Četri godine bloga A . A . A

Pravo da kažem, ja sam zaista uveren da imam malo talenta da bi me ljudi čitali. Ponekad nalazim veliko zadovoljstvo u pisanju. I to je sve.
Stendal, iz pisma Balzaku

Sve zavisi od toga da imaš hrabrosti.
Đakomo Kazanova

Volim da pišem. Ipak, nisam smatrala da je samo voleti dovoljno pa sam pisanje, baš kao i ukus, morala da formiram vežbajući ga, pre svega, čitanjem. Takođe, pisanje se uči i pisanjem, stalnim pisanjem. Tek tada shvatala bih koliko je misao apstraktna i koliko je napora potrebno da je artikulišem. Misli dati konkretan oblik kroz govor uvek mi je bilo lakše nego misli dati konkretan oblik kroz pisanje. Ali, taj me je napor samo još više podsticao i u činu pisanja sam osećala radost, tiho uzbuđenje, igru.

Da, stvaranje je igra. Naravno, nije svako pisanje stvaranje, ali svakako iziskuje napor duha, koji ja prevodim kao, opet ću ponoviti, radost. Kao kad zanatlija uzme dleto i počne da kleše kamen. Negde u toj neuobličenoj masi krije se suština, ali treba doći do nje. Kamen pruža otpor isto kao što i reči pružaju otpor. Zato, treba biti uporan. Često, ni sama ne znam šta želim dok ne sednem i počnem da pišem. Razmišljanja, nacrti, predumišljaji, sve to malo pomaže. Tek u samom činu pisanja odmotavam svoje misli, poput tela u tepihu koje će, na kraju, na njemu i poleteti.

Sa druge strane, biti hrabar… šta to znači? Biti i imati, jesu li to suštinski dva ista glagola? Biti hrabar, je li to isto što i imati hrabrosti? Biti hrabar da bi imao hrabrosti. Za šta?, pitaće me neko.. Biti hrabra dovoljno da imam hrabrosti da budem to što jesam. Ali,  šta sam to ja? Na to bi mi pitanje, ipak, bilo teško da odgovorim. Znam šta volim, znam šta mi pričinjava radost ali… ko sam ja? To pitanje ostaje, i dalje, nataloženo prašinom. Pisanjem pokušavam da doprem do odgovora ali, često, klupko se još više oko sebe obmotava, a ne odmotava, pa mi tako hod lavirintom biva otežan. Iznova, cilj bi bio tamo odakle sam krenula.

Nedavno sam naišla na anketu u kojoj je ispitanik morao da odgovori koje su to stvari bez kojih on ne bi mogao da zamisli svoj život. Ispalo je da se radi o dvanaest stvari, među kojima se našlo, recimo, osam predmeta i četri pojma. Nehajno sam prešla preko istih i začudila se sve samim banalnostima koje je dotični naveo. Već u narednoj sekundi pomislila sam da preterujem i da možda ja treba, sebe radi, da odgovorim na pitanje, tek da vidim koliko se razlikujem od onih koje kritikujem. Otvorila sam beležnicu, uzela olovku i velikim slovima na vrhu papira napisala: „Stvari bez kojih ne mogu da zamislim svoj život“.

Ne volim kada neko postavlja pitanja tako da ispitanika smešta u položaj graničnih situacija. Ipak, u haosu misli treba stvoriti red, iz haosa u kosmos prevesti impresije. Kao što sam i napisala o sebi, volim šume, na primer, ali retko sam bivala u njima, posebno u onim pravim, visokim, gustim šumama. Ali, utisak da sam tamo bila postoji i ja ga koristim kao dokaz. (Ne)Izvesna svetlost, mnogo zvukova, ali tihih, krhkih, pritajenih.. Eno, tamo su pečurke, a tamo tanani mlaz vode koji se sliva niz zemlju, tamo žbun, a tamo već položeno stablo, posuto mahovinom, svo trulo. Svest da je to prostor u kome čovek, ljudsko biće, suštinski ne pripada.. Sve to mene navodi na pomisao – ja volim šume! No, ako bi me neko pitao u kojoj sam šumi bila, nisam sigurna da bih mogla da se pozovem na nešto konkretno i činjenično, mada ja sasvim poudano znam da ih volim i da sam tamo bila.

