Adrijana Marčetić: „Zaljubljeni Prust“

Portrait-Marcel-Proust-Jacques-Emile-Blanche_0_730_1095

Žak Emil Blanš, „Portret Marsela Prusta“, 1900.

I

Pre tri godine čitaoci Marsela Prusta i ceo književni svet proslavili su stogodišnjicu Svanovog rođenja. Prva knjiga Traganja za izgubljenim vremenom, „U Svanovom kraju“, izašla je iz štampe 14. novembra 1913. godine. Ta godina, po jednodušnoj oceni kritike, predstavlja prekretnicu u umetnosti romana, trenutak u kojem je romaneskni žanr ušao u novo doba, epohu modernizma. Ali, godina Svanovog rođenja nije bila prelomna samo u umetnosti romana. S današnje istorijske distance očigledno je da je u godini pred Prvi svetski rat došlo do eksplozije modernističkih pokreta u gotovo svim umetnostima i žanrovima, ne samo u Francuskoj već i u mnogim drugim zemljama. Uzmimo samo nekoliko primera. Osim Svana, u Francuskoj su objavljene i pesničke knjige Valerija Larboa (Pesme A. O. Barnabuta), Gijoma Apolinera (Alkoholi), Bleza Sandrara (Trans-sibirska proza), pesnika i prozaista Fransisa Žama, Šarla Pegija, Alena Furnijea; sve one su nedvosmisleno najavile pojavu novog pesničkog stila i nove, modernističke poetike. U Americi, u časopisu Poezija, Ezra Paund 1913. objavljuje niz tekstova koji se danas smatraju svojevrsnim manifestom imažizma; Robert Frost, jedan od najznačajnijih američkih modernista, objavljuje prvu knjigu pesama, A Boy’s Will. Na nemačkom jeziku iste godine svetlost dana ugledala je jedna od najboljih Kafkinih priča, „Presuda“, a Georg Trakl štampao je svoju prvu i jedinu zbirku, Pesme. U Rusiji, pesnici Burljuk, Kamenski, Hlebnjikov, Kručenih i Majakovski i slikari Larionov, Maljevič, Natalija Gončarova i Olga Rozanova, osnivaju umetničku grupu „Hijalea“ i objavljuju jedan od nekoliko svojih futurističkih manifesta. Unamuno, u Španiji, objavljuje prvu zbirku priča, Ogledalo smrti, koja ga je najavila kao autora moderne, avangardne inspiracije. I u Srbiji su 1913. godine štampane knjige kojima je najavljena nova, modernistička književnost, Rakićeve Pesme, Disove Utopljene duše i prvi građanski roman u srpskoj književnosti, Čedomir Ilić Milutina Uskokovića. Bura i navala modernizma preplavila je i druge umetnosti, muziku, slikarstvo i arhitekturu. U Parizu, te godine Prust je redovan i oduševljen posetilac predstava Ruskog baleta, prisustvuje i izvođenju Posvećenja proleća Igor Stravinskog. Slikari modernisti najzad ulaze na velika vrata galerija i muzeja. Marsel Dišan u Parizu izlaže prvi „ready-made“, Točak bicikla, u Njujorku prikazuje provokativno platno Ženski akt silazi niz stepenice. Izložbe priređuju i Šagal, de Kiriko, Matis; Pikaso i Brak polažu temelje kubizma.

Marsel Prust je u samom središtu neobično bogatog umetničkog života ove epohe. On piše i objavljuje prozu i eseje u uglednim pariskim časopisima i dnevnim listovima, posećuje književne salone, koncerte, izložbe i pozorišta, druži se s piscima, muzičarima, umetnicima i filozofima. Već i po tome, njegov doprinos umetničkom i kulturnom životu Pariza nije zanemarljiv. Ali, u umetnosti romana, u žanru u kojem je stvorio svoje životno delo, Prustov doprinos je nemerljiv. U romanu, Prust je apsolutni inovator, umetnik koji je promenio prirodu ovog žanra i istovremeno ukazao na njegove nove, do tad neslućene mogućnosti. Na inovativnost, kao na glavnu karakteristiku Prustove proze, ukazali su već njegovi prvi čitaoci i kritičari, Martin Tarnel, Ernst Robert Kurcijus, Leo Špicer. U prikazu objavljenom u Srpskom književnom glasniku u februaru 1922, nekoliko meseci pre Prustove smrti, Slobodan Jovanović nazvao je Prusta „jednim od prvih pripovedača novog vremena“. Prustovo delo je bilo i ostalo trajna inspiracija za različita tumačenja. O njemu su pisali i sami pisci (Žid, Beket, Nabokov), i književni kritičari, i istoričari, i biografi, a „prustologiju“ su u novije vreme obogatila i interdisciplinarna istraživanja, na primer, proučavanje nehotičnog sećanja u okviru kognitivne psihologije ili „kvir Prusta“ u studijama kulture. Danas, kada živa recepcija Prustovog dela u kontinuitetu traje više od sto godina, postavlja se pitanje šta ono znači u našem vremenu i šta govori savremenom čitaocu? Prust je naš savremenik prvenstveno po pitanjima koja u svom delu postavlja: kakav je odnos umetnosti i života, kakva je uloga umetnosti u ljudskom životu, šta je to autentično proživljen život?

Prust je rođen neposredno po završetku Francusko-pruskog rata i padu Pariske komune, 10. jula 1871, u Oteju, jugozapadnom predgrađu Pariza. Prustov otac, Adrijan Prust, bio je lekar, po veroispovesti katolik, a majka, Žana Klemans Vej, poticala je iz veoma imućne jevrejske porodice. Prust je imao mlađeg brata, Robera, koji se kao i otac, posvetio lekarskom pozivu. Kad mu je bilo devet godina, Prust je oboleo od astme. Ova bolest pratila ga je kraja života i ubrzala je, a možda čak i izazvala, njegovu preranu smrt. Bolješljivi dečak bio je strastveni čitalac. Za letnjih meseci, u kući za odmor svog deda-strica, u okolini Pariza, mali Marsel se posle ručka povlačio u biblioteku i sate i sate provodio u fantastičnom svetu knjiga.

Ovo dečačko iskustvo Prust će kasnije opisati u poznatom i često prevođenom eseju „O čitanju“ (1905), ali i u prvom delu Svana, u Kombreu, u kojem se pripoveda o doživljajima dečaka Marsela koji želi da postane pisac. Prustova omiljena lektira u ovom uzrastu bili su romani Žila Verna, Poove Avanture Artura Gordona Pima, Kapetan Fracas Teofila Gotjea, i Priča o belom kosu Alfreda de Misea. Kada mu je bilo jedanaest godina, Prusta su upisali na jedan od najboljih francuskih liceja, Kondorse. Iz matematike se jedva provukao, ali se zato istakao radovima na istorijske i književne teme. U eseju o razaranju Kartagine, koji je napisao kad mu je bilo trinaest godina, Prust je već formulisao svoj najvažniji umetnički kredo, od kojeg neće odstupiti do kraja života: poezija i život pripadaju dvema potpuno različitim stvarnostima. Poezija je uzvišenija od života; ona nam pruža samo sebi svojstveno uživanje i u samoj sebi sadrži svrhu svog postojanja. Da bismo upoznali to posebno uživanje koje umetnost pruža, moramo se odreći efemernih zadovoljstava svakodnevnog života i u potpunosti se posvetiti umetničkom pozivu.

