Horhe Luis Borhes: „Alef“ (odlomak)

Na donjoj strani stepenika, više udesno, video sam jednu malu blistavu kuglu koja se prelivala i čije je blještanje bilo skoro nepodnošljivo. U prvi mah sam pomislio da se okreće; zatim sam shvatio da je to opsena stvorena vrtoglavim prizorima koje je sadržavala. Alef je imao dva do tri santimetra u prečniku, ali je u njemu bilo sadržano nimalo umanjeno kosmičko prostranstvo. Svaka stvar (ogledalo, recimo) bila je beskraj stvari, jer sam ih jasno video sa svih tačaka sveta. Video sam prenaseljeno more, video sam zoru i veče, video sam brojne stanovnike Amerike, video sam srebrnastu paukovu mrežu usred jedne crne piramide, video sam razbijeni lavirint (to je bio London), videh u neposrednoj blizini beskrajne oči koje su se ogledale u meni kao u ogledalu, video sam sva ogledala sveta i nijedno mi nije uzvratilo moj lik, video sam da je jedno zadnje dvorište u ulici Soler popločano istim kamenim pločama kakve sam video u vestibilu jedne kuće u Fraj Bentosu pre trideset godina, video sam gradove, sneg, duvan, metalnu žicu, vodenu paru, video sam konveksne ekvatorijalne pustinje, i svako zrno njihovog peska, videh u Invernesu jednu ženu koju nikad neću zaboraviti, razbarušenu kosu i ponosno telo, video sam rak na dojci, na nekom trotoaru video sam krug sasušene zemlje gde je nekad stajalo drvo, u jednoj poljskoj kući Adrogea video sam prvi engleski prevod Plinija, napravio ga je Filemon Holand, u jednom trenutku sam video svako slovo na svim stranicama (kad sam bio dečak, čudio sam se kako se slova u zatvorenoj knjizi ne pomešaju i ne pogube), video sam dan i noć istovremeno, zalazak sunca u Keretaru čiji su odsjaji bili nalik boji bengalske ruže, video sam moju spavaću sobu, potpuno praznu, u jednoj radnoj sobi u Alkmaru video sam globus između dva ogledala koja su do u beskraj ponavljala njegovu sliku, video sam konja sa zalepršanom grivom na jednom žalu Karipskog mora, u zoru, video sam fini kostur jedne ruke, video sam preživele iz neke bitke kako šalju razglednice svojim kućama, u jednom izlogu Mirzapura video sam špil španskih karata, video sam iskošene senke paprati u jednoj staklenoj bašti, video sam tigrove, klipove, bizone, plime i vojnike, video sam sve mrave koji postoje na zemlji, video sam jedan persijski zvezdomer, videh u jednoj fioci pisaćeg stola (uzdrhtao sam zbog rukopisa) nepristojna pisma, neverovatna, precizna, koja je Beatrisa uputila Karlosu Arhentinu, video sam jedan obožavani spomenik na groblju Čakarita, videh užasne posmrtne ostatke onog što je nekad bila zadivljujuća Beatrisa Viterbo, video sam kolanje moje tamne krvi, video sam grananje ljubavi i preobražaje smrti, video sam alef sa svih tačaka, video sam u alefu zemlju i u zemlji ponovo alef i u alefu zemlju, video sam svoje lice i svoje krvne sudove, video tvoje lice, osetio sam vrtoglavicu i zaplakao jer su moje oči videle tu jedva nagoveštenu tajnu, čije ime prisvajaju ljudi, ali koje nijedan čovek nije video: neshvatljivi svet.

Osetio sam beskrajno strahopoštovanje, beskrajnu tugu.

Izvor: Horhe Luis Borhes, „Alef“, preveo Radoje Tatić.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s