Isto je i sa ulicama grada, drugoj lutalačkoj krajnosti kojoj sam sklona. Volim da lutam Beogradom i da zalazim u unutrašnja dvorišta starih zgrada, da iznalazim najmanje ulice, da okružujem parkove i reke, ali kada bi me neko pitao koju ulicu smatram najlepšom,  ja ne bih umela da odgovorim. Sadržim milion misli, impresija, asocijacija ali konkretnih činjenica koje treba u trenutku verbalno da izrazim –  to mi ne polazi za rukom. Zato, da bih se bolje upoznala, ja sedam da pišem. Pisanjem uobličavam trenje svoje svesti, racionalizujem misli, slike prevodim u reči.

Dakle, šta se našlo na tom spisku stvari bez kojih ne bih mogla da zamislim svoj život? Evo, doslovno ih prepisujem iz beležnice gde je redosled donekle značajan, a tek ponegde i nije. Ne bih mogla da zamislim svoj život bez: osobe koju volim, pisanja, umetnosti, putovanja, Beograda, rituala ispijanja jutarnje kafe, tišine, bez trenutaka kada ostajem u potpunosti sama, sopstvene sobe, prijatelja i, najzad, snova (kada sanjam dok spavam i kada maštam na javi, reč se odnosi na oba stanja). Kada sam završila sa pisanjem izbrojala sam više od deset „stvari“, ali broj nije toliko važan. Dalje od ovoga mi ništa nije palo na pamet. Dakle, to sam ja??

Lorens Darel je napisao kako neki grad dobija svoj puni oblik i značenje za jednog stanovnika ukoliko taj isti stanovnik u tom istom gradu voli bar jednu osobu. Stoga, osobu koju volim i Beograd,mogu li istovremeno obuhvatiti oba činioca kako bih sebi prišla bliže? Ljubav, razgovori, posvećenost zajednički su činioci, ali Beograd je stariji od svake moje ljubavi. Ipak, taj grad nema smisla bez osobe koju volim. On mi tada postaje stran, sirov, tvrd, siv, nepristupačan. U stvari, on tada postaje zaista onakav kakav jeste, ogoljene poput oglodane kosti. Ljubav prema gradu zalužuje posebnu reč u jeziku isto kao što u grčkom postoji nekoliko reči koje označavaju taj uvek nesigurni, izmičući i magloviti pojam koji usrećuje i umara (umorstvo, kako bi to rekli Hrvati) – ljubav.

Keri Bredšo, junakinja jedne površne, banalne i nezanimljive serije, koju sam ja, svakako, pratila, iz čisto fenomenoloških pobuda, u jednom trenutku, na pitanje postavljeno od strane svoje prijateljice, izjavljuje nešto interesantno, što još uvek citiram. Na pitanje koliko je trajala njena najduža veza, Keri odgovara: „Moja najduža veza traje već osamnaest godina. Njujork je ljubav mog života i mislim da postaje ozbiljno..“. Nasmejala sam se i prihvatila ovo kao adekvatan opis odnosa sa gradom, nonšalantan i duhovit. Toliko od čuvene kolumnistkinje. Ne treba nikog olako deplasirati.

Umetnost, podjednako muzika, slikarstvo, književnost ili film, prožeta idejama i uvek otvorenom mogućnošću putovanja kroz vremena i prostore bila je i jeste nešto čime sam, mislim, blagoslovena. Proučavanje umetnosti, podjednako koliko i stvaranje iste jeste dar. A dar, to je nešto sveto. Pitam se šta bi bilo samnom, usled svih životnih situacija, da mi nije bilo nečega čemu sam mogla da se okrenem i da, jednostavno, zatvorim vrata. Naravno, mislim na Blejkov tip vrata. Da bi se vrata zatvorila potrebna je, prethodno, prostorija koju ona štite, ograđuju i odvajaju od svega što je ispred. Stoga, proučavanje umetnosti i duhovna putovanja posredstvom nje omogućena, moguća su jedino u sopstvenoj sobi.  A sopstvena soba je kutija. Nekad Pandorina, ponekad Nojeva.

