Eros i Tanatos: Vilijam Šekspir i Deni de Ružmon

Tradicija viteških romana uticala je na značaj koji se u Šekspirovim komedijama pridaje motivu ljubavi. Ljubav je glavna pokretačka snaga većine Šekspirovih komičnih zapleta (izuzeci su „Komedija zabuna“, „Vesele žene vindzorske“ i „Ukroćena goropad“). U središtu radnje su mladi renesansni parovi vitkog duha, njihovo zaljubljivanje, ljubavni jadi, nesporazumi, razdvajanja i mirenja. Neobične situacije, čudnovati i neverovatni događaji, pustolovine, zamene i prerušavanja uticaji su pomenutih srednjevekovnih viteških romana, ali i folklora, narodnih zabava, svetkovina i igara u slavu proleća.

Dramu „Romeo i Julija“ Šekspir piše oko 1595. godine. Ljubav je pokretačka snaga i ovog zapleta i javlja se u mnogim vidovima – od čulnog u govorima dadilje, ciničnog u Merkucijevim izjavama, do izveštačeno-petrarkističkog u Romeovom obraćanju. Sa monahom Lavrentijem, jednim od najzanimljivijih likova drame, susrećemo se u drugom činu gde je predstavljen kao očinska figura, kao neko ko razume Romeovu „bezumnu zaljubljenost“. Monah obuzdava Romeove lirske tonalitete pri obraćanju svojim draganama, kojima ujedno i ponavlja osnovne odlike ophođenja specifične za trubadurske pesnike.

Tiho! Šta svetli to kroz prozor taj?
Gle, to je istok, a Julija sunce
Ustani, lepo sunce, i dotuci
Zavidljivu lunu, već bledu od jada
Što si ti, njena deva, mnogo lepša.
Nemoj joj više biti pratilja,
Jer je zavidljiva. Odežda je njenih
Vestalki zelene, bolešljive boje;
Samo je lude nose; odbaci je!
Evo mi drage, evo ljubavi.
O kad bi to znala! Ona govori,
Al’ ne kaže ništa. No šta mari!

Ovaj lirski predložak unutar drame ilustrativan je za delo koje suprotstavlja različite stavove prema osnovnom motivu, kontrastira realistične i romantične karaktere, Romea i Merkucija, Juliju i dadilju. Merkucijevo veselo podrugivanje i dvosmislene primedbe stavljaju u realističnu perspektivu Romeov emocionalni žar i lirski idealizam. On ismeva Romea i renesansnu ljubavnu liriku pa će tako reći za Petrarkinu Lauru da je prema Romeovoj gospi nalik sudoperi. Najzad, dadilja je pored Merkucija lik koji dodatno doprinosi razbijanju iluzija. Ona zastupa amoralni pragmatizam koji je stran Juliji.

Likovi Romea i Julije nisu statični već se razvijaju i menjaju pod pritiskom spoljašnjih okolnosti. To je u suprotnosti sa dotadašnjim renesansnim književno-teorijskim načelom „doličnosti“ koje je nalagalo da se književni lik ponaša dosledno i da njegove karakterne osobine budu na kraju iste kao i na početku drame. Ovde, likovi prolaze kroz uočljiv unutrašnji razvoj. Romeovo sazrevanje ogleda se u sve nadahnutijim lirskim izlivima prilikom susreta sa Julijom i u postepenom izdvajanju iz društva Merkucija i Benvolja.

Ljubav je podsticaj ontološkoj metamorfozi likova, ona je shvaćena kao „novi život“. Sazrevanje praćeno razvojem osećanja izrazito je i u slučaju Julije. Naglašenom nezrelošću junakinje na početku drame postiže se višestruki efekat. Julija na pozornicu izlazi kao devojčica zaštićena majkom i dadiljom, dok njena postepena duhovna izolovanost do kraja komada biva podvučena u više navrata. Novalisova misao „uz sve što ljubimo, sami smo“ pristaje Julijinom položaju. Deni de Ružmon, autor knjige „Ljubav i zapad“, istu misao drugačije je oblikovao:

„Izgubili smo svet i svet je izgubio nas. Ljubav je ekstaza i beg od svega stvarnog. Od tada mašta je obuzeta samo jednom slikom, od tada svet iščezava, drugi prestaju da postoje, nema više ni bližnjih, ni obaveza.“

