Edgar Alan Po – „Crni mačak“

Ne očekujem, niti zahtevam, da neko poveruje u ovu neverovatnu, a ipak tako jednostavnu priču koju se spremam da zabeležim. Stvarno bih bio lud da to očekujem, kada i moja čula odbacuju sopstvena opažanja. Ipak, lud nisam – a sasvim sigurno ni ne sanjam. Ali kako ću sutra umreti, danas ću rasteretiti dušu. Moja namera je da svetu izložim, jasno i glasno, ne komentarišući, niz običnih porodičnih događaja. Njihove posledice su bili užasi, muke i, napokon, moja propast. Ipak, neću ni pokušavati da ih tumačim. Za mene su bili čisti užas dok će nekima pre biti opskurni nego strašni. U budućnosti će se naći neki um koji će svesti moja priviđenja na svakodnevni nivo – neki um, smireniji, logičniji, i manje uzbuđen od moga nazreće, u okolnostima koje sam izneo u strahu, ništa drugo do običnog sleda sasvim prirodnih uzroka i posledica.

Od ranog detinjstva primećena je blagost i humanost moje prirode. Nežnost moga srca bila je tako očita da je izazivala podsmeh mojih drugara. Posebno sam bio naklonjen životinjama, a roditelji su mi udovoljavali velikim izborom kućnih ljubimaca. Sa njima sam provodio najveći deo vremena, i nikada nisam bio srećniji nego kada sam ih hranio i mazio. Ta osobina moga karaktera razvijala se tokom odrastanja, a u punoletstvu je postala glavni izvor mog zadovoljstva. Onima koji su gajili ljubav prema vernom i pametnom psu, neću imati problem da objasnim prirodu ili snagu zadovoljstva kakvu taj odnos pruža. Ima nešto u nesebičnoj i samopožrtvovanoj ljubavi životinje, što ide pravo u dušu onoga koji je često bio u prilici da testira površnost prijateljstva i lažnu vernost svakidašnjeg čoveka.

Oženio sam se rano, i imao sreću da u svojoj ženi pronađem karakter koji nije bio u suprotnosti sa mojim sopstvenim. Uočivši moju sklonost ka kućnim ljubimcima, nije propuštala nijednu priliku da mi nabavi najdopadljivije vrste. Imali smo ptice, zlatne ribice, dobrog psa, zečeve, malog majmuna, i jednog mačka.

Mačak je bio upadljivo krupna i lepa životinja, potpuno crna, i iznenađujuće pronicljiva. Kad već govorimo o njegovoj pameti, moja žena, koja je bila sujeverna, pravila je česte aluzije na drevno narodno mišljenje, po kome se smatralo da je svaka crna mačka prerušena veštica. Nikada nije bila previše ozbiljna po tom pitanju – i to spominjem ne iz nekog posebnog razloga, već zato jer mi je sada palo na pamet.

Pluton – tako se zvao mačak – bio je moj najdraži ljubimac i drug za igru. Lično sam ga hranio, a on me je pratio po kući gde god bih krenuo. Imao sam čak i teškoće da ga sprečim da me prati po ulicama.

Naše prijateljstvo je, na ovaj način, trajalo nekoliko godina, tokom kojih je moja narav i karakter dejstvom zla neumerenosti (stidim se da priznam) iskusila radikalnu promenu na gore. Postajao sam, dan za danom, sve zlovoljniji, razdražljiviji, sve bezobzirniji prema tuđim emocijama. Dopustio sam sebi čak i da se nepristojnim jezikom obraćam svojoj ženi. Vremenom, trpela je i telesno nasilje. Moji ljubimci, naravno, umeli su da osete promene u mom ponašanju. Ne samo da sam ih zanemarivao nego sam ih i zlostavljao. Imao sam dovoljno obzira da se uzdržim i poštedim Plutona, ali sam zato bez dvoumljenja maltretirao zečeve, majmuna, čak i psa, kada bi mi slučajno, ili iz privrženosti, stali na put. Moja bolest je rasla u meni – zar ima teže bolesti od alkoholizma! – pa je čak i Pluton, koji je već omatorio, i postao i pomalo džangrizav, počeo da oseća posledice moje zle ćudi.

Jedne noći, vrativši se prilično pijan sa mojih gradskih lutanja, osetio sam da mačak izbegava moje prisustvo. Zgrabio sam ga, a on, u strahu od nasilja, zadade mi zubima površinsku ranu na ruci. Namah me obuze demon pomame. Nisam znao za sebe. Odjednom je moja izvorna duša izletela iz tela; više nego đavolska zloba, podstaknuta džinom, uzbudila je svaki fiber moga tela. Uzeo sam perorez iz džepa kaputa, otvorio ga, zgrabio jadnu beštiju za vrat, i okrutno mu iskopao oko iz duplje! Crvenim, gorim, tresem se dok zapisujem ovu gnusnu svirepost.