Ali, mladi Marsel još uvek nije bio spreman na ovakva odricanja. U proleće 1888. godine zaljubio se u svog gimnazijskog druga, Žaka Bizea, sina slavnog kompozitora Žorža Bizea. Kao izjavu svoje naklonosti, napisao mu je tri strastvena pisma. Uplašena sklonostima svog starijeg sina, Marselova majka je zabranila Žaku Bizeu da posećuje Marsela, čime je počela njena duga i bezuspešna borba da promeni Marsela i ohrabri ga da se više druži s devojkama. Ali čak ni tada, dok je još bio u nežnim mladićkim godinama, romantična ljubav za Prusta nije se sastojala samo u erotskoj žudnji za telom nekog lepog dečaka. Njegove ljubavi često su bile i platonske, bez želje za telesnim sjedinjenjem s voljenom osobom, a kada je voleo na platonski način, Prust je znao da se zaljubi i u neku ženu. To je bio slučaj i u Prustovoj prvoj ljubavi: zaljubivši se u Žaka, Prust se počeo diviti i Žakovoj majci, Ženevjevi Bize. Međutim, nju je obožavao isključivo iz daleka, s velikim divljenjem i strahopoštovanjem. Na ovoj biografskoj činjenici u velikoj meri se zasniva i opis Marselove ljubavi prema Žilberti Svan i njenoj majci Odeti u drugoj knjizi Traganja za izgubljenim vremenom, „U seni devojaka u cvetu“. Junak se prvo zaljubi u Žilbertu, kćerku prijatelja svojih roditelja, Šarla Svana, a nešto kasnije i u njenu majku Odetu. Posle prerane smrti Žorža Bizea, Ženevjeva Bize je postala „madam Štraus“, supruga imućnog pariskog advokata Emila Štrausa i vlasnica jednog od najotmenijih pariskih književnih i umetničkih salona. Ona je Prustu poslužila kao prototip za Orijanu, vojvotkinju od Germanta, koja se pri kraju Jedne Svanove ljubavi pojavljuje pod umenom princeze de Lom. Kao i Prust u salonu gospođe Štraus, i Marsel u Orijaninoj kući upoznaje mnoštvo ličnosti iz bogatog i otmenog pariskog građanskog i aristokratskog sveta, o čemu se pripoveda u trećoj knjizi romana, „Oko Germantovih“. Osim u salonu gospođe Bize, mladi Prust je bio čest gost i u salonima princeze Matilde, bratanice Napoleona I, i gospođe Dode, žene Alfonsa Dodea i majke Prustovih bliskih prijatelja, Leona i Lisjena. Između ostalih, tu je upoznao Edmona de Gonkura, Mopasana i Anatola Fransa. U ovo doba, kao već stariji gimnazijalac, Prust je intenzivno pratio tekuću književnu produkciju, posećivao izložbe, odlazio u pozorište. Istovremeno je čitao i klasike, Montenja, Korneja i Rasina, Balzaka, Flobera, Žerara de Nervala, Bodlera.

Čim je završio gimnaziju, Prust se 1889. godine prijavio na dobrovoljno odsluženje jednogodišnjeg vojnog roka, u pešadijskom garnizonu u Orleanu. Zbog noćnih napada astme i jakog kašlja, koji su budili ostale vojnike u spavaonici, dobio je dozvolu da se preseli u privatni pansion. Atmosfera tog pansiona i vojnički život u Orleanu predočeni su takođe u Germantovima, u epizodi u kojoj se pripoveda kako Marsel odlazi u Donsjer, da poseti prijatelja, markiza Robera Sen-Lua, Orijaninog rođaka, koji tamo služi vojsku. Prust je u vojsci trenirao mačevanje, vežbao gimnastiku i obučavao mlade vojnike; vikendom je odlazio u Pariz, ili je, kao mladić iz otmene i bogate porodice, bio rado viđen gost na večerama koje su u Orleanu priređivali stariji oficiri. Po odsluženom vojnom roku, Prust se u jesen 1890. upisao na studije diplomatije na Fakultetu političkih nauka, a sledeće godine i na studije prava na Sorboni. Međutim, univerzitetsku karijeru je vrlo brzo napustio da bi se posvetio dvema drugim karijerama za koje nikad nije izgubio interesovanje: društvenom životu i pisanju. Iako je svakodnevno izlazio u društvo i, kao i njegov junak, gubio vreme u efemernim društvenim zadovoljstvima, nasuprot onom što se obično misli, Prust je u ovim godinama ipak i dosta pisao, kritike, eseje, prikaze izložbi, kratke priče, a godinu dana uređivao je, zajedno sa još nekoliko prijatelja, i časopis Mensuel. Prvu knjigu, Zadovoljstva i dani, zbirku tekstova koje je ranije objavljivao u časopisima i dnevnim novinama, između ostalog i u Figarou, izdaje 1896. godine. U martu te iste godine počeo je da piše i svoj prvi roman, Žana Santeja, a glavnu inspiraciju za ovo delo našao je u romanima svog velikog uzora, Balzaka. Između Žana Santeja i Traganja za izgubljenim vremenom postoje značajne tematske sličnosti, zbog čega se Prustov prvi roman često naziva i prvom verzijom Traganja. Kao i kasniji roman, i Žan Santej je fiktivna autobiografija koja govori o detinjstvu, mladosti i zrelom dobu junaka koji želi da postane pisac. Prototipove dobro nam poznatih likova, mesta i epizoda iz Traganja nalazimo već u Žanu Santeju. Na primer, ono što je Marselu Žilberta, Žanu je Mari Kosišev, a Sen-Lu iz Traganja je Anri de Revejon u Žanu Santeju. Etrej iz prvog romana, u drugom postaje Balbek. I prvi i drugi roman počinju „dramom pred odlazak na spavanje“ – epizodom koja govori o tome kako mali Žan, odnosno Marsel, odbija da pođe u krevet dok ne dođe majka da ga poljubi. Već u Žanu Santeju Prust se bavi Drajfusovom aferom, a tematski istaknuto mesto u ovom romanu zauzima epizoda u kojoj je prikazano kako Žan, na jednom izletu na Ženevskom jezeru, doživljava neobično iskustvo nehotičnog sećanja, vrlo slično onom koje će doživeti Marsel u Svanu kada, zagrizavši kolačić madlenu zamočenu u lipov čaj, doživi navalu sećanja na detinjstvo provedeno u Kombreu. Važno mesto u priči o Žanu zauzima dugačko poglavlje esejističkog karaktera pod naslovom „Ljubav“, u kojem se raspravlja o smislu i prirodi ljubavi. Po mišljenju Žana Iva Tadijea, Prustovog biografa i jednog od najuglednijih savremenih prustologa, ovo poglavlje će kasnije evoluirati u „Jednu Svanovu ljubav“. Najznačajnije razlike između Žana Santeja i Traganja sastoje se u tome što u prvom romanu Prust još uvek nije, kako kaže Andre Moroa, „otkrio svoj pravi predmet… roman o romanu, prelazak iz izgubljenog u ponovo nađeno vreme“, i što i njemu još uvek nema „ljudi-žena, potomaka žitelja Sodome“, odnosno teme homoseksualne ljubavi, koja će se u Prustovom stvaralaštvu pojaviti tek posle smrti Prustove majke, 1905. godine.

