Pet godina bloga A . A . A

za-blog

Ne pamtim kada me je neki domaći sajt ovako obradovao. Tvoja širina, imagologija, mudrost, posvećenost i obrazovanje sliveni u jedno, nesputano i slobodno kazivanje sebe ili njih, uzvisuju te među same predvodnike na tom putu Kentaura. Putu slobode duha i nesebičnog davanja. Ljudi kao ti su tako potrebni danas. Neću ti reći „nastavi ovako“, jer se vrlo oseća da je ovo sve tvoja potreba, gotovo misija one koja je otkrila sebe i sad pomaže drugima da se otkriju.
Sanja Perić

Ne radi se o kurtoaziji. Dopada mi se pristup, studioznost i rafiniranost koja je prisutna u svakoj objavi ili postu (nešto mi se, ama baš, ova reč ne dopada). Kad dođem ovde, bez izuzetka osećam divljenje prema Vašem pristupu, odnosu, načinu, studioznosti i svemu ostalom što ulažete u sve „proizvode“, koje „konzumiram“ sa velikim uživanjem.
TamoiOvde

Ovo što radiš je fantastično, ako mene pitaš – svaki članak ti je obrađen sa više aspekata. I sjajno povezuješ različite grane umetnosti tražeći paralelu među njima (tako ja tvoj blog vidim, multi-umetnički). Voleo bih da su moji članci ovakvi.
Šta slušam danas

Divno, Ana. Juče naleteh na ovaj blog (O, zašto, zašto tek juče?! Ja ne znam.) i sad ga polako istražujem. Ti si poput neke heroine, gotovo nestvarna! Samo napred.
Staša Vukadinović

Sjajno! Ovaj blog je pravo otkriće i mesto gde svratim gotovo svakodnevno da se ponečeg prisetim, ponešto novo naučim i da uživam.
Tanja Taubner Gajić

Sviđa mi se kako pišeš!
Mina

Sve me više oduševljavaš svojim poznavanjem svakojakog štiva.
Alba

Sjajan blog, sa uživanjem ću ga istražiti! Tvoja razmišljanja su stvarno temeljna i interesantna. Zanima me zašto smatraš da je putovanje početak slobode, zašto ono nije sloboda sama?
Bez kofera

Kad sam tražeći nešto od Williama Blakea prvi put došao na ovu tvoju misiju, fanzin, blog (nije bitno kako ga zovemo, važno je vjerujemo li u njega, ne?) znao sam odmah da ću ti ostati vjeran. Iz nekog razloga tvoje djelo me je asociralo na knjigu Alberta Manguela „Povijest čitanja“ koju smještam u onih nekoliko koje bih ponio na pusti otok (koliko god to zvučalo floskularno), najviše zbog jedne izvjesne podudarnosti: povijest čitanja nema kraja. Tako i ovo što ti radiš, način na koji radiš i sve tako… na moje osobno veselje, a vjerujem i ostalih tvojih čitateljica i čitatelja – nema kraja.
Bezimena ulica

Divan blog, predivan. Mada, malo tužan.
N.N

Odličan blog.
A.S

Vaš Blog je je jedna prekrasna, bogata riznica. Probrana djela, interpretacije i vaš suptilna promišljanja. A kroz sve se provlači jedna jasna ideja u mnoštvu svojih uvijek iznenađujućih metamorfoza. Ne može se čitati brzo jer dubine privlače i traže uvijek nova istraživanja.
Vrhun

Blog čitam kao knjigu, od datuma njegovog nastanka (koji je i datum mog rođenja). Želim da ostavim komentar i pokušam da izrazim ljubav prema onome što sam ovde pročitala za ovih nekoliko godina koliko pratim blog. Retko sam nailazila na tekstove u kojima se više osećaju ljubav, posvećenost i strast – koju smatram manje značajnom od prve dve, ali ne i zanemarljivom. One, zajedno sa sadržajem i formom, stvaraju nešto što je po mom mišljenju jedinstveno, nešto čime sam oduševljena, što me inspiriše. Kao ljubitelju umetnosti, tvoje (ako smem) pisanje mi predstavlja neizmerno uživanje.
Nadam se da moje reči deluju iskreno, nikako mi nije bila namera da deluju bilo kako drugačije. Čestitam, uz istu želju koju je izrazio jedan čitalac – da čitanju ne bude kraja.
Antiheroj