Sa jutrom, kada mi se vratio razum – posle prespavanih uzbuđenja noćnog razvrata – obuze me osećanje delom užasa, a delom kajanja, za zločin koji sam skrivio; ali je bilo, u najmanju ruku, slabo i neodređeno, tako da mi je duša ostala nedirnuta. Okrenuo sam se preterivanju, i uskoro sam vinom utopio svako sećanje na učinjeno delo.

U međuvremenu, mačak se lagano oporavio. Istina, duplja iskopanog oka bila je užasan prizor, ali životinja makar nije više trpela bolove. Išao je po kući kao i obično, ali bi, što je bilo za očekivati, na moju pojavu šmugnuo u paničnom strahu. U duši mi je ostalo još blagosti onog starog mene, pa sam u početku tugovao zbog očigledne averzije stvorenja koje me je do nedavno toliko volelo. Ali taj osećaj je brzo zamenjen besom. A onda me je, kao konačni i neopozivi poraz, obuzeo duh perverznosti. O takvom raspoloženju filosofija ne govori. Ništa više nisam uveren da je duša živa, nego da je izopačenost jedan od primitivnih pokretača čovekovog srca – jedna od onih neodvojivih iskonskih osobina, ili osećanja, koje formiraju karakter čoveka. Ko nije sto puta zatekao sebe kako čini rđav ili besmislen čin, bez razloga, osim zbog toga što zna da ne bi trebalo? Nemamo li stalnu sklonost, uprkos razlozima zdravog razuma, da kršimo zakon, samo zbog toga što znamo da je zakon? Taj izopačeni duh me je konačno porazio. Ta neshvatljiva težnja duše da iskušava sebe, da se preispituje, da greši greha radi podstakla me je da nastavim i konačno privedem kraju zlo koje sam naneo bezazlenoj životinji. Jednog jutra hladnokrvno sam mu nabacio omču oko vrata, i obesio ga o granu drveta; obesio sam ga sa suzama u očima i gorkim kajanjem u srcu, obesio sam ga zato jer sam znao da me voli, i zato jer mi nije dao nikakvog povoda, obesio sam ga jer sam znao da činim greh, smrtni greh koji će mi ugroziti besmrtnu dušu poslavši je, ako je takva stvar uopšte moguća, van domašaja beskonačne milosti najmilosrdnijeg i najstrašnijeg Boga.

U noći nakon dana kada se desio ovaj grozni čin, probudila me je iz sna uzbuna na požar. Sve zavese iznad kreveta bile su u plamenu. Cela kuća je buktala. Teškom mukom smo moja žena, sluga, i ja, uspeli da pobegnemo iz ognja. Šteta je bila ogromna. Moje celokupno zemaljsko bogatstvo bilo je progutano vatrom, i od tada se prepustih očaju.

Bilo bi suludo kada bi tražio vezu između uzroka i posledice – zverstva koje sam počinio i katastrofe. Ja samo iznosim sled događaja – i ne želim da izostavim nijednu kariku. Dan posle požara posetio sam ruševine. Svi zidovi, sa izuzetkom jednog, bili su urušeni. Taj izuzetak je bio ne previše debeo pregradni zid na sredini kuće, na koji se naslanjalo uzglavlje mog kreveta. Malter je u velikoj meri odoleo dejstvu vatre – tu činjenicu pripisujem tome što je zid bio nedavno omalterisan. Ispred zida okupila se gomila komšija, a mnogi su sa revnosnom pažnjom ispitivali jedan određeni deo zida. Reči kao „čudno!“, „neviđeno!“ i ostali slični izrazi, izazvali su mi pažnju. Prišao sam i video, plitko uklesanu na beloj površini zida, konturu velike mačke. Utisak je bio pojačan zaista neobičnom vernošću. Oko vrata životinje visilo je uže.

Kada sam prvi put ugledao tu prikazu – ne znam kako drugačije da je nazovem – moje zaprepašćenje i strah bili su ogromni. Ali vremenom sam se oporavio. Setio sam se da sam mačka obesio o granu drveta u bašti u blizini kuće. Za vreme požara, bašta se brzo ispunila masom spremnom da pomogne, iz koje je sigurno neko skinuo životinju sa drveta i ubacio je kroz otvoren prozor u moju sobu. To je najverovatnije urađeno sa namerom da me probudi iz sna. Rušenje ostalih zidova utisnulo je žrtvu moje okrutnosti u supstancu sveže nanešenog maltera; kreč iz maltera i vatra, sa amonijakom iz lešine, obrazovali su portret koji sam video.