Svoj prvi roman, Žana Santeja, Prust nije dovršio; pisao ga je skoro četiri godine, napisao je oko hiljadu strana, ali je krajem 1899. godine, osećajući da nije našao adekvatnu formu za viziju koju je hteo da prenese čitaocima, potpuno prekinuo rad na njemu. Tridesetak godina posle Prustove smrti nedovršeni rukopis Žana Santeja pronađen je u stanu Prustove bratanice, u jednom sanduku punom drugih Prustovih beležaka. Ovaj tekst je u celini objavljen u tri toma, 1952. godine, s predgovorom Andre Moroa. Posle neuspeha s romanesknim prvencem, Prust se posvetio prevođenju i komentarisanju eseja Džona Raskina, filozofa i teoretičara umetnosti, čiji su mu ukus, senzibilitet i estetička shvatanja bili veoma bliski. Poput Raskina, i Prust je verovao da su istinski umetnici sveštenci svog poziva, ljudi koji su u stanju da čitav svoj život posvete zahtevima svog stvaranja. Objavio je dve knjige prevoda Raskinovih eseja, Bibliju iz Amijena (1905) i Sezam i ljiljan (1906) i propratio ih predgovorima u kojima je izneo neke od svojih najvažnijih ideja o književnosti i umetnosti uopšte. Prevodeći Raskina, Prust je shvatio da mora, ukoliko želi da postane originalan pisac i veliki umetnik, da pronađe sopstveni literarni identitet, to jest da se oslobodi tuđih uticaja. Da bi se oslobodio sugestivne moći pisaca kojima se divio iz različitih razloga, Prust se poslužio pomalo neočekivanim, homeopatskim metodom. Pisao je pastiše u kojima je imitirao stil omiljenih pisaca, između ostalih, braće Gonkur, Balzaka, Flobera, Sent-Beva: „Što se tiče opijenosti Floberom, piscima najtoplije preporučujem purgativnu, pročišćujuću moć pastiša… Kada završimo s čitanjem neke knjige, ne samo da bismo želeli da nastavimo da živimo s njenim likovima, sa gospođom de Bozean, sa Frederikom Moroom, već bi naš unutrašnji glas, koji je za sve vreme čitanja bio navikao da prati ritam jednog Balzaka, jednog Flobera, želeo da i dalje govori kao oni. Treba mu za trenutak to dozvoliti, dopustiti da pedala produži ton, odnosno treba napisati hotimičan pastiš da posle toga, kad ponovo postanemo svoji, ne bismo čitavog života pisali nehotične pastiše.“ Prust je nameravao da pastiše, ili kako ih je on zvao književnu kritiku na delu, objavi zajedno s kritičkim esejima o piscima čiji je stil u pastišu imitirao. Međutim, iako je započeo rad na ovim esejima, on ih nikad nije završio, jer je vrlo brzo uvideo da bi ga pisanje analitičkih eseja o stilu najslavnijih francuskih pisaca nužno odvelo u obračun sa književno-kritičkim metodologijom onog vremena, koja je bila u znaku Sent-Bevovog biografizma. Ostavivši pastiše po strani, počeo se baviti mišlju da napiše esej u kojem će dovesti u pitanje Sent-Bevov metod i, što je još važnije, formulisati sopstvene poglede na književnost i umetnost. Zajedno sa još nekim tekstovima, Prust je pastiše objavio tek 1919, pod naslovom Pastiši i mešavine, a jedan od njih, onaj u kojem je imitirao stil braće Gonkur, ubacio je u poslednju knjigu Traganja, „Nađeno vreme“.

Pričom o nastajanju Sent-Beva, eseja koji takođe nikad nije bio dovršen, niti objavljen za piščeva života, počinje i priča o nastajanju Traganja za izgubljenim vremenom. Iz Prustovih pisama prijateljima (Žoržu Loriju, Roberu Drajfusu) iz 1905. godine čitamo kako pisca zaokuplja ideja da napiše esej koji će se, kako je tada govorio, zvati Sent Bev, i u kojem namerava da istraži kako se kritičar poput Sent-Beva mogao ogrešiti o najznačajnije pisce 19. veka, Stendala, Nervala i Bodlera. Čitajući Sent-Bevove Portrete savremenika i Razgovore ponedeljkom, Prust dolazi do zaključka da za kritičareve propuste nisu krivi nikakvi lični razlozi, na primer, ljubomora ili zavist, već upravo sam metod. Sent-Bev je, piše Prust u nacrtima predgovora za svoju knjigu, tajne piščevog zanata tražio tamo gde ih nikako nije mogao naći – u piščevom privatnom životu, njegovim izjavama, pismima, u svedočanstvima njegovih prijatelja i savremenika, a ne tamo gde se one jedino nalaze, u knjigama. Sent-Bev, kaže Prust, greši i zato što veruje da se u književnosti sve može „naučno“ objasniti; i time njegova kritika Sent-Beva prerasta u kritiku primene pozitivističkog metoda u proučavanju književnosti. Prust se, međutim, ne zaustavlja samo na kritici jednog metoda koji smatra neprimerenim karakteru umetničkog dela, već ukazujući na Sent-Bevove pogreške, formuliše i sopstvenu poetiku. Po svim svojim osnovnim postulatima – po zahtevu da se u središte kritičkog izučavanja postavi samo delo, odnosno njegove stilske karakteristike, a ne istorijske okolnosti u kojima je ono nastalo ili biografija njegovog autora, po tvrdnji da se vrednost umetničkog dela sastoji prvenstveno u originalnosti vizije i stila koji ga odlikuju, Prustova poetika anticipira ideje koje će se u Francuskoj pojaviti tek nekoliko decenija posle Prustovih razmišljanja o prirodi i zadacima kritike. Istovremeno, Prust je poetički „srodnik“ ruskih formalista, engleske i američke nove kritike, i svih analitičkih škola kritike koje su u prvim decenijama 20. veka, u epohi procvata modernističkih poetika, sličnim argumentima osporavale metod pozitivističkog biografizma.

