Adam Zagajevski o putovanjima

tumblr_ll912zpttn1qhd63zo1_500

Ferije! Kako je to lepa reč! Njenim čarima još više se divim otkad sam shvatio da mnogim mojim američkim poznanicima i prijateljima ništa ne znači. Puritansko radoholičarstvo u Sjedinjenim Američkim Državama ne dopušta uživanje u ferijama. Zbog čega? Više puta sam to pitanje postavljao svojim Amerikancima. Ne jednom čuo sam odgovor da odlazeći na odmor izlažemo sebe opasnosti da naš konkurent iskoristi naše odsustvo; možda ne neposredno, tako da nas munjevito liši posla ili položaja, već, recimo, tako što će raditi i u vreme najvećih vrućina i na taj način postići prevagu nad nama koju nećemo moći nadomestiti tokom hladnijih meseci.

To me je podsetilo – mada paradoksalno – na tanušnu knjižicu ispunjenu tomističkom erudicijom Jozefa Pipera, nemačkog filozofa koji je umro pedesetih godina, takoreći u biblijskim godinama, kada je u Nemačkoj vladala prava stahanovska marljivost, prkosno i odvažno hvalio je latinsko otium, odnosno spokojnu meditaciju, bez trunke žurbe, bez ikakvog cilja. Ferije su, čini se, prirodan produžetak otiuma – a istovremeno njegova suštinska modifikacija. Jer otium je najčešće povezan sa usredsređenim studiranjem; i kada čujem reč otium, odmah počnem da zamišljam sobu, u kojoj su knjige, fotelja, muzika i albumi s reprodukcijama slika.

Međutim, ferije su putovanja (osim ako neko jednostavno ne ode u svoju seosku kuću i nastavi sa svojim uobičajenim učenjem). Ferije su putovanje, a putovanje nužno nosi sa sobom mnoštvo sitnih i neprijatnih nezgoda. Dan uoči polaska nestaje neophodna nepokretnost smeštena u samom srcu otiuma, jer već trčanje oko kofera i prinošenje mu naše garderobe poput žrtve postaje karikatura ferijalne mobilnosti. A još više nas koje samo putovanje udaljuje od statike otiuma, bez obzira na to kako ga izvodimo, autom ili vozom, jašući na konju ili autobusom. Odlazak, nota bene, ili mogućnost odlaska na odmor nije samo jednostavna funkcija imućnosti. Sjedinjene Američke Države su mnogo bogatije od naše male srednjoevropske zemlje, pa ipak, kada doputujemo u avgustu u Krakov, gotovo svi prijatelji su van grada. U Njujorku ta opasnost ne bi postojala ili gotovo da ne bi.

Vratio bih se ipak fenomenologiji ferija: putovanje narušava spokojstvo otiuma, odvaja nas od omiljenih knjiga – ili pre od mogućnosti izbora večernje lektire (jer koliko knjiga se može poneti na put? – i otkud možemo znati da li ćemo tokom nekoliko nedelja ostati verni piscima koje smo izabrali dan uoči polaska?). Dakle, putovanje, kad shvatimo i njegove dobre strane, pokazuje nam i ograničenja onog famoznog otiuma. Ostajanje u vlastitoj sobi – što je veoma hvalio Paskal – ponekad može voditi jalovosti, nekakvom suvom, knjiškom egotizmu. Knjige su sjajno društvo, ali i svet zaslužuje pažnju. Jer na putovanjima, kao i u snovima, susrećemo nove ljude i stare građevine, upoznajemo mesta koja dotle nismo znali. Snovi nas uglavnom obmanjuju; glasovi koje čujemo u njima odviše brzo govore, kao da se boje svanuća. Naše majušno pamćenje ne izlazi na kraj sa onim što mu snovi napadno šapuću. Međutim, uspelo putovanje liči na sređene i uveličavajuće snove. Takođe i na usporene: čak i najbrže putovanje (ne uzimam tu u obzir avion koji nema ništa zajedničko s putovanjem, jedva da je kratkotrajna hibernacija) sporije je od sna. I čitkije.

Nas, koji previše čitamo, putovanja podsećaju da se izvan biblioteke prostiru plodna polja stvarnosti. Podsećaju nas na to koliko su prijatniji hodanje, dugi marševi po italijanskim gradićima u kojima se trudimo da idemo senovitim stranama ulica da bismo izbegli okrutno sunce; podsećaju nas na mučnu žeđ koju gasimo dugim gutljajem acqua senza gas. Za knjiškog moljca putovanje – ali, po mogućstvu, individualno, lišeno bilo čijeg usmeravanja ili ograničavano požurivanjem šofera autobusa – takođe je, osim svega drugog, ponovno otkriće prisustva tela i neophodnosti tela ne samo u sportu već i u umetnosti, čak onoj najvećoj. U izvesnom smislu umor koji osećamo tokom radnog boravka u nekoj od onih zemalja u koje vredi putovati odgovara – kao odjek – fizičkom umoru svih onih nesalomivih i genijalnih umetnika-zanatlija koji su slikali freske po svodovima crkava i u mermeru rezbarili bele skulpture. Odgovara i njihovoj pokretljivosti i njihovim ličnim, tegobnim putovanjima, iz grada u grad, od jednog mecene do drugog, jer su se često selili iz mesta u mesto na konjskim ili magarećim leđima, a katkad velika rastojanja prelazili i pešice; danas između Krakova i Varšave ne sreće se mnogo prolaznika.