Platon je tvrdio da lepota i ljubav vode etčkom usavršavanju. Apostol Pavle je propovedao: “I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.” Novica Milić u svom tekstu „Ekskurs o ljubavi. Kratka povest erosa u pet paradoksa iz istorije njenog duha“ navodi primer koji se tiče učenja Baruha Spinoze. Spinoza je tvrdio da je svaka determinacija zapravo negacija. Konačno određenje stvari doprinosi njenom pojmovnom, duhovnom i intelektualnom ograničenju. Po Spinozi ljubav kao strast može biti dobra ili loša. Dobra je onda kada moje telo kao skup svih mojih moći, koje u sebe uključuju i moje duhovne moći, sa drugim telom i njegovim moćima gradi vezu koja pojačava njegovu moć da bude, njegovu „possest“. Izraz „possest“ Spinoza je preuzeo od Nikole Kuzanskog koji bi, otprilike, trebalo da znači „moći imati moć za nešto“. Vrednosti dobrog i lošeg u ljubavi zavisne su od moći da se bude, da se održi u postojanju, ali ne u smislu puke biološke reprodukcije, već u smislu neprestanog postajanja, kretanja u pravcu onoga što nam nije dato unapred. Ljubav ima svoj puni smisao kada smo u potrazi za onim što nam nije unapred dato i što sami moramo pronaći.

Istina o bogu Erosu takva je da o njoj jedino na pravi način može svedočiti bog Tanatos. Odlika je zapadnog čoveka da se najbolje spoznaje kroz bol smatrao je Deni de Ružmon. Bol usled ljubavi ili usled smrti jednako je podsticajan. Ljubav, i strast kao njen neodvojivi element, voljno se opredeljuju za kretanje prema smrti koja je shvaćena kao mogućnost, preobražaj i pročišćenje. Prepreka je podsticaj strasti, retko kada i način da ona bude obuzdana. Prepreka podstiče strast, a strast sama stvara prepreke koje formiraju put ka smrti. Uništiteljska komponenta integralni je deo ljubavi-strasti. Deni de Ružmon pišući o ljubavi Tristana i Izolde daje odgovor na zapadnjački model afirmacije, ne strasti, već strasti ka smrti:

„Ljubav prema samoj ljubavi prikrivala je mnogo strašniju strast, duboko sramnu želju – koja se mogla ‘odati’ jedino simbolima kao što je goli mač ili pogibeljna čednost. Ne znajući, ljubavnici su mimo svoje volje uvek želeli samo smrt! Ne znajući i strasno se zavaravajući, oni su uvek tražili samo iskupljenje i uzvraćanje za ‘sve što su pretrpeli’ – strast izazvanu ljubavnim napitkom. U stvari, najdublja tajna njihovog srca bila je želja za smrću, silna strast Noći koja im je diktirala kobne odluke.“

Strast ka smrti podstaknuta je spoljašnjom zabranom, odlukom roditelja da se suprotstave vezi koja postoji između njihove dece, Romea i Julije. Simbolička građa Šekspirove tragedije prebogata je hijeroglifskim jezikom za koju svest isprva, baš kao i za san, nema ključ. Njena srž nije ljubav za ljubavlju, već je njeno jezgro obrnuto postavljeno: ljubav za smrću njena je potvrda i početak strasti. Strast je patnja, strast je bol, prevlast nad razumom i slobodnom voljom. Potisnuta sklonost ka smrti, sadistički duh neophodan je činilac procesa introspekcije. Subjekt sebe saznaje tek pred graničnim situacijama, tek pred naletima opasnosti, u patnjama. Sklonost prema uništiteljskom principu potisnuta je, ali ne i u potpunosti nepoznata. Deni de Ružmon je pisao:

„Ljubav-strast – to znači želeti ono što nam zadaje bol, ono što nas ranjava i svojim trijumfom konačno uništava. Zapad nikada nije dopuštao priznanje te tajne nego ju je neprekidno suzbijao i potiskivao. Malo je koja tajna tragičnija od nje, a sama njena neprolaznost navodi nas da veoma pesimistički gledamo na budućnost Evrope.

Podsetimo uzgred na jednu pojedinost koja zaslužuje da o njoj kasnije iscrpno progovorimo: to je povezanost ili saučesništvo u strasti, prikriveno priželjkivanje smrti, kao i izvestan način spoznaje koji bi kao takav mogao da definiše našu zapadnjačku psihu.

Zašto čovek Zapada hoće da trpi tu strast koja mu nanosi bol i rane, a koju istovremeno svim svojim razumom osuđuje. Zašto hoće tu ljubav čiji ga blesak može odvesti jedino u samoubistvo? Zato što on samog sebe spoznaje i iskušava pod naletima životnih opasnosti, u patnjama i na pragu smrti.“

Ljubav koja traje u ovom svetu umerena je. Ljubav koja se potvrđuje jedino van ovoga sveta, naprotiv, mora težiti prekoračenju. “Istinski život je negde drugde”, uzvikuje dosta vekova kasnije u odnosu na Vilijama Šekspira Artur Rembo. Monah Lavrentije je savetovao Romea: „zanosi plahi plaho se i svrše, i mru u svom trijumfu, baš kao oganj i prah što poljupcem izgore; najslađi med se ogadi baš slašću, i potre jela slast u toku jela. Zato i voli umereno; tako postupa ljubav koja dugo traje.“ (II, 6). Romeo i Julija čine suprotno, oni ne slede monahov savet jer žele da potvde njegove reči: “mru u svom trijumfu”.

