Elen Mers o Emili Dikinson i Elizabet Beret Brauning

Along the Pines Gouache on paper, 2015 by Kelly Louise JuddBear the Weight Pen and watercolor on paper, 2013 by Kelly Louise Judd

Šta je Pesnikinja? Kome se ona obraća? I kakav se to jezik od nje očekuje? – To je žena koja se obraća ženama… – Vilijam Vordsvort

„Ne moramo pročitati Auroru Li da bismo saznali da je gospoda Brauning pala u nesvest…“, napisala je Emili Dikinson sestrama Norkros 1861, „i da Žorž Sand ‘ne sme ni da šušne u spavaćoj sobi svoje bake’. Jadna deca! čas su žene, čas kraljice! A jedna je u Carstvu Božijem. One to zacelo sada više ne znaju, a ko će drugi to znati osim nas, zvezdica iz iste noći, koje prestaju da trepere? Budi hrabra, sestrice, sumrak je samo kratak most, a mesečina je na drugoj strani. Samo treba da stignemo do nje! Ona će, pak, ako nas ugieda kako padamo u nesvest, pružiti svoje žute ruke. Kada je ovaj rat, u stvari, otpočeo?“

Ovo je reprezentativni primerak epistolamog stila Emili Dikinson, sa usiljenim snebivanjem (od strane tridesetjednogodišnje žene!) i nepovezanostima, kao i sa rečenicama koje kao rakete proleću kroz njenu prozu, i njenu poeziju: „Čas su žene, čas kraljice!“ Važan je datum kada je ovo pismo napisano, jer je 1861. bila izuzetno plodna godina za Emili Dikinson. Ona je označila početak njenog najkreativnijeg perioda, kada je počela da piše stotine pesama godišnje, među kojima je i većina najboljih. Takođe, 1861. godina je bila prilično važna u američkoj istoriji; ali deo pisma Dikinsonove koji je posvećen početku građanskog rata, u najmanju ruku preuveličava značaj tog događaja za njenu poeziju. Ako je postojao događaj u spoljašnjem svetu – svetu izvan Amhersta u Masačusetsu – koji je američku pesnikinju mogao da potrese do srži njenog bića, bila je to smrt Elizabet Beret Brauning 1861.

„Čas su žene, čas kraljice!“ u sažetom stilu Dikinsonove, može značiti mnogo toga: da je gospoda Beret otišla na nebo, odakle svetluca kao zvezda, jer ona više nije samo žena; da su velike književnice, kao Brauningova i Sandova, bile kraljice po svojoj genijalnosti, a žene po ograničenjima i opresiji njihove svakodnevice. Emili Dikinson je čitala o gospodi Brauning u posmrtnoj odi koju je Kejt Fild (Kate Field) napisala engleskoj pesniknji, objavljenoj septembra 1861. u časopisu Atlantic Monthly; baš kao što je, ranije te godine, pročitala vešto skraćenu verziju autobiograflje Žorž Sand, iz pera Džulije Vord Hau (Julia Ward Howe), odakle je Dikinsonova izvukla citat o baki Žorž Sand. „Čas su žene, čas kraljice!“, takođe je jedna od stotina rečenica Emili Dikinson iz kojih se nazire da je ona znala celu Auroru Li takoreći napamet. Za nju je njena autorka bila „Zornjača celog sveta“, kao što jedan od likova gospođe Brauning kaže za Auroru Li u sedmom poglavlju pesme:

„Zato što je bila i žena i kraljica.
Kroz njene pesme nije se probijala oštra brada,
moja prosvetiteljka, koja me je podučila knjigom…“

