Međuratno beogradsko društvo i život na Savi Ive Andrića

Image result for mladi ivo andrić

U nastavku sledi odlomak iz knjige Pisac i priča: Stvaralačka biografija Ive Andrića Žanete Đukić Perišić. Odlomak se odnosi na poglavlje „Beogradsko društvo. Život na Savi“.

U to vreme, Andrić se, za njegovih kraćih boravaka u prestonici, viđa sa kolegama, piscima-diplomatama, Dučićem, Rakićem, Crnjanskim, Rastkom Petrovićem i Brankom Lazarevićem. Sreće se i sa Ivom Vojnovićem, koji je povremeno u Beogradu, ali i sa Isidorom Sekulić, Desankom Maksimović, Jelicom Skerlić Ćorović, Gordanom Bajloni, te Leposavom Belom Pavlović, u čijoj se kući u Jevremovoj 39 organizuju čajanke i druženja na koja dolaze i Milica i Nenad Jovanović.(1) Ponekad se viđa sa Nadom Cajs, zatim sa Katarinom, čerkom Koste Kumadudija (kojom je, prema nekim svedočenjima, trebalo i da se oženi), sa Kristinom i Vukom, sestrama Nedeljka Čabrinovića (Vuka, studentkinja medicine, postaće docnije žena Andrićevog višegradskog druga Miće Branisavljevića). Druži se i sa svojim „Bosancem“, inžinjerom Milanom Janjuševićem, s kojim je odlazio na kraća putovanja po Bosni, sa Bogdanom i Pavlom Popovićem te Đorđem Živanovićem i drugima.(2) Sredinom treće decenije uspostavio je prisne, prijateljske odnose sa tadašnjom mladom službenicom Jugoslovenske banke, potonjom nezamenjivom saradnicom Verom Stojić.

Upravo pristigla iz Novog Sada, posle školovanja u Budimpešti, gde joj je na Andrića kao na ozbiljnog pisca skrenuo pažnju Vladimir Velmar Janković, posle razvoda od oficira Emilijana Milosavljevića, za koga se udala kad joj je bilo devetnaest godina, Vera Stojić radila je kao sekretar Redakcije Enciklopedije Stanoja Stanojevića, bliskog rođaka po majčinoj liniji.(3) Upoznavši se kod „Ruskog cara“, gde je Andrić sedeo u društvu sa Stanojevićem, oni su se tih godina viđali, ponekad na prestoničkim soareima, ili na Savi u veslačkom klubu „Beograd“, ili u šetnjama po Topčideru, koji su oboje voleli. Pišući joj iz Marselja, vrelog leta 1927. godine, Andrić evocira vreme koji su provodili u tom starom beogradskom parku: „Ako ništa, otidite katkad u Topčider na ručak. Setite se tada i mene. To mi je najdraže mesto gde sam najslađe i najmirnije jeo hljeb i pio vino“.

Prva poslanica koju je Andrić uputio Veri Stojićevoj bila je razglednica iz Ljubljane od 15. maja 1926. godine. Prethodno joj je 14. februara 1926. godine poklonio svoj „Ex Ponto“ sa posvetom i umetnutom svojom fotografijom.(4) U pismima koje joj tokom 1926. i 1927. godine šalje iz Marselja, Andrić se opominje njihovih susreta, pokazujući izvesnu brigu za njeno zdravlje i detaljno je izveštavajući o svome životu, intelektualnim preokupacijama, doživljajima sa putovanja i planovima. U pismu od 8. marta 1927. godine iz Marselja, on se živo seća leta prethodne godine, beogradskih susreta između njegovog putovanja u Višegrad i odlaska za Trst, delikatno aludirajući na njihov blizak odnos: (5) „Često, često pomislim na vas i na lanjsko leto. Sad kad mi dođe red da se vratim u Beograd, u Ministarstvo, biće mi mnogo lakše vratiti se, jer poznajem bolje i svijet, i jer se nadam zateći vas u vašem novom stanu, sa vašom sobom, sa bibliotekom, u kojoj će moći da se prijatno i razgovara i ćuti.“ (6)

Posle poslanica iz Francuske, Andrićeva pisma Stojićevoj proređuju se i on će joj se u periodu od 1927. pa do kraja rata javiti samo sa nekoliko razglednica iz Ženeve (1932), Splita (1933), Beograda (1937) i Berlina (1939-1940). Međutim, leta 1941. godine, za vreme rata, pred odlazak u Vrnjačku banju na oporavak, napisao joj je pisamce iz Beograda u kojem je moli da umesto njega reguliše njegove obaveze na ime članarine u veslačkom klubu (81: 62). Iz tog pisma vidi se da je pisac letnje dane za vreme okupacije, kao i njegov junak Zeko, često provodio na Savi.