Odabir pasusa iz odličnih dela, odabir stvaralaca, sve je tako snažno, takva imaginacija potkrepljena odličnim slikama da sam nebrojno puta preveslala na svoj zid, usrećujući čitaoce i poštovaoce reči dalje, i dalje, i dalje …..na spas i sreću …. Hvala Ti.
Neđa Medić

Ana takođe piše o svemu onome o čemu Ana(ja) razmišlja(m). Odavno nisam naišla na ovako dobar blog na našim prostorima. Hvala na tome.
Ana

Bravo, Ana i hvala! Koliko si mi samo radosnih sati čitanja pružila… Želim ti da neku narednu godišnjicu proslavljaš u svojoj knjižari.
Jelena Jeremić

Hiljadu sto petnaest objava (1115). Sto šezdeset dve hiljade posetilaca (162.000). Trista trideset sedam hiljada pregleda (337.000). Pet hiljada pratilaca na društvenim mrežama (5000). Sve se to dogodilo u međuvremenu, od 23. oktobra 2011. Upravo citirani niz komentara, koji su u različitim prilikama i različitim povodima ostavljani na blogu, takođe su, uz ove brojeve, za pet godina postojanja internet magazina A . A . A posvećenog umetnosti svedočanstvo da ovo mesto drugima nešto znači. Nisam to očekivala kada sam počinjala, ali sam to želela.

Pred sam kraj dana pišem ovaj tekst (i pišem ga već nedelju dana). Dugo nisam znala kako da započnem, o čemu bih zapravo mogla da pišem. Bila sam melanholična jer sam se setila okolnosti u kojima sam živela onda kada sam napisala prvi tekst. One su bile drugačije. Ne bih želela da ih kategorizujem kao bolje ili kao sigurnije ili kao srećnije. Zapravo, tada je svet za mene bio kao za Mirandu – nov. To je neprocenjiv osećaj, to kada je svet nov. Sada, kao i Prospero, za svet (ljude, ne predele) mogu da kažem isto što je i on odgovorio svojoj ćerci u Šekspirovoj poslednjoj drami, „Buri“ (uz „Mletačkog trgovca“ mojoj omiljenoj): „Tebi je on nov“.

MIRANDA: O čuda! Kol’ko je mnogo krasnih bića
Ovde! Kako je lep taj ljudski rod!
O divni novi svete koji imaš
Baš takve ljude!

PROSPERO: Tebi je on nov.

Kasnog oktobarskog podneva, pre pet godina, u stanu je bilo toplo, deda je bio živ. Nas dvoje živeli smo zajedno. On u svojoj prostranoj sobi, ja u svojoj prostranoj sobi. Između je bila kuhinja, prekoputa kupatilo. Hodnik lep, dovoljno širok i svetao. Deda nije bio moj deda, on je bio čovek kod koga sam tada stanovala i u čiji sam život ušla, a i on u moj, nenadano. Mislim da me niko do tada, a ni od tada, nije bolje razumeo i naučio nekim stvarima. On je sve činio na lak način, bez mnogo reči, a sa dosta radoznalosti, koja je inače svojstvena starim ljudima, što ume da bude iritantno, ali je benigno. Deda je bio duhovit i stalno raspoložen. Jednostavan čovek. Potpuno vickast i spreman da uradi sve što treba. Uvek afirmativan, ali racionalan. Starački usamljen, u meni, kao svojoj iznenadnoj stanarki (njegova unuka bila je moja prijateljica iz osnovne škole), pronašao je druga, zabavu i alibi. Nije ispadalo kao da priča sam sa sobom.

