja došao prilikom jedne rasprave sa grupom pisaca o tome šta su elementi najpotresnije horor priče. Džejms je pobedio u debati kada je izneo ideju o ukletoj kući u kojoj su glavni učesnici deca koja nisu (potpuno) svesna svega što se oko njih dešava. – A zašto sve ovo spominjem? Upravo stoga jer me junaci ovih priča podsećaju na Džejmsovu „decu“ koja tek naziru šta se oko njih odvija (priča „Pčele“) ili doživljavaju katarzična („Konj“) i epifanijska iskustva („Ostrvo“, „Jabuke“). Jeste, tama je tu; jeste, nešto zlokobno vreba iz prikrajka; ali to je možda naličje onog pravog sveta. Jer, dete nije biće mraka, on ga se plaši i stoga mora postojati nešto iza tog paravana.

I zaista jeste tako. Svaka priča, svaki pogled na detinjstvo i život jednog čoveka obremenjen je brojnim, latentnim simbolima. Obzirnijem jasno pada u oči da se jabuke provlače kroz većinu priča. Možemo ih posmatrati kao simbol života, jer, kako se kaže u priči tog naziva, „ima mnogo vrsta jabuka“, samim tim i raznovrsnih sudbina. U svom predgovoru autorka koristi jabuku kao metaforu za priču, što je takođe opravdano jer se „čokoladica“ koje dete (čitalac) traži krije u korpici ispod svih jabuka. Ona Horacijeva Omne tulit punctum, qui miscuit utile dulci, takoreći. I svi ostali naslovi u pričama mogu se uzeti kao simboli: konj, bicikl, ostrvo, pčele… Opet, sa izuzetkom priče „Ostrvo“, svi ovi simboli su relikvije detinjstva, dečijeg oduševljenja životinjama, hranom i poklonima. No, ja bih se najviše zadržao na prvoj, takoreći paradigmatskoj priči ove zbirke – „Škola“.

U priči „Škola“ sve je u zlehudim nagoveštajima: poziv u kasno zimsko doba da se ide u školu, hladnoća, tišina u hodnicima osvetljenim mesečinom, osećaj zadržavanja i usporavanja, naposletku i apatija s kojom je devojčica četvrtog razreda dočekana prilikom ulaska na čas (s kašnjenjem); naročito otkrivanje vrata skidanjem šala. Ovaj jedan detalj obeležiće celu priču: devojčica će prisustvovati ritualnom kažnjavanju koje će se obavljati upravo stigmatizacijom vrata jedne devojčice iz razreda. Jeziva slika ostavlja utisak na devojčicu, ali ne i na ostatak razreda i učiteljicu, što još više izaziva njene reakcije uperene ka svim učesnicima. Scena kulminira devojčicinim verbalnim sukobom sa učiteljicom, a preokret sledi kada ona saznaje da je zapravo ona sama ta koja biva kažnjena. Priča se završava bekstvom i držanjem šala čvrsto za vrat; ostaje srce koje je ispunjeno strahom i traumom. U gotovo košmarnoj atmosferi izostaje epifanijsko iskustvo koje bi spasilo dušu od mraka oko sebe i u ljudima. Takođe, koliko je ovo priča o kazni i žrtvi, toliko je i priča o pojedincu koji trpi represiju od autoritarne moći, ovde oličenoj u učiteljici i trojici muškaraca-dželata. Zapravo, svaka osoba može biti ta devojčica suočena sa instancama moći. Kao pandan ovoj sceni, u poslednjoj priči – „Jabuke“ – baka će svojoj unuci ispričati priču o svom ratnom detinjstvu, kada su vojnici došli u njihovu kuću i naredili njenoj majci da im spremi ručak od svega što ima u kući, iako su znali da time osuđuju porodicu na smrt od gladi. Dakle, još jedno vežbanje sile moći nad slabijima. Prikaz majčinog besa usled poniženja cele porodice, njenog izbezumljenog pogleda u direktnom je dijalogu sa završnom scenom iz priče „Škola“: vredno je reći da su ovo, diskutabilno, „najteže“ scene u celoj knjizi.