I mada sam tako objasnio svom razumu, ako ne i savesti, čudnu činjenicu koju sam ispričao, ipak je ostavila dubok trag u mojoj mašti. Mesecima nisam mogao da se oslobodim priviđenja mačka; i u tom periodu, u duši mi se javio neki poluosećaj, koji je, iako to nije bio, ličio na kajanje. Otišao sam toliko daleko žaleći mačka, da sam se, po bednim svratištima koja sam često posećivao, osvrtao tražeći ljubimca iste vrste i sličnog izgleda, koji bi popunio njegovo mesto.

Jedne noći dok sam poluošamućen sedeo u jazbini više no zloglasnoj, iznenada mi pažnju privuče neki crni predmet koji je ležao na jednoj od velikih bačvi ruma ili džina, koje su činile glavnu opremu prostorije. Zurio sam neprestano nekoliko minuta u vrh bačve, i bio iznenađen da ga ranije nisam primetio. Priđoh i dotaknuh ga rukom. Bio je to crni mačak, vrlo krupan, krupan skoro kao Pluton, i ličio je na njega u celini osim u jednom detalju. Pluton nije imao nijednu belu dlaku na celom telu, a ovaj mačak je imao veliku nepravilnu belu mrlju, koja mu je pokrivala skoro celu površinu grudi.

Pod mojim dodirima podigao se odmah, protrljao se o moju ruku glasno predući, vidno obra-dovan mojom pažnjom. To je bilo upravo onakvo stvorenje kakvo sam tražio. Ponudio sam gazdi da ga otkupim; ali on nije polagao nikakvo pravo na njega, niti je o njemu išta znao, niti ga je ikada ranije video.

Nastavio sam da ga mazim, i kada sam pošao kući, mačak je pokazivao da je voljan da me prati. Dozvolio sam mu, usput se povremeno saginjući da ga pomazim. Kada je stigao u kuću odmah se odomaćio, momentalno postavši veliki ljubimac moje žene.

Što se mene tiče, osetio sam da u meni počinje da se javlja neprijateljstvo prema njemu. To je bilo potpuno suprotno od očekivanog; nisam znao ni kako, ni zašto – ali njegova očigledna privrženost bila mi je odvratna i dosadna. Lagano je to osećanje gnušanja i dosade preraslo u jetku mržnju. Izbegavao sam to stvorenje; osećanje srama i sećanje na moj prethodni okrutni čin, sprečavalo me je da ga fizički zlostavljam. Nekoliko nedelja ga nisam ni ćušnuo, ni ugrozio na neki drugi način; ali postepeno, vrlo postepeno, počeo sam da ga gledam sa beskonačnim gađenjem i da izbegavam njegovo odvratno prisustvo, kao da je zarazan.

Nesumljivo je da je moju mržnju pojačalo to što sam, sledećeg jutra pošto sam ga doveo u kuću, otkrio da, poput Plutona, nema jedno oko. Ta okolnost ga je omilila mojoj ženi, koja je, kao što sam već rekao, u velikoj meri imala ono ljudsko razumevanje, što je nekada bila i moja prepoznatljiva osobina, i izvor mnogih jednostavnih i nevinih zadovoljstava.

Kako je rasla moja odvratnost prema mačku, tako je rasla njegova privrženost meni. Pratio me je u stopu, istrajnošću koju bi čitalac teško mogao da shvati. Kada bih seo, zavukao bi mi se ispod stolice ili skočio u krilo, odvratno se umiljavajući. Ako bih ustao da prošetam, zaplitao bi mi se među noge, skoro me obarajući, ili se, zarivajući svoje duge i oštre kandže u tkanje mog odela, verao na moje grudi. U takvim trenucima, mada sam želeo da ga smoždim jednim udarcem, sam se uzdržavao, delom zbog sećanja na predhodni zločin, ali uglavnom – dozvolite mi da bez oklevanja priznam – zbog silnog straha od životinje koji sam osećao.