Tokom tih putovanja vidimo ljude koje nikada ne bismo upoznali u rodnom gradu; ponekad čak neko ko veoma uzbuđeno odgovara na naše banalno turističko pitanje: „Kako stići do katedrale?“ zauvek će se urezati u naše pamćenje zahvaljujući šarmu s kojim nam objašnjava ne naročito složenu maršrutu: Prima a destra, seconda a sinistra. Pri čemu čak reč sinistra gubi svoj zlokoban prizvuk koji ima u drugim jezicima.

Neko drugi će sedeti za susednim stolom u kafani. S nekim trećim razmenićemo nekoliko reči. Ne treba gubiti iz vida da će ti susreti – ako doista postanu susreti – biti nešto neobično, bonus koji su nam dodelili dobri duhovi putovanja.

Da li putovati sam ili u društvu? Mišljenja su podeljena. Vilijam Hejzlit – u eseju „On Going a Journey“ – tvrdio je da treba putovati sam: I like to go by myself. Ali citirao je i Lorensa Sterna koji je rekao: „Želim da imam saputnika, ako ni zbog čega drugog ono da posmatram kako se uoči zalaska sunca izdužuju naše senke.“ Hejzlit, iako je cenio poetsko svojstvo Sternovog argumenta, nije se slagao s njim zbog neprestanog upoređivanja utisaka i stalne razmene štete izazivane spontanim reakcijama uma koji se mora sam sučeljavati sa stranim svetom.

Pisac ovih reči, međutim, solidariše se sa Sternom; iz više razloga, jer kada si u inostranstvu i udvoje se osećaš usamljenim; na primer, za vreme italijanske passeggiate ili corsa, kada, čini se, svi stanovnici manjeg grada idu u ritualnu šetnju strogo određenom trasom, kao da su pod hipnozom, kao mesečari, stranci se uopšte ne računaju, krajnje su nevidljivi. Turista ima tako malo realnosti da nas putovanje bar udvoje malčice čini jačim, utvrđuje.

Naravno, treba biti u brižno odabranom društvu. Zar Semjuel Džonson nije rekao da je najlepša stvar na svetu naći se u diližansi u društvu lepe i inteligentne žene?

Upravo takvu passeggiatu posmatrali smo ove godine na ulicama Luke: starci, sredovečni, mlade majke koje ponosno guraju kolica s vrlo uspešnom dečicom, takođe mladi, grupice devojaka u najnovijim majicama i grupice naizgled ravnodušnih mladića koji su se glasno smejali, kradom se osvrćući za partnerom ili partnerkom. To što na večernjim ulicama šetaju jedni pored drugih tako različite generacije na trenutke liči na veoma neobičnu, metafizičku šalu: kao da nam se vreme narugalo i odlučilo da nam pokaže u isti mah (kroz sinhroniju, kako su govorili nedoučeni strukturalisti) čovekovu sudbinu, sudbinu pojedinca, ali ustostručivši je i umnoživši. Da je tako bilo, beba i tinejdžer, ozbiljan tridesetogodišnji otac i deda koji sedi na zidiću od cigli, bili bi jedna ista osoba, isti stanovnik Luke! Takođe sve žene, od male devojčice do sede, brbljive starice bile bi multiplikacija jedne gospe.

Neugodnost gotovo svakog putovanja jeste to što nas ono odvlači od muzike. Teško je računati na koncerte koji nas očekuju na trasi našeg putovanja; brojni letnji muzički festivali ne privlače nas uvek. Njihova publika ne sastoji se od putnika, već uglavnom od ljudi koji sede na jednom mestu. Međutim, onaj koji se u avgustu pomiri s nekoliko nedelja posta doživeće prijatan momenat ponovnog pronalaženja muzike. Takođe, možda je bolje ne nositi sa sobom prenosne aparate – jer ih je veoma mnogo! – već osetiti glad za muzikom i ne zadovoljiti se njenim bledim kopijama.

Luka se ne razlikuje suviše od drugih toskanskih gradova, jer kada se u njoj boravi nešto duže i pažljivije osmotre kuće i crkve, otkrićemo – još jednom! – očiglednu italijansku genijalnu ljubav prema arhitektonskim detaljima, neverovatan dar projektovanja malih trgova, dekorisanja zidova, gradnje najlepših crkava.

Kao učenik gimnazije u Gljivicama čitao sam Varvarina u vrtu Zbignjeva Herberta; tada, u šleskoj zemlji bilo mi je teško da poverujem u raskoš Sijene i Toskane koje su egzotičnije od klanaca Marsa. Sada više u to ne sumnjam…

Herbertovi stihovi i eseji učili su nas mnogo čemu: učili su nas hrabrosti, inteligenciji, a takođe i kako posmatrati slike i stare gradove. Mada ono najdivnije u njima izmiče utilitarnom pristupu. Jer šta znači izreka „učili su nas“ kad je suština doživljaja njegove poezije i njegovih eseja bila nešto krajnje nekoristoljubivo, velika radost, velika tuga, katkad seta, žmarci koji podilaze od nadahnuća, imperativ vernosti, pohvala mudrosti. Imao je apsolutni sluh. Ponekad sam ga zamišljao u belom mantilu konzervatora spomenika kulture, zabrinutog lica ili s vragolastim osmehom, s perom ili kičicom u ruci, u ogromnoj hali osvetljenoj suncem, s gomilom kipova, drveća i ljudi; nije konzervirao spomenike kulture već – jednostavno – svet. Naravno da nije bio konzervator, jer ta vrsta kategorije ne postoji unutar velike poezije. Bio je čarobnjak; kamenje Sijene još čezne za njim.

Prevod s poljskog: Biserka Rajčić
Iz knjige Adama Zagajevskog „Odbrana vatrenosti“

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s