Kao i prethodne knjige, i Sent-Bev je za Prusta bio dugoročan projekat. Iz pisma koje je 1908. godine uputio Roberu Drajfusu saznajemo da Prust još uvek radi na kritici Sent-Beva, ali da je izmenio svoj prvobitni plan: to više neće biti klasičan esej o Sent-Bevovom književno-kritičkom netodu, već novela sa istom temom. Iste godine, Prust piše Žoržu Loriju da se dvoumi između dve verzije teksta o Sent-Bevu: klasičnog eseja i pripovetke u formi fiktivnog dijaloga. Najzad, sredinom 1909, pošto je esej o Sent-Bevu već imao preko tri stotine strana, Prust, opet u pismu Loriju, izražava bojazan da časopis Mercure de France neće štampati njegov esej, ali ne zato što je predugačak, već zato što je, kaže Prust, „opscen“. Šta to u jednom eseju s književnoteorijskom temom može biti opsceno i nedolično za objavljivanje u literarnom magazinu saznajemo iz Prustovog pisma Valetu, uredniku Mercure de France-a: „Završavam knjigu koja je, uprkos svom radnom naslovu Protiv Sent-Beva… u stvari pravi roman, i to u nekim delovima, izuzetno razvratan roman. Jedan od glavnih likova je homoseksualac. Sent-Bevovo ime nije slučajno upotrebljeno. Knjiga se završava dugim razgovorom o Sent-Bevu i estetici.“ Prust je, dakle, napustio svoju prvobitnu ideju da napiše klasičan esej o Sent-Bevovom metodu, tačnije, ta zamisao je u toku rada doživela izvesne modifikacije, tako da je ono što je prvobitno trebalo da bude studija o jednom književnokritičkom metodu, sada postalo završni deo romana o homoseksualcima, neka vrsta njegovog poetičkog objašnjenja. Ali, Prustove tvrdnja da „završava“ roman pod navedenim naslovom nije se pokazala tačna – kao što, uostalom, nije bila sasvim tačna ni tvrdnja da će to biti roman o homoseksualcima – jer će njemu tek predstojati dugogodišnji rad na romanu koji neće biti isključivo o homoseksualcima, mada će biti i to, već o tome kako je Marsel postao pisac. Esej o Sent-Bevu zauvek će ostati fragmentaran i nedovršen. Od kraja 1909. godine Prust više uopšte ne pominje Sent-Beva, pa verujemo da se on od tog vremena sasvim prepustio pisanju budućeg Traganja za izgubljenim vremenom, koje takođe nije uspeo da dovrši, jer ga je u tome 18. novembra 1922. godine sprečila smrt.

II

Na jednom poznatom mestu Traganja pripovedač Marsel, razmišljajući o razlozima zbog kojih se sada manje divi svom omiljenom piscu iz mladosti, Bergotu, kaže da umetnik, ukoliko želi da ga priznaju kao originalnog stvaraoca, mora svet koji prikazuje da učini teško prepoznatljivim. Dela u kojima se „sve lako vidi“ nisu u stanju da zaokupe čitaoca, da mu otvore put u drugačiji doživljaj stvarnosti. Pošto je novina Bergotovih knjiga, posle brojnih čitanja, za Marsela prestala da bude novina, njemu su sada sve rečenice tog pisca „isto tako jasne pred očima kao i … sopstvene misli, kao nameštaj u… sobi i kola na ulici“. „Prozračnost“ dela nije vrlina, već dokaz o njegovoj neautentičnosti. Transponujući svoje originalno, samo njima svojstveno viđenje sveta u svoja dela, veliki umetnici dobro poznatu stvarnost prikazuju u potpuno novom svetlu – onako kako nismo navikli da je vidimo. Menjajući „odnose među stvarima“, oni doduše otežavaju percepciju predočenog sveta, ali za uzvrat stvaraju jedan nov, dotad nepostojeći kvalitet ili, kako bi Prust rekao, jednu „novu lepotu“. Prust piše: „Bilo je tako i jedno vreme kad su se stvari lepo prepoznavale ako ih je naslikao Fromanten, a nisu se već više prepoznavale ako ih je naslikao Renoar. Ljudi od ukusa kažu nam danas da je Renoar veliki slikar 19. veka. Ali kad to kažu, zaboravljaju Vreme, i to da ga je trebalo mnogo, čak i u samom 19. veku, pa da Renoar bude pozdravljen kao veliki umetnik. Da bi uspeo da ga priznaju takvim, originalan slikar, originalan umetnik, postupa kao očni lekar. Lečenje njegovim slikarstvom, njegovom prozom nije uvek prijatno. Kad je završeno, lekar nam kaže: pogledajte sada. I onda nam se svet (koji nije stvoren jedanput, nego onoliko puta koliko se puta pojavio neki originalan umetnik) ukaže potpuno drukčiji od dotadašnjeg, ali savršeno jasan… Takav je taj novi i prolazni svet koji je sada stvoren. On će trajati do sledeće geološke katastrofe koju će izazvati neki nov originalan slikar ili pisac.“

Prustovo delo je samo po sebi izrazit primer takve revolucije u umetnosti proze, „geološke katastrofe“, koja je bitno izmenila ne samo postojeće predstave o mogućnostima i granicama romanesknog žanra, već i otvorila put u nove, dotad nenaslućene dimenzije ljudskog senzibiliteta uopšte. Ali, baš kao i u Renoarovom slučaju, trebalo je da prođe izvesno vreme pre nego što su kritičari uspeli da u Prustovom delu prepoznaju oblike jednog novog sveta i da pozdrave ovog pisca kao velikog i originalnog umetnika. Na samom početku, kada je Prust u jesen 1912. godine, ponudio za objavljivanje prvi deo svog obimnog rukopisa dvama pariskim izdavačima Faskelu i NRF-u (Nouvelle Revue francaise), reakcije su bile zbunjenost i nerazumevanje. Rukopis se sastojao iz tri knjige, koje je Prust, posle dosta kolebanja, nazvao „U Svanovom kraju“, „Oko Germantovih“ i „Nađeno vreme“. Znamo i da je dugo razmišljao o zajedničkom naslovu za ove tri knjige. Njegove mnogobrojne varijante ukazuju na Prustovu fascinaciju vremenom i sećanjem: „Stalaktiti prošlosti“, „U prisustvu stalaktita prošlosti“, „Odrazi na patini“, „Odsjaji prošlosti“, „Posetilac iz prošlosti“, „Putnik iz prošlosti“, „Odsjaji vremena“. U oktobru 1912, rešio je da prve dve knjige, Svana i Germantove, nazove „Izgubljeno vreme“, da poslednju, treću knjigu nazove „Nađeno vreme“, a da naslov romana u celini bude „Povremeni muk srca“. Ali, samo mesec dana kasnije, saznajemo iz pisma Gastonu Galimaru, Prust je promenio plan. Zajednički naslov ostaje isti, ali će se sada prva knjiga zvati „Izgubljeno vreme“, druga „Večno obožavanje“ ili, možda, „U seni devojaka u cvetu“; naslov treće knjige biće „Ponovo nađeno vreme“. Već tada, 1912, prva knjiga sastojala se iz tri dela, „Kombrea“, „Jedne Svanove ljubavi“ i „Imena mesta: ime“, a knjiga se završavala epizodom u kojoj junak putuje u Brikbek, odnosno letovalište na obali Atlanskog okeana koje će u Traganju postati Balbek.

