O uticaju slikarstva na književno stvaralaštvo Henrija Džejmsa

Džon Singer Sargent, „Portret Henrija Džejmsa“, 1913.

Među proučavaocima lika i dela Henrija Džejmsa odavno je poznata njegova veza, lična i stvaralačka, sa slikarstvom, odnosno sa raziličitim likovnim umetnicima, kako kroz druženje sa savremenicima, tako i kroz uticaj starih majstora na njegove romane i pripovetke. U okviru tematskog ciklusa posvećenog ovom piscu, možete čitati tekstove Nataše Marković o Džejmsovoj stvaralačkoj vezi sa Holbajnom i Velaskezom, kao i uticaju portretnog žanra na formiranje lika Izabele Arčer, heroine romana Portret jedne dame. Tu je i Natašin prevod eseja Adelajn R. Tinter o uticaju Vermerovog slikarstva na Džejmosvo stvaralaštvo.

Džejms je naš savremenik i zahvalno je citirati ga iako klase i običaje koje je prikazivao nisu, možda, bliski današnjim čitaocima. Ono što nam je blisko jeste pogled na individuu, njen doživljaj stvarnosti, ali i okturni odnosi koji vladaju među ljudima, koje protok vremena nije ublažio ili promenio. Reči koje madam Merl, junakinja romana Portret jedne dame, upućuje Izabeli Arčer mogu biti adekvatna predstava piščevog odnosa prema predmetima, pojavljivanju (u značenju italijanske reči sprezzatura), prema samoj umetnosti. Taj odnos pokušali su i kustosi Morgan biblioteke da predstave kroz izložbu posvećenu ovom piscu, Henri Džejms i američko slikarstvo.

Kad budete živeli koliko ja, onda ćete videti da svako ljudsko stvorenje mora da vodi računa o ljuski. Pod ljuskom ja podrazumevam ceo sklop okolnosti. Izolovan muškarac ili žena, tako nešto ne postoji. Mi smo svi napravljeni od čitavog svežnja raznih dodataka. Šta je to naše „ja“? Gde ono počinje, gde se svršava? Ono se izliva u sve što nama pripada i onda se ponovo povlači u sebe. Ja, na primer, znam da se veći deo mene nalazi u haljinama koje odabiram da nosim. Ja uopšte imam veliko poštovanje za stvari. Za druge ljude, nečije ja, to je ono što nekog izražava, a nečija kuća, nečiji nameštaj, nečije odelo, knjige koje neko čita, društvo u kome se kreće – sve su to stvari pune izražaja.

Na izložbi je bilo moguće videti mnoštvo slika, crteža, akvarela, skulptura, fotografija, rukopisa, pisama i izdanja romana koja vezujemo za život i stvaralaštvo ovog dendija, aristokrate, putnika i pronicljivog posmatrača ljudskih odnosa na prelazu dva veka, između dva kontinenta, Evrope i Amerike.

Izložba je imala za cilj da predstavi vezu Džejmsa sa američkom umetnošću, sa američkim slikarima, skulptorima i drugim piscima (jedno od najpoznatijih književnih prijateljstava bilo je ono između Džejmsa i Idit Vorton), ali i da ukaže na vezu Džejmsa sa savremenim piscima. Jedan od kustosa izložbe bio je i pisac Kolm Tojbin koji je Džejmsu posvetio jedan svoj roma, Gospodar. Isti je moguće pronaći u prevodu na srpski.

 

 

U Džejmsovoj prozi najbitnije je ono što nije rečeno, što nije napisano. Međutim, on ne ostaje nedorečen. Njegova proza često muči čitaoca ali ga i privlači svojom atmosferom koja je poput pare, poput daha na staklu. Zato je Venecija često prisutna kao motiv i kao mesto radnje njegovih dela a Vislerov uticaj nedvosmislen.

Džejms je bio prijatelj američkih umetnika kao što su Džon La Farž i Džon Singer Sardžent, čiji se portretisani daju uporediti sa pisanim portretima Džejmsovih junaka.  I reči su telo. Jedan od njegovih prijatelja bio je i pomenuti Vistler, slikar čija su dela vizuelni pandan kasnim piščevim ostvarenjima.

Ova izložba pokušava da otkrije Džejmsov odnos prema likovnim umetnostima, koja u njegovom delu nisu prisutna na nivou opisa, već na nivou simboličkog predstavljanja i, najzad, ključne uloge u razvoju radnje. Džejms je kroz domen verbalnog ovaplotio likovni sadržaj, modernistički, nepouzdan i nestabilan, ali lirski i emotivno opojan, baš nalik Vistlerovim kolorističkim apstrakcijama ili teškim mirisima venecijanskih parfema.

Jedan od mnogih primera upotrebe likovnosti, na nivou poređenja, jeste utisak Gilberta Osmonda, junaka romana Portret jedne dame, o gospođi Tačet.

O, pa ona je stara Firentinka… mislim bukvalno stara, ne neki moderni prolaznik. Ona je savremenik Medičija; mora da je bila prisutna kada su spaljivali Savonarolu, i nisam baš tako siguran da nije i ona bacila pregršt drvaca na lomaču… Zaista, mogu njeno lice da vam pokažem na freskama Đirlandaja.

Citati: Henri Džejms, Portret jedne dame, preveo Predrag Milojević, Narodna knjiga, Beograd, 1983.

Preporuke: The Morgan Library, Arts Summary

Džon Singer Sardžent, „Venecijanski enterijer“, 1899.

Džon Singer Sardžent, „Venecijanke u palati Reconiko“, 1880.

Džejms Meknil Visler, „Nokturno“, 1878.

Džon La Farž, „Portret Henrija Džejmsa“, 1862.