Andrej Tarkovski o umetnosti

Umetnost potvrđuje sve ono što je najbolje u čoveku – nadu, veru, ljubav, lepotu, molitvu.. Ono što čovek sanja i ono čemu se nada.. Kada je neko ko ne zna da pliva bačen u vodu, nagon govori njegovom telu koji će ga pokreti spasiti. Umetnik je takođe upravljen nekom vrstom nagona, i njegovo delo produžava traganje čoveka za onim što je večno, transcedentno, božansko – traganje koje se često odvija uprkos grešnosti samog pesnika.

Šta je umetnost? Da li je dobra ili loša? Je li od Boga ili đavola? Od čovekove snage ili njegove slabosti? Može li ona biti zavet zajedništva, slika društvenog sklada? Može li to biti njena uloga? Kao izjava ljubavi: svest o našoj uzajamnoj zavisnosti. Ispovest. Nesvesni čin koji ništa manje ne održava istinski smisao života – ljubav i žrtvovanje.

Zašto, kada pogledamo unazad, vidimo stazu ljudske istorije isprekidanu propastima i polomima? Šta se stvarno dogodilo s ovim civilizacijama? Zašto im je ponestalo daha, volje za život, zbog čega su izgubile moralnu snagu? Sigurno ne možemo poverovati da se to sve desilo jednostavno zbog materijalnih oskudica? Ova pretpostavka mi izgleda groteksno. Pre sam uveren da smo i danas došli do tačke uništavanja još jedne civilizacije isključivo zbog neuspeha da obratimo pažnju na duhovnu stranu istorijskog procesa. Ne želimo samima sebi da priznamo da su mnoge nesreće koje neprestano napadaju čovečanstvo posledica toga što smo postali neoprostivo, kažnjivo, beznadežno materijalistični. Posmatrajući sebe kao zagovornike nauke, i da bismo svoju naučnu objektivnost učinili uverljivijom, raspolutili smo nedeljivi ljudski razvoj, izdajući tako onaj samotan, ali jasno vidljiv izvor, u kome smo pozvani da prepoznamo prvi uzrok svega, i iskoristimo ga ne samo da bismo objasnili greške prošlosti već i da bi iscrtali detaljan plan za budućnost. Ili možda pad minulih civilizacija znači da istorija strpljivo čeka da čovek napravi pravi izbor, posle koga istorija više neće biti dovođena u nepriliku i prisiljavana da jednog za drugim opoziva neuspele pokušaje u nadi da će neki sledeći uspeti. Ima nečeg tačnog u široko prihvaćenom mišljenju da nijedna lekcija iz istorije nikada nije naučena, i da čovečanstvo ne primećuje šta je istorija uradila. Sigurno je da svaka naredna katastrofa predstavlja dokaz da je civilizacija o kojoj je reč pogrešno zamišjena; a kada je čovek prisiljen da sve počne iznova, to možebiti samo stoga što je do tada kao svoj cilj imao nešto sasvim drugo umesto duhovnog savršenstva.

U izvesnom smislu umetnost je slika dovršenog razvitka, vrhunca; oponašanje posedovanja apsolutne istine (premda jedino u obliku slike) koje čini nepotrebnimdug – možda zaista i beskrajan – put istorije.

Postoje trenuci kada se žudi za odmorom, da se sve prepusti, da se preda, zajedno sa samim sobom, nekom sintetičnom pogledu na svet – kao što su Vede, na primer.Istok je bio bliži istini nego Zapad. Ali zapadna civilizacija je progutala Istok svojim materijalističkim zahtevima od života.

Uporedimo Istočnu i Zapadnu muziku. Zapad stalno uzvikuje: “Ovo sam ja! Pogledaj me! Čuj me kako patim, volim! Koliko sam nesrećan! Koliko sam srećan! Ja! Moje! Mene!” U Istočnoj tradiciji nikad ni reči o njima samima. Čovek je u potpunosti obujmljen Bogom, prirodom, vremenom; pronalazeći sebe u svemu, otkrivajući sve u sebi. Pomislite na taoističku muziku… Kina šest stotina godina pre Hrista… Ali u tom slučaju, zašto tako nadmoćna ideja nije pobedila; zašto je iznemogla? Zbog čega civilizacija koja je izrasla na takvim osnovama nije došla do nas u obliku istorijskog razvoja dovedenog do njegove upotrebljivosti? Mora biti da su došli u sukob sa materijalističkim svetom koji ih je okruživao. Kao što ličnost dolazi u sukob sa društvom, ta civilizacija se sukobila sa drugom. Ona je svenula ne tek zbog sukoba sa okružujućim svetom, već isto tako zbog nemoći da se odupre materijalističkom svegu “progresa” i tehnologije. Ali je ta civilizacija bila vršnom tačkom istinskom znanja, so soli sveta. A u skladu sa logikom Istočne misli, sukob bilo koje vrste je suštinski grešan.

Svi mi živimo u svetu kakvog ga zamislimo, kakvog ga stvorimo. I tako, umesto da uživamo u njegovim prednostima, mi smo žrtve njegovih kvarova.

Odlomak iz knjige “Vajanje u vremenu” koju je na srpskom objavila Izdavačka kuća “Obradović”, Beograd 2014

Izvor: Danas

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s