Iako je Prust uz rukopis priložio i preporuke gospođe Štraus i Gastona Kalmeta, a u međuvremenu slao i prijatelje, Žana Koktoa i Edmona Rostana, da se raspitaju o sudbini njegovog romana, od Faskela dugo nije bilo odgovora. Tek krajem decembra Faskel vraća Prustu rukopis i obaveštava ga da je knjiga odbijena na osnovu recenzije pesnika i kritičara Žaka Madlena, Faskelovog prijatelja i čoveka koji je napisao prvu kritiku Prustovog dela. Madlenova reakcija je tipična za Prustove prve čitaoce: „Pošto smo pročitali sedam stotina i dvanaest strana ovog rukopisa (najmanje 712, jer su mnoge stranice numerisane dva, tri, četiri ili pet puta istim brojem)… nemamo nikakvu, baš nikakvu predstavu o čemu se tu zapravo radi. Šta se tu zbiva? Šta sve to znači? Kuda sve to vodi? – Nemoguće je bilo šta predvideti! Nemoguće je bilo šta reći!“ I u nastavku Madlenove recenzije, koja je verovatno bila glavni razlog što Faskel nije prihvatio Prustov rukopis, najčešći interpunkcijski znaci su uskličnici i upitnici. Priznavši da su neki delovi rukopisa zanimljivi, „pa čak i odlični“, Madlen celinu dela ocenjuje kao potpuno nečitljivu: tekstu nedostaje dosledno razvijen zaplet, priča se grana u više tokova – vođena potpuno slučajnim asocijacijama pripovedača, pojedini likovi uvode se nemotivisano i isto tako iščezavaju. Čitalac ne zna koliko vremena protiče između pojedinih segmenata priče, pa čak ni koliko je zapravo star glavni junak – neimenovani „mali dečak“. Madlenu nije mnogo pomoglo ni pismo kojim je Prust, u želji da razjasni neka mesta u svom romanu, propratio rukopis, ukazavši u njemu na neke moguće puteve razumevanja i veze prve knjige s narednim knjigama (doduše, ni sama ta „razjašnjenja“ – priznanje da se na prvih sedam stotina strana ništa ne dešava i da se junaci koji će u kasnijim knjigama igrati važne uloge ovde pojavljuju samo pod maskama svojih suprotnosti – nisu, barem iz ondašnje perspektive, bila ništa manje enigmatična i hermetična od samog romana). Tako je Madlenu preostalo samo da „u korak prati pisca“ i da, kako sam kaže, „poput slepca, pipajući traži“ oslonce u Prustovom neprozirnom tekstu. „Lečenje“ Prustovom prozom još uvek nije imalo nikakvog rezultata.

Pošto ga je Faskel odbio, Prust polaže nade u NRF, čiju su izdavačku delatnost 1911. godine pokrenuli i uređivali njegovi gimnazijski prijatelji, Andre Žid, Žan Šlumberger, Žak Kopo, i Gaston Galimar, koji je, kao direktor, bio zadužen za finansijski deo ovog poduhvata. U pismu Galimaru iz novembra 1912, ponudivši svoj rukopis za štampu, Prust predlaže da sam plati troškove objavljivanja i raspituje se o tehničkim uslovima. I Galimar odgovara u tehničkim terminima: u jednom tomu, možemo da štampamo knjige obima do 550 strana, prva knjiga bi se našla u prodaji u martu ili februaru, druga u maju; na kraju pisma kaže da će lično doći da preuzme rukopis. Na osnovu Galimarovog odgovora, Prust je zaključio da je stvar svršena i da mu je knjiga prihvaćena, ali članovi uređivačkog odbora nisu tako mislili. Bez ikakvog obrazloženja, oni su mu krajem decembra vratili rukopis. Galimar je kasnije uveravao Prusta da nije imao veze sa ovom odlukom, a pitanje da li su urednici NRF-a uopšte pročitali rukopis i do danas je ostalo bez odgovora. Iako se kao glavni krivac za odbijanje Prustovog romana najčešće pominje Andre Žid, Šlumberger je kasnije tvrdio da je odluka bila zajednička, odnosno da se nikom nije dopao Prustov razuđeni i komplikovani stil pripovedanja. Nekoliko dana pošto mu je Galimar vratio rukopis, Prust se obratio još jednom pariskom izdavaču, Olendorfu, ponudivši i ovog puta da sam plati štampanje knjige, ali je i ovde bio odbijen. Za Prusta je sada, i na profesionalnom i na privatnom planu, nastupio težak period. Dva ugledna pariska časopisa odbila su mu neke kraće radove, a doživeo je i ličnu tragediju. Napustio ga je, i ubrzo zatim u avionskoj nesreći poginuo je Alfred Agostineli, Prustov vozač, sekretar i ljubavnik. Istoriju ove ljubavi Prust je u Traganju ispričao u priči o Marselovoj ljubavi prema Albertini, jednoj od „devojaka u cvetu“, koje je upoznao na plaži u Balbeku.

