Džon Raskin o venecijanskoj arhitekturi

Proširenje domena estetskog na čitavu ljudsku zajednicu i na svaki čin njenog života postaje ideal koji inspiriše tri generacije umetnika koji istražuju zanatske proizvodne procese osporavajući veliku individualističku umetnost renesansne tradicije u prilog povratka skromnosti i kolektivnoj inspiraciji. Braneći ove ideale Raskin napada renesansu kao hladnu i aristokratsku umetnost.

„U tim posnim linijama“, piše u Pietre di Venezia, „zaista su izražena najgora obeležja aristokratije: hladnoća, savršeno vaspitanje, nesposobnost za emocije, odsustvo simpatije prema slabosti nižih ljudi, bledo, očajno i oholo samozadovoljstvo. Sva ta obeležja upisana su u arhitekturi renesanse kao da su urezana rečima. Jer, uočićete, sve druge arhitekture imaju u sebi nešto u čemu ljudi mogu uživati; neki ustupak prostodušnosti ljudskog roda, neku svakodnevnu hranu za glad ljudske gomile. Bizarnu fantaziju, bogatstvo ukrasa, jarke boje, nešto što će pokazati simpatiju prema ljudima normalna duha i srca; to su bar gotičari činili s grubošću koja ukazuje na nameru autora da učini zadovoljstvo drugima makar i po cenu da otkrije sopstveno neznanje. Ali renesansa je upravo suprotnost svemu tome. Ona je kruta, hladna, neljudska; nesposobna je da blista, da se prikloni, da se makar i na čas preda. Svaka njena izvrsnost je rafinirana, duboko eruditska, visoko kulturna; sve ono za šta arhitekt veoma dobro zna da neće moći da se dopadne običnom umu. To on i otvoreno proklamuje:  ’Ne možete osetiti moje delo ako ne proučavate Vitruvija. Ja vam neću dati veselu boju, dopadljivu skulpturu, ništa što bi vas moglo učiniti srećnim; jer ja sam kulturan čovek. U mom ćete delu moći da se radujete samo ponosnom vaspitanju, strogom formalizmu, savršenoj izradi, hladnoj mirnoći. Ja ne radim za svetinu, radim samo za ljude s Akademije i dvora’.“

Citirano prema: Paolo Portoghesi, „Inhibicije savremene arhitekture“, u: Jedinstvena vizija arhitekture. Kritička antologija, priredio Slobodan Selinkić, prevod Cvijeta Jakšić, Radionica SIC, Beograd, 1989.

Slike: Giovanni Antonio Canal – Canaletto, Tri kapriča – Ponte della Pescaria, Trg Svetog Marka, Veliki kanal sa pogledom na crkvu Santa Maria della Salute, 1742-1744.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s