Ines u žutom kaputu, očekujući Čudo

U osnovi, šta je to što nas toliko veže, i dalje, za jugoslovensku muziku? Bezbrižnost? Bolji tekstovi, bolja muzika? Uspomene? Ja ih nemam. Nisam bila rođena tada. Obe pesme, meni drage iz tog perioda, Ne daj se, Ines i Izgledala je malo čudno u kaputu žutom, krojenom bezveze, snimljene su 1976. godine.

Pored pesme Ne daj se Ines Arsena Dedića, omiljena pop-rok pesma iz tog perioda mi je, a da je u pitanju neka vrsta ženskog portreta, Izgledala je malo čudno... Svi znaju tu stvar, izvodi je Bijelo dugme. Najomraženiji bend. Bilo je trenutaka kad nisam smela da kažem da oni i nisu baš tako loš bend. Prihvatam odgovornost. Družila sam se sa beOgradskim folirantima duže nego što je trebalo.

Arsenova pesma je nešto posebno. Poetična je, evokativna. Tvoj način gospođe i obrazi seljanke, prostakušo i plemkinjo moja. Ko bi mogao zaboraviti te stihove? Odličan ženski portret. Više crtež nego pastel. Nikako ulje na platnu. Soba jedne Ines, zajedničko kupatilo. Mocart, odsutna gazdarica, beogradska padina (zamišljam da je to ona odvratna Balkanska ulica niz koju se ide na još odvratniju autobusku ili železničku stanicu). Sa tim se lako identifikovati. Ali, nisu samo događaji ono što čini naš život. Između događaja su duboki, isprekidani udisaji. Patnje. Razočaranja. Sumnja. Zrak nad morem i osmeh u očima kad saznaš da je sve to bilo bespotrebno. Tada to nije imao ko da ti kaže.

Što se tiče žutog kaputa, oduvek sam pričala mnogo filmovi, knjige, moda i uvjek sve bezveze.. Taj sam tip. Govorio sam da je glupa, da se oblači smiješno, a ona je rekla – pa šta.. Ignorisanje je pravi oblik cenzureNajzad, odjekuje na kraju, kao mala osveta, osvetica, i ko zna zašto se sjećam nje? Nekako mi Ines i dotična u žutom kaputu imaju zajedničkih karakteristika. Šta uopšte možemo zaključiti o Jugoslovenkama na osnovu pesama, fotografija, mode? Deluju mi potpuno drugačije nego današnje devojke. Ne nužno bolje, ili gore, samo drugačije. Potpuno drugi raspored misli u mozgu.

Međutim, kada sam bivala u podrumu svog života, slušala sam, kao neki diptih mi se ta kombinacija čini, uz Ne daj se Ines, uvek Waiting for the Miracle Leonarda Koena. Tu pesmu sam svojevremeno preko šest sati slušala bez prekida. Ti trenuci nostlgije i beznađa. Nemaš ništa, a znaš da moraš da pišeš o tome. Jer samo će tako sve dobiti smisao.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s