Deda je u međuvremenu umro, ali to se dogodilo pošto sam se ja odselila. Iskustvo druženja sa njim, dani provedeni u tom stanu doprineli su da mnogo pišem, da se u potpunosti posvetim nauci i onome što najviše volim – stvaranju i proučavanju umetnosti. Tada je blog nastao, u pomenutoj sobi, u tihom okruženju, punom podrške. Tada su i nastali mnogi moji eseji, koji su sada među najčitanijima na blogu. Tada su nastale dve moje knjige, „Pisma Persefoni“ i „Herbarijum“. Kada bi bi bilo nezgodno da sama istovremeno prekucavam i čitam ono što treba prekucati, zvala bih dedu pa bi on sedao na stranicu kreveta i čitao rečenicu po rečenicu dok bih ja kucala. To je bio slučaj kada sam pisala o Floberovom „Novembru“, na primer. Sve citirano on je izdiktirao. To su bili lepi trenutci. I tada su bili opterećeni nekim drugim stvarima, ali sa ove tačke gledišta, bilo je divno. Eto, u tim okolnostima nastalo je ovo internet mesto.

Blaženi su duhom siromašni, njihovo je carstvo nebesko. Ako za nečim žalim, to je što nisam idiot. Naivnost, koja je bila, a verovatno je i sada, moja prva osobina kada je u pitanju bilo kakav međuljudski odnos, prijateljski, emotivni, poslovni, činio je da na svet gledam drugačije. To je ono što mi nedostaje, to je jedna od razlika koju uočavam kada se osvrenem na te dane od pre pet godina. Mene je iskustvo degradiralo. Ja sam, spolja gledano, prešla određen put koji se kretao uzlaznom putanjom: diplomirala sam, zaposlila se, putovala, dala otkaz, završila master studije, objavila knjigu, našla novi posao, pisala, putovala, promenila četri stana, imala odvratna emotivna iskustva, ali onda je došlo jedno lepo koje je učinilo sve(t) lakšim. Ipak, kako sam se kretala napred, hronološki gledano, tako je moja ogorčenost bivala veća. Manje sam pričala (Miranda izgovara bujicu reči, Prospero samo četri), manje sam imala želje da viđam ljude, da se družim, da izlazim, da učestvujem u modernom svetu. Sve je bilo laž, svi su želeli samo korist, niko nije bio dobar prema meni. Nisam razumela zašto su moji roditelji takvi kakvi jesu. Kako sam onda mogla da budem toliko naivna pa da očekujem da bi drugi ljudi mogli biti bolji? Bila sam kao pitbul kada zagrize. Grč mu stegne vrat i on ne može da pusti. Stalno sam osećala da meni neko nešto duguje. Da mi život nešto duguje, da mi roditelji nešto duguju, da mi država nešto duguje.

Iskustvo mi ništa nije donelo, ono je za mene predstavljalo potpuni pad. Nisam se snalazila u društvu, u odalenju u osnovnoj školi, u srednjoj školi, u klasi na fakultetu, u kolektivu, u porodici, među nekakvim umetnicima, na nekakvoj književnoj sceni, omrzla sam Beograd, nikad nisam volela zemlju u kojoj sam rođena, nisam mogla nigde da se prilagodim, a nisam upoznala osobu koja je to više želela od mene. I nalik kolažu, nalik sceni za scenom u filmu o postapokaliptičnoj Hirošimi, odjednom: slika postaje bela. Sve to ima svoj kraj. Sve to ima svoju protivtežu. Drugi tas sadrži samo jednu stvar: umetnost. Ja i dalje ne shvatam odakle moja privrženost toj strani. Ona nije posledica mog vaspitanja (moji roditelji nisu kačili slike po zidovima, ja nisam nasledila porodičnu biblioteku, da se slikovito izrazim), niti je ona posledica mog obrazovanja. Tokom osnovne i srednje škole, samo dve godine pamtim kao produktivne, a da se tiču časova srpskog: u osmom razredu, kod nastavnice Jele Makrelis i u prvom razredu srednje škole, kod profesorke Nade Prodanović. Pomenute dve profesorke srpskog, i treća na zameni, koja je kratko bila sa nama, ali koja je rado pročitala jednu moju priču u osmom razredu, kao i nastavnica istorije u osnovnoj školi, Marina Stefanović, bile su mi značajne u tom uzrastu.

