Rekli su o Vagneru

Vagner, silueta

„Treba otići u Bajrojt kako bi se spoznao sav intezitet emocije koju može izazvati vagnerovska drama, kada se igra i sluša religiozno, bez prekidanja aplauzima i uzvicima: „Bravo! Bravo!“, bes biseva, stvari tamo strogo zabranjenih; sa dekorom i režijom Maestra lično; sa nevidljivim orkestrom, izvrsno izlivene zvučnosti, nikad bučnim; sa salom utonulom u potpunu tamu; sa predvorjem u vidu ozelenelog i brežuljkastog sela, i sonetom u vidu prodorne fanfare koja na sve četiri strane šalje lajtmotiv narednog čina. Sve je to tako opojno…“ – Alber Lavinjak

 „Grozio sam se Vagnerovog lika i dela: moja je averzija od detinjstva samo još porasla. Njegov raskošni genij više uništava no što ushćuje. Dozvolio je tolikim snobovima, ljudima od pera i glupacima da poveruju kako zaista vole muziku, a pojedinim umetnicima da poveruju kako se genijalnost može naučiti. Nemačka možda nikada nije proizvela ništa toliko veliko a istovremeno toliko varvarsko.“ – Andre Žid, 1908.

„Vagneromanija je oprostiva slabost; vagnerofobija je bolest.“ – Kamij Sen-Sans, 1885.

„Upoznao sam vagnerijance i shvatio da nikad nisam bio jedan od njih niti ću ikada biti. Za njih, muzika uopšte nije postojala pre Vagnerovih dela ili je pak postojala u stanju embriona. Vagner ju je uzdigao na nivo umetnosti. Sebastijan Bah, Betoven i ponekad Veber, samo su najavili dolazak Mesije: kao prethodnici, imaju svoju vrednost. Drugi se uopšte ne računaju. Ni Hendl, Hajdn, Mocart niti Mendelson nisu napisali niti jednu podnošljivu notu; francuska i italijanska škola kao da nikada nisu ni postojale. Na zvuk bilo koje druge muzike, sem Vagnerove, oni izražavaju duboki prezir; a izvođenje bilo kog maestrovog dela, pa bio to i balet iz Rijencija, baca ih u zanos koji je teško opisati.“ – Kamij Sen-Sans, „Pogled na moje savremenike“

„Posle dugogodišnjeg strastvenog hodočašća u Bajrojt, počinjem da sumnjam u vagnerovsku formulu; ili mi se pre čini da se njome samo, u pojedinim slučajevima, Vagner mogao poslužiti. On je bio veliki sakupljač formula, sve ih je sakupio i jednu, koja se pojavila kao njegova lična, zato što slabo poznajemo muziku. Njegova je genijalnost neosporna, ali se može reći da je on stavio tačku na muziku svog vremena, nešto poput Viktora Igoa koji je svojim delom obuhvatio svu prethodno napisanu poeziju. Trebalo je dakle tražiti posle Vagnera a ne na osnovu njega.“ – Klod Debisi, „Zašto sam napisao Peleasa“, 1902.

„Ne želim danas da sa vama pričam o Vagneru. Pošto ste nepravedni. Ali sudbina velikih genija je da ih njihovi savremenici ne shvataju. Vagner nije moj prijatelj, i nemam neko posebno mišljenje o njemu; ali ne mogu zaboraviti kakvo ogromno zadovoljstvo dugujem njegovom geniju. Njegova muzika poseduje neopisiv šarm. Sva je sačinjena od strasti, nežnosti, ljubavi…

Da vam je mogu svirati nedelju dana, poludeli biste za njom…

On je zaista otelotvorenje nemačkog duha XIX veka.

Znate do koje mere prezir može da povredi umetnika. Srećom po Vagnera, pa njegova taština ne dozvoljava da mu kritike dirnu dušu – pretpostavimo da je ima, u šta ja lično sumnjam.

To nije ‘muzika budućnosti’, to ne znači ništa, ali to je – vi to kažete – muzika svih vremena, zato što je divna..“ Žorž Bize, iz pisma gospođi Alevi, 1871.

„Nakon poslednjeg takta „Sumraka bogova“, osetio sam se kao pušten iz zatvora. „Nibelunzi“ su zasigurno veličanstveno delo, ali je činjenica da je beskonačno dugo i zamorno.

Video sam „Valkiru“. Predstava je bila odlična. Orkestar je prevazišao sam sebe. Najbolji pevači su učinili nemoguće. A ipak je bilo dosadno. Vagner je pravi Don Kihot. Prevazilazi sam sebe i u težnji za nemogućim, a u isto vreme bi, da želi da prati krivu liniju svog izuzetnog talenta, mogao postići potpuni svet muzičke lepote. Po mom mišljenju, Vagner je rođeni simfoničar. Poseduje jedinstvenu genijalnost koja se razbija o njegove namere; njegova je inspiracija paralisana teorijama koje je sam smislio i koje po svaku cenu hoće da primeni u praksi… Ali, nema sumnje da se radi o sjajnom simfoničaru.“ – Petar Iljič Čajkovski, iz pisma bratu, 1876.

