Мухарем Баздуљ о књизи „Јабуке“ Ане Арп

Каравађо, „Корпа са воћем“, 1599. (детаљ)

Приче невиности и искуства

Прилично је, мислим, извјесно да су јабуке воће којем се у рјечницима симбола по правилу даје највећи број страница. Књига прича Јабуке Ане Арп (А.А.А, Београд, 2019), самосвјесно се наслања на дио ове симболике. Кажем „књига прича“, а не „збирка прича“, зато што ове двије синтагме нису синонимне.

Књига прича је концепт, као добро осмишљен албум у поп музици, нешто што је замишљено као цјелина. Збирка прича је као колекција синглова, збир скоро случајно сакупљених прича односно пјесама стављених под исти кров.

Књиге прича су, рецимо, Сартров Зид и Камијево Изгнанство и краљевство, док примјер за збирку прича могу бити оне Чапекове Приче из оба џепа, као и – кад смо већ код француске књижевности – већина Мопасанових дјела.

Ипак, не враћам се овдје случајно на Сартра и Камија; има примјера за књиге прича и у новијој историји. У начину на који Ана Арп приступа књижевности има нечег (у позитивном смислу) старинског и страственог. Као у доба егзистенцијализма, њој је књижевност судбински важна, а не нешто што се види као средство за материјални пробитак или успон у каријери. То се из ових прича види.

Вијенац од шест кратких прича уоквирен је са два кратка нефикцијска текста: пролошким и епилошким. Први носи наслов „Читаоцу“, други једноставно „Поговор“.

Књига се отвара овако:

Дајем Ти чинију са јабукама. Укупно их је шест, обгрљене су корпом од прућа, оном са плетеницом на врху, обгрљене су чврстом мишицом исцртане керамике или млаком руком колоритне пластике. Чинија је разних, баш као и јабука. Међутим, све оне могу се свести на заједнички именитељ: округле су и врше исту функцију. Чинија да окупи, јабука да утоли жеђ и освежи.

Ауторска самоартикулација из овога је више него јасно видљива. Ана Арп није од оних писаца који не знају шта желе да кажу, није од оних хињених јуродивих који глуме мјесечаре. Далеко од тога, међутим, да у њеним причама нема мутног и ирационалног. Моје прве читалачке асоцијације на нивоу атмосфере били су заправо Вилијам Блејк (што је и један од разлога за то да је наслов овог текста такав какав јесте) и Едгар Алан По.

Ова књига је изван језика на којем је написана, скоро да нема додирних тачака са оним што су помодни трендови у савременој српској књижевности. Истичем то из једноставног разлога, само зато јер је поређење немогуће ако унутар њега не постоје два појма. Морам с нечим да успоредим ову књигу, па ми се ово намеће као природан контекст. А опет, више него синхронијској слици српске књижевности, ове приче припадају дијахронијској слици оне свјетске. Нема овдје смисла препричавати их. Оне излазе из оквира журналистичког миметизма. Оне припадају свијету митског и архетипског. Од оног што је на овим просторима писано у посљедњих двадесетак година, једино на шта су ми барем мало асоцијативно звониле је она већ постарија прва књига Романа Симића под насловом Мјесто на којем ћемо провести ноћ, мада је и та аналогија површна и импресионистичка. Бјежећи од локалног, он иде у ширину, док Ана Арп иде у дубину.

Као да има пушку са поквареним нишаном, Ана Арп гађа високо, гађа у главу, да би читаоца погодила у срце. Она познаје књижевни занат, као што златар познаје племените метале. Дијалози јој звуче природно, описи неизвјештачено, приповједање тече непримијетно. Послушајте, заправо прочитајте, гласно си прочитајте, завршетак приче „Бицикл“, треће по реду у књизи:

Гледала је у плафон, у сијалицу, у горњи угао собе, у кваку, у руб завесе. Склапала је очи и покушавала да заспи.

Читалац који нешто зна о теорији књижевности биће фасциниран колебањем између свезнајућег приповједача и оног документаристичког који је налик на камеру. Друга врста читаоца ће тек препознати ритуале за призивање сна. И једни и други ће, наравно, бити у праву.

Прича „Јабуке“, насловна прича и посљедња у књизи, мени је као читаоцу највише „сјела“, али и то заправо може да буде свјесна „манипулација“ ауторке. Ставила је акценат на ову причу те можда и стога она има већу тежину. Но, све оне долазе из истог осјећања свијета. Потврда за то је и поговор у којем се експлицитно каже:

Прошлост је најчуднија појава у људском искуству. Она има моћ над нама, својом простом деобом допуњује ткиво нашег бића. Прошлост је садашњост нашег тела.

Кестлер је говорио како постоје лично и цивилизацијско искуство. Ана Арп је на нивоу личног искуства млада ауторка; међутим, на трагу цивилизацијског искуства, оно што је проживјела кроз читање и размишљање нипошто није занемарљиво. Из те перспективе, њене приче из књиге Јабуке су заиста приче невиности и искуства. Но, не можемо их као код Блејка подијелити на ове и оне. У свакој њеној причи зрцале се и невиност и искуство.

Ономад је Фокнер говорећи о младим писцима рекао отприлике да им је највећа грешка покушај да се такмиче са својим генерацијским исписницима. Прави писац, каже Фокнер, такмичи се са самим собом. У том, и не само у том смислу, Ана Арп је прави писац. Знају то они који су читали Три мита о путовању иза Сунца, знаће то они који прочитају Јабуке. У краткој биљешци о аутору на клапни корица за Ану Арп се каже да је „писац и путник“. То је сретна дефиниција. Права књижевност је увијек путовање, а како каже Стивенсон, сам чин путовања је важнији од дестинације. Ана Арп је један од оних писаца који су послије сваке књиге на раскрсници. Сваког њеног читаоца заиста занима камо ће она кренути.

МУХАРЕМ БАЗДУЉ

Мухарем Баздуљ, писац, публициста и преводилац, рођен је у Травнику 1977. године. Пише романе, есеје и новинске текстове на различите културно-друштвене теме. Објавио је књиге Поп књижевност, Хладни рат, Последњи мушкарац, Криво срастање, Квадратни корен из живота, С времена на вријеме, Концерт, Лутка од марципана, Чаролија, Мали прозор, Јерес номинализма, И други су пјевали о рату. Живи и ради у Београду.