Najzad, kada je gotovo već sasvim izgubio nadu da će pronaći izdavača za svoju knjigu, jedan mladi pariski izdavač, Grase, pristao je da je štampa o autorovom trošku, a predložio je i marketinšku kampanju koja je obuhvatala objavljivanje odlomaka iz romana u časopisima i naručivanje prikaza. Sve Graseove predloge Prust je s entuzijazmom prihvatio. U maju 1913. opet je promenio naslove pojedinačnih knjiga, ali i naslov romana u celini. Tada se prvi put pojavljuju naslovi koji su danas pred nama. Prva knjiga dobila je naslov Svanova strana, druga Strana Germantovih, treća Ponovo nađeno vreme; roman će se zvati U traganju za izgubljenim vremenom. U pismu Graseu Prust objašnjava da je prethodni naslov romana, Povremeni muk srca, odbacio kad je saznao da će Bine-Valmer, pisac koga Prust nije mnogo cenio, svom novom romanu dati vrlo sličan naslov: Uznemireno srce. Ipak, odlučio je da svoj lepi naslov sačuva za jednu epizodu iz druge knjige Sodome i Gomore – gde se ona i danas nalazi – u kojoj se Marsel seća pokojne bake. Ni u pismu Graseu ni kasnije Prust ne kaže šta ga je navelo da se odluči za današnji naslov, U traganju za izgubljenim vremenom. Po nekim tumačenjima, on predstavlja sintezu dva Balzakova naslova, Izgubljenih iluzija i U traganju za apsolutom, što se može shvatiti kao svojevsrtan omaž piscu kojem se Prust veoma divio i u kojem je još u ranoj mladosti našao jednog od svojih glavnih uzora. Prvo izdanje Svana Grase je štampao u 1750 primeraka, zatim je doštampao još dvaput po 500 primeraka. Sledeće godine, štampao je još dva izdanja, odnosno ukupno 1300 primeraka. Pre početka rata, do 28. jula 1914, dakle za svega sedam meseci, prodato je 2800 primeraka. Za vreme rata prodaja je bila nešto slabija, ali je poznato da je 1917. godine od ukupnog tiraža sva četiri izdanja u knjižarama preostalo svega 200 primeraka. Njih je otkupio Galimar, prepovezao ih i prodao uz svoje izdanje Traganja iz 1919. godine. Ove brojke pokazuju da je, nasuprot široko rasprostranjenom mišljenju, recepcija Prustove knjige među običnim čitaocima bila vrlo dobra.

III

Kao i roman u celini, Prust je i priču o Svanu zasnovao na činjenicama iz sopstvenog života. Pripovedajući o Svanovoj i Odetinoj romansi, on je ispričao istoriju svoje ljubavi prema mladom i talentovanom kompozitoru, Renaldu Anu, koga je upoznao u salonu Madlen Lemer. Gospođa Lemer, pokroviteljka umetnika i muzičara, i sama autorka mrtvih priroda koje je Leon Dode uporedio sa ilustracijama na poklopcima bonbonjera, jer je na njima opsesivno slikala velike cvetove ljubičastih ruža, poslužila je Prustu kao jedan od uzora za lik gospođe Verdiren. Iako je Traganje roman u kojem se često i naširoko pripoveda o estetičkim iskustvima različitih junaka, nijedna Renaldova pesma, opera ili koncert baš kao ni samo njegovo ime, nijednom jedinom rečju u njemu se ne pominju. Iz jednog Prustovog pisma saznajemo u čemu se dvojica prijatelja nisu slagala. Renaldo je muziku shvatao kao izraz duše, kao čistu emociju. Ona je za njega bila prvenstveno psihološki fenomen, zato je i najčešće komponovao vokalnu muziku, komade za pevanje i operu. Nasuprot tome, Prust je verovao da je glavna svrha muzike da dopre do najvećih i najtajanstvenijih dubina ljudske duše, do onoga što se ne može izraziti ni rečima ni simbolima, pa ga zato ne mogu dočarati ni književnost, ni slikarstvo, ni skulptura. Muzika i samo muzika, piše Prust, može da osvetli duhovne dubine koje počinju tamo gde nauka i sve ostale umetnosti staju, ona nam omogućava komunikaciju sa onostranim, ona je jedna vrsta religioznog iskustva.

Iako predstavlja celinu za sebe, „Jedna Svanova ljubav“ je vrlo čvrsto uklopljena u celinu Traganja za izgubljenim vremenom; štaviše, ona je jedan od njegovih nosećih stubova. U ovoj knjizi Prust uvodi motive, likove i teme koje će razvijati i u kasnijim knjigama i bez kojih se njegov roman ni ne može ispravno razumeti. Funkcija „Jedne Svanove ljubavi“ je višestruka. Prvo, pošto u ovom delu romana pripoveda o zbivanjima koja su prethodila događajima predočenim u prvoj knjizi, Kombreu, odnosno o događajima koji su prethodili rođenju pripovedača i glavnog junaka Traganja, Marsela, Prust širi temporalni okvir svoje priče i stvara utisak njihovog veoma produženog trajanja. Produžena vremenska perspektiva omogućava Prustu ne samo da uvede veliki broj sporednih narativnih tokova, i veliki broj ličnosti koji u njima imaju manje ili više istaknutu ulogu, već i da na uverljiv način dočara kako se ove ličnosti razvijaju i menjaju kroz vreme, odnosno da napiše, što mu je i bila namera, roman o psihologiji u Vremenu. Osim toga, priča o Svanovoj ljubavi prema Odeti predstavlja i neku vrstu parabole. U njoj je do detalja predočen razvoj tipične prustovske ljubavi u svim njenim glavnim stadijumima: od rutinskog, gotovo nevoljnog flerta na početku romanse, preko strasne erotske žudnje, kojoj ubrzo sledi agonija izazvana sumnjom u vernost voljenog bića, praćena mučnim ljubomornim scenama, do „izlečenja“ koje dojučerašnje ljubavnike čini gotovo sasvim ravnodušnim jedno prema drugom. Po ovom obrascu razvijaju se i sve ostale Prustove ljubavi, kako one romaneskne, Žanova prema Fransoazi u Žanu Santeju, Marselova prema Albertini i Šarlisova prema Morelu u Traganju, tako i one zbog kojih je Prust mnogo patio u stvarnom životu. Najzad, lik Šarla Svana poslužio je Prustu da u pripovedanje, osim ljubavi, uvede još neke važne teme. Svanova sudbina anticipira Marselovu, on je Marselov dvojnik i alter ego, a između njih ima i nekih karakternih sličnosti. Kao i Marsel, i Svan je umetnička priroda, ali i dobar poznavalac i veliki ljubitelj umetnosti društvenog života. Svan Marsela uvodi u svet slikarstva i književnosti, u Kombreu on mu poklanja reprodukcije italijanskih slikara i preporučuje mu Bergotove knjige, a kasnije ga, u svom domu, upoznaje i sa samim Bergotom, Marselovim omiljenim piscem u mladosti. Ali, između Svana i Marsela postoji i jedna važna razlika. Svan nikada neće napisati svoju studiju o Vermeru i nikada neće postati stvaralac; on će svoj život izgubiti u neautentičnim ljubavima i efemernim društvenim zadovoljstvima. Nasuprot tome, Marselu će poći za rukom da stvori delo i da se pomoću umetnosti spase od smrti i prolaznosti.