Emili Dikinson nije tajila svoje divljenje, ni prema knjizi, ni prema autorki – a i zašto bi? Sredinom veka, gospođa Brauning je bila jedna od najpoznatijih i najvoljenijih pesnikinja, u Americi ništa manje nego u Engleskoj; a Aurora Li je bila jedna od najbolje prodavanih pesama, uopšte. Emili Dikinson je gospodu Brauning nazvala svojom mentorkom; u pismima je često citirala njene stihove, i pominjala njene portrete koje su joj prijatelji slali. Jednom prijatelju je pisala u inostranstvo, moleći ga da ako obide grob gospođe Brauning u Italiji, „položi jednu ruku na pročelje, u ime mene – koja je bezimeno oplakujem“. Ona i dalje ostaje „bezimena“ u svojoj žalosti – zašto se njena ljubav prema poeziji gospođe Brauning toliko malo pominje, čak i danas, ostaje zagonetka, jer Emili Dikinson je tu ljubav zabeležila i rečima koje su mnogima sigurno poznate, nakon što su se Poslednje pesme gospođe Brauning posthumno pojavile 1862:

„Njene – ‘poslednje Pesme’ –
Pesnici – okončaše –
Srebro – nestade – sa njenim dahom –
Nezabeležene – zaiskriše druge,
Flauta – ili žena –
Božanstvena beše –
Ali zamre – pesma drozda
Ne dočekav’ letnje jutro –
Šiknula je, preslobodna i za ushit
Anglo-Fiorentinska
Prekasna je – ova Hvala –
Isprazno je – podarena
Glavi uzvišenijoj od krune.“

Do danas je, naravno, došlo do zamenjivanja postolja i preraspodele kruna. Gospođa Brauning se malo čita, dok je Emili Dikinson, koja je za života bila nepoznata zato što njena dela praktično nisu ni objavljivana do devete decenije devetnaestog veka, izgleda trajno zauzela pijedestal u američkoj književnosti. Ona je vodeća ličnost pre-moderne, u nizu koji ide „od Bodlera (Baudelaire) do nadrealizma“: „istaknuta predstavnica“, kako kaže R. P. Blekmur (R. P. Blackmur), „intelektualne struje u modemoj poeziji“. Prema tome, zahvalnost koju je Emili Dikinson osećala prema Elizabet Beret Brauning bi u velikoj meri popravila izbledeli ugled ove druge, ali proučavaoci poezije E. Brauning, mada su mnogi od njih Amerikanci, ovo nigde ne pominju.

Oni malobrojni proučavaoci dela E. Dikinson koji su zaista i pročitali pesme gospođe Brauning (posebno su značajni Džek Keps i Rebeka Paterson) razmotrili su sa kritičkom ozbiljnošću vezu izmedu ove dve žene. Međutim, većina proučavalaca Dikinsonove sa snebivanjem se osvrće na književnu vezu medu njima, pa i sa šokantnom škakljivošću, možda zato što je reč o dve žene. Jednom od ovako nastrojenih autora, Džonu Evangelisti Volšu (John Evangelist Wolsa), dugujem posebnu zahvalnost; da nije bilo njegove studije iz 1971, pod nazivom Tajni život Emili Dikinson, verovatno nikada ne bih pročitala, netremice i sa uživanjem, čitavu Auroru Li.

Polovina Volšove knjige je posvećena tajnom ljubavnom životu Emili Dikinson. Druga polovina, koja bi trebalo da bude još šokantnija, odnosi se na njenu lektiru, ili korišćenje, citiranje, pozajmljivanje, krađu, ili, blaže rečeno, plagiranje gospođe Brauning i ostalih književnica. Gospodin Volš daje ono što on naziva „potpunim spiskom Emilinih pozajmica iz Aurore Li koje sam do sada uspeo da prepoznam“: uporedne citate oko sedamdeset odlomaka Elizabet Brauning i nešto manje različitih pe­sama Emili Dikinson (što, u stvari, nije mnogo u odnosu na ukupan broj, 1775 pesama koje je E. Dikinson napisala). Nakon toga sam primenila sledeću proceduru, koju preporučujem: numerisala sam moj primerak Aurore Li brojevima pesama Emili Dikinson sa Volšove liste. (Pošto im ona nije davala naslove, o njenim pesmama možemo govoriti samo pozivajući se na broj opusa koji je odredio njihov urednik, Tomas H. Džonson.) Svaki put kad bih naišla na takav broj, naterala bih sebe da stanem, zatvorim svoj primerak Aurore Li, i revnosno se osvrnem na pesme Emili Dikinson; zatim bih sa uživanjem iščitavala stihove male Amerikanke.