Pored Topčidera, Sava i sav šarenoliki, uzbudljivi, bogati i intezivni život koji se vodio na njenim obalama i na njenim vodama, na adama, splavovima i u vrbacima snažno su obeležili Andrićevu vezu sa međuratnim i ratnim Beogradom. Sva demokratičnost tadašnjeg Beograda, otvorenost društva koje nije odveć marilo za klasne razlike koje, uistinu, i nisu bile tako jasno ocrtane, socijalna opuštenost tako tipična za prestonicu u koju su se slivali došljaci iz cele zemlje, razumevajući je odmah kao svoj grad, bili su najvidljiviji i najočigledniji upravo na Savi. Bilo je to mesto na kojem nisu važila kruta pravila etikecije i strogog građanskog bontona, prostor odmora i intezivnog života mnogih generacija iz svih slojeva raznolikog beogradskog društva, zelena oaza gde su skrovit i skrajnut, autentičan i prirodan život mogli da, jedni uz druge vode alasi i ministri, sportisti i diplomate, pisci i domaćice, domaćini i boemi, muškarci, žene i deca, porodice i samci, bekrije i usamljenici, trgovci i profesori univerziteta, dangube i ljudi od karijere, sitne zanatlije i industrijalci, mangupi i svet od reda i poretka, mali i veliki ljudi iz svih staleža. Sa odelom koje bi na savskoj obali skinuli sa sebe, odbacivali bi i gradske obaveze, tegobe svakodnevice, oslobađajući i svoju misao i svoje telo. U tekstu „Neuspeh na pozornici“, sećajući se debakla koji je doživeo kao učenik, premijerno angažovan kao glumac, Andrić sasvim neočekivano, ali poetički na tragu svoga „skokovitog“ postupka, priziva u sećanje Savu, taj sporedni ali važan kolosek svoga života: Kad bih govorio o svom takvom koloseku, ja bih morao govoriti o svojoj strasti za vodene sportove koja se u mom konkretnom slušaju može nazvati jednom rečju Sava. Iza te reči krije se čitav jedan svet i jedan dobar deo života. Sunčanje, kupanje, plivanje, veslanje, pecanje, loptanje. I ne samo to nego i dugogodišnji dodir sa onim svetom koji obitava savsku obalu od Makiša do železničkog mosta i koji živi na vodi i od vode. Sava, sa svim onim što mi je ona u toku mnogih godina pod raznim vidovima pružala, od igre i sunca do druženja i prijateljevanja sa zanimljivim i bliskim ljudima na njenim obalama i adama – bila je, da tako kažem, moj glavni „sporedni kolosek“ (7) (10: 45).

Teško da bi uverljiviji i puniji život na Savi Andrić mogao da da u pripovetci „Zeko“ bez svog autentičnog savskog iskustva. U drugoj glavi priče, u kojoj glavni junak Isidor Katanić zvani Zeko započinje svoj alternativni a istinski život, na putu spoznavanja svoga pravog mesta u svetu, Andrić se sasvim prirodno mogao osloniti na doživljeno i proživljeno. I za Zeku je, kao i za njegovog tvorca, Sava bila čaroban tropski predeo u kojem je život bio lakši, manje stešnjen i slobodniji. Naseljen neobičnim individualnostima, Andrićev savski život bio je, nesumnjivo, ono bogato polje građe iz koje su se iznedrili likovi njegovih savskih junaka – kapetan Mike, bivšeg kapetana prve klase u penziji, ili gazda Stanka, zakupca javnog kupatila filozofskog naziva „I to će proći“. Bez iskustva koje je stekao između železničkog nasipa i kupatila kod Šest topola, od modernih veslačkih klubova do bezimenih kafanica, na savskim šajkama i splavovima, Andrić ne bi tako jasno mogao dati sliku kafedžije Nauma, ribara Svete, lađara Milana Stragarca, drvodelje Ivana Istranina i njegove žene, kradljivice Marijete, kovača Đoke ili mehaničara Karla Zemunca. Posmatrajući tokom letnjih meseci svu šarenu gomilu savskih posetilaca koja traži odmor, zabavu, zaborav ili smisao života, Andrić je mogao imaginirati i u svoje delo pretočiti sve oblike mogućeg beogradskog života, čudnog i neobičnog, često apsurdnog, a uvek snažnog i privlačnog. (5: 260)

Napomene:

(1) To se, među ostalim, vidi i iz prepiske Andrićeve sa Belom Pavlović koja se čuva u Odeljenju posebnih fondova u Narodnoj biblioteci Srbije (96: R 1170 – R 1174).