Šarl Svan je plejboj i dendi; rado je viđen gost najotmenijih pariskih salona i prijatelj mnogih vojvotkinja, grofica, i princeza. On je čovek istančanog ukusa, ljubitelj umetnosti i kolekcionar i odličan poznavalac slikarstva. Nasuprot onome što bi se moglo očekivati od čoveka njegovog ukusa, inteligencije i društvenog položaja, Svan se fatalno zaljubljuje u Odetu de Kresi, „ženu na lošem glasu“, koja je uz to prosta, zla i glupa, a isprva mu se čak nije ni naročito svidela. Odeta će Svanu postati privlačna tek kad u njenom liku bude otkrio sličnosti s likom Zefore, Jetrove kćeri, kako ju je na fresci u Sikstinskoj kapeli naslikao Botičeli. Njihova ljubav se rađa u salonu Verdirenovih, basnoslovno bogatog bračnog para malograđana. Verdirenovi obožavaju umetnost i tobože preziru aristokratiju, i pravi otmen svet sa pariskog Sen-Žermena nazivaju „gnjavatorima“. U salonu „gazdarice“, gospođe Verdiren, okuplja se mali krug odabranih prijatelja, „vernika“, doktor Kotar i njegova stidljiva žena, univerzitetski profesor Brišo, mladi pijanista i njegova tetka, jedan slikar koji će se kasnije proslaviti pod imenom Elstir. U njihovim portretima Prust je naslikao izuzetno uspele karikature malograđanskog sveta, i podsmehnuo se osobinama koje su odlikovale ovaj sloj francuskog društva krajem 19. veka, snobizmu, hipokriziji, lošem ukusu i neumerenoj socijalnoj ambiciji. U načinu na koji su predočeni „mali tabor Verdirenovih“ i njegova „gazdarica“ nije teško prepoznati balzakovsku stranu Prustove inspiracije koja se, između ostalog, ogleda i u ironiji s kojom se u poslednjoj knjizi romana, „Nađenom vremenu“, pripoveda o potonjoj „gazdaričinoj“ sudbini: posle smrti muža, bogata gospođa Verdiren udaje se za obudovelog vojvodu od Germanta i tako i sama postaje vojvotkinja, pripadnica aristokratskih krugova koje je do tad glasno prezirala, a za čijim je sjajem sve vreme potajno žudela.

Isprva, Odeta se nameće Svanu. Iako u pariskim salonima važi za velikog Don Žuana, on kao da nije previše zainteresovan za nju. Navikao da je redovno sreće kod Verdirenovih, Svan Odeti ne pridaje poseban značaj. Ali, jedne večeri, Odete nema kod Verdirenovih i Svan, gotovo izbezumljen pri pomisli da je neće videti, odlazi da je traži po kafeima i restoranima koji rade do kasno u noć. Kad je najzad nađe, Odeta mu se predaje u kočiji kojom se voze do njene kuće. Od tog trenutka, Svan više ne može da živi bez Odete. Tako počinje srećna faza njihove ljubavi. Njen simbol će postati „mala fraza“, muzička kompozicija koju im izvodi pijanista gospođe Verdiren. Opčinjen „malom frazom“, Svan, posle dugog raspitivanja, saznaje da je njen autor neki potpuno nepoznati kompozitor, izvesni Ventej, za koga Svan misli da bi možda mogao biti dalji rođak jedne „matore budale“, učitelja klavira sestara Marselove bake. Kasnije će se ispostaviti da je autor sonate zaista ta „matora budala“, Ventej, orguljaš seoske crkve u Kombreu. U Žanu Santeju, prvoj verziji Traganja, ulogu Ventejeve sonate igrala je Sen-Sansova Prva sonata za klavir i violinu, to jest njen uvodni stav, koji Fransoaza, gotovo svake večeri, na zahtev svog ljubavnika, Žana, svira na klaviru. Pripovedač Žana Santeja opisuje je kao „veoma tužnu“: njeni čisti i brzi tonovi govore nam da, osim nje same, na ovom svetu sve prolazi i nestaje. „Mala fraza“ će, kaže on, naživeti i ljubav, i ljubavnike, i celo čovečanstvo, kao da je vlasnica nekog „mirnog, spokojnog, tajanstvenog i nasmešenog duha koji će se uzvisiti iznad svih naših patnji“.

Ali, iako slute da „mala fraza“, osim ove, krije i neku dublju tajnu, njeno značenje neće se otkriti ni Žanu ni pripovedaču Prustovog mladalačkog romana. Posle dugog samopreispitivanja i poniranja u najveće dubine sopstvenog bića, ono će se otkriti tek pripovedaču i junaku Traganja za izgubljenim vremenom, Marselu, u trenutku kada bude shvatio da je Umetnost, odnosno umetničko stvaranje, jedini način da se pobedi Vreme, sila koja sve ruši, i zbog koje na ovom svetu sve kopni i mre. Zanimljivo je da se u prvim nacrtima za „Jednu Svanovu ljubav“ „mala fraza“ takođe pripisuje Sen-Sansu. Sen-Sans je zamenjen Ventejom tek u konačnoj verziji Svana. Ovo se može objasniti Prustovom željom da i na ovaj način opovrgne rašireni stereotip tradicionalne, biografske kritike po kojem je umetničko delo izraz ličnosti svog tvorca. Po Prustu, empirijska i stvaralačka ličnost umetnika suštinski su razdvojene, čovek od krvi i mesa ne mora imati nikakve veze s duhom koji stvara. To Prust hoće da nam pokaže i na primeru Ventejeovog lika. Smušeni seoski orguljaš, učitelj klavira sestara Marselove bake, ta „matora budala“, kako ga Svan zove, tvorac je jednog veličanstvenog umetničkog dela, božanstvene sonate! Neugledni Ventej simbol je velikog, originalnog umetnika, onog umetnika koji u svom delu iznova stvora svet i daruje nam sasvim novu, do tad nepostojeću lepotu.