Na primer: „Zato si ovde“ kaže Aurora Li Marijani Erl, koju je otkrila u Parizu i o čijim kobnim seksualnim nezgodama će upravo čuti iz devojčinih usta:

             „Držim

da se usuđujemo govoriti takve stvari i imenovati takve reči
na trgovima Pariza, pod vedrim nebom!“

             Ni reči

ne reče, već blago i skrušeno
(kao neko ko se prepustio bolu)
okrenu se i poslušno krenu za mnom,
kao da je vodim po uskoj dasci preko bujice,
korak po korak; i tako ćutke pređosmo pola milje.“

Ma koliko da sam u tom trenutku gorela od želje da saznam uzrok raspada braka Marijane Erl i Romni Lia, ja sam poslušno odložila pesme gospođe Brauning i otvorila Emili Dikinson.

„Koračala sam sa daske na dasku
lagano i oprezno
iznad sebe osećah zvezde
Oko nogu more.

Znadoh samo da sledeći
poslednji bi korak bio –
Neizvestan dar to beše
neki zovu ga Iskustvom.“

Ili bih, pak, osetiia kako kadence predivne pesme Emili Dikinson „Doživeh sahranu, u svojoj glavi“, gromko odzvanjaju i prekidaju me u čitanju dugog putovanja Aurore Li u Italiju, koje počinje zaglušujućom bukom vozova i zvonjavom da bi se na kraju stišalo u svečanoj ozbiljnosti pogrebne povorke:

„Ona svadbena zvona o kojima govorih tako daleka behu,
Kao zvuk dečijih kolica dole na ulici
Umirućem čoveku koji zna da neće doživeti
smiraj dana, stežući ruku koju voli,
I ja sam sedela mirno, zadovoljna smrću..“

Kada se čitaju na taj način, pesme Emili Dikinson zvuče takoreći kao rimovane arije koje prekidaju nizove slobodnog stiha deklamativne Aurore Li; sklona sam da verujem da bi Emili Dikinson ponekad napisala stih ili dva, imajući na umu upravo tu komplementamu funkciju – to jest, da podvuče i razvije upravo onaj emocionalni sadržaj nečega što se dogodilo u Aurori Li, a ne u njenom vlastitom životu. Asocijacija sa operom nije nova; Emil Montegi je opisao neobičan pristup gospode Brauning narativnoj poeziji kao bliži operskom libretu nego romanu. A Emili Dikinson je napravila istu paralelu sa operom u najlepšoj pesmi o utisku koji je kod nje proizvelo čitanje Aurore Li. „Rekla bih da sam bila opčinjena / Kada je prvo, jedna natmurena devojka – / čitala sam tu strankinju-„ počinje ovako:

„I baš najprostiji zvuci

Koje Priroda mrmlja u sebi
Da bi ostala čila –
Za mene su bili divovi
Koji izvode tjtansku operu – „

Teškoća sa Aurorom Li nije to što se sporo čita, već naprotiv, čita se prebrzo, jer je isuviše zabavna. „Brzina i energija, otvorenost i neograničeno samopouzdanje – to su kvaliteti koji nas opčine“ –  napisala je Virdžinija Vulf o Aurori Li, „ta brza i haotična pesma o istinskim muškarcima i ženama“. Sva ta žurba – ili „trka“, da se poslužim izrazom koji je pesnikinja Elis Mejnel upotrebila, a zatim povukla, smatrajući ga suviše vulgamim za tu priliku – upravo je ono što je gospođa Brauning želela. „Moja glavna namera je“, napisala je Robertu Brauningu u vezi sa njenim nlanom za Auroru Li, „…da napišem jednu vrstu romana – pesme… koja bi upadala u naše razgovore, uletala u naše salone i slično, ‘tamo gde je anđele strah da koračaju’; i da se na taj način suočim sa čovečanstvom našeg doba, jasno kazujući istinu o njemu. To mi je namera.“