Teorijski ekvivalent na koji je Šekspirovo delo „Romeo i Julija“ čekalo jeste Ružmonova knjiga „Ljubav i zapad“, objavljena 1940. godine. Na koji način zapadna civilizacija poima ljubav, njeno ostvarenje i u kakvoj su vezi Eros i Tanatos može biti jasnije posle čitanja i ovog kanonskog dela zapadne umetnosti. Sadržaj dela, posebno literarno tkanje u vidu pačvorka ideja, kulturoloških motiva, pozajmica i aluzija, žanrovskih preplitanja i „dijaloga“ sa drugim tekstovima zapadnog kanona, sagledano u kontekstu Ružmonove studije, poprima sasvim drugačije, pre svega, kulturološke implikacije.

Ljubav dvoje iz Verone postala je mit, a svaki mit je zagonetka, čvor poput klupka, konac kojim se možemo samo zavezati, pokušavajući da ga razvežemo, pokušavajući da dopremo do suštine, do početka. Odavno je poznata veza mitologije i poetske imaginacije, a kako je tvrdio Fridrih Šeling „mit nije samo osnova i paradigma poezije već je neophodan uslov i pramaterija svake poezije“. Psihoanalitičari su smatrali da svaki život vredan umetničkog oblikovanja ima postavku koja je uporediva s određenim mitskim obrascem.

Grci i Rimljani shvatali su ljubav kao bolest, kao „mahnitost“, ukoliko bi ona nadilazila telesno zadavoljstvo za koje su smatrali da joj je cilj. Prema renesansnoj književnici Lujzi Labe, od trenutka kada Ludost iskopa oči Amoru, ovaj biva njome vođen. Ludost Amora vodi za ruku i tako mu pomaže da nađe pravi put. Rozalinda, junakinja Šekspirove komedije „Kako vam drago“ kaže: „Ljubav je samo ludost, i, velim vam, zaslužuje isto tako ćeliju i šibu kao i svako drugo ludilo;“(III, 1). Pored ludosti ljubavi, tu je i njena tragika. Već na početku svoje knjige Deni de Ružmon definiše shvatanje zapadnjačkog odnosa prema ljubavi, formirano na osnovu dela koja čine kanon evropske književnosti, a sa kojim bih i dovršila ovaj esej:

„Ne postoje povesti o srećnoj ljubavi. Postoje samo romani o smrtnoj ljubavi, odnosno o ljubavi koju sam život izlaže opasnosti i osuđuje na pogibelj. Zapadnjačko pesništvo ne veliča čulna uživanja ni plodnu bračnu slogu. Ono peva više o ljubavnoj strasti nego o uzvraćenoj ljubavi. A strast znači stradanje. U tome je suština. Oduševljenje koje ispoljavamo prema romanu i filmu, koji je ponikao iz romana; idealizovani erotizam raširen u čitavoj našoj kulturi, našem vaspitanju i slikama među kojima živimo; konačno, neodoljiva potreba za bekstvom od čamotinje – sve u nama i oko nas veliča strast do te mere da u njoj maltene vidimo obećanje životnijeg života i snagu koja preobražava, dakle nešto što bi bilo s onu stranu sreće i patnje, odnosno neko zanosno blaženstvo.U ‘strasti’ više ne osećamo ‘ono što izaziva patnju’, nego osećamo ‘ono što izaziva zanos’. Ipak, ljubavna strast uistinu predstavlja nesreću.“

Citati:
Vilijam Šekspir: Romeo i Đulijeta, prevod Borivoje Nedić i Velimir Živojinović, SKZ, Beograd, 1999.
Novica Milić: „Ekskurs o ljubavi. Kratka povest erosa u pet paradoksa iz istorije njenog duha“
Deni de Ružmon, “Ljubav i Zapad”, preveo Milan Komnenić, Službeni glasnik, Beograd, 2011.

Slika:
Francesco Hayez, „The Kiss“, 1859.

Advertisements

5 thoughts on “Eros i Tanatos: Vilijam Šekspir i Deni de Ružmon

  1. Baš sam nedavno čitala počela čitati de Rougemonta, vrlo je zanimljiv. U odnosu na tvoj tekst, čini mi se bitno uvesti razgraničenje između Agape – nesebične, božanske ljubavi o kakvoj pišu Platon i Pavle, te Erosa – strasti.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s