Srećan period prustovske ljubavi, međutim, ne traje dugo. Kao i nekad Svana, Odeta sada u salon Verdirenovih uvodi grofa Foršvila. U Svanu se javljaju prve ljubomorne sumnje. Gospođa Verdiren, delom iz pakosti, delom zato što uviđa da se Svan nikad neće odreći svojih sjajnih prijateljstava, izbacuje Svana iz svog salona i tako razdvaja ljubavnike. Mučen ljubomorom, koja je utoliko jača što više ne može redovno da viđa Odetu i sazna kako ona provodi vreme, Svan počinje da je prati i špijunira. Šalje prijatelje da je nadziru, plaća sluge da je prisluškuju, čita njena pisma, drži joj pridike i ispituje je o svim, i najbezazlenijim pojedinostima njenog svakodnevnog života. Istovremeno, obasipa je skupocenim poklonima, nakitom i novcem, koje ona rado prihvata. Uviđajući da Svan ne može ništa da joj odbije, Odeta počinje da ga nemilosrdno iskorišćava, laže i ponižava. Ceo Pariz – osim Svana – zna da ga Odeta pravi rogonjom, da odlazi podvodačicama, da ga vara i s Foršvilom, i s mnogim drugim muškarcima, kao i s mnogim ženama. I kad se već čini da mu nema spasa, odnosno da, kako se u romanu kaže, „njegova ljubav više nije operabilna“, Svan odlazi na muzički soare kod Sent-Evertovih. Na programu je i Ventejeva sonata. Dok sviraju „malu frazu“, Svanu se iznenada, nehotice vraća sećanje na zaljubljenu, „dobru“ Odetu i prvi, srećni period njihove ljubavi. On je opet onaj stari, srećni, zaljubljeni Svan. Ali, istovremeno, Svan shvata da je tu srećnu ljubav i tu, prvobitnu, „dobru“ Odetu zauvek izgubio. Ipak, Ventejeva sonata Svanu donosi i utehu. Pošto je muzika iz najvećih dubina njegove duše prizvala ono biće koje je nekad bio i za koje je mislio da je već odavno mrtvo, Svan shvata da su ljubavne patnje u poređenju sa strašnom moći i lepotom Umetnosti, koja je kadra da zaustavi vreme, vaskrsava iz mrtvih i pobeđuje prolaznost i smrt, sasvim beznačajne i efemerne. Tada u njegovoj ljubavi prema Odeti nastupa faza ravnodušnosti: njegova ljubav kopni i polako mre. Do potpunog „izlečenja“ dolazi kada Svan, iz razgovora s gospođom Kotar, shvata da je Odeta obična, kao i sve druge žene. Pošto više ne voli Odetu, Svan sada može da se njome oženi: u sledećoj knjizi romana, „Devojkama u cvetu“, Odeta de Kresi postaće gospođa Svan.

Poznato je da se Prust, gradeći pojedine ličnosti, oslanjao na različite uzore iz stvarnog života. Svan, Odeta, Šarlis, gospođa Verdiren, nisu oblikovani samo prema jednom modelu, već su sastavljeni od više stvarnih ličnosti. Glavni uzor u stvaranju Svanovog lika bio je Šarl As, poznati pariski dendi, redovni posetilac književnih i umetničkih salona, Monteskjuov i Degaoov prijatelj, zavodnik, neverni ljubavnik Sare Bernar, miljenik mnogih žena, čovek koga je Prust samo površno poznavao. Sa španskom aristokratkinjom Adelaidom de Areljano, As je imao vanbračnu kćer, Luizitu, a bio je poznat i kao član klubova za otmene i bogate ljude, između ostalih i Džokej-kluba i Kružoka iz Kraljevske ulice, čije je grupni portret Džejms Tiso naslikao na svom poznatom platnu. Na Tisoovoj slici, visoki, vitki, plavokosi Šarl As – sve ono što Prust nije bio – stoji u društvu markiza de Loa, grofa de Gameja, barona Otingera i još nekoliko francuskih aristokrta. Kao mogući model za Svana neki Prustovi biografi pominju i Šarla Efrisija, kolekcionara, velikodušnog kupca mnogih Degaovih, Maneovih i Moneovih slika, pisca studije o Direru. Najzad, u Svanu ima dosta i od samog Prusta. Osim ljubavi prema Odeti, odnosno Renaldu, Prust je na svog junaka preneo i svoju ljubav prema Vermeru, kao i strah da neće završiti svoje delo.

I u Odeti je sabrano nekoliko stvarnih ličnosti. Osim Renalda Ana, od koga je pozajmila melanholičan izgled i karakter, kao inspiracija za „Mis Spadalo“, Prustu je poslužila i Marija Van Zand, glumica iz Opere komik, prijateljica Prustovog dede po majci, Luja Veja, ali i Prustovog oca, Adrijena Prusta, kome je poklonila svoju fotografiju s posvetom, na kojoj je obučena kao muškarac. Međutim, glavni model za Odetu bila je slavna pariska kurtizana, Lora Eman, u koju je i sam Prust bio zaljubljen, doduše isključivo platonski. Lora nije bila slavna samo po svojim ljubavnicima, među kojima je bilo krunisanih glava, aristokrata, umetnika i književnika, već i po svojoj lepoti, toaletama i raskošnom životu. Ovakvo uobličavanje romanesknih ličnosti, njihovo sastavljanje od više različitih uzora, u skladu je s Prustovim naročitim shvatanjem ljudske psihologije i načinom na koji je ona predočena u Traganju. Prustu se ljudi ukazuju kao „umnožene“ ličnosti, kao „božanstva s bezbroj lica“; on veruje da ljudi nikad nisu onakvi kakvi nam se otkrivaju u jednom pogledu, u jednom trenutku svog postojanja, već da svakog od nas sačinjava mnoštvo ličnosti, među kojima su često najznačajnije one koje su najmanje vidljive. Jedini način da se upoznaju sva ta lica, da se sagleda celina tuđeg, pa i sopstvenog „ja“, jeste da se ono „rasvetli do potpunih dubina“, da se razotkriju svi slojevi od kojih je ono sastavljeno. To je bio jedan od zadataka koje je Prust postavio pripovedaču Traganja, Marselu, upornom analitičaru svojih i tuđih utisaka. Ali ispostavilo se da se on ne može dovršiti. Marsel je uvideo da je mnogostrukost ljudske ličnosti neiscrpna i neuhvatljiva u svakodnevnom životu i da je njegov poduhvat unapred osuđen na neuspeh. Ma koliko tragao za onim što predstavlja samu suštinu nekog bića, ma koliko istraživao utiske ili uspomene iz prošlosti, pripovedač ne uspeva da zaokruži celinu i stavi tačku na svoje istraživanje. Kad god mu se učini da je dosegao ono za čim traga, „raspored slojeva se izokrene“, pokaže se jedno novo lice, i on je prinuđen da i dalje traga. „Mogao sam, doduše“, piše Prust, „uzeti Albertinu na krilo, držati joj glavu među rukama, mogao sam je milovati, prelaziti dugo rukama po njoj, ali kao da u rukama prevrćem kamen koji u sebi sadrži soli okeana iz nezapamćenih davnina ili zrak neke zvezde, osećao sam da dotičem samo zatvorenu čauru jednog bića koje iznutra prelazi u beskraj.“ U tom unutrašnjem beskraju ispoljava se jedno novo shvatanje čoveka po kojem se Prust razlikuje od klasičnih romansijera. Novo viđenje čoveka (koji „iznutra prelazi u beskraj“) uslovilo je u Prustovom slučaju i novi izraz na planu romaneskne forme i jednu „novu lepotu“ koju je ovaj veliki i originalni umetnik stvorio u svom delu.

Izvor: Adrijana Marčetić, „Zaljubljeni Prust“, u: Marsel Prust, Jedna Svanova ljubav, preveo Živojin Živojinović, Laguna, Beograd, 2018.