Aurora Li je, u stvari, prilično dobar roman – mada ne najbolji viktorijanski roman koji smo pročitali, ne baš na onoj visini na koju ga je postavila Virdžinija Vulf (sa Trolopom i Gaskelom); ali njegova junakinja izaziva interesovanje, ljubavna priča je dirljiva, melodrama je potresna, dekor, dijalozi i skice likova su zabavni, interesantni i sadržajni za čitaoca. „Dok iz stranice u stranicu hitamo kroz naraciju u kojoj su u jednu zbijene desetine scena koje bi romanopisac brižljivo odvojeno ispisao, u kojoj su desetine stranica opisa sažete u jednom jedinom redu, ne možemo se odupreti osećanju da je pesnikinja prestigla proznog pisca. Njene stranice su dvostruko sadržajnije od njegovih.“ Ali upravo u tome je problem. Njen čitalac će verovatno zaboraviti da je gospoda Brauning pre svega pesnikinja, da Auroru Li treba čitati zbog toga, a ne zbog dobrog drugorazrednog romana koji se tu nalazi. Treba je čitati lagano, kao što je to učinila Emili Dikinson, zbog redaka kao što su „i ja sam sedela mirno, zadovoljna smrću“; ili izraza – upadljivo dikinsonovskih izraza kao „prepuštena samozaboravu bola“, ili „vraćao se eho promena“, ili „svako probudeno čulo“. Treba da usporimo, da prestanemo da razbijamo konvencije i ulećemo u salone, da se za trenutak odmaknemo od čovečanstva i očigledne istine. Potrebno je osamiti se, ućutati, uljudno zaći u rimovanu tminu Emili Dikinson. Najozbiljnije prepomčujem da neko priredi izdanje Aurore Li u koje bi bili umetnuti odabrani stihovi Emili Dikinson. Ovakva simbioza bi im obostrano koristila.

Što se tiče gospodina Volša, ma koliko mu bila zahvalna za napor koji je uložio u uporednu analizu, priznajem da sam na kraju bila razočarana ishodom, jer su se mnoga od njegovih poređenja svela na pojedine reči koje su koristile obe pesnikinje: bujica, sfera, bol, lava, muva, paukova mreža, prašina; a plagijat nikako ne dolazi u obzir. Oslanjanje Emili Dikinson na gospođu Brauning predstavlja primer korišćenja tradicije u najboljem T. S. Eliotovom smislu, a da su bila u pitanju dva muškarca, a ne dve pesnikinje, gospodin Volš nikada ne bi razmatrao njihov odnos na tako grub način; on celokupno oslanjanje Emili Dikinson na žensku književnu tradiciju gleda kao na nemoralnu tajnu.

Da li je „Sju… bila potpuno svesna“, pita se on – misleći pri tome na gospođu Ostin Dikinson, prvu značajnu čitateljku Emili Dikinson, „kako su ove pesme nastajale…? Da je bila sa tim suočena, Emili sigurno ne bi imala šta da krije, u stvari, ne bi imala razloga da to čini, jer je najverovatnije započela taj celokupni postupak koristeći ga kao sredstvo za izoštravanje sopstvene tehnike, a tek kasnije je poeziju koja je iz toga proistekla počela da smatra zaista svojom. Da li je Sju znala šta njena snaha, u stvari, radi?“ To bi biio kao kada bismo upitali, govoreći o oslanjanju druge generacije pesnika engleskog romantizma na prvu, „Da li je Persi Biš sumn­jao da je Džon piljio u Semjuelove knjige?“ ili „Da li je Džordž Gordon ikada saznao da je Persi prepisivao od Vilijama?“

Mora se reći da Emili Dikinson pruža jedinstven izgovor za ovaj uobičajeni primer kritičarske neuljudnosti prema ženama. Njena opsednutost književnošću koju su pisale žene izgleda neobično nasuprot ostalim delima koje je čitala, a taj spisak je iznenađujuće štur, pogotovo za nekoga ko je poticao iz bogate porodice u Novoj Engleskoj, i za spisateljku poput nje, čiji je život bio dug i lagodan. Ona je bila prva značajna književnica koja je imala priliku da stekne visoko obrazovanje. Ona je tu priliku odbacila pošto je provela samo godinu dana u Maunt Holioku, najstarijem koledžu za žene u Americi. Nikada nije naučila francuski, nikada nije pokušala da čita na nekom stranom jeziku, njeno obrazovanje što se tiče engleske književnosti bilo je jednako oskudno kao što je bio slučaj sa Džejn Ostin – koja nije uživala, kako su to viktorijanci govorili, prednosti koje je imala Emili Dikinson.