Knjiga se dotiče i ontološkog i, mada je opet reč o detetu, važi i za zrelog čoveka. Volim Koenov opis detinjstva iz Omiljene igre. U jednoj rečenici on kaže da detinjstvo prestaje kada kao deca izgubimo moć komunikacije sa životinjama. Ne čudi me što je onda patnja konja osuđenog na smrt toliko uticala na dečaka u priči „Konj“. Na tragu te koenovske povezanosti deteta sa čitavim živim svetom, dečak razmišlja:

Ako se jedno odnosi na sve, kako onda da bol konja ne važi za sve delove tela ovog sveta? Evo, on sad gleda te delove. Svi su isti, neokrnjeni, na svom mestu. Drvo je isto na susednoj obali, pod sobom vidi ribu kako se kreće. Kako to da bol oseća samo konj?

Dečak gubi osećaj povezanosti sa svetom (možda nagoveštaj kraja detinjstva?) i pokušava da svoju unutrašnju ravnotežu uspostavi imenujući predmete, pojave i bića oko sebe – podstaknut smruću konja on razmišlja kako se jutro mora osloviti inače kao da ne postoji i nikad nije ni postojalo.

Čini mi se da je rešenje koje se nudi u – lepoti. Naime, lik profesora matematike iz priče „Pčele“ koji je opsednut funkcionisanjem kolonije pčela u korelaciji je sa dečakom iz priče „Konj“. Ako se naše veze s prirodom prekidaju u periodu sazrevanja kao jedinke, one se mogu ponovo uspostaviti svesnim uloženim naporom u to da se pronikne u svet lepote koji nas okružuje. Nije reč o umetnosti – mada ni to ne treba isključiti – već u svet lepote prirode. Ne bih smeo da tvrdim da je tako, mada dolazi od osobe koja ima ulogu zamene figure oca u priči. Ali ne, zaista nije sve samo crno.

Sve vreme zapravo želim da kažem kako me priče iz knjige Jabuke, u celini gledano, podsećaju na Andrićevu rečenicu iz pripovetke „Prozor“: „Celog veka lečimo se od [tog] nesrećnog detinjstva“. Ne mislim da je Ana Arp započela pisanje knjige imajući tu Andrićevu sentencu na umu; srodnost stava potiče od toga što, kao što smo rekli, svi veliki pisci u detinjstvu traže svoj nepresušni izvor, a on onda nikako ne može biti u srećnom detinjstvu. (I kad smo već kod Andrića, ne mogu da poreknem numinoznost piščevog susreta sa predmetom svog pisanja, kao što je to kod Andrića u „Mostu na Žepi“ i kod Ane Arp u priči „Jabuke“, u kojoj književna junakinja navodi koje će sve motive uneti u svoju sledeću priču. Zaista, ovo je tako andrićevski momenat!) Ne ostaje mi ništa drugo nego da sumiram utisak i to kao što stoji u poslednjoj rečenici knjige: „Ovo je knjiga priča o deci koje nisu za decu.“

Mislim da nam je neophodno još ovakvih knjiga, što od Ane, što od drugih mladih autora.

VIKTOR ŠKORIĆ

Književni kritičar Viktor Škorić rođen je u Zrenjaninu 1991. godine. Diplomirao je na Odseku za srpsku književnost u Novom Sadu, gde je i odbranio master rad. Objavio knjigu priča Davnina, ruža i prah (2011) i knjigu eseja o stvaralaštvu Dušana Vasiljeva pod naslovom Magle, noći i žice (2016). Pored proze, piše i eseje i književne prikaze; objavljivao u periodici (časopisi: Letopis Matice srpske, Zlatna greda, Trag, Kovine, Bagdala, Koraci, temišvarski Književni život) i u nekolicini zbornika. Dobitnik je Brankove nagrade Matice srpske za 2014. godinu, kao i za najbolju humoristično-satirističnu priču na Sremčevim danima u Elemiru. Član Društva književnika Vojvodine i član-saradnik Matice srpske. Bivši urednik studentskog časopisa Međutim; urednik edicije KOV u Književnoj opštini Vršac. Interesuje se za avangardnu književnost, posleratno prozno stvaralaštvo u srpskoj književnosti, film i srednjoevropske kulture. Osnivač i urednik elektronskog časopisa Rez.