To nije bio strah od fizičkog ugrožavanja, a opet ne znam kako da ga drugačije definišem. Skoro da me je sramota da priznam, čak i u ovoj zatvorskoj ćeliji, da su strah i užas kojima me je ova životinja ispunjavala, uvećavani ničim drugim do najstrašnijom fantazijom koju je moguće zamisliti. Žena mi je više no jedanput skrenula pažnju, na prirodu bele mrlje, o kojoj sam već pričao, koja je predstavljala jedinu vidljivu razliku između ove čudne zverke i one koju sam ubio. Čitalac će se setiti da je taj beleg, veliki i u početku bezobličan, sada skoro neprimetno, postepeno dobio prepoznatljiv oblik, koji je moj mozak dugo odbijao da prihvati. Sada je ličio na stvar koju oklevajući imenujem i zbog koje sam strepeo i gnušao se beštije, i otarasio bih je se samo da sam se odvažio – imao je sada konture odvratne, užasne stvari – VEŠALA! – te tužne i užasne alatke grozote i zločina – mučenja i smrti!

I jesam li sada bio zaista bedniji od bede ljudske vrste. A bezdušna životinja – čijeg sam sabrata onako prezrivo satro – bezdušna životinja je zadavala meni – meni, čoveku, oblikovanom po obličju svemogućeg Boga – tolike nesnošljive probleme! Avaj! ni danju ni noću sebi nisam nalazio blaženog odmora! Tokom dana stvorenje me nije ostavljalo samog ni na tren; a noću sam se svaki čas budio iz snova neopisivog užasa, da osetim vreli dah tog čuda na svom licu i njegovu težinu na grudima – otelovljenu noćnu moru koju nisam imao snage da otresem – večito naleglu na moje srcel

Pod takvim pritiskom, poklekli su nejaki ostaci dobrog u meni. Zle misli su mi nastanile dušu – najgrešnije i najcrnje misli. Ćudljivost mog ponašanja porasla je do nivoa da sam mrzeo sve i svakoga na svetu, dok je moja trpeljiva žena, avaj! bila izložene mojim naglim, čestim, i neobuzdanim ispadima gneva kojima sam se nekontrolisano prepuštao.

Jednog dana mi se, radi nekog kućnog posla, pridružila u podrumu stare kuće, u kojoj smo živeli zbog našeg siromaštva. Mačak me je pratio niz strme stepenice i, zamalo me oborivši naglavačke, razjario do ludila. Podigao sam sekiru, zaboravivši u besu na detinjasti strah koji mi je do tada paralisao ruku, usmerio sam udarac koji bi bio fatalan, da je bio zadat precizno kako sam želeo. Ali zadržala ga je ruka moje žene. Razjaren njenim mešanjem, besom većim od demonskog, istrgao sam ruku iz njenog stiska i zabio joj sekiru u mozak. Pala je, na mestu mrtva, bez jauka.

Počinivši grozan zločin, sabrah se brzo, i bez kolebanja se posvetih zadatku da uklonim telo. Znao sam da ni tokom dana, ni noći, ne mogu da ga premestim van kuće, a da ne rizikujem da me opaze komšije. Mnogi planovi su mi padali na um. Jedno vreme sam hteo da usitnim leš na komade i da ih kasnije uništim vatrom. Posle toga sam odlučio da iskopam grob u podrumu. Razmatrao sam i da je ubacim u bunar u dvorištu; da je spakujem u kutiju, po protokolu, kao robu, i pozovem nosača da iznese paket iz kuće. Napokon sam izabrao najbolje rešenje od svih. Rešio sam da leš zazidam u podrumu – kao što je zabeleženo da su sa svojim žrtvama radili kaluđeri u srednjem veku.

Za tu svrhu podrum je bio sasvim podesan. Zidovi su bili slabo ozidani, i kako je nedavno bio omalterisan, vlaga u vazduhu nije dozvolila da se malter dovoljno stegne. Štaviše, na jednom zidu bio je ispust, ranije predviđen za kamin, koji se sada uklapao u moj plan. Nimalo nisam sumnjao da mogu da povadim cigle, umetnem leš, i da zazidam sve ponovo, a da niko ne primeti ništa sumnjivo.