Ipak, oduvek sam volela da čitam, stalno sam pisala, to je dolazilo kao prirodan proces, kao nastavak življenja, a nikad više nisam maštala i bivala srećnija nego dok sam gledala u slike ili slušala muziku. Obožavala sam kao dete jednu sliku, reprodukciju na zidu koja se nalazila u trpezariji majčine tetke. Porodčno bismo tamo odlazili i bilo mi je dosadno pa sam klateći noge na stolici i stalno zapitkujući „Kad ćemo da krenemo, kad ćemo da krenemo?“ zurila u crveni komplet sabranih dela Lava Tolstoja ili u Konstablovu sliku (tek sam na studijama otkrila koji je slikar u pitanju) na kojoj je prikazan dečak kako pije vodu sa izvora, dok stado samo produžava dalje, koje je čak i pas zaboravio jer čeka dečaka. Ja sam tada zaključila da dečak plače jer je pao a njegova kuca ne zna kako da mu pomogne. Moja vezanost za klasičnu muziku potiče iz detinjstva, iz dana kada sam u nedostatku bilo kakve razonode slušala „Koncert u podne“. Bio mi je mnogo dosadan. Ali, ostao je neki trag od tolike količine nota i ja sam se baš za njega vezala i na osnovu tog koraka u snegu, u beskrajnoj okolnoj belini, nastavila dalje, intuitivno verujući godovima na usputnom panju. Otkrivajući je shvatila sam da me je klasična muzika u toliko navrata obogatila, slušajući nju bilo je to kao da me reka nosi, kao da se sankam i spuštam niz dugo brdo. Osećala sam kapljice vode na usnama, rezove vetra po licu. Toliko su jaki bili čulni doživljaji nečeg u toj meri nematerijalnog.

Prvi put sam u biblioteku ušla sasvim slučajno. Moja majka je radila u apoteci, tokom devedesetih vladala je potpuna nestašica lekova i ona je odlučila da pomogne jednom penzioneru i da mu dostavi neophodan lek, koji nikakako ne bi mogao regularno da dobije, ali da ih neko ne bi video, ona je došla na genijalnu ideju: da se nađu u biblioteci. Biblioteka u predgrađu u kome sam odrasla, i koje mi je iz tih, čisto sentimentalnih razloga, i dalje lepo, za kojim i dalje čeznem, nalazila se u centralnoj ulici. Sećam se obućarske radnje koja je bila sa desne strane, mirisa imalina i lepka, koje sam oduvek volela, a sećam se i „Beteksa“, prodavnice koja se nalazila sa leve strane, mirisa nove garderobe, velikih valjaka hartije u koju su pakovali pamučni veš i još većih valjaka materijala koje su prodavačice tako precizno sekle. Toliko sam želela da zađem iza njihovog pulta i otvorim jednu od fioka čiji je gornji deo bio sav u staklu, kako bi kupci videli lepo nasložene čarape, razlistane kao neki tradicionalni kolač iz Napulja. Ali, vratimo se biblioteci. Njen miris mi se tako oštro urezao u biće da ni „Beteks“ i lavirinti izložene garderobe (kao dete imala sam veliku želju da me zaborave pa da prespavam u izlogu), ni mala obućarska radnja (ko još nije verovao u to da cipele zaista vode svoj život kada padne mrak?) nisu mogli da se porede sa tim prostorom.

Biblioteka u mom predgrađu izgledala je ovako: pri ulazu je maleni hol i naspram ulaza nalaze se vrata, jedna vode u toalet, druga u kuhinju. To je bilo pristojno mesto tako da su vrata uvek bila zatvorena. Između njih bio je dovoljno širok zid i na njemu su bile dve vitrine u kojima su bibliotekarke smenjivale naslove među kojima su bile lektire, najčitanije knjige, klasici, beletristika, istorijska dela. Sa leve strane ulaza bila je ogromna prostorija visokih zidova na čijem su gornjem rubu bili uski a dugački prozori (bili su postavljeni čitavom širinom prostorije) tako da je svetlost dolazila odozgo i samo sa jedne strane. To je bila glavna prostorija. Sa desne strane glavnog ulaza nalazila se manja soba čijem je osvetljenju doprinosilo staklo koje se protezalo od poda do plafona, i to sa glavne strane ulice. Taj veliki prozor, veliki poput izloga, nije bio izložbeni, tu je oduvek stajala duga zavesa boje jutra, nekada siva, nekada belo-plava. U toj sobi bilo je dečije odalenje. Police su bile poput vitrina, takva im je bila građa i visina. Donji deo je imao vrata koja se otvaraju, to naglašavam jer iza jednih stajala su dela Žila Verna, a gornji deo bio je sav u policama. Na sredini sobe nalazio se sto sa slikovnicama.

