Pogovor knjige „Tri mita o putovanju iza Sunca“

13152727_862620463865237_1457057282_n

U početku beše pijuk ptice. To je moje najranije sećanje koje je, i dalje, savršeno bistro i prozirno, kao voda koja teče. Praskozorje. Nebo je bilo srebrno. Inje, magla, dah, sedefni. Ja nerasanjena. Zvuk ptice (goluba) davao je oblik pojavama oko mene. Bilo je svetlo i tamno u isti mah, recimo da je bilo šest izjutra, u decembru, vodili su me u obdanište. Znala sam da ću na osnovu tog utiska, jednom, napisati čitavu knjigu. Toliko je bio jak.

U dvorištu kuće u kojoj smo stanovali postojala su tri drveta, raspoređena tako da čine trougao. Levo je bio jedan stari orah na koji smo se sestra i ja pele ili o čiju bismo se granu, ukrstivši prste, podignuvši noge, klatile i dozivale jedna drugu. Obe smo, kasnije, crne dlanove brisale o odeću. Desno je bilo drvo višnje koje nisam volela. Trava bi porasla oko njega i prilaz bi bio otežan, a i komarci bi nas opkolili dok bismo brale voće čija je tečnost, opet, završavala na našoj odeći. Takođe, ko god je osetio višnjin prut na svojoj koži više nije pomišljao da bude neposlušan. Najzad, na sredini se nalazio jedan mladi, divlji bagrem. Tanko drvo, puno trnja, sa koga sam volela da otkidam lišće i da ga, poput konfeta, bacam sebi na glavu. Umela sam čitav red da srozam vrlo brzo.

Često sam hodala u jednom, skoro iskonskom predelu. Poljski put. Jesen, kiša, blato. Sa leve strane puta nalazila se njiva, sa desne strane, takođe, njiva. Ali, sa te desne strane, posle njive, nalazio se jedan jabučar koji niko nije obrađivao, niti posećivao. Osim mene. U novembru, kada bi mi se prijele jabuke, ja bih odlazila u taj voćnjak i sa zemlje skupljala plodove koje sam, od kad znam za sebe, volela da jedem u neverovatnim količinama. Trava je bila pokorna pod kišom, žica ograde zarđala, iskrivljena, a i jedan otrovani pacov ležao je danima nadomak. Nikad neposredniji odnos sa onim što je istinska priroda, divlja i, čak šta više, zla, nisam imala do tada, a ni posle toga. Blato je bilo nepodnošljivo, praznina koju je njiva stvarala, voda koja je, poput zlih čini, umrtvila drveće, jabuke popadale po zemlji. Crni krugovi truleži na njihovoj površini.

Iskonski predeo imao je i drugačije oblike. Plavišta. Često sam hodala pored reke koja je potopila drveće nadomak nje i koje je, takođe, delovalo začarano. Poput nagih mladića Sunca, zarobljenih da nemi provode u vodi dane i noći, koja je bila do njihovog pupka, tako je izgledalo to divlje, vodom natopljeno, ogolelo i ispucalo drveće. Kao da je jedino inje imalo sažaljenja. I poneka zvezda, oštra kao igla.

U jednoj od mojih soba nalazio se veliki trokrilni prozor koji je odavao jednu tajnu: napušteno gnezdo na raskoraku dve grane. Često sam, sedeći na krevetu, i posmatrajući to drvo, razmišljala, ne zašto su ga ptice napustile, već zašto neke druge nisu u njemu našle svoje mesto. Svako jutro, po buđenju, pogledala bih kroz prozor i prvo što bih ugledala bilo je prazno gnezdo. Taj prizor bio je dokaz ironije bogova, uperene protiv mene. To je bila osuda.

Tokom mog odrastanja umetnost je bila prisutna, doduše retko. Ja dugo nisam znala da je umetnost, njeno stvaranje, podjednako koliko i njeno proučavanje, od presudnog značaja za moje biće. Dugo, zaista dugo, nisam osvestila jednu krajnje očiglednu činjenicu, koju sam svakodnevno potvrđivala svojim radom: da sam pisac. Ja sam imala kutije i fascikle pune ispisanih listova, mnoštvo svesaka, a da mi ni jednog trenutka nije palo na pamet da ja radim nešto posebno, da ja uopšte nešto radim.

Umetnost nije bila od presudnog značaja za ovu knjigu. Ipak, bilo je nekih dela koja, baš poput ovih, upravo opisanih doživljaja prirode, jesu svojevrstan trag, kao kad grančicom mašete po snegu. Pas u kasu, na crnoj pozadini, omeđen geometrijom, na ogromnom platnu Vladimira Veličkovića. Pesma „Majdan“ grupe Block Out. Vrtovi u poeziji Vilijama Blejka. Knjiga Ervina Rodea „Psyche. Kult duše i vera u besmrtnost kod Grka“. Oda „Hiron“ Fridriha Helderlina. Jedan rajski pejsaž, moj egzistencijalni zavičaj, koji sam videla, negde, a za koji znam da sam ga posetila, nekada. Sunce na zalasku. Pesma „Set the Controls for the Heart of the Sun“ grupe Pink Floyd (gong o koji Rodžer Voters udara). „Ep o Gilgamešu“, veličanstvena slika ljudi-škorpiona pred kapijama Sunca. Atlas između Herkulovih stubova, usnulih Hesperida i protežućeg Sunca, pridržava nebo na jednoj Art Nouveau slici..