Onaj istinski prikriveni skandal u životu Emili Dikinson nisu bile nikakve navodne ljubavne afere, o čemu biografi uzalud nagađaju, nego njeno nečuveno nepoznavanje američke književnosti. Dobro je poznavala Emersonovu (Emerson) poeziju, i možda je pomalo čitalaToroa (Thoreau) i Hotorna (Hawthorne); ali, ona se ponašala kao da nije pročitala ni retka od Vitmana (Whitman), Melvila (Melville), Holmza (Holmes), Poa (Poe), Irvinga (Irving); nijednog od kolonijalnih pesnika Nove Engleske. Umesto toga ona je iščitavala sve anglo-američke spisateljice svoga doba: Helen Hant Džekson (Helen Hunt Jackson) i Lidiju Mariju Čajld (Lydia Maria Child), zatim Herijet Bičer Stou i Ledi Džordžinu Fuleiton (Lady Georgina Fullerton), Dajnu Mariju Krejk (Dinah Maria Craik), i Elizabet Fuler Felps (Elizabeth Stuart Phelps) i Rebeku Harding Dejvis (Rebecca Harding Davis), i Frančesku Aleksander (Francesca Alexander) i Matildu Makamis (Mathilde Mackamess), kao i sve što su pisale Džordž Eliot i gospođa Brauning i sve tri sestre Bronte. „Pesme gospode Hant“, napisala je E. Dikinson u jednom neobičnom pismu 1871, „jače su od svih koje su napisale žene još od gospođe Brauning, izuzev gospode Luis…“ Kome je još, osim Emili Dikinson, bilo stalo da rangira pesnikinje? Kome je još bilo stalo da pročita išta od Helen Hant Džekson izuzev Ramonel lli do poezije Džordž Eliot? Ili do toga da je naziva gospođom Luis?

Emili Dikinson je u svojoj poeziji samosvesno naglašavala da je žena, i to mnogo više nego što joj se obično priznaje. I baš je u tome, čini mi se, gospoda Brauning bila najveća potpora Emili Dikinson, sa svojom sigurnošću u korišćenju ženskog iskustva i ženskih atributa – odeće, izgleda, domaćih poslova koji pripadaju ženskoj sferi – za univerzaine svrhe. U svojoj najpoznatijoj pesmi, „Zato što nisam mogla da zastanem pred smrću“, Emili Dikinson polazi za rukom da bude istovremeno groteskna i zloslutna, sramežljiva i uzvišena. jer kroz devojačke oči predstavlja smrt kao zavodnika, gospodina koji dolazi u posetu. A njen izvor, ili, bolje rečeno, početna odrednica izgleda da je bilo prisilni izlet Marijane Erl u korupciju u šestom poglavlju Aurore Li.

Aurora Li je roman u stihovima pisan u prvom licu, koji priča junakinja – pesnikinja, pri tome ponosno zaokupljena sopstvenim životom žene, što se ogleda i u njenom jeziku. „Moje su reči iskrene, a svrha im je jasna“, kaže Aurora;

„…ono što
zborim, to i znači,
ne mislite da su nabori u svili
prikriveni veštim bodom. Ja sam žena, gospodine –
i prirodno koristim ženski izraz…“

A mnogi ovi „ženski izrazi“ su zaista dospeli u poeziju Emili Dikinson iz Aurore Li: tuga koja se nosi kao nakrivljen šešir sa perom; vrline koje se drže na visokoj polici, kao najbolji srebrni servis; zloba kojom susetka zasladi šolju jevtinog čaja; prašina i muve i paučina koje remete kućni i duhovni red; zarumenjeni devojački obrazi, glavobolje, drhtavica, spoticanje, predstavljaju ideje i emocije koje nadmašuju devojačku sferu. Ali što više paralelnih metafora nalazimo kod ove dve pesnikinje, sve je upečatljivija razlika u njihovim temperamentima i estetici.