Velika prostorija, odalenje za odrasle, toliko je lepo mirisala, tako je svetlost bila lepa, prigušena, dostojanstvena i odmereno stroga, ali ne odbojna, da sam želela tu da se vratim, pod bilo kojim izgovorom. Pošto je majka dala deki lek otišle smo ali sam uspela da zapamtim drvene fiokice u kojima su se nalazile kartice, kao i da čujem kako bibliotekarkini meki prsti lagano i pucketavo prelistavaju kartice koje su bile u jednoj pravougaonoj drvenoj kutiji na njenom stolu, tražeći onu sa odgovarajućim brojem iz koje bi izvadila neke listiće i vratila ih u knjige čije su korice takođe umilno zazvučale pošto bi ih sklopila. Onda je napuštala svoj sto i odlazila među police, u svet tajanstva i mašte, u svet gušćeg mirisa i pritajenije svetlosti, u svet zaboravljenog vrta u kome najlepšte cveće preklapa, umesto svojih latica, svoje mirise. Tu bi tražila neku knjigu, držeći kažiprst uperen ka riknama, poput senzora koji će je povesti ka naslovu. Čovek kome je trebalo dati lekove bio je bibliotekarkin suprug i on je stalno bio u biblioteci (kasnije sam ga viđala), sedeo je za stolom (onim koji je trebalo da predstavlja deo čitaonice) i čitao „Politiku“. Biblioteka je dobijala besplatan primerak, njemu je očito kod kuće bilo dosadno i tako su svako jutro, a jutro je njima trajalo do jedan sat popodne, do kad je trajala prva smena, bivali zajedno.

Potom sam otkrila i drugu biblioteku, onu koju smo imali u osnovnoj školi, ali ništa nije moglo da se meri sa ovom. Izmolila sam roditelje da me upišu i sećam se kako sam svaki put kada bih dolazila, na bibliotekarkino pitanje koju knjigu želim, odgovarala sa: „Hvala, sama ću da pogledam.“ Tačno sam znala gde stoji Kronin, gde Agata Kristi, gde sestre Bronte (ono ljupko izdanje sa ilustracijama viktorijanskih devojaka), gde „Istorija Beograda“, a gde Radoslav Petković, čija je dela moja nastavnica istorije, Marina Stefanović, obožavala i koja mi je preporučila, uz Gordanu Kuić i Svetlanu Velmar-Janković tako što ih je na staroj mašini, koju je prethodno koristila za svoje seminarske radove i diplomski, otkucala. Bibliotekarka me je puštala da budem sama u drugoj sobi ali mi nije davala da se zadržavam. Ja sam nasumično preturala po policama, za kratko vreme pokušavajući da razbijem granice prostora i vremena. Baš kao u romanu „Kraljević i prosjak“, putovala sam kroz vreme zahvaljujući mirisu. Taj miris nije me odvodio u moju prošlost, niti je omogućavao da budućnost postane jasna. Ne, to je bilo nešto šire od mene. Ja sam bila putnik kroz istorijske epohe, dnevno sam ih obilazila po nekoliko, kroz gradove, sobe, kroz nezamislivo široke geografske predele, a i bila sam u društvu toliko zanimljivih ljudi. Sa Poaroom, kapetanom Nemom, kraljicom Dragom, Robinzonom.

