Godinu dana jedenja jabuka

Pre tačno godinu dana, dvadeset petog septembra 2019. godine, štampar mi je doneo nekoliko kutija u kojima su bili primerci moje druge knjige koju sam naslovila „Jabuke“. U pitanju je knjiga priča, ukupno ih je šest, nastajale su u razmaku od dve godine, od leta 2017. do leta 2019.

Priče su u meni bile odavno, formirane su dugo, najčešće kroz razmišljanja tokom retkih šetnji, iako su brzo napisane. Iskustvo pisanja, baš kao i vaspitavanja dece ili gledanja odrastanja mačaka, uvek je drugačije. Dokaz da su i knjige bića po sebi i da mi tu nemamo puno uticaja.

Voće koje sam najviše jela u svom životu bile su jabuke pa je naziv ove knjige bio vrlo ličan, autobiografski. Godinu dana jedenja jabuka nije samo metafora. Zaista mi se dešavalo da u godini dana jedem uglavnom jabuke. Pamtim jedan voćnjak u blizini kuće mojih roditelja. Bio je napušten, jabuke nije imao ko da bere. Novembar, meni se prijele jabuke. Obujem kaljače pa preko njive, preko zarđale ograde pune šiljaka i u tuđi voćnjak. Izvadim kesu iz džepa i sakupljam jabuke sa mokre zemlje. Neke su bile trule, većina ih je bila sasvim očuvana. Priroda ima svoje načine. Onda bih, tako povijena, videla pacova kako, verovatno, isto radi što i ja. Opet priroda i njeni načini. Lars fon Trir na neočekivanom mestu. 

Sećam se i nekih scena iz detinjstva. Odlazak porodice na more. To je verovatno nešto što svi pamte. Majka je kupila male zelene kisele jabuke od kojih su išle suze na oči. Stali smo pored puta i jeli ih. Sećam se da smo se smejali. Uvek sam više volela kisele jabuke nego slatke. Sećam se i jedenja kožara zimi. Sećam se i malih crvenih jabuka sa crnim kraterima. Skoro svaku bi načeo crv. Baba bi mi rekla da nema potrebe da se gadim. To je znak da su zdrave. Kad sam porasla, čitala sam Vilijama Blejka. Uvek bi mi te male crvljive babine jabuke iz dvorišta prve pale na pamet.

Poslednjih godina ne jedem jabuke. Kupim ih, po dve, tri, i vrlo retko na pijaci. Stoje danima. Neke se i smežuraju. Prava mrtva priroda koja me rastuži. Moj stomak ih odbija. Nema više trenja, želje, potrebe, između mene i objekta. Nešto se dogodilo. Vratiće se ona. Priroda ima svoje načine.

Po objavljivanju knjige, prva me je kontaktirala Teodora Kovrlija, urednica online časopisa „Plezir“. Njoj se dopala priča „Ostrvo“ pa smo istu objavile u 74. broju koji je izašao novembra 2019. Priču možete čitati ovde (strana 110).

Potom su me kontaktirale Milena Ilić Mladenović i Aleksandra Jovičić, urednice elektronskog časopisa za književnost i umetnost koji se zove Libartes. U 18. broju čija je tema borba objavljena je moja priča „Konj“. Možete ju čitati ovde.

Željko Belinić, „čovjek-časopis“, neverovatan entuzijasta i vodeći antologičar naše generacije, pozvao me je da objavim jednu svoju priču u njegovom časopisu. Njemu se najvšie dopala priča „Pčele“ pa ju je objavio na svom sajtu i svojoj fejsbuk stranici.

Da pomenemo objavu u jednom štampanom izdanju. U 52-53. broju časopisa „Sent“ objavljena je priča „Konj“. Kritičarka Tijana Koprivica mi je poslala konkurs za ovaj broj i nagovorila me da pošaljem jednu priču. Temat broja bio je posvećen životinjama a, pomalo diskriminatorno, pravo učešća imale su samo autorke.

O knjizi su opširnije pisali i dali svoj kritički i čitalački doprinos Stefan Tanasijević, Viktor Škorić i Muharem Bazdulj. Njihove eseje možete čitati na priloženim linkovima.

Najzad, ova objava, kao što se iz priloženog vidi, kombinacija je utisaka čitalaca i mog taksativnog nabrajanja i opsesivnog katalogiziranja (mesec u devici) postignutog u poslednjih godinu dana. Tako je bilo i za prethodnu knjigu, tako će biti i za ovu. Tako je, uostalom, bilo i za dešavanja koja se tiču samog internet mesta A . A . A, ali o tome u oktobru, još jednom slavljeničkom mesecu.

Zahvalila bih se svima koji su na bilo koji način učestvovali u stvaranju ove knjige, naročito Siniši Lekiću koji je prvi čitao moje priče i pomno ih komentarisao, sa uvek konstruktivnim i dobronamernim sugestijama. U poslednjoj fazi nastajanja priča, kao da smo ih zajedno pisali. Takođe, zahvalila bih se i Manueli Rađenović, mojoj lektorki, koja je uvek imala na umu bolji sinonim i predlog kako da rečenica bude jednostavnija a efektnija, kako da u istom pasusu ne ponovim dva puta istu reč i kako, najzad, da ono što osećam najlakše izrazim. Hvala i čitaocima, ja verujem u njihov stvaralački doprinos jer je i čitanje, takođe, stvaranje. Ono je jedan od temeljnih graditeljskih principa svakog književnog i umetničkog dela.