Sve što kod Elizabet Beret Brauning izaziva dopadanje – sve ono što Elis Mejnel označava kao njen „plodni genije, njenu strast prema dobroti, njeno izobilje, njenu plemenitost, njenu nežnost i njenu snagu“, mora se posmatrati u negativu, da bi se proizvelo nešto slično Emili Dikinson. Emili Dikinson nije bila ni realistkinja, ni feministkinja, ni reformistkinja, ni agitatorka, niti je bila kći epskog doba. Izgleda da se ona stalno vraćala na jednu metaforu gospođe Brauning, odbacujući smisao dela teksta odakle je uzela. Čuveni kredo realizma iz petog poglavlja Aurore Li, u kom gospoda Brauning spaja slike vulkanske lave i nabreklih, pulsirajućih, ženskih gmdi prošaranih venama, nagoveštavajući doba kojem stremi pesnik, u kome on treba da bude „beskrupulozno epski“ – ništa od duha tog poglavlja uopšte ne odgovara temperamentu Emili Dikinson, niti toga ima u njenoj poeziji. Ali sve metafore iz tog odlomka mogu se naći kod nje, upotrebljene onako kako je to njoj odgovaralo. U pesmi koja počinje rečima „Preurediti osećajni svet udate žene“, to preuređenje ima svojstva hirurške intervencije, jer Emili Dikinson stavlja žensko telo na sto, izmešta mozak, amputira njene „pegave gmdi“, čini ga „bradatim kao u muškarca“, a ljubav, kao kost, čupa iz ležišta, zatim stavlja sredstvo za umirenje bolova, obmotava zavoj oko tajne, i iz svega toga izvodi, metaforu raspeća sa bodljikavom krunom. Mešavina asocijacija kod Emili Dikinson je čak „beskrupuloznija“ nego kod gospođe Brauning, ali iz njih proishodi ljubavna pesma, a ne borbeni poklič.

Emili Dikinson je stekla reputaciju „metafizičke“ pesnikinje pre svega zbog hrabrosti kojom povezuje devojačku prisnost i apstraktnu duhovnost. U poeziji gospode Brauning, pak, zbog njenog čvrstog opredeljenja da piše o „kositrenom dobu“ u kome je živela, ogoljena istina o stvarnosti devetnaestog veka sabijena je sa žarom i karlajlovskom žestinom u neobuzdanim predstavama duhovnosti – nalik na anđele na vrtešci, još vlažne od farbe, kao vrtlog vere i stremljenja na platnenim nebesima. Kao autorka romana u stihu, kretala se između čvrstih činjenica i uzvišenih ideala, brbljanja i ushićenosti, naborane svile i raspeća. „Najraznorodnije ideje silom upregnute zajedno“ – formula doktora Džonsona za mudrost metafizičkih pesnika, teško se može primeniti na pesnikinju koja je po svemu, po proceduri i svom temperamentu, viktorijanka, kao što je to bila gospođa Brauning. Mnoštvo isprepletanih metafora u Aurori Li imalo je za cilj, pa i postiglo, vrcavost, ali ne i „metafizičnost“. Nalik na mnoštvo predmeta sa viktorijanskog stola, oni daju živahnost, toplinu, intenzitet i šarm njenoj poeziji, ali ne i dubinu koju poseduje Emili Dikinson.

Elen Mers: „Ženske književne tradicije i individualni talenat“, prevela Stanislava Lazarević

(Ellen Moers, „Women’s Literary Traditions and the Individual Talent“, Literary Women: The Great Writers, New York, Oxford University Press, Inc, 1985)

Izvor: Centar za ženske studije

Ilustracije: Kelly Louise Judd

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s