(2) U svojim sećanjima Milan Đoković navodi podatak da je Andrić naročito voleo da sa jednim anonimnim prijateljem, starim Soluncem, čijeg se imena Đoković ne seća, lađicom pređe na zemunsku obalu Dunava, na ribu i na špricere: Andrić je vedro govorio o svom kafanskom drugu, a s prisenkom tuge se sećao kako taj bivši ratnik pogleda u sat i kaže: „Ivo, evo, deset je. Da se mi vratimo. Ziher je ziher.“ Andrić nije objašnjavao – piše dalje Đoković – ali je vama ostavljao da ispod tih drugarskih reči otkrijete čoveka koji je pobednički prešao na drugu stranu reke, a još nije stekao naviku da gazi po svojoj zemlji. (182 : 274).

(3) Vera Stojić rođena je 5. avgusta 1902. godine u Budimpešti. Majka joj je bila Milana Stojić, rođena Rajić, ćerka Jelene Rajić iz porodice Stratimirović iz Kulpina, jedne od najčuvenijih srpskih porodica U Habzburškoj monarhiji koja je, među ostalim, dala karlovačkog mitropolita Stevana Stratimirovića, komandanta srpske vojske u revoluciji 1848/49. godine. Posle školovanja u Budimpešti i Novom Sadu, Vera Stojić sa majkom prelazi u Beograd, gde se 1924. godine zapošljava u Jugoslovenskoj banci, a potom 1938. godine prelazi u Beogradsku zadrugu. Posle Drugog svetskog rata, od 1946. pa do odlaska u penziju 1954. godine, ona radi u Narodnoj banci Jugoslavije. Izvanredan poznavalac mađarskog, nemačkog, francuskog, ruskog i engleskog jezika, ona je prevela i objavila velik broj književnih dela. Tokom godina poznanstva sa Andrićem, naročito posle rata, Vera Stojić mu je bila veran saradnik i pomoćnik, prekucavala je njegova dela, vodila korespodenciju, brinula se o autorskim pravima, bankarskim i mnogim drugim praktičnim poslovima kojima pisac nije bio vičan. Odmah po osnivanju Zadužbine Ive Andrića, 12. marta 1976. godine, Vera Stojić imenovana je za prvog upravnika Zadužbine i na tom mestu ostala je do smrti, 31. decembra 1988. godine. Sve vreme, upravničke poslove obavljala je bez ikakve materijalne nadoknade. Jednako tako, u korist piščeve zadužbine ona se odrekla svog dela nasledstva koji joj je pisac testamentom namenio.

(4) Biblioteka Zadužbine Ive Andrića, sign. I-303. Istu fotografiju sa Andrićevim potpisom i ubeleženom godinom 1926. našla sam u zaostavštini Vere Stojić.

(5) Na osnovu spisa Vere Stojić koji se nalaze u privatnom vlasništvu, da se naslutiti da je između nje i Andrića postojala emotivna veza.

(6) Iz stana u ulici Knjeginje Ljubice 9, Vera Stojić se tokom leta 1927. godine sa majkom preselila u stan u Dobrinjskoj br. 3. Bio je to jedan od stanova u porodičnoj kući njenoga ujaka, akademika Stanoja Stanojevića (1894-1937), istoričara i profesora Univerziteta u Beogradu. To je bio način da S. Stanojević pomogne svojoj rođaki Milani Stojić, majci Vere Stojić, koja je živela sama sa ćerkom.

(7) Zuko Džumhur posebno je isticao Andrićevu  ljubav prema Savi. Ivo je tada govorio da su mu najsrećniji dani u životu bili pre rata, kada je kao mali činovnik Ministarstva inostranih dela, u kome je radio dvokratno, u podne dolazio tramvajem do Čukarice, da bi se okupao na Savi i ručao u jednoj od koliba svežu ribu. Šetajući se, jednom prilikom, savskom obalom koja je ličila na prašumu, a rečna voda bila je čista i zelena, Andrić mu je rekao: Tako, Zuko, zamišljam prvo jutro posle stvaranja sveta (417: 165). Iz prepiske Andrićeve sa Leposavom Belom Pavlović vidi se koliko su Beograđani, bar onaj sloj kojem je Andrić pripadao, voleli Savu. Bela Pavlović, profesorka francuskog i slikarka, često je odlazila na reku ne samo da se kupa, zbog čega se Andrić sa njom često šalio, nego i da slika, razapinjući svoj štafelaj na obali. (96: R 1170 – 1174)

Izvor:

Žaneta Đukić Perišić, „Pisac i priča: Stvaralačka biografija Ive Andrića“, Akademska knjiga, Novi Sad, 2012.

* Detaljnije o knjizi možete pročitati na sajtu izdavača Akademska knjiga.

* Veliku zahvalnost dugujem Jeleni Jeremić koja me je uputila na knjigu „Pisac i priča: Stvaralačka biografija Ive Andrića“ i koja je za ovu priliku odabrala odlomak iz biografije Ive Andrića.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s