Tišina je neophodan element. Razumem zašto su sanatorijumi na tako izdvojenim područjima, okruženi zelenilom i tišinom. Potreba za tišinom je poslednji vapaj za – detinjstvom. Sva moja interesovanja, sve moje navike, strahovi, osećanja, afiniteti formirani su u detinjstvu, a moje detinjstvo bilo je ispunjeno uglavnom tišinom. Meni je bilo dosadno, ja sam bila prilično usamljeno dete. Čak i danas, osećam kako je ta potreba za tišinom proizašla, ne iz potrebe za prirodom usled zaglušujuće buke grada, koliko iz potrebe da vratim vreme, da se vratim u detinjstvo. A zašto bih se vraćala tamo, tamo gde ničeg nema za mene, osim prašine. Ipak, nešto me vuče da se okrenem. A onaj ko se okrene gubi i zauvek ostaje zarobljen u svetu senki.

Putovanja.. Ah, putovanja. Koliko tu samo ima izreka, koliko ispisanih svesaka, fotografija, maštarija, sećanja. „Kosti mu sada postaju korali..“, napisao je Vilijam Šekspir u svojoj poslednjoj drami „Bura“. Kosti mi postaju korali pred mogućnostima putovanja. Ježim se, ukrutim, skupim, sažmem svoju esenciju u srž, u jednu tačku, postajem poput kakvog oraha. Spolja tvrda, iznutra puna lavirintnih pregrada mogućnosti, utisaka, radosti. Da, radosti. Zato sebe određujem kao pisca i putnika. Ne kao pisca i kao putnika, već kao jedno koje se imenuje „pisac i putnik“. Kao i sa pisanjem, i ovde je odlučujuća radost kretanja, radost stvaranja. Bilo da je u pitanju kretanje ruke po papiru ili kretanje tela po gradovima kamenih pločnika starice Evrope..

Najzad, snovi.. Tek pred ovim činom, poslednjim pred svršetak drame, neću moći da do kraja, shvatam, uprkos pokušajima koji pisanje, neprekidno pisanje podrazumeva, spoznam i objasnim – ko sam ja. A možda i neću objasniti sebe kroz svoje snove dok traje predstava nego tek kada se spuste zavese pa kad ugledam, krajičkom oka, nečiji pokret, lišenog svesti da ga posmatraju. Ko zna.. Zapisujem svoje snove ali konac mi izmiče, ne mogu da uhvatim početnu i krajnju nit, kolaži se, poput plesnjivog lišća, jedan preko drugog talože i ja se gubim u nerazjasnim bojama, scenama, slikama, fantazmagorijama.. Ipak, ne odustajem, zapisujem ih. Oni su dubok zdenac, zlatna zdela puna vode. Moram da pišem, užegnuće, često pomislim, ako je ubrzo ne popijem.

Kad smo već kod vode i snova, sanjala sam jednom kako stojim povijena nad bunarom i gledam svoj lik u odrazu vode koja se talasala na dnu. Najzad, popela sam se na prste i još čvršće oslonila rukama o zid bunara, a onda sam pljunula u njega. Još par sekundi nastavila sam da gledam svoj odraz. Onda sam se probudila. Taj san nisam zapisala, nema potrebe, vrlo dobro ga pamtim. Sad, tu vodu u koju sam pljunula moram, nakon toliko vremena, da popijem. Da napišem priču. Ali, i pre nje, napisala sam toliko toga. Desetine eseja i trilogiju „Tri mita o putovanju iza Sunca“. Objaviću ih, uskoro.

Ovaj post dao bi se podvesti pod kategoriju pisanja kao elementa neophodnog da bih živela u skladu sa sobom. Moj blog, kome danas obeležavam četri godine postojanja, dao bi se podvesti pod treći element bez koga ne bih mogla da živim onako kako bih želela, pod kategoriju umetnosti, njenog obožavanja i proučavanja. Način da svoja interesovanja, rezultate pretraga po knjigama, bibliotekama i internetu smestim u istu knjigu, da im dam konkretan format, jeste ovo mesto, A . A. A – internet magazin posvećen umetnosti . A . A . A – sloboda, putovanje, stvaranje. Sloboda je na prvom mestu, a začudo, nju nisam pomenula. Zašto bih? Ona se po sebi podrazumeva, pre svih.

IMG_0362 IMG_0093

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s