„Književnost je odigrala veliku ulogu, ako ne u samom delu, ono u istoriji dela dva čuvena kompozitora: Betovena i Vagnera. Možda u tome ima i njihove greške. Na trenutak bi se tako nešto skoro moglo i tvrditi. Verujem da bi i sam bio iznenađen i zbunjen konstatacijom o pobedama – i porazima – čitave vojske onih koji ga komentarišu. Od filozofije do reportaže, od visoke lirske poezije do budoarske estetike, od Ničea do Pjera Laloa, pa preko Katula Mendesa, tako se pedantno raspravljalo o njegovim namerama da za muzičare više nije ostalo ništa. Treba priznati da, da se od ovih očekivalo samo odobravanje, genije velikog umetnika bi dugo ostao nepoznat. Srećom pa ne bi tako! Postojala je u Vagnerovoj umetnosti jedna mana, da tako kažem, ali u svakom slučaju jedan vanmuzički deo koji je na prvi pogled zavodio sve one kojima šarm i bogatstvo same zvučne materije nisu bili dovoljni.

Dakle, u redovima pisaca regrutovani su prvi preobraćenici.

Ali među njima srećemo i prve ikonoklaste…

Ipak, nikom od nas nikada nije palo na pamet da porekne Vagnerovu raskošnu inventivnost i duboku muzikalnost. Ako mu i otkrivamo mane, ako u njima i pronalazimo dužinu, priznajemo da su te mane, koje su možda i kvaliteti, neodvojivi deo njegove vrste; da te dužine nikad nisu bez značenja.

Nesumnjivo da je „Parsifal“ manje zabavan od „Pariskog života“…

Kojom nas to magijom ta muzika tera da, uprkos svemu, prihvatamo konvencionalnu igru i te, nazovi otmene, stavove umetnika, punih talenta. Kako nas zastareo i prost ukus ne šokira tom suviše preciznom pokretnom slikom; tim devojkama-cvećem modernog stila, užasnih boja, koje se kreću u polubledoj palati; tim gospodinom u beloj košulji što kupa svoja stopala posred osrednjeg pejzaža dok orkestar odzvanja zanosnom „Čarolijom Velikog petka“ … Četri sata divne simfonije bez prevelikog zamora…“ – Moris Ravel, „Pisma, Zapisi, Razgovori“

„Međutim, ima u Vagnerovom karakteru neke nasilnosti i grubosti koje dovode do toga da ga neki ne priznaju, ali je to ipak slučaj samo sa onima koji rasuđuju na osnovu spoljneg izgleda stvari. Razdražujuća i preterano osetljiva, osećanja koja doživljava uvek su dovedena do vrhunca; lagana muka kod njega je skoro očaj; najmanja razdražljivost poprimaizgled besa. Taj veličanstveni sklop, tako naglašenog senzibiliteta, poseduje strahovitu nasilnost, često se čak pitamo kako on tome uopšte može odoleti; jedan dan tuge ga učini starijim deset godina; ali, čim se radost vrati, on je mlađi nego ikada. On se troši neverovatno rasipno. Uvek iskren, predajući se sav svemu, veoma pokretnog duha, a ipak njegovi stavovi i njegove ideje, u prvi mah veoma odlučni, nemaju u sebi ništa što ih može opozvati; niko bolje od njega ne može priznati grešku, ali tek kada prođe prvi žar. (…) Jedna od najupadljivijih stvari kod Vagnera je mladalačka radost koja u njemu blesne tako često, to dobro raspoloženje, puno šarma, stav da mu njegov život, iako mukotrpan, nije dat kako bi ga proćerdao. Njegov tako zanimljiv, tako dubok govor iznenada i neosetno postaje pun humora i fantazije. On priča na izuzetno vedar način, sa jednom finom, i samo njemu svojstvenom, ironijom. (…) U Lucernu me je iznenadila veština sa kojom radi fizičke vežbe: penjao se na najviša stabla u svom vrtu, na užas svoje žene, koja me je preklinjala da ga ne gledam zato što, bude li se neko divio njegovom uspehu, neće biti načina da se njegove ludosti zaustave.“ – Gobino, „Rihar Vagner i kako su o njemu sudili u Francuskoj“

Iz knjige: Marsel Šnajder, „Vagner“, prevela Ivana Utornik, Kiša, Novi Sad 2009.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s