Rajner Marija Rilke: „Soneti Orfeju“ (II deo)

II
Kao što slikaru katkad ruka u hitnji poleti
ka bližem listu, što stvarni potez izmami:
tako ogledala često u sebe preuzmu sveti
jedinstven osmeh devojaka, u polutami,

il’ kad kušaju jutro, same, ili kada
prislužničkim ih sjajem miluju sveće.
A kasnije, tek lagan odblesak pada
preko disanja što prava im lica kreće.

Šta su sve oči nekad u crnim kaminima starim
viđale, dok se ugljevlje dugo, sve slabije, žari:
zauvek izgubljeni, pogledi ovi ginu.

Ah, da li iko može gubitke zemljine znati?
Jedino onaj ko se uprkos tome lati
da pesmom veliča srce, rođeno za celinu.

III
Ogledala, po svom biću šta ste?
Niko još ovo svesno ne ispita.
Međuprostori vremena, što kao da ste
prepuni samih rupa iz sita.

Vi što i praznu dvoranu naginjete ko čašu –
kada se dan, ko beskrajna šuma, mrači…
I luster se kroz nepristupačnost vašu
kao jelen šesnaestorog provlači.

Katkad ste krcata slika. Poneko
kao da uđe u vas, pa se rasplinu –
druge plašljivo skrenuste da minu.

Al’ Najlepša će ostati, sve dok, preko,
od narcisa što u njih uđe meko
uzdržani joj obrazi ne sinu.

VI
Ružo, prestolna ružo, za drevni svet
bila si putir ivica jednostavnih.
Za nas pak ti si prepun nebrojen cvet,
predmet si neiscrpnih tajni.

Činiš se kao bezbroj odora oko tela
koje nije ništa drugo do sjaj;
al’ tvoje latice za se svakog su odela
u isti mah poricanje i kraj.

Već stolećima tvoj miris došaptava
sluhu našem najslađa svoja imena;
i on najednom lebdi vazduhom kao slava.

Ipak, mi gonetamo njegovog imena slova…
I ka njemu se toči naša uspomena
koju od šaptavih umolismo časova.

XVII
Gde, na kom drveću, iz kojih čašica cvetnih golih,
sred kojih blaženih navodnjavanih bašta,
sazreva čudno voće koje tešenjem toli
i koje na izgaženoj livadi svog siromaštva

zatičeš, možda? Vazda se čudiš veličini
ploda, i što je ceo, i što mu je meka kora,
i što ti ga ne preote ptice u visini
lakomislenost, nit’ crva odozdo ljubomora.

Ima l’ drveta koja, ispod anđelskih krila,
od sporih skrivenih vrtlara tako su gajena bila
da nas nose, ne pripadajući nama?

Ne besmo l’ kadri, mi senke i utvare, da od zrelog,
prerano zrelog ponašanja našeg, pa opet svelog,
onih nehajnih leta naprsne spokojna skrama?

XXI
Opevaj, srce, bašte neznane iz daljnih strana,
jasne, kao u staklu, a ipak nedogledne.
Opevaj vode i ruže Širasa il’ Ispahana,
blaženo ih veličaj i slavi, neuporedne.

Pokaži, srce, da ih se nikad lišilo nisi.
Da na te misle njihove smokve što zru.
Da s njinim povetarcem, što ko da se u lik uzvisi
međ cvetnim granjem, duguješ u javi i snu.

Kloni se zablude da nečeg je lišeno stanje
posle donete odluke, odluke: da postojiš!
Svilena niti, kad jednom uđe u tkanje,

ma sa kojom od slika u njemu da se spojiš
(pa čak i sa slikom stradanja što nas tlači),
osećaj da sve to celovit, preslavan život znači.

 

Izvor: Rajner Marija Rilke, Soneti i elegije, preveo Branimir Živojinović, Mali vrt, Beograd 2011.

Slika: Arnold Beklin, „Ostrvo mrtvih“, 1888.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s