Nina Berberova: „Kurziv je moj“ (odlomak II)

Nina Berberova and Vladislav Khodasevich:

I u toku očajničkih i beznadežnih godina mog života umela sam da budem sama, umela sam da ćutim i budem stroga prema samoj sebi, u početku – sa nekakvim mladalačkim sitničarenjem, koga sam se kasnije potpuno oslobodila.

– Uglavnom, tebi niko nije potreban, zar nije tako? – rekao je Hodasevič.
– Ti si mi potreban.
– Donekle… Hteo bih da te vidim u bezizlaznoj situaciji.
– U bezizlaznijoj nego sada s tobom?
– Da. (Sada ponekad možeš minuse da pretvaraš u pluseve.)
– Bila bi to ružna slika.
– Ja uvek imam izlaz: mogu da vratim kartu.
– Nikako. Hoću da je do kraja iskoristim, i čak i da pokušam da se jedan deo puta „prošvercujem“.

(Da li mu se dopada moja gvozdena priroda? – razmišljala sam ponekad – ili mu je mrska?)

Moja sreća sa njim nije imala ona uobičajena obeležja: radost, svetlost, blaženstvo, spokojstvo, zadovoljstvo, mir. Ona se sastojala iz nečeg drugog: jače sam pored njega osećala život, više sam osećala da postojim nego pre susreta sa njim, osećala sam da sam puna života uprkos svim njegovim protivurečnostima, da u stradanju koje sam tada iskusila imam u sebi više života nego da sam delila okruženje i one koji su me okruživali samo na „da“ i „ne“ – intezitet „napada“ ponekad je bio takav da je i svako čudo bilo moguće. Nisam ubeđena da komfor, vera u sigurnost sutrašnjeg dana, ima za savremenog čoveka isto značenje kao pre sto godina: ako ćemo da sudimo po savremenoj književnosti, ono se u znatnoj mei izgubilo. Nisam jedina „tražila život“ bez udobnosti i mira. No već tada mi se nametala misao da sam „bila, jesam i biću“, ali možda neću „postati“. To me nije plašilo. U „biti“ je postojao intezitet, koji u „postati“ nisam osećala.

Za mene naš dijalog, koji je trajao sedamnaest godina, ne predstavlja prošlost. To je ista takva sadašnjost kao i današnji dan. Ona u meni živi i do danas utiče na mene, razvija se u meni, kao što se i ja razvijam u njoj, mada danas više nikog nikuda ne vodim, i sama se ni na koga ne oslanjam: u sebi sam spojila Anđela i Toviju, i oni više ne postoje. U toku mnogih godina u različito vreme bili smo zajedno. Sada se, kao u detinjstvu, budim sama i tonem u san sama.

Izvor: Nina Berberova, Kurziv je moj, prevela Slobodanka Draškoci, Paideia, Beograd 2002.

Fotografija: Nina Berberova i Vladislav Hodasevič

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s