Jedna pesma Kristofa Ransmajera

Biti sam pored jednog stenovitog zida
koji se uzdiže sve više i više
i ne obazire se uopšte na život,
biti tu jedini, u jednom preokrenutom,
vertikalno postavljenom kamenom svetu,
koji se ne završava čak ni na nebu,
već probija prekrivač od oblaka
i iscrpljuje se tek negde visoko gore
u nedglednosti, možda u nedostižnom,
to je još u irskim planinama u meni izazivalo nešto
što ni onda nisam umeo da nazovem drugačije nego jezom.

Ova jeza, taj strah
koji mora da se tada, kao i danas,
zapravo odnosio na smrt
uvek me je istom snagom odbijao,
ali i privlačio – mada sam znao
da moram ići dalje, peti se sve više,
slediti svoju rutu u nedogled
i tu granicu dahćući, vičući, pevajući, prevazići
ako želim da u u unutrašnjosti oblaka,
u uskovitnlanoj magli, kiši ili snegu
pronađem onaj mir,
koji se čak mogao pretvoriti u oduševljenje
ako me moja odluka da idem samo dalje!
dalje! dalje kroz gusti veo magle,
vrati ispod sunčanog ili bar vedrog,
prostranog, belog beskraja nazad,
u golu visinu.

Preveo Zlatko Krasni
Odlomak iz knjige „Leteća planina“

Slike: Rene Magrit

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s