Svuda sam bila, mnogo toga sam videla, sve sam radila. Tada sam zavolela i specifičan font, ilustracije i opremu koji su bili prepoznatljiv deo omladinske literature, naročito knjiga iz biblioteke „Lastavica“ ili Nolitovih izdanja za decu, a o „Plavoj ptici“, mojoj omiljenoj ediciji, nije bilo pomisli da neki naslov može biti loš. Sećam se prve knjige koju sam uzela iz biblioteke: Zeleni papagaj. Na kraju prvog razreda osnovne škole tata mi je kupio Andersenove „Bajke i priče“, to je bila moja prva knjiga koja je sadržala i posvetu. Obožavala sam Agatu Kristi, Žila Verna, slikovnice o Maji, sve knjige o Doroti i čarobnjaku iz Oza, „Tri musketara“, Andrićev ciklus pripovedaka o deci, romansirane biografije srpskih kraljica i crnogorskih princeza, roman „Zbogom mojih petnaest godina“, priču o lutki Beli, „Dnevnik Ane Frank“ i još toliko drugih knjiga. Imala sam i svesku u koju sam upisivala knjige koje želim da pročitam, koje sam pročitala i koje bih jednom, ali taj se trenutak činio tako dalekim i nedostižnim, možda mogla i da kupim. Polica biblioteke bila je moj izlog, moje sredstvo saznavanja, moj internet. Svet je zapravo bio lep. Sve je dobijalo širinu, svaka klupa u parku, list koji škripi asfaltom, zgrada, staza, senka, drvo – sve je bilo bremenito značenjem! To je bilo moje detinjstvo koje mi sad šapuće: potraži me u predgrađu.

I dalje imam mnogobrojne sveske u kojima zapisujem svoje planove, ja sam kraljica spiskova. Mnogo toga nije objavljeno na ovom mestu, a odavno je planirano. Mnogo toga sam planirala i da napišem, ne samo da prenesem (o tom odnosu merkurijanske i jupiterovske misije pisala sam povodom trećeg rođendana bloga), pa se nadam da ću tim putem i nastaviti. Osećam da sam tek počela, imam pregršt ideja i planova, ali me usporavaju neke druge stvari, one koje sam nazvala iskustvom. Pod njim podrazumevam svakodnevni život, prilično isporgramiran i deprimirajuć, ponekad mi izgleda klaustrofobično, kao da nema izlaza iz besmislice. Izgleda ponižavajuće činjenica da je neko drugi umesto mene osmislio moju stvarnost. Baš zato sam i napravila veliku digresiju, veliki korak unazad, da bih predstavila entuzijazam koji me je od početka obuzimao kada je bilo reči o umetnosti. Prirodno je stoga bilo da moji zapisi, razmišljanja i fascinacije dobiju određen oblik. Srećom, živimo u digitalnom dobu pa mi je daleko jednostavnije da svoja razmišljanja podelim sa drugima. U svetu gde je suvereno vladala Gutembergova mašina, pitanje je koliko bih bila u mogućnosti da pravim svoj časopis i pitanje je koja bi onda bila njegova forma. Mada, ni to ne mora ništa da znači. Ja sam imala čitave sveske posvećene pop i rok grupama, Madoni, filmu „Titanik“, takozvane scrapbooks, koje i dalje čuvam, a devojčice koje sada imaju dvanaest godina poseduju tumblr i instagram nalog. Ništa više.

To je sve što sam želela da napišem ovom prilikom, mada osećam da sam previše toga do sad i napisala, da sam mnogo toga naznačila, ali ne i čvrsto povezala i zaokružila. Imam odbojnost prema čitanju svojih tekstova, pošto ih objavim, ali ih zato pre tog trenutka pročitam više desetina puta i onda to što čitam nema efekta, napamet znam rečenice, ali nemam jasnu distancu kako bih uspostavila neki odgovarajući odnos prema tekstu i njegovom sadržaju. Sa ove tačke gledišta, kada „prelistavam“ sadržaj na blogu, ne prateći hronološki niz, već nasumično odabirajući mesece i tekstove, mogu da kažem da sam zadovoljna, a nekada se i sama nad sobom začudim. Ipak, bitno mi je da sve izgleda uravnoteženo. Volela bih da moj blog, u celosti gledano, zvuči kao Mocartova kompozicija koju sam objavila pre pet godina, u prvom postu. Dok sam živela sa dedom imala sam običaj da kad izađem ostavim laptop uključen samo da bi ova kompozicija mogla da se čuje. Ponavljala se u nedogled i ja sam to radila namerno jer je to bila neka vrsta higijene, kao kad otvorite prozor da se izluftira soba. Htela sam da zidovi upiju ove zvuke, da oni oforme jednu energiju koja će me dočekati kad se vratim, kao bujica vazduha kad otvorite vrata.

Advertisements

3 thoughts on “Pet godina bloga A . A . A

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s