Виктор Шкорић о књизи „Јабуке“ Ане Арп

Луис Егидио Мелендез, „Мртва природа“, 1760. (детаљ)

Горки плодови детињства

Није велика тајна, камоли откриће, да „сваки уметник чува, дубоко у себи, једно једино врело из кога се целог његовог живота напаја оно што он јесте и оно што он казује“. Ову Камијеву најчешће везујем за свет човекова детињства, јер шта је детињство ако не тај источник до ког се, ма колико познавали пут, тешко долази? Разлика између „обичног“ човека и уметника била би у лакшој проходности уметника кроз тај честар, тај газ и густиш и обдареност чулима којима ће препознати тражено. Што неће рећи да сваки човек заборавља своје детињство уколико није уметник; свачије детињство је вредна грађа снова. А приче које се налазе у књизи Јабуке, по казивању саме ауторке, нису измишљене, већ су настале слушањем, разговарањем, бележењем, запиткивањем и преосмишљавањем смисла реченог и записаног, а што је проистекло из детињства. Реч је о раним годинама петоро јунака и једног одраслог човека који се у шест одвојених и наизглед неповезаних прича сусрећу са кризним тренуцима или периодима у свом детињству. Али, да не хитамо пребрзо.

Свет Јабука је мрачан свет пун сенки, неспокоја и страха. Слике насиља, физичког, а још очигледније вербалног насиља, натапају сваку причу дајући из затомљене боје. Не могу да се не сетим анегдоте о Хенрију Џејмсу који је, наводно, на идеју о писању свог Окретаја завртња дошао приликом једне расправе са групом писаца о томе шта су елементи најпотресније хорор приче. Џејмс је победио у дебати када је изнео идеју о уклетој кући у којој су главни учесници деца која нису (потпуно) свесна свега што се око њих дешава. – А зашто све ово спомињем? Управо стога јер ме јунаци ових прича подсећају на Џејмсову „децу“ која тек назиру шта се око њих одвија (прича „Пчеле“) или доживљавају катарзична („Коњ“) и епифанијска искуства („Острво“, „Јабуке“). Јесте, тама је ту; јесте, нешто злокобно вреба из прикрајка; али то је можда наличје оног правог света. Јер, дете није биће мрака, он га се плаши и стога мора постојати нешто иза тог паравана.

И заиста јесте тако. Свака прича, сваки поглед на детињство и живот једног човека обремењен је бројним, латентним симболима. Обзирнијем јасно пада у очи да се јабуке провлаче кроз већину прича. Можемо их посматрати као симбол живота, јер, како се каже у причи тог назива, „има много врста јабука“, самим тим и разноврсних судбина. У свом предговору ауторка користи јабуку као метафору за причу, што је такође оправдано јер се „чоколадица“ које дете (читалац) тражи крије у корпици испод свих јабука. Она Хорацијева Omne tulit punctum, qui miscuit utile dulci, такорећи. И сви остали наслови у причама могу се узети као симболи: коњ, бицикл, острво, пчеле. Опет, са изузетком приче „Острво“, сви ови симболи су реликвије детињства, дечијег одушевљења животињама, храном и поклонима. Но, ја бих се највише задржао на првој, такорећи парадигматској причи ове збирке – „Школа“.

У причи „Школа“ све је у злехудим наговештајима: позив у касно зимско доба да се иде у школу, хладноћа, тишина у ходницима осветљеним месечином, осећај задржавања и успоравања, напослетку и апатија с којом је девојчица четвртог разреда дочекана приликом уласка на час (с кашњењем); нарочито откривање врата скидањем шала. Овај један детаљ обележиће целу причу: девојчица ће присуствовати ритуалном кажњавању које ће се обављати управо стигматизацијом врата једне девојчице из разреда. Језива слика оставља утисак на девојчицу, али не и на остатак разреда и учитељицу, што још више изазива њене реакције уперене ка свим учесницима. Сцена кулминира девојчициним вербалним сукобом са учитељицом, а преокрет следи када она сазнаје да је заправо она сама та која бива кажњена. Прича се завршава бекством и држањем шала чврсто за врат; остаје срце које је испуњено страхом и траумом. У готово кошмарној атмосфери изостаје епифанијско искуство које би спасило душу од мрака око себе и у људима. Такође, колико је ово прича о казни и жртви, толико је и прича о појединцу који трпи репресију од ауторитарне моћи, овде оличеној у учитељици и тројици мушкараца-џелата. Заправо, свака особа може бити та девојчица суочена са инстанцама моћи. Као пандан овој сцени, у последњој причи – „Јабуке“ – бака ће својој унуци испричати причу о свом ратном детињству, када су војници дошли у њихову кућу и наредили њеној мајци да им спреми ручак од свега што има у кући, иако су знали да тиме осуђују породицу на смрт од глади. Дакле, још једно вежбање силе моћи над слабијима. Приказ мајчиног беса услед понижења целе породице, њеног избезумљеног погледа у директном је дијалогу са завршном сценом из приче „Школа“: вредно је рећи да су ово, дискутабилно, „најтеже“ сцене у целој књизи.

