Obri Berdsli kao ilustrator Vajldove drame „Saloma“

Obri Berdsli, „Saloma sa glavom Svetog Jovana“, 1893.

Saloma je biblijska junakinja koja je odsekla glavu Svetom Jovanu Krstitelju i na tanjiru je prinela okrutnom caru Irodu. Pred njim i njegovim gostima zanosno je igrala, a na nagovor svoje majke, Irodijade, udate za cara, zauzvrat je tražila glavu sveca.

Saloma je junakinja kakvu književnost dekadencije veliča, inspirisana poezijom Šarla Bodlera i Kitsovom pesmom Lepa dama bez milosti. Štrausova Saloma, Malarmeova Irodijada, Vajldova Saloma, sve su to dela koja svedoče o popularnosti ove teme.

Obri Berdsli ilustruje Vajldovo delo 1893. prema porudžbini časopisa The Studio. Kada je pisac prvi put video njegove ilustracije one su mu se izuzetno dopale. Napisao je posvetu Berdsliju koja glasi:

Za jedinog umetnika koji, pored mene, zna šta je „Ples sedam velova“ i koji može videti taj nevidljivi ples.

Mario Prac, italijanski kritičar književnosti, u svojoj studiji Agonija romantizma, pod čijim smo velikim uticajem kada govorimo o ovoj temi, u poglavlju „La belle dame sans merci“ piše:

Fatalnih žena bilo je u mitu i u književnosti uvek, jer mit i književnost samo na fantastičan način odražavaju aspekte stvarnog života, a stvarni život je uvek pružao više ili manje savršene primere prepotentne i okrutne ženstvenosti. Zato nema potrebe da počinjemo od mita o Lilit, od bajki o Harpijama, Sirenama, Gorgonama, o Scili i o Sfingi ili od Homerovih epova.

Prac u svojoj studiji piše i o Vajldovoj drami, prethodno nabrajajući sve literarne predloške ovog dela: Nastavite sa čitanjem

Časopis „Žuta knjiga“

Svako doba ima svoju umetnost a svaka umetnost (imala je) svoj časopis. Časopisi su od neporecive važnosti za umetnost, naročito onu umetnost koja svedoči o senzibilitetu koji se tek rađa, programu koji nastaje, duhu vremena koji je tu, ovde i sada. U časopisima su se formirala i izražavala estetička načela, razvijale polemike, predstavljala nova književna i likovna dela, kritike, recenzije, zapažanja, uspostavljao kriterijum.

Tako je bilo i sa časopisom Žuta knjiga (Yellow Book) koji je izlazio u Londonu samo tri godine, od 1894. do 1897. Umetnički direktor časopisa bio je Obri Berdsli čije su crno-bele ilustracije prva vizuelna asocijacija za pokret dekadencije i umetnosti fin de siecle. U vreme izdavanja časopisa knjige pornografskog sadržaja imale su žute korice. Zatim, Dorijan Grej, junak Vajldovog romana, nosi pod miškom, čita i „biva iskvaren“ jednom žutom knjigom. Ta žuta knjiga je roman Nasuprot Žorisa-Karla Uismansa. Nastavite sa čitanjem

О Štrausovoj operi „Saloma“

Gustav Klimt, „Judita“, 1901.

Rihard Štraus komponuje operu Saloma 1905. godine. Opera se sastoji iz jednog čina i inspiraciju za nju kompozitor je pronašao u delu Oskara Vajlda, njegovoj drami Saloma o kojoj je pisao i italijanski kritičar i istoričar književnosti, Mario Prac. Ti Pracovi redovi mogu poslužiti kao uvod u temu koja je bila prisutna u umetnosti s kraja veka (fin de siècle). Umetnost dekadencije inspirisala se fatalnim ženama koje od grčkog mita i biblijskih junakinja, do romantizma, prerafaelitskog slikarstva i Bodlera uviđamo kroz istoriju umetnosti kao značajnu temu.

U Bibliji se nigde ne pominje ples sa sedam velova. Najpoznatijoj kompoziciji u okviru svoje opere, „Ples sa sedam velova“, Štraus daje ime prema Vajldovom opisu. Opera je imala premijeru u Drezdenu, 9. decembra 1905. U naredne dve godine izvedena je u pedeset operskih kuća. Austirjska premijera ovog dela dogodila se 1906. godine u Gracu kojom je dirigovao sam Štraus, a u publici su bili Pučini, Berg, Maler i Šenberg. U Beču je ova opera bila zabranjena sve do 1918. godine.

Nastavite sa čitanjem