Somerset Mom o putovanju

tumblr_od5mwhm5mk1tgq4svo1_1280

Putujem zato što volim da putujem. Uživam u osećanju slobode koje putovanje pruža. Nikad se vreme tako raskošno ne širi pred vama kao dok putujete, pa iako možda učinite malo od onog što ste smerali, ipak osećate kao da ste dovoljno dokoni da sve postignete. Raspolažete dugim praznim časovima koje možete olako da protraćite bez griže savesti što vreme leti i što ga nema dovoljno. Mada smatram da je nerazuman putnik koji ne iskoristi svu udobnost koju može sebi pribaviti, ipak vrlo dobro mogu da prođem i bez nje. Volim dobar obed, ali mogu sa uživanjem da jedem najneukusniju i (što je još gore) najjednoličniju hranu. Tako sam na Južnim Morima jeo iz dana u dan konzerviranu govedinu sa neumanjenim apetitom (mada priznajem da mi se smučilo kada su mi je ponudili po povratku u San Francisko), a na jednom ostrvu u Malajskom Arhipelagu jeo sam banane za doručak, ručak i večeru, jer ničeg drugog nije ni bilo. Od toga dana nikad nisam sa čežnjom pogledao na bananu. Volim da iz noći u noć spavam na drugom mestu i ne zakeram mnogo u pogledu smeštaja. Spavao sam vrlo udobno na asuri u jednoj urođeničkoj kući na Havajima, a čak luksuzno u otvorenoj baraci na jednoj kineskoj reci. Čak sam sa uživanjem spavao u čamcu na džakovima kopre, a sumnjam da bi se išta rogobatnije moglo naći. Ali kako su čarobne bile te zvezdane noći!

Volim da srećem ljude koje zatim nikada više neću videti. Niko ne može biti dosadan kad ste s njim samo jednom u životu. Zanimljivo je pogađati kakva je to vrsta ljudi i porediti ga s drugim njemu sličnim koje ste ranije upoznali. Jer većina ljudi se svrstava u mali broj tipova, te se možete zabavljati prepoznajući već viđene crte i osobine. Kao što će vam neki pejsaž biti poznat jer ste ga već upoznali na slikama nekog slikara, tako ćete naići i na likove koje ste već upoznali obrađene u književnosti. Karakteri opisani kod Kiplinga, na primer, nisu uopšte retki na Istoku. Ne znam da li su to potomci ljudi i žena koje je Radjard Kipling opisao u Indiji pre četrdeset godina , ili su se oni sami formirali prilježnim čitanjem tih vrsnih priča. Smešno je čuti ih kako upotrebljavaju oveštale fraze i videti ih, kao da im je to prirodno, kako zadržavaju stav prema svetu koji je danas tako staromodan. A zatim dolazi ponekad uzbuđenje, naravno vrlo retko, kad naiđete na nekog  koji je drukčiji od svih koje ste upoznali. Nalazite ga na neočekivanim mestima, na palubi nekog priobalnog parobroda, u nekom zidinama opasanom gradu na granici Tibeta ili plantaži kokosovih oraha na ostrvima Aroe. Usamljenost, neobičan život, dali su mu priliku da razvije svoje sklonosti bez upliva naše zapadnjačke civilizacije koja nameće našim ljudima, bar spolja, zajednički oblik, a spoljni život, avaj, itekako utiče na oblikovanje unutarnjeg. Taj čovek možda nije vrlo bistar. Možda čak izgleda i prilično nastran. Možda je nemoralan, nepošten, grub, prostački i sirov; ali, tako mi neba, on je neobičan. Izgleda skoro kao da pripada nekoj drugoj vrsti. Ako vas ljudska priroda zanima, srce vam življe zakuca.  Osećate, dok razgovarate sa njim, neku vrstu razvedravajućeg odmora, slično kao kad slušate veliku muziku. Ima nečeg što bodri kod takvih ljudi. Možda stoga što su se uz pomoć prirode izdvojili iz uobičajenog životnog toka, pa vam se čini kao da poseduju svet. Njime su se oni poslužili da stvore svoju jedinstvenost.

Otišao sam u Kinu 1920. godine. Nisam vodio dnevnik, jer to nisam više uspevao da radim otkako sam prešao desetu godinu, ali sam činio pribeleške o ljudima i mestima koji su probudili moje interesovanje. Nejasno sam osećao da će mi to korisno poslužiti kod pisanja pripovedaka ili nekog romana. Beleške su se nagomilale, te mi je palo na um da bi mogle poslužiti kao jedinstveni opis mog putovanja. Kad sam se vratio kući sredio sam ih. Nije ih lako bilo uhvatiti ni za glavu ni za rep, jer sam retko koju belešku napisao perom i mastilom; većinom su bile olovkom nabacane na ćutom pakpapiru, kupljenom usput, dok su me, umornog od pešačenja, moji nosači nosili u nosiljci, ili sam ih pisao na kolenu u sampanu. Međutim, kad sam ih nekako sredio, uvideo sam da imaju izvesnu svežinu, jer sam ih pisao dok su utisci bili živi, a da bi tu svežinu možda izgubile ako bi ih razradio u pripovetkama, kako sam nameravao. Smatrao sam da je dovoljno ako ih dam u pomalo sažetom obliku i trudio sam se, koliko sam mogao, da uklonim nepreciznost i aljkavost pisanja na brzinu. Nadao sam se da će čitaocu, koji se uz pomoć mašte malo pomuči, dati vernu i možda živu sliku Kine kakvu sam je video.

Izvor: Somerset Moam, „Kineski paravan“, preveo Slobodan Petković, Turistička štampa, Beograd, 1957.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s