Nina Berberova: „Kurziv je moj“ (nekoliko odlomaka)

Nina Berberova:

 

Želela sam da pišem i tražila sam sve moguće načine ličnog oslobođenja, ali nikada nisam mogla da žrtvujem ni minut svog stvarnog života za jedan napisani red, svoju ravnotežu da bih nešto stvorila, niti sam htela da podižem u sebi buru – kako bi mi pesma bila melodičnija. Isuviše sa volela sebe da bih činila tako nešto. Prvenstveno sam htela da živim kao čovek, drugo, želela sam da budem obrazovan čovek, treće, savremen obrazovan čovek, četvrto, savremen obrazovan čovek koji živi u harmoniji sa samim sobom i u harmoniji sa disharmonijom stravičnog sveta. I tek kao peto, želela sam da pišem – ne za čitaoca-prijatelja, već da bih sebe oslobodila, ukoliko uspem da otkrijem sebe, pre nego što umrem.

*

I u toku očajničkih i beznadežnih godina mog života umela sam da budem sama, umela sam da ćutim i budem stroga prema samoj sebi, u početku – sa nekakvim mladalačkim sitničarenjem, koga sam se kasnije potpuno oslobodila.

– Uglavnom, tebi niko nije potreban, zar nije tako? – rekao je Hodasevič.
– Ti si mi potreban.
– Donekle… Hteo bih da te vidim u bezizlaznoj situaciji.
– U bezizlaznijoj nego sada s tobom?
– Da. (Sada ponekad možeš minuse da pretvaraš u pluseve.)
– Bila bi to ružna slika.
– Ja uvek imam izlaz: mogu da vratim kartu.
– Nikako. Hoću da je do kraja iskoristim, i čak i da pokušam da se jedan deo puta „prošvercujem“.

(Da li mu se dopada moja gvozdena priroda? – razmišljala sam ponekad – ili mu je mrska?)

Moja sreća sa njim nije imala ona uobičajena obeležja: radost, svetlost, blaženstvo, spokojstvo, zadovoljstvo, mir. Ona se sastojala iz nečeg drugog: jače sam pored njega osećala život, više sam osećala da postojim nego pre susreta sa njim, osećala sam da sam puna života uprkos svim njegovim protivurečnostima, da u stradanju koje sam tada iskusila imam u sebi više života nego da sam delila okruženje i one koji su me okruživali samo na „da“ i „ne“ – intezitet „napada“ ponekad je bio takav da je i svako čudo bilo moguće. Nisam ubeđena da komfor, vera u sigurnost sutrašnjeg dana, ima za savremenog čoveka isto značenje kao pre sto godina: ako ćemo da sudimo po savremenoj književnosti, ono se u znatnoj mei izgubilo. Nisam jedina „tražila život“ bez udobnosti i mira. No već tada mi se nametala misao da sam „bila, jesam i biću“, ali možda neću „postati“. To me nije plašilo. U „biti“ je postojao intezitet, koji u „postati“ nisam osećala.

Za mene naš dijalog, koji je trajao sedamnaest godina, ne predstavlja prošlost. To je ista takva sadašnjost kao i današnji dan. Ona u meni živi i do danas utiče na mene, razvija se u meni, kao što se i ja razvijam u njoj, mada danas više nikog nikuda ne vodim, i sama se ni na koga ne oslanjam: u sebi sam spojila Anđela i Toviju, i oni više ne postoje. U toku mnogih godina u različito vreme bili smo zajedno. Sada se, kao u detinjstvu, budim sama i tonem u san sama.

*

Ja nisam samo odlazila iz Pariza, odlazila sam i iz Petrograda-Lenjingrada, iz Venecije, iz Rima, iz Nice, iz Provanse, iz meni zauvek dragih predela osunčane, izmagličaste i seoske Francuske, koja mi se sada, dok zatvaram oči, priviđa pre nego Pariz, sa njenim putevima, drvoredima koji šumore, sa žitnim poljima i valovitim predelima, sa krovovima pokrivenim crepom koji dremaju iza brežuljaka, i šiljatim zvonikom crkve zaboravljene, prazne i nepotrebne, pa ipak prelepe, izgrađene pre hiljadu godina, pre Montenja, i pre Servantesa, kako bi rekao Mereškovski. Odlazila sam zauvek iz mesta gde sam pokušavala da nađem ne sreću, već punoću doživljaja, ne radost i blagostanje, već više života, zgusnutog i napregnutog osećanja postojanja, punoću i snagu pulsa, koncentraciju energije, rast i procvat, nezavisno od toga koliko je taj život srećan ili nesrećan. Moj život ovde postajao je sve više i više ne niz pitanja, već niz odgovora na ta pitanja, gde su iracionalno i snovi, nadahnuće i impulsi, imali svoje mesto i bili u koordinaciji sa imanentnim i osećajnim, poznatim svim mojim čulima. U bilo kom obliku tražila sam njegovu snagu i kontinuitet, zgusnuto osećanje postojanja, življenje, saznanja, preživljavanja, pamćenja i promene. To sam učila u Evropi, i sada sam tu Evropu ostavljala, odnoseći sa sobom sve što sam mogla da uzmem od nje – malo i veliko, značajno i manje značajno – a pre svega ubeđenje da je znati razmišljati i tokom vremena živeti svesnim životom, upoznavati sebe i „usavršavati“ se, čovekova sušta potreba, pri čemu se njegovim konzervativnim, ograničenim i učmalim instinktima dodeljuje drugorazredno mesto, a radikalnoj misaonoj sposobnosti, neograničenoj i slobodnoj – prvenstvo.

Ta sloboda usavršavanja povezana je sa svim ostalim slobodama koje čovek želi. On hoćde da sam sadi svoje drveće i da ga seče; on hoće da sin ne odgovara za oca; on želi da otvoreno protestvuje, on hoće da sam načini svoj izbor i, kada mu ustreba, da „ne bude kao svi“, što govori ne samo o njegovom sopstvenom zdravlju, već i zdravlju naroda iz koga je potekao. Ali sloboda usavršavanja donosi sa sobom još i nešto drugo: odsustvo pometenosti u mislima i oslobađanje od impulsivnosti mišljenja, tumačenje sveta i, najzad, sposobnost za otkrivanje, procenjivanje i lično ispoljavanje samog sebe. Ogromnu školu u kojoj sam toliko naučila sada sam napuštala, odlazila sam u drugi, novi, nepoznati svet. Ali nisam se plašila.

Izvor: Nina Berberova, Kurziv je moj, prevela Slobodanka Draškoci, Paideia, Beograd 2002.

Fotografija: Nina Berberova

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s