Knjiga Tri mita o putovanju iza Sunca nije isprva planirana kao trilogija, niti je planirana da se u štampanom izdanju pojavi pod tim nazivom. Neke stvari nametale su se same od sebe, tokom pisanja. Ipak, njen konačni raspored, konačna forma, u potpunosti su odgovarajući. Godina u kojoj je započeta knjiga „Pisma Persefoni“, više u mislima nego na papiru, bila je 2007. Ipak, najstariji, doduše, tek retki redovi koji su u ovoj ovoj knjizi, potiču iz jednog nacrta koji je sastavljen tek januara 2009. Gledano u celosti, knjiga je nastajala do poslednjeg dana pred slanje rukopisa u štampu. Pisana je dugo, ima nekoliko verzija, a konačna je nastala metodom brisanja. Njeno pisanje svodilo se isključivo na uklanjanje prvobitne građe: knjiga je, u početku, bila duplo duža. Smatram da su ponovna iščitavanja, uz nesentimentalan odnos prema građi, jedan od najboljih načina da napišete knjigu u kojoj ćete reći sve što ste želeli, iako niste napisali sve što ste želeli. Takođe, smatrala sam da neću dobro napisati tu knjigu dok ne prestanem da se (u potpunosti) interesujem za nju.

To se nije desilo. Godine su prolazile, knjiga je bila u fioci, ali sam mislila na nju, a i pričala bih drugima o njoj, povremeno. U međuvremenu, započela sam, juna 2011. godine, da pišem novu knjigu. Opet sam imala neku priču, neku impresiju, da smestim u određeni pejsaž, drugačiji bojom i teksturom, no ipak pejsaž: slika prirode je dominirala. Pomislila sam da tu nešto nije u redu, ali sam nastavila da pišem. Ubrzo sam shvatila da su oba dela fragmentarna, da su glas upućen drugom, a da su, u stvari, glas koji odzvanja u sebi. Ono najvažnije: opet je bilo u pitanju ponovno ispisivanje mita.

Grčki mitovi najzahvalnija su literarna građa utoliko što taj religijski sadržaj nije kodifikovan knjigom: postoji beskrajno polje slobode. Mit možete iznova pisati, dopisivati, reinterpretirati i nećete izgubiti ništa od prvobitne postavke, samo ćete joj dati nov oblik, nov kontekst. Sloboda beskrajnog prilagođavanja grčkog mita nije na uštrb tog mita. Mit iznova nastaje svakom novom literarnom obradom, ali (iznova) ostaje nepromenjen. Ja sam želela, bez ambicije na iscrpnost građe ili poređenje sa drugim piscima, da opet napišem tri mita. Ne da ih prepričam, već da ja pružim literaturi moje viđenje mitske postavke. Želela sam da ponovo napišem mit koji ste upravo pročitali, recimo, u „Rečniku grčke i rimske mitologije“ Dragoslava Srejovića i Aleksandrine Cermanović-Kuzmanović. Ono što piše u „Rečniku“, piše i u mojoj knjizi. Postavka je ista, razrada građe je drugačija.

Ja sam oduvek rečnike mitologija poimala kao kataloge beskrajnih sadržaja. Niko nema prava da se žali zbog tema koje su iscrpene. Nikad nije reč o temi, već o načinu na koji se ona oblikuje (rečima ili grafičkim odlikama) u jednom umetničkom delu. Kao u matematičkom zadatku, postoji postavka, postoji i rešenje. Ono između je na umetniku. Ali, u ovom slučaju, učinilo mi se da bi to „između“ bilo isuviše dugo. Zato sam odlučila da uzmem samo jedan deo koji je, istovremeno, ogledalo celine. To ogledalo, u ovom slučaju, bilo je – putovanje.

Grčka boginja Persefona vezuje se za kruženje, za bujnost i jalovost prirode. U zavisnosti od njene dvostruke prirode ona je i dole i gore, a to je i samim grafičkim rešenjem unutar ove knjige naznačeno. Priroda kentaura je, takođe, dvostruka. U pitanju je dvooblično stvorenje. Hiron je bio prvi lekar, a lekari su, nekada davno, lečili biljem. Zamislila sam ga kako kaska ka nekom ranjeniku sa knjigom u ruci: herbarijumom. Tu posebnu i lepu knjigu morala sam prilagoditi svojoj poeziji. Tako je herbarijum, knjiga osušenog bilja, postao knjiga poezije. Biljka se oduvek izjednačavala sa pesmom. Biljke su lekovite, biljke su otrovne. Hiron je mogao svima da pomogne, osim sebi.