I u toj proceni nisam pogrešio. Koristeći ćuskiju, lako sam povadio cigle, pažljivo oslonio telo, podupro ga o unutrašnji zid, dok sam malo više muke imao da vratim celu konstrukciju u pređašnje stanje. Pripremivši kreč, pesak i kudelju, sa najvećom pažnjom umešao sam malter, tako da se nije nimalo razlikovao od starog, i tom smesom prešao preko naslaganih cigli. Kada sam završio, osetio sam zadovoljstvo zbog uspešnog posla. Na zidu se nije videla nikakava spoljašna promena. Šut sa poda pokupio sam sa minucioznom pažnjom. Pogledavši oko sebe trijumfalno, rekoh sebi „Može se reći da moj rad nije bio uzaludan.“

Sledeći korak je bio da potražim beštiju koja je bila razlog za ovoliki jad; jer, čvrsto sam odlučio da je usmrtim. Da sam toga trena bio u stanju da je pronađem, ne bi bilo nikakve dileme o njenoj sudbini; ali prepredena životinja upozorena žestinom mog prethodnog izliva gneva uskratila mi je svoje prisustvo dok sam u takvom raspoloženju. Nemoguće je opisati, ili zamisliti, duboki, blaženi osećaj olakšanja koji mi je zbog odsustva te grozne kreature napunio grudi. Nije se pojavila ni tokom noći – i tako sam barem jednu noć od njenog ulaska u kuću spavao spokojno i čvrsto; spavao, iako mi je teret ubistva ležao na duši!

Drugi i treći dan su prošli, a moj mučitelj se još nije pojavljivao. Disao sam kao slobodan čovek. Čudovište je, u strahu, napustilo kuću zauvek! Više nisam morao da strepim! Mojoj sreći nije bilo kraja! Tajna mog mračnog čina nije me mnogo uznemiravala. Neka ispitivanja su sprovedena, no na njih je odgovoreno spremno. Čak je započet i pretres – ali naravno da ništa nije imalo da se nađe. Na svoju buduću sreću počeo sam da gledam kao na sigurnu stvar.

Četvrtog dana po ubistvu, neočekivano je došla grupa policajaca i nastavila sa detaljnim pretresom kuće. Siguran u nemogućnost da se moje skrovište otkrije, nisam se osećao nimalo neprijatno. Policajci me pozvaše da im se pridružim u pretresu. Nije im promakao ni jedan budžak, ni jedan ćošak nije ostao neistražen. Ukupno, tri ili četiri puta su silazili u podrum. Nijedan mišić mi nije zadrhtao. Srce mi je kucalo mirno, kao kad neko spava snom pravednika. Koračao sam podrumom od zida do zida. Ruke sam prekrstio preko grudi, i mirno šetkao tamo-amo. Policija je bila zadovoljena i spremali su se da pođu. Radost u mojoj duši je bila prevelika da bih je obuzdao. Goreo sam od želje da likujući kažem makar jednu reč i da se dvostruko obezbedim u njihovoj uverenosti da sam nevin.

„Gospodo,“ rekoh na kraju, popevši se na stepenice, „radostan sam što sam razvejao vaše sumnje. Želim vam svako dobro i ubuduće malo više učtivosti u ophođenju. Uzgred da kažem, gospodo, ovo – ovo je je vrlo solidno sazidana kuća.“ (U mahnitoj želji da kažem nešto nonšalantno, jedva da sam znao šta uopšte govorim.) – „I ako mogu da dodam odlično sazidana kuća. Ovi zidovi – zar odlazite, gospodo? – ovi zidovi su odlično sastavljeni“; i u bezumnom razmetanju, udarih snažno štapom koji sam držao u ruci, baš po delu zida iza kojeg je stajalo telo izabranice moga srca.

Neka me Bog zaštiti i spasi od kandži Đavola! Još ni eho mog udarca nije utihnuo kad mu iz unutrašnjosti groba odgovori glas – u početku prigušenim i isprekidanim krikom, poput jecaja deteta, koji je naglo prerastao u dugačak, glasan, neprekinut lelek, potpuno nenormalan i neljudski – krik – jauk, delom od užasa, delom zbog pobede, kakav se može izdići samo iz pakla, sjedinjen iz grla prokletih u njihovoj agoniji i demona koji slave uništenje.

Besmisleno je i da pričam šta mi je bilo u glavi. Obeznanjen, zaneo sam se prema suprotnom zidu. Za trenutak, policajci na stepenicama zastadoše nepomično, ukopani u užasu i strahopoštovanju. Već u sledećem trenu, tuce snažnih ruku zatreštalo je po zidu. Leš, već uveliko načet raspadanjem i ulepljen zgrušanom krvlju, stajao je uspravno pred očima posmatrača. Na njegovoj glavi, razjapljenih crvenih čeljusti i jednim užagrenim okom, sedela je grozna zver čija lukavstva su me navela na zločin a izdajnički glas predao krvniku. Bio sam zazidao čudovište unutar grobnice!

Preveo: Nebojša Todorović

Izvor: Edgar Alan Po, „Priče tajanstva i mašte“, preveli Svetislav Stefanović, Andrej Vijatov, Nebojša Todorović, Tisa, Beograd 2010.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s