Књига се дотиче и онтолошког и, мада је опет реч о детету, важи и за зрелог човека. Волим Коенов опис детињства из Омиљене игре. У једној реченици он каже да детињство престаје када као деца изгубимо моћ комуникације са животињама. Не чуди ме што је онда патња коња осуђеног на смрт толико утицала на дечака у причи „Коњ“. На трагу те коеновске повезаности детета са читавим живим светом, дечак размишља:

Ако се једно односи на све, како онда да бол коња не важи за све делове тела овог света? Ево, он сад гледа те делове. Сви су исти, неокрњени, на свом месту. Дрво је исто на суседној обали, под собом види рибу како се креће. Како то да бол осећа само коњ?

Дечак губи осећај повезаности са светом (можда наговештај краја детињства?) и покушава да своју унутрашњу равнотежу успостави именујући предмете, појаве и бића око себе – подстакнут смрћу коња он размишља како се јутро мора ословити иначе као да не постоји и никад није ни постојало.

Чини ми се да је решење које се нуди у – лепоти. Наиме, лик професора математике из приче „Пчеле“ који је опседнут функционисањем колоније пчела у корелацији је са дечаком из приче „Коњ“. Ако се наше везе с природом прекидају у периоду сазревања као јединке, оне се могу поново успоставити свесним уложеним напором у то да се проникне у свет лепоте који нас окружује. Није реч о уметности – мада ни то не треба искључити – већ у свет лепоте природе. Не бих смео да тврдим да је тако, мада долази од особе која има улогу замене фигуре оца у причи. Али не, заиста није све само црно.

Све време заправо желим да кажем како ме приче из књиге Јабуке, у целини гледано, подсећају на Андрићеву реченицу из приповетке „Прозор“: „Целог века лечимо се од [тог] несрећног детињства“. Не мислим да је Ана Арп започела писање књиге имајући ту Андрићеву сентенцу на уму; сродност става потиче од тога што, као што смо рекли, сви велики писци у детињству траже свој непресушни извор, а он онда никако не може бити у срећном детињству. (И кад смо већ код Андрића, не могу да порекнем нуминозност пишчевог сусрета са предметом свог писања, као што је то код Андрића у „Мосту на Жепи“ и код Ане Арп у причи „Јабуке“, у којој књижевна јунакиња наводи које ће све мотиве унети у своју следећу причу. Заиста, ово је тако андрићевски моменат!) Не остаје ми ништа друго него да сумирам утисак и то као што стоји у последњој реченици књиге: „Ово је књига прича о деци које нису за децу.“

Мислим да нам је неопходно још оваквих књига, што од Ане, што од других младих аутора.

ВИКТОР ШКОРИЋ

Књижевни критичар Виктор Шкорић рођен је у Зрењанину 1991. Дипломирао је на Одсеку за српску књижевност у Новом Саду, где је и одбранио мастер рад. Објавио књигу прича Давнина, ружа и прах (2011) и књигу есеја о стваралаштву Душана Васиљева под насловом Магле, ноћи и жице (2016). Поред прозе, пише и есеје и књижевне приказе; објављивао у периодици (часописи: Летопис Матице српске, Златна греда, Траг, Ковине, Багдала, Кораци, темишварски Књижевни живот) и у неколицини зборника. Добитник је „Бранкове награде“ Матице српске за 2014. годину, као и за најбољу хумористично-сатиристичну причу на Сремчевим данима у Елемиру. Члан Друштва књижевника Војводине и члан-сарадник Матице српске. Бивши уредник студентског часописа Међутим; уредник едиције КОВ у Књижевној општини Вршац. Интересује се за авангардну књижевност, послератно прозно стваралаштво у српској књижевности, филм и средњоевропске културе. Оснивач и уредник електронског часописа Рез.