Kentaur je, kao i Persefona, putnik. Sećanja, priviđenja, branje biljaka, podučavanje učenika beskrajnim jahanjem kroz arhipelag, sve je to u domenu putovanja. Kentaur Hiron bio je učitelj koga je Herakle, njegov učenik, ranio. Kentaur je besmrtan ali je bol izazvan strelom, čiji je vrh natopljen Hidrinim otrovom, toliko jak da on želi da umre, želi da bude žrtvena supstitucija za Prometeja, još jednog učitelja i prijatelja ljudi. Herakle je veza između njih. On mora prvo da oslobodi Prometeja. Dok on putuje ka Kavkazu, Hiron čeka. Trenutak koji moja literarna verzija podrazumeva jeste beskrajno dug. Bol poništava utvrđene koordinate vremena.

Razrađeniju poetsku verziju mita o kentauru prvi je, posle Pindara, dao Fridrih Helderlin. On je oko 1803. godine napisao odu „Hiron“ koja je poslužila kao polazište za ovu knjigu (ta oda bila je i tema mog master rada odbranjenog na Filološkom fakultetu. Dakle, prišla sam joj dvostruko – poetski i esejistički). Tu su bila još i moja amaterska interesovanja za noćno nebo, oblik i raspored sazvežđa, orjentacije pomoću zvezda, pećinske crteže. Želela sam da stvorim jedan pejsaž, sav od priviđenja. Potrebno je setiti se, na primer, kakve su sve halucinacije, stanja svesti i misli mogući kada ste, recimo, bolesni, kad imate visoku temperaturu. Ovde, sada, zamislimo kakva to priviđenja, koja nisu razlučiva od sećanja, može imati neko ko je ranjen, kome otrov gospodari telom, a ko je, ukoliko se Herakle ne vrati, do kraja vremena osuđen na kjaroskuro bola i sfumato misli.

Ideja za knjigu „Dedalove sobe“, njenu formu, sadržaj, protagnoniste, oformila sam u celosti 2011. godine, ali je ona pisana znatno kasnije, od avgusta 2015. do februara 2016. Doduše, neki delovi nastali su između 2011. i 2015. To su fragmenti iz trećeg poglavlja. U tom periodu ja sam imala jednu stvaralačku krizu koja se nije ogledala u činjenici da nisam pisala. Naprotiv, stalno sam nešto pisala i čitala u tom periodu, ali nisam zaista pisala. Oni od čitalaca ove knjige koji su pisci, naročito kao što sam i ja tada bila, pisci vikendom, razumeće o čemu govorim. Ona se odlikuje, kao i prethodne knjige, putovanjem i mitom. Otuda sam odlučila, i pre nego što sam završila „Dedalove sobe“, da će moja prva knjiga biti trilogija, da je besmisleno svaku objavljivati pojedinačno, iako se one mogu tako čitati.

Uopšte, smatram da će mnogima biti teško da upamte sve ove naslove, podnaslove, mitski kontekst, isprekidane celine. Ali, čitanje je putovanje. Neka putovanja, čak mnogo bliža od predela iza Sunca, umore. Uostalom, mene je uvek zanimao sukob, kako se nešto formira u odnosu na prepreku. Borba snaži duh, tako se postaje pravi, istinski putnik. Zato, olakšanja radi, trebalo bi nešto reći o formama: pisma, dnevnik, putopis. Sve tri afirmišu „ja“ koje je, u suštini, iluzorno. „Tek u dvostrukoj sferi postaje svaki glas, večan i blag“, piše Rilke u jednom od svojih soneta. Uvek je potreban drugi da bi „ja“ bilo prepoznato kao takvo. Pesnički um stvorio je bogove i zato je taj dvostruki glas u knjizi „Pisma Persefoni“, zapravo, jedan glas. Na kraju knjige „Herbarijum“, Hiron piše jednom od svojih učenika, u nadi da će baš on njegovu knjigu pronaći. „Ja“ uvek želi „Ti“. Putopis i dnevnik mogu biti izjednačeni. Dnevnik je odraz unutrašnje dinamike, putopis je odraz unutrašnje dinamike podstaknute spoljašnjom. No, ovaj putopis neobičan je utoliko što je sam lavirint izjednačen sa nečim što je, simbolički, daleko veće od samog arhitektonskog objekta koji je projektovao Dedal. Putovanje lavirintom može osnažiti duh, podjednako koliko i poništiti ga. Dedal to najbolje zna, naročito u onom trenutku dok gleda Ikara kako pada u beskrajno, plavo, ravnodušno, duboko, ospokojavajuće more. U san.

Advertisements

2 thoughts on “Pogovor knjige „Tri mita o putovanju iza Sunca“

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s